Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Cerska i Kolubarska bitka  (Pročitano 7301 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Cerska i Kolubarska bitka
« poslato: 14.11.2012. 18:23 »
Cerska bitka

Cerska bitka je znamenita bitka vođena od 16. do 20. avgusta 1914. na širokom prostoru planine Cera u kojoj je hrabra srpska vojska izvojevala protiv austrougarskih trupa prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu. U istoriografiji pominje se i kao Jadarska bitka, jer su se glavne operacije odvijale u slivu reke Jadar. Srpske su se snage borile pod komandom generala Stepanovića.

Pripreme za bitku

Cerskoj bici prethodile su borbe srpskih predstražnih odreda na Drini i Savi, koji su puna četiri dana, od 12. do 15. avgusta, hrabro odolevali nadiranju znatno brojnijih i jačih austrougarskih trupa.

Znajući da Austrougarska priprema veliku letnju ofanzivu na Srbiju, srpska Vrhovna komanda pripremala se za taktičko-operativna dejstva i kontraofanzivu. Procenjujući da će glavnina austrougarskih snaga udariti sa severa i dolinom Morave, dok će pomoćne snage nadirati sa zapada od Drine, Komanda je svoje snage rasporedila na sledeći način: Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, nalazila se na prostoru Grocke, Smederevske Palanke, Rače i Topole. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, nalazila se u rejonu Obrenovca, Lazarevca i Aranđelovca. Treca armija, pod komandom generala Pavla Jurišića, štitila je severnu i severozapadnu granicu od ušća Kolubare do Ljubovije, dok se Užička vojska, pod komandom generala Miloša Božanovića, nalazila u rejonu Užica, kako bi kontrolisala pravce koji od Višegrada i Bajine Bašte vode dolinom Zapadne Morave.

Nasuprot njima, Peta armija Austrougarske, pod komandom generala Franka, nalazila se na prostoru Bijeljina, Zvornik, Priboj, Brčko. Šesta armija, pod komandom generala Poćoreka, bila je grupisana u rejonu Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, dok se Druga armija, pod komandom Bem-Ermolija, nalazila u Sremu i Banatu. Austrougarska komanda glavninu snaga koncentrisala je na Drini, odlučujući se za severozapadni strategijski pravac što je donekle iznenadilo srpsku Vrhovnu komandu.

Uočavajući stratesku važnost planine Cer, a prema trenutnom rasporedu snaga, komandant Druge armije Stepa Stepanović izradio je plan dejstva Druge armije po glavnom strateškom pravcu, kao i plan sadejštva Treće armije i delova Prve armije (Moravske 2 i Timočke 1. divizije).

Bitka

Do prvog okršaja na planini Cer došlo je u noći 15. na 16. avgust izmedju delova 21. austrougarske divizije i delova Kombinovane divizije. U ogorčenim noćnim borbama kod Tekeriša, Srbi su primorali austrougarske snage na povlačenje. Međutim, sutradan ujutro, 9. austrugarska divizija ugrozila je levo krilo Kombinovane divizije i primorala je da se povuče. Front se stabilizovao nakon neposredne intervencije komandanta Stepe koji je uvođenjem Moravske 1. divizije odbacio 9. austrougarsku diviziju i zauzeo Begluk. Konjička divizija dejstvovala je sa snagama Druge armije i Šumadijske 1. divizije. Povlačenje preko Drine razbijene austrougarske snage otpočele su u noći 19. na 20. avgust i nastavile ceo sutrašnji dan.

Zbog izuzetnih zasluga u rukovođenju i komandovanju u Cerskoj bici, komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode. Ta prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu afirmisala je komandanta Stepu, što je bitno ojačalo i moral savezničke vojske.

Gonjenjem neprijatelja do Drine i završnim borbama kod Šapca, 21-24. avgusta 1914 godine, okončana je tzv. cerska operacija.

U Cerskoj bici srpske snage izgubile su više od 16.000 vojnika, dok su austrougarski gubici iznosili oko 25.000 poginulih.


Kolubarska bitka

Kolubarska bitka ili Suvoborska bitka jedna je od najvećih i najznačajnijih bitaka između vojske Kraljevine Srbije i Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu. Vođena je 30 dana na frontu od 200 km. Okončana je uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage pod vođstvom generala Živojina Mišića, protiv brojnije i nemerljivo bolje opremljene austrougarske vojske u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije.
Uvod

Porazom u operacijama oko Drine (Bitka na Mačkovom Kamenu), srpska vojska se našla u teškom položaju primorana na povlačenje pod borbom, suočena sa nedostatkom artiljerijske municije, manjkom hrane, odeće i obuće i što je možda bilo i najgore sa velikim padom morala. Paralelno sa vojskom pred zverstvima austrougarske vojske povlačio se i narod koji je dodatno otežavao povlačenje. Mnogi srpski vojnici koji su bili iz oblasti koje je zauzela austrougarska vojska napuštali su svoje jedinice da bi smestili svoje porodice na sigurno, nakon čega su se vraćali, što je još više poljuljalo moral srpske vojske. Sve ove činjenice jasno su ukazivale da je srpska vojska i sama Kraljevina Srbija pred propašću i da nema mogućnosti ni da se austrougarsko napredovanje zaustavi, a kamoli da se krene u protivnapad. Dodatni teret predstavljalo je i vreme, koje je dodatno onesposobilo kretanje po blatnjavim putevima zapadne Srbije i koje će se pokazati kao jedan od najboljih saveznika srpske vojske, mada je veći deo srpske vojske bio mokar do gole kože zbog manjka šatorskog platna.

U noći 14.11. komandant I armije general Petar Bojović biva ranjen i zbog toga povučen sa dužnosti. Na njegovo mesto biva postavljen general Živojin Mišić, dotadašnji pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, inače čovek rođen na Suvoboru.

Austrougarske snage

Vrhovni komandant je bio nadvojvoda Fridrih fon Habzburg, a načelnik štaba Vrhovne komande Konrad fon Hacendorf. Ukupna jačina Austrougarske Balkanske vojske iznosila je oko 400.000 vojnika i 400 topova. Balkanska vojska nije bila podređena načelniku Austrougarskog generalštaba, već je bila pod direktnom komandom vrhovnog komandanta.
Peta armija imala je 82 bataljona, 11 eskadrona konjice i 43 baterije, pod komandom generala Liboriusa fon Franka.
Šesta armija imala je 160 bataljona, 12 eskadrona i 84 baterije, neposredni komandant feldcajmajster Oskar fon Poćorek.
Grupe Šnjarić i Hauser, jedna brigada i 15 bataljona pešadije, bila je locirana na gornjoj Drini na prostoru Foče.

Srpske snage

Uoči Kolubarske bitke Srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.
Obrenovački odred, pet pukova i pet samostalnih bataljona trećeg poziva, Skopski bataljon, jačine 10.000 vojnika, 26 topova i 8 mitraljeza, pod komandom pukovnika Milisava Lešjanina, kasnije pukovnika Dušana Tifegdžića.
Druga armija, Konjička divizija pukovnika Branka Jovanovića, Šumadijska divizija prvog poziva pukovnika Vojislava Živanovića i Moravska divizija prvog poziva generala Ilije Gojkovića. Druga armija bila je jačine 88.000 vojnika, 138 topova i 66 mitraljeza, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića.
Treća armija, Timočka divizija drugog poziva pukovnika Mirka Milosavljevića, Drinska divizija drugog poziva pukovnika Krste Smiljanića, Drinska divizija prvog poziva pukovnika Nikole Stevanovića i Kombinovana divizija generala Mihaila Rašića. Treća armija bila jačine je 65.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma.
Prva armija, Moravska divizija drugog poziva pukovnika Miloša Vasića, Dunavska divizija prvog poziva pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe. Prva armija je bila jačine 54.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Živojina Mišića.
Užička vojska, Šumadijska divizija drugog poziva pukovnika Dragutina Milovanovića, Užička brigada pukovnika Ivana Pavlovića i Limski odred pukovnika Jevrema Mihailovića. Užička vojska bila je jačine 32.000 vojnika, 55 topova i 15 mitraljeza, pod komandom generala Vukomana Aračića.
Odbrana Beograda, tri puka drugog i trećeg poziva i dva eskadrona konjice, jačine 19.000 vojnika, 47 topova i 10 mitraljeza, pod komandom generala Mihaila Živkovića.

Raspored snaga pred bitku

Peta armija Austrougarske Balkanske vojske imala je glavni zadatak da ovlada visovima na desnoj obali Kolubare i da obezbedi prugu Obrenovac-Valjevo. Šesta armija Austrougarske vojske imala je zadatak da se grupiše na prostoru Valjeva i da napada prema jugu preko Maljena i Suvobora. Grupa Šnjarić i Hauser imala je zadatak da uznemirava Užičku vojsku i da u povoljnom trenutku pređe reku Drinu. Austrougarski ratni plan je bio da ovlada visovima desno od Kolubare, da obezbedi prugu Valjevo-Lajkovac-Obrenovac, kako bi bezbedno mogli da doturaju materijal Balkanskoj vojsci, a potom da osvoje Beograd i da nastave nadiranje prema jugu veliko-moravskim pravcem. Plan je predviđao da se Beograd napadne i osvoji 20. novembra. Posle toga većina snaga bi se prebacila moravskim pravcem. Glavni udar na srpske položaje na Kolubari trebalo je da izvede Peta armija, pomognuta 13. korpusom Šeste armije, glavnina veći deo Šeste armije imala je zadatak da krene prema Beogradu i da sa severa stegne obruč.

