Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Flora Sends: Engleskinja u srpskoj uniformi  (Pročitano 2314 puta)

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Flora Sends: Engleskinja u srpskoj uniformi
« poslato: 27.04.2013. 21:12 »
Flora Sends: Engleskinja u srpskoj uniformi

Bane ĐORĐEVIĆ | 27. april 2013.

Luiz Miler, autorka knjige "Naš brat", o životu legendarnog kapetana prve klase Flore Sends. Jedina žena iz zapadne Evrope koja se borila na frontu

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Flora Sends se junački borila na strani srpske vojske u Prvom svetskom ratu


Komandir u suknji
SAMO osam dana pošto je objavljen rat između Velike Britanije i Nemačke, 12. avgusta 1914. godine, grupa bolničarki okupila se na peronu železničke stanice Čering kros. Među njima je bila i Flora Sends (1876-1956), tridesetosmogodišnja Engleskinja koja je govorila s mekim irskim naglaskom. Kad je čula vest da je Britanija stupila u rat, smesta je ostavila društvo, sela u svoj francuski trkački automobil i našla se u nepreglednom redu žena koje su grozničavo tražile ratne poslove pred sedištem britanskog Crvenog krsta u Londonu...

Ovako počinje priča o legendarnoj Flori Sends koja se junački borila na strani srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Njenu biografiju opisala je Luiz Miler u romanu "Naš brat - život kapetana Flore Sends", koji je objavila "Laguna" u prevodu Nenada Dropulića.


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

- Bila je jedinstvena pojava, otelotvorenje nezavisne, otvorene i odlučne "nove žene". Ona je jedina žena sa Zapada koja se sa puškom u ruci borila kao vojnik u srpskoj vojsci, i kao vojnik uopšte u Prvom svetskom ratu. U aktivnoj službi stigla je do čina poručnika, a u rezervi je unapređivana još dva puta, do kapetana prve klase - kaže za "Novosti" Luiz Miler, koja je nedavno bila gost Beograda.
U Srbiji je, podseća naša sagovornica, bilo žena-vojnika Srpkinja, ali Flora je jedina pripadnica zapadnih zemalja saveznika koja se na frontu borila sa puškom u ruci.


- Pre toga je bila bolničarka. Stupila je u Gvozdeni puk "Knjaz Mihailo", Moravske divizije, u novembru 1915. godine, kao vojnik, borac. Baš u vreme kada je počela velika nemačka ofanziva i kada je srpska vojska krenula da se povlači ka jugu. Ratovala je uglavnom na bugarskom frontu, i u jednoj od mnogih bitaka za grad Bitolj, teško je ranjena od bugarske granate. Posle ozdravljenja, vratila se u vojsku i ostala, borila se sve vreme rata, odlikovana je Karađorđevom zvezdom i bila je veoma poznata u svoje vreme u čitavom svetu. O njenim podvizima pisali su "Njujork tajms", londonski "Tajms", njena slika izlazila je na naslovnim stranama u Srbiji i širom sveta - kaže Miler.


Beograd je hrabroj Engleskinji pre nekoliko godina dao ulicu na Dedinju, o njoj je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova, ali, nažalost, po rečima autorke, Flora polako počinje da pada u zaborav u Velikoj Britaniji.


Flora, kao ni ostale žene koje su došle u ratom pogođenu Srbiju 1914. i 1915, nije ništa znala o našoj zemlji. U Engleskoj se, kaže naša sagovornica, jedino znalo za ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.

- To im je možda dalo neku početnu sliku o tome šta može u Srbiji da im se desi, međutim, uopšte nije bilo tako. Bile su veoma toplo dočekane i prihvaćene. Srbija nije imala taj luksuz da odbije bilo čiju pomoć. Svako ko je došao bio je dobrodošao, pogotovu te prilično odlučne Engleskinje, koje su znale šta hoće i nisu uopšte prihvatale "ne" kao odgovor. Srbi su bili prilično zapanjeni kad su ih videli, a i one su bile zapanjene zemljom, međutim, doživele su izuzetno gostoprimstvo. Flora je posle rata ostala da živi u Srbiji, u Beogradu, naučila da govori srpski tečno i Srbija je zaista postala njena druga domovina. Veoma dobro je upoznala Srbe, na neki način i postala Srpkinja. Zavolela je Srbiju. Ovde se i udala, za belog Rusa Jurija Judeniča - priča Miler.

Luiz Miler

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kada su Nemci 1941. napali tadašnju Jugoslaviju, Flora se kao oficir u rezervi, iako je prešla starosnu granicu za regrutaciju, dobrovoljno prijavila da se bori u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Kraj drugog svetskog rata Flori je doneo teške dane.

