Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Balkanski ratovi  (Pročitano 2269 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Balkanski ratovi
« poslato: 28.10.2012. 00:48 »

Nade koje su se polagale u mladoturski režim nisu se pokazale kao opravdane. Zlo od koga je patila Turska bilo je mnogo dublje, nego što su zamišljali mladi reformatori i ono se nije moglo otkloniti ni brzo, ni lako, ni običnim administrativnim merama. Uz mladoturke pristali su, u glavnom, samo mlađi oficiri i nešto inteligencije; ostalo stanovništvo bilo je pasivno i nastavljalo je život i rad onako kako je bilo sviklo. Pokušaj reakcije u proleće 1909., istina, nije uspeo i stao je prestola autokratskog i podozrivog i do neverovatnosti perfidnog sultana Abdul Hamida, mesto koga je došao bezvoljni i piću odani Mehmed V, ali to nije nimalo značilo da Turska u stvari ozdravlja. Naprotiv. Mladoturci su izvesnim svojim prekim merama izazvali otpor na više strana. Vođeni liberalnim duhom oni nisu hteli, kao stari režim, da islam smatraju kao glavnu osnovu državne politike. Verovali su, da je taj sistem bio glavna smetnja priljubljivanju hrišćana turskoj državi i da je to u Evropi bio glavni razlog što su u svima sporovima hrišćanske simpatije bile manje-više na strani turskih protivnika. Kao neravnopravni hrišćani nisu mogli nikad postati pravi prijatelji Turske. S toga su mladoturci mesto verske kohezije istakli državnu, otomansku, u nadi da će s njima imati više uspeha. Ali su se strašno razočarali. Svi neturci, a naročito Arapi u Aziji i Arbanasi u Evropi, ustali su protiv otomanizacije. Protiv nje su se digle i hrišćanske nacionalne grupe, koje su bile svesne svoje narodnosti i koje su, prirodno, tražile veze i dodir sa svojim sunarodnicima u susednim slobodnim državama. Hrišćani su, u opšte, bili na muci. Novi režim tražio je od njih saradnju, ali im za nju nije davao ništa sem načelne ravnopravnosti, koju lokalne vlasti i konzervativne mase, uživele u starim navikama, nisu htele da provode. Ljute na njih zbog privremenog pomaganja mladoturaka one su im čak pravile i pakosti i svu osvetu su, u glavnom, iskaljivali na njima. To se naročito događalo za vreme arbanaških ustanaka.

Arbanasi, koji su bili s planom povlađivani u vreme Abdul Hamidovo, nisu mogli da se pomire s režimom mladoturaka, koji nisu trpeli nikakvih izuzetnih plemenskih povlastica i koji su i od Arbanasa hteli napraviti poslušne podanike, kakvi su imali biti i svi drugi. Već proleća 1910. izbio je njihov prvi ustanak. Taj ustanak pomagale su donekle Bugarska i Crna Gora, hoteći da ga iskoriste, ali ga one nisu izazvale. Stanje duhova bilo je takvo, da se na mnogo strana računalo sa raspadom i slomom Turske. Balkanske države bile su na oprezu. U jesen, sredinom oktobra, 1909. sastali su se u Rakoniđiju ruski car Nikola II i talijanski kralj Viktor Emanuil. Na tom sastanku osnovna stvar je bila u tom, što je Rusija napustila svoju tradicionalnu politiku, da balkanska pitanja raspravlja prvenstveno s Bečom, nego što je ušla u saradnju s Rimom. Ta saradnja iako nije bila otvoreno uperena protiv Austro-Ugarske bila je uperena posredno. Ona je vezala ruke bečkoj vladi ne dajući joj da otad, bez obzira na interese suseda, sprema svoje agresivne planove; a što je još važnije, dizala je samopouzdanje balkanskih naroda, kojima je poručeno da se bez straha razvijaju. U Rakoniđiju je priznato načelo "Balkan balkanskim narodima" i odatle je došla poruka o stvaranju bližih veza među balkanskim narodima, što je ruska vlada svesrdno preporučivala od završetka aneksione krize.