Obrenovački odred zauzeo je položaje na desnoj obali Kolubare, od njenog ušća u Savu do ušća Marice u Kolubaru, odred je imao zadatak da spreči svaki prodor na desnu obalu Kolubare. Druga armija posela je front od ušća Marice u Kolubaru do ušća Grabovice u Ljig, imala je zadatak da uporno brane ovaj deo fronta. Treća armija zauzela je položaje od ušća Grabovice u Ljig do reke Kačer, sa zadatkom da uporno brani središnji deo fronta. Prva armija posela je front pravcem Gukoši-Mednik-Baćenac-Ruda-Maljen, sa zadatkom da brani sve prilaze preko Suvobora i Maljena prema Gornjem Milanovcu i Čačku. Užička vojska zauzela je južno krilo fronta, sa zadatkom da odbrani neprijateljski prodor prema Užicu. Odbrana Beograda zauzela je front po pravcu Grocka-Beograd-Ostružnica-Obrenovac, sa glavnim zadatkom da odbrani Begrad po svaku cenu.

Austrougarska Balkanska vojska sa oko 200.000 vojnika krenula je 16. novembra 1914. godine u opšti napad na front srpskih armija.

Prva faza bitke - Defanziva (16.11—30.11)

Kolubarska bitka počinje 16. novembra 1914. godine, kada su se srpske trupe povukle na desnu obalu Kolubare i Ljiga prema naredbi vrhovne komande u pokušaju da tu zaustave prodor austrougarskih snaga. Srpska vrhovna komanda (SVK) se nadala da će joj nabujele reke i močvarne obale pomoći u zaustavljanju prodora i izdaje direktivu da se kota Čovka mora po svaku cenu zadržati jer je planirala da sa tih pozicija krene u protivnapad.Srpske trupe uspele su da zadrže Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Oskara Poćoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus VI armije:
15. korpus: pravcem na front Mednik, Baćinac, Rudo
16. korpus:
jedna divizija prema Maljenu
jedna divizija prema Bukovskoj planini
Uvođenje novih snaga primoralo je I armiju (koja je bila brojčano nadjačana) da se povlači i ona u noći 21. na 22. novembar zauzima nove položaje na grebenu Suvobora, ali već tokom popodneva 22. na liniju fronta izbijaju Austrorugari. Živojin Mišić počinje da planira protivnapad sa Suvoborskih položaja, ali zbog teškog stanja u Maljenskom odredu odustaje od te ideje, što se pokazalo kao dobra procena jer austrougarska vojska već 24. novembra u ogorčenoj borbi razbija Maljenski odred (u borbi je poginuo i komandant odreda). Ovaj poraz primorava levo krilo I armije na povlačenje na liniju Igrište-Babina Glava-Podovi. Napredovanje austrougarskih trupa nastavlja se zauzećem kote Čovka, zbog čega se Moravska divizija I poziva povlači na Kremnicu, što primorava povlačenje desnog krila III armije.

Živojin Mišić 26. novembra ocenjuje situaciju u kojoj se I armija nalazi kao jako lošu i stoga se odlučuje da:
-ostane na trenutnim položajima još nekoliko dana da ne bi ugrozio ceo front srpske vojske, ali se ne izlažući mogućem porazu.
-na vreme povuče glavninu snaga na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca odnosno liniju Lipe-Tripavac-Mramor(457)-Glavica(530)-leva obala Dičine.
-povlačenje obezbedi zaštitnicama.

Shodno razvoju situacije odnosno usled gubitka: Konatice, Lazarevca, Čovke, Guboša i Maljena, srpska vrhovna komanda odlučuje da izvrši pripreme za povlačenje nove položaja, na šta ju je nagonio i suviše širok front. Srpska vrhovna komanda istog dana premešta svoje sedište iz Beograda u Kragujevac. Kao poslednji pokušaj da se neprijateljsko nadiranje zaustavi izdata je direktiva Obrenovačkom odredu da izvrši napad na Austrougare kod Konatice i Stepojevca, a II armiji da pomogne ovaj napad.

Izvod iz naredbe SVK od 26.11. namenjen I armiji
„U slučaju da budemo prinuđeni na povlačenje postupiti ovako:“
„5.-I armija povlači se na liniju Golubovac(496)-Prostruga-Rajac-Suvobor-Babina Glava“
Napad Obrenovačkog odreda, potpomognut II armijom nije uspeo i 28. novembra otpočinje povlačenje prema planu srpske vrhovne komande od 26. novembra. Istog dana središnji deo fronta I armije biva probijen i austrougarske trupe izbijaju na Suvoborski greben. Suočen sa probojem fronta i sopstvenom procenom da bi povlačenje po naredbi srpske vrhovne komande od 26. novembra dovelo do potpunog kraha I armije, Živojin Mišić samoinicijativno donosi odluku o povlačenju na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca i izdaje naredbu da se sa izvršenjem otpočne rano izjutra 29. novembra.

Mišić predočava svoju odluku srpskoj vrhovnoj komandi i ostaje pri njoj iako mu je predočeno da će zbog njegove odluke dodatno biti pogoršan, ionako težak, položaj ostalih srpskih trupa, a da će Beograd, kao prestonica, biti praktično predat bez borbe. Na kraju srpska vrhovna komanda usvaja njegov predlog i izdaje direktivu ostalim snagama da izvrše povlačenje po planu od 26. novembra.

Srpska vojska bez problema, tokom 29. i 30. novembra zauzima nove položaje i počinje da ih utvrđuje za šta su veliku zaslugu imale srpske zaštitnice koje su pružile jak otpor Austrougarima, zbog čega je VI armiji izdata naredba da nastupa sa krajnjim oprezom.

Zaključci i naredbe komande Balkanske vojske 30.11.

„Komanda Balkanske vojske ceni situaciju:“
„srpska vojska se povlači na nove položaje u cilju zaštite reona Aranđelovac-Gornji Milanovac.“
„snabdevanje slabo (municija, odeća, obuća, hrana), zbog slabih puteva.“
„put Loznica-Valjevo upotrebljiv je samo za laka vozila.“
„mnogo bolesnika, 5 000, većinom promrzlih“

Zbog svega toga komanda Balkanske vojske naređuje prekid ofanzivnih operacija, s tim što će se izvršiti utvrda položaja u cilju zaštite pruge Obrenovac-Valjevo. U sklopu ovih naredbi od:
V armije se očekuje da se pomeri ka severoistoku, uđe u Beograd i potom izvrši udar i proboj na severni deo srpskog fronta (linija Varovnica-Kosmaj)
VI armije se očekuje da se pomeri ka severoistoku sa ciljem popune fronta koji ostaje za V armijom

Rok izvršenja 02.12.1914.

Problem artiljerijske municije

Srpska vojska se u oktobru 1914. godine suočila sa nedostatkom artiljerijske municije, nakon čega je izdata naredba o racionalnom korišćenju preostalih zaliha, a od saveznika je pod hitno zatražena isporuka municije. Artiljerijska municija iz Francuske konačno u drugoj polovini novembra pristiže u Solunsku luku, ali tu sa zaprepašćenjem biva konstatovano da ne odgovara srpskim topovima.Iako je bila namenjena 75mm topovima koje je imala srpska vojska, čaure su bile duže za 2.5mm zbog čega su za srpske trupe bile neupotrebljive.Bez obzira na praktično bezizlaznu situaciju municija biva železnicom transportovana do Niša u kom je izvršavano demontiranje.Nakon demontiranja municija je odmah železnicom upućivana u Kragujevačku topolivnicu(buduću Zastavu odnosno Crvenu Zastavu) u kojoj je izvršavano skraćivanje čaure i osposobljavanje municije, koje je odmah prugom upućivana na ratište.Brzina, koja je bila presudna u ovoj operaciji, ne bi mogla biti postignuta po tada raskvašenim i praktično neprohodnim, drumovima u Kraljevini Srbiji, zbog čega je načelnik štaba vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik železnicu nazvao:„V srpskom armijom.“

Prelazna faza - odmor i pregrupisavanje (01.12—02.12)

Zaključci SVK od 01.12.

SVK na osnovu informacija sa ratišta, šalje komandama armija sledeći izveštaj o neprijatelju:
Stanje kod austrougarskih trupa je očajno (4 000 zarobljenih, čitavo mitraljesko odeljenje se predalo)
Vršili su popunu ljudstvom i materijalom već pet puta
Mali broj aktivnih oficira
Hrane se pljačkom

i procenjuje stanje u srpskoj vojsci:
Vojnici su se odmorili, jer tri dana nije bilo borbe
Artiljerijska municija je stigla na front
Moralno stanje se popravilo
Na osnovu stanja u I armiji i izveštaja o protivniku, njen komandant, general Živojin Mišić izdaje naredbu da se tokom 02. decembra izvrši grupisanje trupa na desnom boku i da se otpočne sa pripremama za protivnapad koji bi otpočeo 03. decembra. Austrougarska vojska izvodi pregrupisavanje prema planu od 30. novembra i u reonu Lispena i Golupca(483) dolazi u sukob sa srpskim predstražama.
Tokom 02. decembra okončana je popuna srpske vojske ljudstvom, regrutima, obveznicima i kao poslednji atom snage na ratište su upućeni đaci podoficiri iz vojne škole u Skoplju tzv. 1300 kaplara. Oni su pre kraja obuke dobili činove kaplara i upućeni su na front, a sačinjavali su ih mladići koji su studirali kako u Beogradu, tako i širom Evrope koji su se stavili na raspolaganje SVK. Popuna ljudstva obućom i odećom je izvršena shodno mogućnostima, ali je ona bila nedovoljna. Istog dana Mišić sačinjava plan protivnapada i izlaže ga SVK. Posle dužeg razmatranja njegov plan je prihvaćen i izdaje se naredba svim trima armijama i Užičkoj vojsci da 03. decembra krenu u opšti protivnapad, dok trupe Odbrane Beograda ostaju na svojim položajima da bi zaštitile bok i pozadinu II armije.