- Neposredno posle oslobođenja Beograda, komunisti su bili veoma agresivni, to nije bio onaj blagi Titov komunizam koji se razvio kasnije. U okviru novog režima i sistema, mnogi ljudi su napredovali tako što su prijavljivali jedni druge tajnoj policiji. Uprkos tome što se hrabro borila protiv Nemaca i protiv Bugara, u Prvom, protiv nacista u Drugom ratu, partizani su bili previše za nju, tako da je bila primorana da napusti Beograd, u februaru 1945, i vrati se u Englesku, posle trideset godina života u Srbiji. Imala je 69 godina, bilo joj je veoma teško. I mnoge druge žene koje su došle, udale se za Srbe i živele ovde, prilično su stradale u to vreme - kaže autorka.

Flora više nikada nije došla u Srbiju, ali, kaže naša sagovornica, neke srpske tradicije odnela je u Veliku Britaniju:

- Prilično je zapanjivala svoju plemenitu porodicu, bacajući i razbijajući čaše u kamin, posle zdravice!


TALENTOVANI RAGBISTI
ISTRAŽUJEM priču o 27 srpskih dečaka koji su preživeli povlačenje preko Albanije, a saveznici ih poslali u Edinburg, na oporavak. Tamo su završili jednu od najboljih škola u Škotskoj, "Džordž Heriots". Kasnije su neki od njih diplomirali na Univerzitetu u Edinburgu. Šta mi je tu najzanimljivije? Bili su sjajni igrači ragbija, ušli u reprezentaciju svoje škole, koja je bila jedan od najboljih timova u Velikoj Britaniji. Ti dečaci su došli jedva živi iz Albanije, kao kosturi. Jedan od njih, Toma Tomić, bio je toliko dobar da bi verovatno postao škotski reprezentativac u ragbiju, da je ostao u Britaniji. Većina tih dečaka vratila se u Srbiju - priča Miler.
- Mada moram da naglasim, pošto je bila ljubitelj dobre kapljice, sasvim prikladno postoji jedan pab u sumnjivom delu Londona koji nosi njeno ime. Velika Britanija je sklona da pamti velike bitke u kojima su Britanci doživeli velike gubitke na zapadnom frontu, pre svega bitku na Somi, naravno, ali Flora i sve te mnogobrojne, plemenite žene koje su na bilo koji način radile u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, uglavnom su zaboravljene. Britansko pamćenje je prilično kratko. Mislim i nadam se da već ono što se dogodilo devedesetih godina u Srbiji polako počinje da se zaboravlja, a priča o Srbiji u Prvom svetskom ratu već je odavno zaboravljena, nažalost. U Srbiji nije potrebno govoriti o tome, to je kao prodavati sneg Eskimima. Srbi znaju priču o svojoj zemlji u tom ratu, ali mi je bilo drago što mogu da predstavim Florin lik novim Britancima, i neku vrstu istorije Srbije, jer ova knjiga je i jedno i drugo - kaže Miler.


izvor: novosti.rs

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Flora Sends: Engleskinja u srpskoj uniformi
« Odgovor #1 poslato: 21.05.2013. 20:27 »
Pozdravi ratnog druga

Novica Pešić | 20. maj 2013.

Flora Sends redovno pisala Miladinu Popoviću na srpskom, ćirilicom. Poslednji put videla svoju drugu otadžbinu 1954. godine

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U SVOJIM istraživanjima istoričar Dobrosav Turović iz Leskovca navodi da je Flora Sends iz Engleske redovno pisala svom ratnom drugu Miladinu Popoviću, na srpskom jeziku, ćirilicom. U već poodmaklim godinama u jednom pismu navodi: "Izvini Miladine što ti odavno nisam pisala. Zima je bila tako hladna i rđava da ništa ne radim kako treba. No, sada je malo bolje. Kako je kod vas? Čitala sam u novinama da ima mnogo snega. Tvoj komšija Đokić Stojan živi mnogo daleko, ne mogu tamo ići. Inače, nigde nisam bila cele zime, jer boli noga od starih rana. Ne treba misliti da sam ja zaboravila tebe i sve moje ratne drugove. Često mislim na tebe, i ako mogu, ja ću dođem još letos u Beograd. Mnogo tebe pozdravljam i želim svako dobro. Tvoj ratni drug Flora Sends. Pozdravljam tvoje kod kuće i želim dobro zdravlje. Tvoja Flora Sends."