Plan generala Mišića predviđao je:
Glavni udar sa tri divizije na pravac Ručić - Prostruga u cilju probijanja fronta 16. korpusa
Pomoćni udar jednom divizijom u pravcu Teočin - Suvobor

Osnovna zamisao bila je da se brzo zauzme greben Suvobora i da se odatle izvrši udar u dolinu Kolubare ka Valjevu sa jasnim ciljem presecanja austrougarskih trupa na dva dela. Stoga je Mišić naredio:
Drinskoj diviziji I poziva da prodre na frontu Ručić - Kriva Reka
Reljinskom odredu i bataljonu na Golubcu(483) čuvaju desni bok divizije i izvrše napad na liniji Ugrinovci - Golubac(483)
Moravskoj diviziji I poziva da prodire na frontu Ručić - Ozren
Dunavskoj diviziji I poziva da prodire na frontu Ozren - Lozanj
Dunavskoj divizija II poziva da prodire na frontu Lozanj - Brezna ka Banjanima i Teočinu

pored toga on je zahtevao i jaku artiljerijsku pripremu za napad rečima:
„...da ona svojom snažnom i obilnom vatrom, ne štedeći u ovi mah municiju, još u prvim trenucima treba da slomi otpor neprijatelja i da prokrči put pešadiji.“

Austrougarska vojska je tokom 02. decembra 1914. godine nastavila kretanje ka severoistoku i ušla je u napušteni Beograd.

Druga faza bitke - protivnapad (03.12—12.12)
U trenutku kada su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je V austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, otpočela je velika protivofanziva celokupne srpske vojske. Nakon velike artiljerijske pripreme u 7:00 otpočinje napad.Austrougarske trupe su u potpunosti iznenađene, jer su smatrale da je srpska vojska nesposobna i za odbranu, a kamoli za protivudar, i primorane su na povlačenje. Samo tokom borbi 03. decembra zarobljeno je 3 oficira, 400 podoficira i vojnika, 4 topa sa 1 000 granata. Zbog povoljnog razvoja situacije Mišić naređuje produžetak napada na 16. korpus koji nije imao nikakve rezerve i u stalnom povlačenju sa ciljem ovladavanja grebenskog masiva Prostruga - Rajac - Suvobor. Istovremeno ostale srpske armije bivaju zadržane jakim otporom na svojim početnim položajima, zbog čega SVK 04. decembra naređuje Mišiću da po osvajanju Suvobora obustavi ofanzivu, dok se ne raščisti situacija na ostalim frontovima. Oko podne 05.12. I armija izbija na greben Prostruge i do kraja dana ga u potpunosti zauzima i tu se zaustavlja. Istovremeno Dunavska divizija I poziva uspeva da preseče odstupnicu austrougarskim trupama na Suvoboru i Maljenu i oko 23:00 izbija na Kondžulsko brdo i Čugulj. Ovim uspesima I armije 05.12. probijen je front 16. korpusa austrougarske vojske i otpočelo je gonjenje neprijatelja iako su ostale armije i dalje bile na svojim početnim položajima, dok je Timočka divizija I poziva (iz sastava II armije) poslata kao pojačanje Odbrani Beograda.

Oskar Poćorek uviđa potpuni poraz 16. korpusa i proboj austrougarskog fronta zbog čega 06.10. naređuje VI armiji da se povuče na levu obalu Kolubare, naređujući:
16. korpusu da se povuče severno od Valjeva
15. korpusu da se povuče na liniju Slovac - Lajkovac
13. korpusu da što je moguće duže zadrži položaje kod Lazarevca

Istog dana I armija izbija na liniju Gugoši - Mednik - Baćenac - Rudo - Maljen, što omogućava III armiji uspeh na svom frontu i početak gonjenja neprijatelja koji je primoran na povlačenje da bi sačuvao sopstvene bokove. Istog dana Užička vojska izlazi na obalu Drine, dok je II armija, oslabljena prebacivanjem Timočke divizije I poziva, obustavila ofanzivu držeći se odbrambrenih dejstava.

U ranim jutarnjim časovima istureni delovi Dunavske divizije I poziva ulaze u Valjevo koje je do kraja dana oslobođeno, dok se 16. korpus utvrđuje na pozicijama severno od Valjeva u pokušaju pružanja poslednjeg otpora. III armija izbija na Kolubaru i nastavlja da goni neprijatelja na prostoru izmelju Ljiga i Toplice, upućujući Drinsku diviziju II poziva kao pojačanje II armiji, koja nakon toga prelazi u napad.

Oskar Poćorek naređuje 08.12. V armiji da obustavi napad i da se sa VI armijom, koja je u povlačenju, povuče i utvrdi na liniji: Stepojevac-Tolobas-Gradac-Parcanski vis-Koviona-Lina-Krajkova Bara-Mostinje (na Dunavu). Međutim sledećeg dana 16. korpus severno od Valjeva biva potpuno razbijen, zbog čega je 15. i ostacima 16. korpusa naredio da se povuku ka Šapcu, a 13. korpusu da pomogne V armiji u pokušaju da održi položaje Ralja - Stepojevac - Obrenovac (dužine 60km). Ova linija fronta bila je predugačka, tako da V armija 10.12. zauzima nove položaje Duboko (na Savi)-Sremčica-Cvetkov grob-Avala-Mostinje (dužine 32km).

SVK istog dana naređuje I armiji da se zaustavi u Valjevu obezbedi bok i pozadinu ostalih armija koje će otpočeti proboj fronta V armije, a da istovremeno delom snaga nastavi proterivanje 15. i 16. korpusa koji su se u neredu povlačili ka Bosni i Sremu. Prema naredbama završna ofanziva za oslobođenje Beograda otpočinje 11. decembra udarom III armije u 5:00 odnosno I i II armije u 7:00.

Austrougarski 15. korpus je povlačeći se pred Drinskom divizijom I poziva u roku od 27 časova prelazi 40km i kod Šapca napušta teritoriju Kraljevine Srbije, istovremeno su se ka Šapcu pred Dunavskim divizijama I i II poziva povlačili ostaci 16. korpusa. Njihovim prebacivanjem u Srem 12. decembra okončane su operacije u Kolubarskoj bici.

Ostale neprijateljske trupe su se nakon poraza na Avali povukle ka Beogradu, a u podne 14. decembra izdata je naredba da se sa prvim mrakom izvrši povlačenje preko Save. Tokom noći austrougarske trupe su napustile Beograd koji je 15. decembra oslobođen čime su okončane borbe na balkanskom ratištu tokom jeseni 1914. godine.

Gubici tokom bitke

Gubici vojske Kraljevine Srbije
Poginulih - 22.000
Ranjenih - 91.000
Zarobljenih - 19.000

Ukupno oko 132.000 vojnika je izbačeno iz stroja.

Gubici Balkanske vojske Austrougarske monarhije
Poginulih - 27.216 (vojnika i podoficira) + 1080 (oficira)
Ranjenih - 118.911 (vojnika i podoficira) + 3.211 (oficira)
Zarobljenih - 1.800 (vojnika i podoficira) + 66 (oficira)
Nestalih - 73.988 (vojnika i podoficira) + 656 (oficira)
Bolesnih - 44.117 (vojnika i podoficira) + 2.599 (oficira)

Ukupno je izbačeno iz stroja 266.212 vojnika i podoficira i 7.592 oficira.

Posledice bitke

Najveći značaj Kolubarske bitke ogleda se u tome što Austro-Ugarska nije uspela da svojim snagama uništi Kraljevinu Srbiju, zbog čega su Centralne sile i tokom 1915.godine primorane da se bore na tri fronta i što je još bitnije Nemačka je bila primorana da pošalje pomoć u ljudstvu na Balkanski front, čime su oslabljene njene snage na preostala dva fronta, a samim tim i njene šanse da uspešno eliminiše jedan od njih.

Bitka je imala značaj i na globalnom planu.Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske, koja se spremala da uđe u rat na strani Centralnih sila, računajući da je Srbija poražena i da će bez borbe doći do teritorija oko kojih je protiv Kraljevine Srbije godinu dana ranije vodila Drugi balkanski rat.Srpska pobeda je doprinela odluci Kraljevine Italije da uđe u rat na strani Antante.

General Živojin Mišić je zbog uspešnog vođenja operacije unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Poćorek smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske krajem 1914.godina, a na njegovo mesto je postavljen nemački feldmaršal August fon Makenzen.

Značaj Kolubarske bitke u istoriji ratovanja

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlučujući poraz. Taktika pregrupisavanja samo I armije i koncentrisanog udara na VI armiju(koja je bila razvučena na širokom frontu) koju je izveo Živojin Mišić danas se izučava na vojnim školama širom sveta.

Kolubarska bitka je značajna i po tome što su obe vojske u operacijama nisu imale strategijske rezerve kojima bi mogle da ojačaju svoje linije tamo gde je to neophodno, već su to postizale prebacivanjem snaga sa jednog na drugi deo fronta.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Cerska i Kolubarska bitka
« Odgovor #1 poslato: 14.11.2012. 18:52 »
Cerska Bitka

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U dva Balkanska rata 1912. i 1913. godine mala Srbija imala je pod oružjem oko 400.000 vojnika. Velike pobede u ovim ratovima, oslobođenje srpskih krajeva od viševekovnog turskog ropstva i povratak Kosova i Metohije u sastav Srbije dramatično su iscrpli i državu i narod. Desetine hiljada poginulih, osakaćenih ili umrlih od kolere, dizenterije ili tifusa pokazivale su više nego jasno srpske kuće okićene crnim barjacima. Retko koja kuća je bila bez njih. Državi i narodu bio je neophodan predah.
Teška situacija u Srbiji nakon Balkanskih ratova izuzetno je odgovarala Austrougarskoj. Suočena sa sve većim buntom slovenskih naroda u svojim granicama koji su zahtevali slobodu Austrougarska je na svaki način morala da uništi Srbiju koju su ovi narodi smatrali svetionikom.

U takvoj situaciji atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, 28. juna 1914. godine došao je kao izvanredan, željno očekivan povod kako su govorili predstavnici Monarhije „da se, jednom i zauvek, raskrsti sa tim srpskim revolucionarnim i buntovničkim jezgrom, tom Srbijom!“ Atentat na austrougarskog prestolonaslednika izvela je grupa mladića, Srba, okupljenih oko udruženja „Mlada Bosna“. Kakvo je bilo mišljenje o austrougarskom prestolonasledniku Ferdinandu u Parizu svedoči depeša srpskog poslanika Vesnića predsedniku Vlade Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću: „U Parizu preovlađuje uverenje da je iščeznuće Franca Ferdinanda sa evropske pozornice događaj koji se ima smatrati za povoljan po evropski mir.“ Inače, militantni Franc Ferdinand bio je član Vojničke stranke koja je u parlamentu Austrougarske za dve godine 26 puta tražila rat protiv Srbije!

Posle atentata počele su represalije protiv Srba u Bosni i Hercegovini koje su se na nekim mestima pretvorile u pogrome srpskog naroda u kojima su se „naročito istakli“ srpski slovenski sunarodnici Hrvati i Muslimani (današnji Bošnjaci). Samoj Srbiji od strane Austrougarske upućen je ultimatum koji ni jedna slobodna zemlja na svetu nije mogla da prihvati. Kada je pročitao taj dokument britanski ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej rekao je da je „to najstrašniji dokument koji je ikada sačinila diplomatija“. Srbija je učinila sve da izbegne rat, ali je Beč 28. jula 1914. objavio zvanično rat Srbiji i to otvorenim telegramom koji je upućen preko pošte. Ratne operacije započele su 28. jula 1914. godine.

Rusija, odnosno njen car Nikolaj II Romanov, objavio je rat Austrougarskoj odlučan da pomogne Srbiji. Potom je to učinila Nemačka Rusiji i kolo nesreće se zavrtelo... U rat su ušle 33 zemlje! Ukupno, na svim stranama, mobilisano je oko 74 miliona ljudi! Započeo je do tada najkrvaviji rat u istoriji - Prvi svetski rat.

POČETNE RATNE OPERACIJE

Kraljevina Srbija ukupno je mobilisala 11 pešadijskih divizija prvog i drugog poziva, jednu konjičku diviziju i pomoćne trupe trećeg poziva; ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova. Mobilisano je sve što je moglo da brani otadžbinu. Prema odluci Vrhovne komande Austrougarske vojske, na Srbiju je napadala austrougarska Balkanska vojska, mobilisana i pripremljena za „brzi i pobednički rat protiv Srbije, vojničku šetnju do Niša“. Ratni plan za rat protiv Srbije izrađen je još 1906. godine! Ukupna snaga Balkanske vojske iznosila je 250.000 ljudi (samo elitne jedinice prvog poziva!) i 600 topova.

U zoru 12. avgusta 1914. godine jedinice Pete armije austrougarske Balkanske vojske prešle su Drinu kod Loznice, a jedinice njene Druge armije Savu kod Sremske Mitrovice i Šapca. Neprijatelj je u zauzetim krajevima sejao pustoš i smrt baš u skladu sa naređenjem komandanta Devetog austrougarskog korpusa: „prema tom narodu (srpskom) svaka humanost je izlišna i štetna! Ko u ovom trenutku bude i najmanje milostiv biće najstrožije kažnjen!“ Neprijateljske jedinice su se u Mačvi ponašale po obrascima ratnog zločina ravnog genocidu. Pljačkali su, silovali, ubijali starce, žene i decu...


Prvi udar na sebe primile su jedinice srpske Treće armije razvučene na frontu od Šapca do Gučeva. Pokret Druge armije (Marš na Drinu) trajao je puna dva dana i dve noći. Uveče, 14. avgusta 1914. general Stepa je dobio naredbu Putnika i Mišića da povrati Šabac po svaku cenu, svim raspoloživim sredstvima. Prva armija je postavljena na levu obalu Kolubare, na prostor Ub-Valjevo. Neprijatelj je te noći uporno i neprekidno napadao i polako potiskivao jedinice srpske Treće armije ka Valjevu. I pored hrabre odbrane, povlačenje je bilo neminovno. Suočena s tim, ujutro 15. avgusta, srpska Vrhovna komanda je izdala naredbe:

– da Treća armija mora i po svaku cenu da zatvori pravac ka Valjevu u dolini Jadra,

– da Druga armija izvrši marš-manevar od Koceljeve ka selu Tekeriš na Ceru; te da svom snagom udari na levi bok neprijatelja koji napada Treću armiju u dolini Jadra.

Time je počela bitka na Ceru.

Ove odluke bile su istorijske odluke Vrhovne komande. Ona je omogućila da se slabije snage, ali vođene superiornim komandovanjem i obuzete pravednim gnevom zbog napada neprijatelja i groznih zločina koje je počinio, na najbolji način suprotstave mnogo jačim zavojevačima. To je omogućilo da se jedinice upotrebe na najbolji mogući način i da se dovedu do pobede. Za donošenje ovih odluka najzaslužniji su Radomir Putnik i Živojin Mišić.
ostupajući po navedenim naređenjima, general Stepa Stepanović smesta je obrazovao Cersku udarnu grupu, sastavljenu od Moravske i Kombinovane divizije prvog poziva. Konjička i Šumadijska divizija upućene su da ugrožavaju neprijatelja u Šapcu i da čuvaju pozadinu Cerske udarne grupe.

Pod komandom generala Mihaila Rašića, delovi Kombinovane divizije Druge armije su, preko sela Veliki Bošnjak, nastupali razvođem Save i Tamnave. Veći deo njenih snaga kretao se grebenom Cera ka selu Tekeriš. General Stepa je samostalno odlučio da ovlada Cerom, odnosno vrhom Cera zvanim Kosanin grad. To je bila izuzetno važna, ključna komanda generala Stepe. Oko ponoći, imeđu 15. i 16. avgusta 1914. godine, po strašnom pljusku došlo je do iznenadnog susreta u pokretu kod sela Tekeriš između 2. Prekobrojnog puka Kombinovane divizije i jedne kolone 21. austrougarske divizije. Ta austrougarska divizija je takođe nastupala grebenom Cera ka Tekerišu sa ciljem da ovlada pravcem Šabac-Tekeriš-Zavlaka-Krupanj. Kao što se vidi, ratni planovi obe strane su uključivali Cer.

Srpski vojnici bili su mnogo odlučniji, borili su se mnogo bolje, mada je i neprijatelj pokazao veliki borbeni moral. Neki delovi 21. divizije iste noći pobegli su čak u Bosnu, sejući usput strah i paniku... Ta divizija je tek sutra, 16. avgusta, uvedena u borbu koja se ponovo rasplamsala na samom Ceru. General Stepa komandovao je iz prve linije i jutarnji napad neprijatelja rešenog da osveti uništenje svoje 21. divizije bio je zaustavljen, a Druga armija sačuvala je svoj položaj na Ceru. Preostale delove 21. divizije, najvažnije jedinice neprijateljskog Petog korpusa, uništila je srpska Konjička divizija.

Komandant austrougarske Pete armije, general Liberijus fon Frank, pokušavao je grčevito da, pregrupišući sopstvene snage i ubacujući rezerve, povrati borbenu inicijativu i odnese pobedu. Ujutro, 17. avgusta, poslao je svoju Devetu diviziju na Cersku udarnu grupu. Ponovo su se razvile teške borbe sa obostranim gubicima. Situacija se menjala iz časa u čas, dok krajem dana nije počela da prevaže na srpsku stranu.