Miladin Popović je za uspomenu napisao pesmu o hrabroj Engleskinji. Evo jedne strofe:

"No, da vidiš i čuda i hvale,/i hrabrosti jedne ženske glave,/Flora Sends iz Londona grada,/Bugarima zada trista jada./

Vojnici je kao majku mole,/da ostane u rov, da je sklone,/ali ona nikada nije htela,/svakad beše vedra i vesela,/moral daje i drugom do sebe".

Flora Sends je svoja sećanja i uspomene opisala u knjizi "Engleskinje u Srpskoj vojsci". O srpskom vojniku zapisala je: "Komandant je dugo izdavao zapovest. On jedno vreme ode nekud, a ja legoh na travu i zaspah. Na svoj običan, ljubazan način, dva vojnika dođoše i rekoše mi da oni imaju gore vatru, a jedan od njih uze svoje ćebe i prostre ga pored vatre da legnem na njega, dok drugi savi svoj šinjel i namesti mi ga umesto jastuka.

Ponašanje srpskog seljaka nije nešto što je naučeno, što zavisi od toga da li je bilo dobro ili rđavo vaspitan, već izgleda da je od prirode sastavni deo njegov i kao sa takvim treba računati.

Ljudi koji ništa nisu znali o srpskom narodu više puta su me pitali - zar me nije strah da se krećem među ljudima za koje oni misle da su divljaci?! Dok je, u stvari, sve sasvim suprotno tome! Jer, ne mogu zamisliti ništa manje verovatno nego da me napadne - srpski vojnik! Ja bih se osećala sigurnije šetajući po nekoj varoši ili selu u Srbiji - ma u koje doba noći - nego u mnogim engleskim i drugim evropskim varošima".

U 74. godini ponovo dolazi u Beograd. U pismu javlja svom ratnom komandiru Nikoli Stanojeviću: "Zaželela sam se da još jednom vidim svoju drugu otadžbinu i stare ratne drugove." Još vitalna, Flora je prošetala Beogradom, razgovarala sa poznanicima i sela u parku da odmori staračke noge gde se, prema opisu Aleksandara Petkovića u tekstu "Naša Engleskinja" objavljenom u "Novostima" 13. septembra 1954. godine, poveo zanimljiv razgovor:

- U blizini su se igrala dečica. Jedan mališan koji je rekao da se zove Duško prišao je i znatiželjno pitao: "Bako, šta je ovo", pokazujući na orden koji se sijao na Florinim grudima. "To je Orden Miloš Obilić", odgovorila je starica i nasmešila se. "Je li to onaj Miloš koji je na Kosovu ubio Murata?", ponovo je pitao mališan. "Jeste, sine, bićeš ti dobar đak kad to već znaš", radosno je kazala Flora.

Dve godine kasnije, 24. novembra 1956. godine, u svom skromnom domu u Sufolku kod Londona umrla je Flora Sends, oficir srpske vojske.

Život i ratovanje Flore Sends u Srbiji inspirisalo je Jelicu Zupanc da napiše scenario za televizijski film "Naša Engleskinja", koji je režirao Slobodan Radović. Lik Flore tumače dve glumice Ljiljana Krstić i Ana Sofrenović. Film je više puta prikazan srpskoj publici.


Monika Kripner, dobrovoljna bolničarka iz Australije objavila je 1980. godine u Londonu knjigu "Žene u ratu - Srbija 1915-1918". To delo izazvalo je veliko interesovanje jer je u knjizi obuhvatila rad lekara i bolničara iz savezničkih zemalja koji su sa srpskom vojskom doživeli i preživeli sve strahote rata, prelaz preko Albanije, dolazak na Krf i lečenje isrpljenih bolesnika i ranjenika, oporavak u Solunu i borbe na Solunskom frontu.

Knjiga je pisana na osnovi dokumenata, ali i prema uspomenama koje je doživela boraveći u Srbiji u tim ratnim danima. Mnoge žene lekare i bolničarke upoznala je na teškom zadatku lečenja ranjenika i bolesnika od pegavog tifusa.


MISIJE IZ CELOG SVETA

MNOGO lekara i medicinskog osoblja dolazilo je samoinicijativno iz Francuske, Velike Britanije, Rusije, Kanade, Grčke, Danske, Australije i Novog Zelanda, tako da je u leto 1915. godine u Srbiji bilo oko 600 lekara i medicinskog osoblja iz savezničkih zemalja. Učešće medicinskih misija u Srbiji u toku Prvog svetskog rata nije značajno samo zbog njihove brojnosti, već i zbog toga što su pojedini delovi ostali uz srpsku vojsku i tokom svih ratnih zbivanja. Odstupali su preko Albanije i sa srpskom vojskom stigle 1916. godine na Solunski front.


izvor: Novosti.rs