I sam shvatajući stanje svojih trupa, komandant celokupne Balkanske vojske Oskar fon Poćorek prebacio je još jednu jedinicu, Četvrti korpus, iz Srema u Šabac sa zadatkom da smesta napadne Šumadijsku diviziju, lociranu na Mišaru kod Šapca. Ona je napadnuta ujutro 18. avgusta i bila je prisiljena na povlačenje čime se situacija po Srbe na tom frontu naglo pogoršala. Istog dana izmorene trupe Treće srpske armije došle su u dosta kritičnu fazu na svom delu fronta u dolini Jadra. Samo se krajnjim požrtvovanjem jedinica i svakog pojedinog pripadnika Treće armije i Šumadijske divizije mogla sačuvati inicijativa Srba na Ceru i sačuvati otadžbina. Vrhovna komanda reagovala je i hitno uputila u pomoć Timočku diviziju prvog poziva iz sastava Prve armije da bi ojačala Cersku udarnu grupu.

Došao je 19. avgust, četvrti dan bitke na Ceru. Dan odlučujuće bitke.

Tadašnji austrougarski vojnik Devete divizije Egon Ervin Kiš to je ovako opisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezglavom, divljem i haotičnom bekstvu. Noć smo proveli na hrpi stvari sanitetske ustanove, cvokoćući... kada je na horizontu zarudila zora, prvo što smo videli bile su gomile vojnika naše 14. čete i našeg četvrtog mitraljeskog odeljenja koji su sumanuto trčali još od Todorovog rta... Počelo je opšte bežanje koje je i nas povuklo. Jedna potučena armija, ne – jedna razularena rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici. Neprekidno se opšta depresija ispoljava u obliku pogrda i sumnjičenja upućenih na račun vođa. Naši generali su svi do jednoga nesposobni stari magarci – ko ima protekcije poverava im se sudbina stotina hiljada ljudi – sjajni su momci ti Srbi, znaju kako treba da se bore i brane svoju zemlju...”

Tako je u potpunosti probijen front austrougarske Pete armije koja se kompletno moralno slomila i počela bekstvo preko Drine u Bosnu. Da bi poraz neprijatelja, koji je upravo saznao za slom svoje Devete divizije, bio potpun dogodilo se još nešto. Šumadijska divizija, osokoljena uspehom na Ceru, iznenada je napala neprijatelja pred Šapcem. Austrougarski vojnici su se i tu u panici povukli i ušli u grad tražeći način da pobegnu preko Save. Naše jedinice pratile su neprijatelja u stopu i bile svedoci strašne panike u njegovim redovima. Radilo se o opštem bežanju, sa ostavljanjem bolesnih i ranjenih, opreme, oružja. Velike količine ratnog materijala bile su razbacane svugde iza austrougarskih trupa u bekstvu. Prema Drini su se videle ogromne kolone begunaca bez oružja, potpuno dezorganizovane.

DOŠAO JE TRENUTAK POBEDE...

Sve austrougarske trupe sa Cera su se 20. avgusta vratile preko Drine u Bosnu, a od 21. do 24. avgusta vođene su završne borbe na mostobranu kod Šapca. Tada je konačno oslobođen Šabac, neprijatelj proteran, a pobedonosno završena bitka na Ceru.

Austrougarska Balkanska vojska izgubila je u bici na Ceru 600 oficira i 23.000 vojnika. Tako se potpunim neuspehom završila austrougarska „kaznena ekspedecija“ moderno naoružane vojske protiv „srpske milicije“. Komandanti su okrivljavali jedni druge za neuspehe, a na kraju su se odlučili da za sve okrive komandanta i celu komandu 21. divizije koja je stavljena pred preki sud.

Srbi su izgubili 259 oficira, a 16.045 vojnika je izbačeno iz stroja, od čega 2.107 poginulih. Najteže gubitke imala je Kombinovana divizija – 3.145 poginulih i ranjenih. Stradalo je mnogo srpskih civila. U samom Šapcu ubijeno je preko 1.500 civila, staraca, žena i dece...

U svim mestima u kojima su boravili austrougarski vojnici nađeni su užasavajući tragovi zločina. Prvi izveštaj o zločinima austrougarskih trupa u severozapadnoj Srbiji tokom trajanja Cerske bitke sačinio je holandski lekar dr Arijus van Tinhoven, načelnik hiruškog odeljenja Vojne bolnice u Valjevu. Dr Rudolf Arčibald Rajs, profesor kriminalistike na Univerzitetu u Lozani i kasniji veliki srpski prijatelj, utvrdio je u tri okruga u Pocerini 1.399 civilnih žrtava.

Ova velika pobeda, prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu, ogromno je podigla moral Srpske vojske i naroda i podigla ugled Srbije. Poraz u bici na Ceru je bio početak kraja Habsburške monarhije i početak nove istorije Balkana i Evrope

U selu Tekeriš, na obroncima Cera, podignut je prelep spomenik vojnicima Druge armije. Spomenik je podignut u slavu cerskim junacima, a u kosturnicu ispod spomenika sahranjeno je mnogo srpskih oficira i vojnika izginulih u Cerskoj bici. Na spomeniku u Tekerišu stoje reči: VAŠA DELA SU BESMRTNA. Kažu da je autor bio tadašnji Vrhovni komandant i kasniji kralj Jugoslavije, Aleksandar Prvi. I ne treba reći ništa više.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Cerska i Kolubarska bitka
« Odgovor #2 poslato: 14.11.2012. 19:05 »
Bitka koju proučavaju vojnici

Na Kolubaru!

U poznu jesen 1914. godine vrhovni zapovednik austrougarskih oružanih snaga bio je nadvojvoda Fridrih Marija Albreht Vilhelm, načelnih štaba Konrad fon Hecendorf, dok je Potjorek zadržao komandu nad Balkanskom vojskom (5. i 6. armija, grupe Šnjarić i Hauzer). Pri tome, 5. armija Liborijusa fon Franka, 6. armija Oskara Potjoreka kao i samostalne bosanskohercegovačke grupe (brigade) general-majora Luke Šnjarića i grupe pukovnika Edmunda fon Hauzera (3. landšturmska teritorijalna bataljona) bile su izuzete iz nadležnosti načelnika Generalštaba i direktno podređene habzburškom nadvojvodi. Austrougarska monarhija nikako nije mogla da se pomiri s porazima koje je pretrpela na Ceru i Drini. Uporni Potjorek zahtevao je ofanzivu, tako da su borbe nastavljene što je iscrpljivalo obe ratujuće strane. Pod stalnim pritiskom brojnijeg neprijatelja, srpska vojska uskoro se povukla na desnu obalu Kolubare. Posle pada Valjeva, 16. novembra 1914, Potjorek je glavnini 6. armije (15. i 16. korpusu) dao kraći odmor, a 5. armiji naloženo je da započne pripreme za forsiranje Kolubare. Zapovednik Balkanske vojske smatrao je, naime, da su Srbi na izdisaju te da su u pitanju dani kad će im zadati odlučujući udarac. To, nažalost, nije bilo daleko od istine. Povlačenje uz neprekidne borbe, nedostatak artiljerijske municije i hladno vreme praćeno snegom uticali su na moral loše odevenih i opremljenih srpskih vojnika. Dezerterstvo je postalo uobičajena pojava kod pojedinih jedinica, a neki položaji padali su gotovo bez borbe. Malodušnost se naročito izražavala kod jedinica 1. armije Petra Bojovića, koje su odstupale po planinskim predelima zavejanim snegom. Bez Kolubare koja bi, kao prirodna prepreka, umanjila pritisak neprijateljske 6. armije, veterani iz bojeva na Sokolskoj planini i Mačkovom kamenu trpeli su najveći pritisak. Izveštaj vojnog izaslanika u Sofiji o depeši francuske vlade „kako su Srbi na izdisaju” i iskazi srpskih zarobljenika, naveli su Potjoreka na pomisao da se srpska vojska povukla čak do Aranđelovca, ostavljajući na desnoj obali Kolubare samo zaštitnice. Na osnovu ovakvog zaključka, 16. novembra 1914. naredio je trupama 5. armije prelazak preko nabujale reke. Osnovna zamisao „feldcugmajstera” bila je da osigura železničku prugu Obrenovac – Valjevo i tako Balkanskoj vojsci omogući dotur neophodnih namirnica i ratnog materijala iz Srema. Udaljavajući se od polazne osnovice, Austrijanci su sve više osećali nedostatak urednog snabdevanja koje je, uz grdne muke, vršeno raskaljanim kolskim putevima iz Bosne. No, i Srbi su bili svesni ove Potjorekove slabosti – kad su se austrijske trupe dokopale tako željene pruge, ona je na više mesta bila minirana a sav železnički materijal premešten. Srpski inženjerci obavili su posao tako revnosno da je neprijatelju bilo potrebno više nedelja da se pruga koliko-toliko osposobi. Ne sumnjajući da pred sobom imaju celokupnu 2. armiju Stepe Stepanovića i 3. srpsku armiju Pavla Jurišića Šturma, austrougarske trupe pokušavale su, u duhu Potjorekovog naređenja, da forsiraju Kolubaru. Ali, zbog neprekidnih kiša, reka je sve više bujala a ceo predeo pretvarao se u ogromnu kaljugu. Tako je teškom mostovom trenu (kolima s pontonima) bilo nemoguće da priđe obali, a topovi, koje su konopcima teglili vojnici, propadali su u blato sve do glavčina točkova. Oko prelaza su se razvile i žestoke borbe pa je do 18. novembra zauzet samo Lazarevac, a 9. praška generala Franca Danijela i 36. zagrebačka divizija Klaudijusa Čibulke tek je trebalo da posednu položaje oko grada koje je držala 2. srpska armija. Početna zamisao srpske Vrhovne komande za bitku koja je otpočinjala, a koju Potjorek nije ni predvideo, bila je odbrambenog karaktera. Vojvoda Putnik je, naime, bio svestan teškog stanja u trupama, ali i činjenice da dalje odstupanje može da bude kobno jer bi se nastavilo rasulo i vojska bi se jednostavno istopila. Jedini izlaz video je u otporu na Kolubari koji bi dao vremena neophodnog za pristizanje veće količine artiljerijske municije iz Francuske, te popunu jedinica regrutima. Nakon toga prešlo bi se u napad. Konačno shvativši da pred sobom ima celu srpsku vojsku, Potjorek je prekinuo odmor 6. armiji i uputio je za 1. srpskom armijom u pravcu Mednika i Maljena. Istovremeno, 5. armiji je naredio snažniji nastavak napada preko Kolubare.

Protiv Balkanske vojske

Prelaz preko nabujale i razlivene reke 18. novembra započele su trupe Kombinovanog korpusa „Gojginger” (improvizovan od 7. osječke, 29. terezinske divizije i landšturmskih formacija, te stavljen pod komandu generala Hajnriha Gojgingera) i 8. korpusa generala Viktora grofa Šeuhenštula. Uz velike teškoće, u blizini Lazarevca uspela je da se prebaci samo pešadija 21. praške landverske divizije s nekoliko topova. No, tu ih je dočekala Timočka divizija II poziva pukovnika Mirka Milosavljevića i nanela im strahovite gubitke. Nekoliko kilometara južnije, na Čovki i Vračem brdu, međutim, Moravska divizija generala Ilije Gojkovića trpela je uragansku artiljerijsku vatru. Na ovom području razvile su se krvave borbe koje su trajale desetak dana. Na Vračem brdu je 20. novembra poginuo i Dimitrije Tucović. Dok su jedinice 2. i 3. armije na obalama Kolubare i Ljiga manje-više uspešno odolevale austrougarskom pritisku, na frontu 1. armije postajalo je sve „vrelije”. Upravo u trenutku najveće krize komandu nad ovom armijom od đenerala Bojovića, ranjenog u nogu u noći 14. novembra, preuzeo je Živojin Mišić. Kao večiti optimista, Žuća je smatrao da je protivnapad jedini izlaz za srpsku vojsku. Kao dete iz naroda, odlično je poznavao duh srpskog vojnika i bio je svestan da je povlačenje pogubno po moral, te da će klonulost nestati čim se krene u napad. No, postavljalo se pitanje kako ovo izvršiti u vreme kad je tri slabe, premorene divizije pritiskao dvostruko jači neprijatelj. Da bi donekle popravio odnos snaga, Mišić je od Vrhovne komande zatražio da 1. armiju ojača bar još jednom divizijom. Tako je pod njegovu komandu pridodata Drinska divizija I poziva pukovnika Nikole Stefanovića koja je u tom trenutku, nažalost, brojala svega 4200 vojnika. I sam pobornik ofanzive, vojvoda Putnik je 22. novembra naredio da sve tri armije krenu u opšti napad. Ali, i pored pojedinačnih uspeha, ovo je bio očajnički potez, Balkanska vojska još je bila isuviše jaka za oslabljene srpske snage koje su, da nesreća bude veća, ostale bez artiljerijske municije. Umesto željenog uspeha, počeli su da se nižu novi porazi. Izgubivši položaje na Medniku, desno krilo 1. armije povuklo se na Suvobor, a levo krilo zadržavalo je teškom mukom pritisak 16. dubrovačkog korpusa Vencela Vurma. Odred na Maljenu, i pored jakih mrazeva i snežne mećave, hrabro se borio protiv specijalne taktičke grupe pukovnika Hajnriha Videna fon Alpenbaha. Koristeći gustu maglu, ova grupa napala je, u zoru 23. novembra, Maljen. Napad je izvršen iz više pravaca, što je dovelo do opkoljavanja branilaca. Jedinice iz 1. armije i Užičke vojske Vukomana Aračića, koje su poslate u pomoć, zbog magle i smetova, visine i do dva metra, nisu uspele da stignu na vreme. Posle dvodnevne junačke borbe, Maljenski odred je uz velike gubitke odstupio. Ovo je dovelo do „otkrivanja” levog boka 1. armije na Suvoboru, kao i desnog krila Užičke vojske kod Ražane. Ogorčene borbe razvile su se i na frontu 2. srpske armije. Kod sela Konatica se preko Kolubare prebacila češka, terezinska 29. divizija generala Eduarda Zanantonija iz sastava Kombinovanog korpusa. Srpske trupe su odstupile od dva do pet kilometara i tu se ponovo utvrdile. Iscrpljeni austrougarski 8. korpus, na sreću, nije više imao snage da ih goni. Uvidevši da neprijateljski napad prema 2. armiji slabi, vojvoda Putnik je vrebao sledeću priliku za napad. Pošto se naslućivala Potjorekova težnja da glavni napad postepeno prenosi u pravcu Beograda, ojačan je Obrenovački odred koji je dobio zadatak da uz pomoć Konjičke divizije pukovnika Branka Jovanovića, kod Konatice, protera Kombinovani korpus preko Kolubare. Napad je počeo u zoru 28. novembra i do podneva je ratna sreća bila u srpsku korist: u bliskoj borbi bajonetima i bombama, zauzeti su utvrđeni neprijateljski položaji. No, popodnevni snažni neprijateljski kontranapad prisilio je Srbe da se vrate na početne položaje. Južnije, na sektoru 1. i 3. armije, srpskoj vojsci nije išlo ništa bolje. Padom Maljena na levom krilu 1. armije, te rasturanjem Timočke divizije II poziva Krste Smiljanića, okolnosti su postajale sve kritičnije. Iz dana u dan, pod pritiskom neprijatelja, 1. armija se primetno topila. Đeneralu Mišiću bilo je jasno da od protivnapada nema ništa. Trupe su bile nepouzdane i oskudevale su u svemu, a padom važnijih položaja izgubljeni su i odgovarajući položaji za napad. Razvoj situacije primorao je Mišića na radikalan potez koji umalo nije doveo do sukoba s vojvodom Putnikom. Uvidevši, naime, da neće moći da se održi na Suvoboru, odnosno položajima na vododelnici Kolubare i Zapadne Morave, Mišić je odlučio da, povlačeći trupe znatno dalje na istok, izvuče armiju iz dodira s neprijateljem. Zamisao je bila da se trupe ovde odmore i nahrane, popune regrutima, i da se sačeka preko potrebna artiljerijska municija koja je bila na putu iz Francuske. Osim toga, na novim položajima front 1. armije bio bi skraćen na polovinu, što je pružalo znatno veće šanse za protivnapad. Iz štaba u kafani sela Vrnčana Mišić je u kasnim časovima 28. novembra o svojim namerama telefonom izvestio vojvodu Putnika. Ova vest uznemirila je starog vojvodu. On ne odobrava Mišićev plan, smatrajući da je suviše rizičan jer bi ugrozio ostale armije a doveo bi u pitanje i položaj prestonice. Mišić je Putniku više puta ponavljao razloge za povlačenje. Iznerviran neshvatanjem okolnosti, ponudio je i ostavku na mesto komandanta armije. Imajući poverenje u čoveka koji mu je do pre dve nedelje bio pomoćnik, Putnik je posle dvočasovnog telefonskog razgovora ponovo pozvao Mišića i odobrio njegovu zamisao.

Pad Beograda

U zoru narednog dana, pod zaštitom jake magle, počelo je povlačenje 1. armije ka Gornjem Milanovcu. Jake zaštitnice ostavljene na položajima zadržavale su pritisak austrougarske prethodnice. Do kraja dana armija je uspešno posela nove položaje. Povlačenje su istovremeno započele i preostale dve armije. Težak položaj 3. armije, kao i greške u komandovanju, međutim, prouzrokovale su povlačenje 2. armije više nego što je bilo neophodno. Zbog poremećaja u osnovnom operacijskom planu, vojvoda Putnik je, teška srca, doneo odluku o napuštanju Beograda. Trupe odbrane Beograda, koje su uspešno branile prestonicu, dobile su zadatak da se 30. novembra povuku na položaje Varovnica – Kosmaj. Izviđanjem iz aviona, Austrijanci su zaključili da je „neprijatelj napustio prostor Obrenovac – Beograd – Ripanj” a da se tri srpske divizije nalaze tek zapadno od Aranđelovca. Bez obzira na to, Sremski (Petrovaradinski) odred Adabelberta Tamešija tek se u zoru 2. decembra prebacio preko Save i ušao bez borbe u napušteni grad. Nešto kasnije, tokom prepodneva, iz Ostružnice je, preko Železnika, na Banovo brdo stigao i 1. puk 104. zagrebačke landšturmske brigade a iz štaba Kombinovanog korpusa upućen je kamion sa oficirom i odeljenjem vojnika koji su zauzeli dvor u ulici Kralja Milana i istakli na njemu crno-žutu zastavu. Za to vreme, austrougarske trupe su, zadržavane jakim srpskim zaštitnicama, na drugim pravcima sporo napredovale. Njihovo stanje bilo je na granici ljudske izdržljivosti, naročito kod jedinica iz 6. armije koje su na planinskom zemljištu najviše trpele posledice lošeg snabdevanja. Proređene, izgladnele, s artiljerijom kojoj je počela da ponestaje municija, s upropašćenim konjskim zapregama, bile su u stanju sličnom kao i srpska vojska na početku povlačenja s Drine. Potjorek je, međutim, bio u euforiji. Izveštaje komandanata korpusa o teškom stanju trupa, koje je primao u štabu u Koviljači, smatrao je preteranim. Iako ubeđen da je srpska vojska pobeđena i da se nalazi pred potpunim rastrojstvom, ipak je bio prinuđen da zaustavi iscrpljenu i proređenu 6. armiju radi odmora i popune. No, zato je poterao 5. armiju da izvede složen manevar premeštanja s kolubarskog na beogradski pravac, kako bi bočno udario srpsku vojsku i, prodirući na jug, „savio čitav srpski front u okruženje”. Pad Beograda i saveznici su doživeli kao propast Srbije. Novine su sa iskrenim žaljenjem pisale kako je Srbija doživela sudbinu Belgije. Za to vreme u Beogradu su vršene pripreme za paradu koja je trebalo da se održi 3. decembra, „u čast slavnog zauzimanja Beograda”. Niko u Beču nije mogao da sluti da je srpski manevar bio samo sabijanje opruge koja će, nakon otpuštanja, zbrisati sve pred sobom. Znatan deo krivice za nedaće srpske vojske krajem 1914. godine snosila je nestašica artiljerijske municije. Poljski brzometni top bio je najznačajnije oruđe tadašnjih armija, bez čije je vatre bila nezamisliva značajnija bitka. Srpska artiljerija, zahvaljujući kvalitetu topova i posluge, ovenčala se slavom još u balkanskim ratovima. No, u istim sukobima utrošene su rezerve municije tako da je srpska vojska u svetski rat ušla sa svega 651 granatom na pojedinačni poljski top. Kriza je dostigla vrhunac pred povlačenje s fronta na Drini, kad je broj metaka spao na 80–100 na poljski top i 20–30 na poljsku haubicu. Kragujevački Vojnotehnički zavod imao je ograničene mogućnosti po pitanju proizvodnje artiljerijske municije tako da je vojska uglavnom zavisila od uvoza. Ozbiljnost položaja u kom su se trupe našle na početku Kolubarske bitke vidi se iz izveštaja vojvode Putnika, gde doslovce kaže: „Treba svim silama nastojati da se iz Francuske, Engleske i Rusije u što kraćem vremenu nabavi što veća količina artiljerijske municije. U protivnom, ako se ovo ne učini, ja skidam sa sebe svaku odgovornost za kobne posledice koje nas mogu postići.” Posle ovog vapaja, Nikola Pašić tražio je od francuske vlade da se Srbiji hitno isporuči veća količina artiljerijskih metaka. Iako i sami opterećeni nedostatkom municije, ali svesni značaja balkanskog vojišta, Francuzi su pristali da ispune srpske zahteve.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Vojvoda Živojin Mišić komandant 1. armije

Skraćivanje čaura

Brod s francuskom municijom uplovio je u solunsku luku 26. novembra, a već polovinom narednog dana prva železnička kompozicija natovarena granatama stigla je u Niš, gde je bila prijemna stanica. No, tada je opštu radost zamenio očaj: ispostavilo se, naime, da su Francuzi isporučili municiju za svoj poljski top M1897. Iako istog kalibra, ovaj metak se po nekim osobinama razlikovao od srpskog. Najveća nevolja bila je dužina čaure, veća za 70 mm, što je onemogućavalo ubacivanje municije u ležište. Bez drugog izbora, odlučeno je da se izvrši hitna prepravka, odnosno skraćivanje i kalibracija čaure. Pošto je kragujevački Zavod već bio delimično evakuisan, municija je delaborisana u Nišu, prazne čaure su kompozicijom koju je činio samo jedan vagon hitno prebacivane u Kragujevac, tamo su prepravljane, zatim istim vagonom vraćane u Niš i punjene. Ovo je činjeno nekoliko puta u toku dana, tako da je do 2. decembra na front upućeno oko 11.000 artiljerijskih metaka! Odmor 1. armije ubrzo je pokazao sve svoje prednosti. Pristizanje novih oficira iz đačkog bataljona – čuvenih 1300 kaplara – priliv regruta, kao i dovlačenje artiljerijske municije na položaje ukazivalo je iskusnim srpskim borcima da se sprema ofanziva. Nakon samo nekoliko dana, ovo je podiglo moral u tolikoj meri da se na položajima orila pesma i igralo kolo. Nasuprot borcima 1. armije, austrougarski vojnici 6. armije su bez odmora podilazili srpskim položajima. Uvereni da se rastrojena neprijateljska vojska povukla daleko na zapad, Austrijanci su se spuštali sa Suvobora u širokom frontu i bez rezervi. Ova zabluda, kao i fizička iscrpljenost ljudstva stvarala je dobru priliku za srpski protivnapad. Srpska Vrhovna komanda poslala je 1. decembra armijama izveštaj u kome je navedeno da je „stanje kod austrougarskih trupa očajno, da su popunu jedinica vršili već pet puta, da imaju mali broj oficira a da se hrane uglavnom pljačkom”, kao i da su se „srpski vojnici, posle tri dana odmora, oporavili, da je artiljerijska municija stigla na front a moralno stanje trupa se popravilo”. Na osnovu ovog izveštaja, koji su potvrdili i zarobljenici, Mišić se odlučio da napad celokupnom armijom počne 3. decembra. Nameravao je da razbije neprijateljske jedinice u dolini i da na njihovim „leđima” izađe ponovo na vododelnicu, gde bi imao snažno uporište za dalji prodor na istok i severoistok. Vojvoda Putnik, čija je zamisao bila da izvrši strategijski proboj neprijateljskog fronta 1. armijom, izdao je naređenje za istovremeni opšti napad sve tri armije. Radi dizanja morala, Vrhovna komanda je izdala proglas u kome se navodi da su kod neprijatelja nastupili teški dani i da će se uskoro i „granjem moći tući”! Mada preteran, ovaj zaključak, bar što se 6. armije tiče, nije bio daleko od istine. Na dan napada, 3. decembra, gusta magla koja je polegla bojištem iznenada se podigla, a sunčano jutro omogućilo je popravljanje artiljerijske vatre. Ofanziva je pokrenuta u 7 časova. Komandir jedne od četa koje su izvršile proboj pričao je o ovim trenucima: „Na Suvoboru je moja četa puzala jednom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju i nesreću mojih vojnika magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj prilici bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat Švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske položaje. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u protivnapad.” Prva armija potisnula je neprijatelja za tri do pet kilometara, a napad se dobro razvijao i kod susedne 3. armije. Raspoloženi Mišić je u raportu vojvodi Putniku rekao: „Samo da izbijem na Prostrugu i Rajac, pa ćete već čuti za tutnjavu Švaburije po Kolubari...” Posle proboja fronta na Suvoboru, srpsku vojsku ništa više nije moglo da zaustavi. Vojvoda Putnik je bio prinuđen da „koči” napad 1. armije pošto je „izletela” isuviše napred, izlažući tako bokove. Neprijatelj je još pružao snažan otpor njenim susedima – Užičkoj vosci i 3. armiji. Mišić je nevoljno zaustavio armiju na vododelnici, a u gonjenje je uputio manje jedinice. Na sreću, komanda „za pritezanje dizgina” stigla je kasno do pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, komandanta Dunavske divizije I poziva. Odmah po izbijanju na greben Suvobora, on je s celokupnom divizijom preduzeo gonjenje kako bi presekao odstupnicu neprijatelju koji se povlačio u pravcu Valjeva. Ovaj smeli manevar, pun rizika, uneo je u neprijateljske redove pometnju i haos kakav se nije pamtio još od početka rata. Rastrojstvo 50. pešadijske divizije generala Franca Kajzera fon Masfelda i Kombinovane divizije „Gojginger” iz 16. dubrovačkog korpusa i 1. divizije iz 15. sarajevskog korpusa 6. armije, dostiglo je vrhunac 6. decembra. Hiljade zarobljenih vojnika, na desetine topova i gomile ostalog ratnog materijala palo je u srpske ruke. Na desnom krilu armije Drinska divizija I poziva pukovnika Krste Smiljanića izbila je kod sela Gukoša na desnu obalu Ljiga, koju je neprijatelj u gustim gomilama naglo napustio i pobegao prema Mionici. Jedna brdska baterija otvorila je vatru na ove gomile, izazivajući strašnu paniku. Oko Gukoškog mosta i na putu od Gukoša ka Toplici, „drinci” su nailazili na neverovatne prizore stradanja i rasula austrougarskih jedinica. Poubijani konji, izvrnuti kamioni, uništena kola, čitave baterije topova, kara i komora, razbacane puške i municija... Napušteni su čak i ranjenici. Kako je ovim putem dalje kretanje bilo nemoguće, dovedeni su zarobljenici da ga raščiste. Srpska ofanziva počela je u najnepovoljnijem trenutku za Austrijance. Preusmeravanje 5. armije na beogradski pravac, izvedeno nekoliko dana ranije, odvuklo je glavninu snaga daleko od kriznog područja, tako da nisu mogle da pomognu 6. armiji. Jedan novostvoreni landšturmski korpus, koji je Potjorek uspeo da dobije iz Srema, nije mogao bitnije da utiče na razvoj događaja. Osim toga, prozrevši Potjorekove namere, Putnik je blagovremeno izvukao Timočku diviziju I poziva iz fronta 2. armije i uputio je na položaj Kosmaj – Varovnica. Ojačavajući time trupe Odbrane Beograda, obezbedio je desno krilo srpskog fronta od napada 5. armije iz pravca Beograda. Potjorek se, međutim, još nadao da će dobiti bitku. Osim što je polagao velike nade u napad 5. armije, očekivao je da će se 6. armija prikupiti i srediti na Kolubari. Zastoj u napredovanju 3. srpske armije kao i snažan otpor Austrijanaca na Kremenici, pred frontom 2. srpske armije, podgrejavali su njegove iluzije. Poslednji dan kad je mogao da prekine bitku i izvede blagovremeno povlačenje ka Savi bio je 7. decembar. Umesto toga, zapovednik Balkanske vojske odlučio je da nastavi borbu i time dovede sopstvene trupe do potpunog uništenja.

Veliki poraz

Gledajući kako neprijatelj beži, vojnici iz 1. i 3. srpske armije kao da su dobili krila. Opijeni pobedom, nisu više osećali ni glad ni umor, hiljade zarobljenika, gomile ratnog plena i nada da će neprijatelj biti uskoro proteran iz zemlje bili su neverovatan podstrek. U noći između 6. i 7. decembra vojnici 6. prekobrojnog puka Kombinovane divizije 3. armije zaključili su da je došlo vreme za naplatu svih stradanja. Pred njima su se ponovo nalazili 6. subotički, 19. pečujski, 29. i 30. budimpeštanski pešadijski puk 40. honvedske divizije. Neprijatelj se, naime, zadržao na visovima kod sela Moravaca i Topolskom brdu, a jake zaštitnice na levoj obali Ljiga pružale su snažan otpor. Tada je odlučeno da se preduzme jedna diverzantska akcija. Prvi bataljon (232 vojnika s dva mitraljeza) pod zaštitom noći prešao je Ljig. Bez ijednog ispaljenog metka zarobljeno je oko 120 usnulih vojnika iz neprijateljske zaštitnice. Bataljon je, zatim, krenuo ka selu Cvetanovci gde je do zore zarobio čak 1600 vojnika, 8 topova, 6 mitraljeza i gomile ostalog materijala 40. budimpeštanske divizije. Oslobođeno je i preko 500 srpskih vojnika i seljaka. Te noći je samo jedna četa od 57 ljudi zarobila ceo bataljon 28. osječkog domobranskog puka (preko 400 ljudi), celokupnu bateriju poljskih topova s poslugom i zapregom i oko 300 intendantskih kola. Sutradan je napredovanje 3. armije nastavljeno i zarobljeno je još oko 6000 vojnika i 45 topova. Austrougarski oficiri su često iz očaja i straha da ne budu zarobljeni izvršavali samoubistvo. Delovi 1. armije su 8. decembra oslobodili Valjevo. Potjoreku je konačno postalo jasno da je izgubio bitku. Pošto su dva od tri korpusa 6. armije praktično bila rastrojena i bez borbene vrednosti, naredio je njihovo povlačenje prema Šapcu. Još je gajio nadu da će tamo da uspostavi mostobran, izvrši snabdevanje i popunu, pa kroz nekoliko nedelja ove korpuse ponovo da uključi u borbu. Očito da još nije shvatao svu težinu poraza. Mada je Putnik zaustavio 1. armiju, a za 15. i 16. korpusom uputio samo goneće odrede, panika i haos koji su vladali kod neprijatelja uzeli su ogromne razmere. Vojnici su bacali puške, napuštali topove i kola... Ovo je, 12. i 13. decembra, konačno prinudilo Potjoreka da oba korpusa povuče preko Save. Sad je želeo da bar zadrži Beograd kao oslonac za naredne operacije: „Beograd se mora ili sačuvati ili u njemu časno izginuti”, ogorčeno je preneo svojim komandantima. Za ovaj očajnički plan ostala mu je na raspolaganju još samo 5. armija i 13. zagrebački korpus 6. armije, pa je na njih „bacio sve karte”. Vojvoda Putnik je 9. decembra odlučio da težište operacija prebaci na sever, prema Beogradu; od trupa Odbrane Beograda đenerala Mihaila Živkovića, i 2. i 3. armije, stvorio je jaku operativnu grupu, zaduženu da uništi austrougarsku 5. armiju. Zahvaljujući blizini granice, 5. armija je bila dobro snabdevena, a njena borbena vrednost nije bila za potcenjivanje. Žestoki napad ovih neprijateljskih snaga na Varovnicu doživeo je vrhunac 8. decembra padom Malovnja i Kosmaja. No, zahvaljujući veštom manevru Timočke, kao i tek pristigle Moravske divizije I poziva, kriza je otklonjena a Kosmaj vraćen u srpske ruke. Peta austrijska armija se u noći između 9. i 10. decembra neprimetno izvukla iz borbenog dodira i posela novu, jaču liniju: Stepojevac – Kovina – Mostine. Potjorek se još zanosio iluzijom o beogradskom mostobranu. U noći kad se 5. armija povlačila s Kosmaja, on je u izveštaju šefu carske kancelarije priznao „otvoreno i bez rezerve, da je ovo povlačenje (bio) osetan i veliki poraz”. No, u daljem tekstu tvrdoglavo je tvrdio da „ako se budemo držali uzdignute glave, moramo i možemo ga popraviti. Posle popune i odmora armija, kroz dva ili tri meseca, preduzećemo novu ofanzivu na već iskrvavljenog neprijatelja. Držanjem fronta pred Beogradom za sve to vreme, imali bismo odličnu polaznu tačku za buduće operacije”. U trenutku kad su se prema Beogradu grupisale dve gotovo celokupne srpske armije, Potjorekov optimizam bio je besmislen. Nakon samo dva dana očajničkog otpora na novoposednutim položajima, 5. armija je bila proređena u toj meri da je 12. decembra morala da nastavi povlačenje prema Beogradu. Tokom ovih borbi, 21. domobranska divizija svedena je na svega 2000 ljudi! Delovi 1. armije su 13. decembra kod Šapca izbili na obalu Save. U tom trenutku Austrijanci su digli u vazduh pontonski most kojim su, koji minut ranije, u Srem prebegli i poslednji ostaci 15. i 16. korpusa 6. armije. Narednog dana Potjorek je konačno morao da prihvati činjenicu da je i 5. armija doživela krah i da Beograd ne može da se zadrži, pa je naredio početak povlačenja. No, razvoj situacije preduhitrio je i ovu zamisao „feldcugmajstera”: Timočka divizija I poziva probila je na Torlaku središte beogradskog mostobrana pa se povlačenje pretvorilo u spasavanje golih života. Te noći u Beogradu je vladao haos, razularena rulja pljačkala je sve što je stigla a po mračnim ulicama, zakrčenim kolima, mase vojnika gurale su se prema mestima za prelaz. Preopterećeni, pontoni na Savi počeli su da tonu pa su topovi bacani u reku. Samo zahvaljujući trupama koje su na krilima još branile mostobran, i monitorima koji su artiljerijskom i mitraljeskom vatrom štitili mesta prelaza, neprijatelj je pod zaštitom noći uspeo da prebaci preko Save veći deo razbijene 5. armije i 13. korpusa.
Kralj u Beogradu

Osvit 15. decembra 1914. godine dočekale su u Beogradu još samo zaštitnice koje su se užurbano pripremale za povlačenje. Oko 9 časova, delovi Kombinovane divizije Mihaila Rašića izbili su na Banovo brdo. Vojnici su odmah okrenuli cevi napuštenih austrijskih topova i tačnim pogocima porušili jedan od mostova postavljenih na šlepove. U centar grada, preko Topčiderskog brda, prvi je ušao I bataljon 1. prekobrojnog puka. Oko 10 časova u prestonicu je pod borbom ujahala i Konjička divizija. Konjanici su hitro zauzeli položaje oko Mitropolije i Kalemegdana i odmah otvorili uragansku vatru na neprijatelja koji je još prelazio preko mostova. Ovo je stvorilo dodatnu paniku: kola s konjima prevrtala su se u reku, teški šinjeli vukli su na dno vojnike koji su uzaludno pokušavali da doplivaju do sremske strane, a veliki broj Austrijanaca trčao je nazad u nadi da će predajom spasti glavu. Neposredno za Konjičkom divizijom u Beograd je ujahao i Petar I Karađorđević. Bez obzira na puškaranje sa zaostalim neprijateljskim vojnicima, stari kralj odmah je produžio do Saborne crkve. Oko 11 časova dignut je u vazduh i poslednji pontonski most, što je na simboličan način označilo kraj Kolubarske bitke. Saopštenje srpske vrhovne komande za 16. decembar glasilo je: „...Na teritoriji Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika...” Ujedno, Kolubara je zapečatila karijeru osvetoljubivog Potjoreka: „časno” je penzionisan a komandu nad Balkanskom vojskom preuzeo je nadvojvoda Eugen Ferdinand Pijus Bernhard Feliks Marija.