Ruska misao je bila, da se stvori jedan balkanski savez, u koji bi ušla i Turska, a kome bi bio glavni cilj da čuva Balkan za balkanske narode. Taj plan je prihvatila i Srbija. Ali su protiv njega odlučno bile Bugarska i Grčka, jer je Turska bila jedino područje, na kom su oni mogli ostvariti svoje nacionalne ideale. Srbiji je Turska bila potrebna naročito zbog Soluna, koji je bio postao njena glavna izvozna luka i preko koga je ona jedino dobijala vojne potrebe iz Francuske. Ali je i ona postepeno prihvatala gledišta Sofije i Atine. Tome su u velikoj meri doprineli mladoturci, koji su, kao oficiri, bili mahom nemački đaci, pa s toga prihvatali političku orientaciju prema Berlinu i posredno prema Beču. Sem toga, Turci su dobro znali da taj savez ne bi bio iskren za budućnost, i da i Srbi, i Bugari, i Grci spremaju jednog dana akciju za uklanjanje njezine vlasti iz Evrope i za oslobođenje svojih sunarodnika iz njihova ropstva. Radi toga su Turci već krajem 1909. god. ponudili savez Austriji kao glavnom protivniku saradnje balkanskih naroda i njihovih ofanzivnih planova.

Austro-Ugarska vlada pokušala je za to vreme da u svojim zemljama smiri donekle narodno nezadovoljstvo. U Hrvatskoj je bio smenjen baron Rauh početkom 1910. god. i postavljen je novi ban, učeni pravnik dr Nikola Tomašić. On je, sporazumno sa sudom, likvidirao veleizdajničku parnicu protiv Srba. U Bosni i Hercegovini proglašen je 4. (17.) februara 1910. ustav, sa vrlo ograničenim parlamentarnim režimom. Izborni sistem je bio složen: sa verskom podelom u tri kurije (inteligencije i velikih posrednika, građana i težaka); na čelu uprave ostao je vojnik; vlada je bila neodgovorna. Sabor je mogao raspravljati samo o lokalnim pitanjima i nije imao nikakva učešća u ustavnim telima cele monarhije. Krajem maja iste godine došao je u Sarajevo i Mostar car Franc Josif I, da sankcioniše delo aneksije. Ali sve te mere nisu ništa pomogle. Srpski element Bosne i Hercegovine bio se potpuno obrnuo prema Srbiji i želeo je samo jedno: da svoju sudbinu veže za njegovu. Na dan otvaranja bosanskog sabora 2. (15.) juna 1910., u znak protesta, mladi student Bogdan Žerajić izvršio je neuspeli atentat na poglavara zemlje Marijana Varešanina, a potom je ubio samog sebe.

Ranije, u Hercegovini, očekivalo se ujedinjenje sa Crnom Gorom, ali prilike u toj zemlji, posle gonjenja opozicije i bombaške afere, uticale su veoma živo da ohladni ranije oduševljenje. Knez Nikola, koji se posle pedeset godina vladavine, na Veliku Gospojinu 1910., proglasio za kralja imao je još dosta poštovatelja, ali se od njegove uprave nije više mnogo nadalo. Uboga Crna Gora privlačila je srpski svet svojom slobodarskom tradicijom, a kad se ta počela gušiti gubilo se s njom i sve drugo. Jer ogoljeli suri krš katunske i njoj susednih nahija nije imao nikakve druge privlačne snage. U Srbiji, međutim, za vlade kralja Petra, carevala je puna sloboda i narod je, nikim nesprečavan, odlučivao suvereno o svojoj sudbini. Crnoj Gori smetalo je dalje i to, što se njene spoljašnje politika kolebala, i što su od 1909. god. počela neka sašaptavanja sa Bečom, koja su publici izgledala sumnjiva, dok se politika Srbije orientisala sva prema Rusiji.

Mađarska vlada udružene opozicije, pošto je Monarhiji učinila dragocenu uslugu prilikom aneksije, pala je 1910. god. i za šefa mađarske nove vlade došao je bivši hrvatski ban grof Kuen Hedervari. Da bi skrenuo pažnju mađarskog političkog sveta od unutrašnjih pitanja, i kao dvorski čovek, on je domalo otvorio krizu u Hrvatskoj, među Srbima i Hrvatima. Posle neuspeha Nikole Tomašića da na izborima dobije vladinu većinu i njegova otstupanja, za bana je doveden početkom 1912. god. Slavko Cuvaj, koji 21. marta (3. aprila) ukinu ustav i postade komesar. Malo potom, 28. juna, bi ukinuta i srpska crkvena autonomija. Taj pritisak izazvao je razumljivu reakciju, i to u času kad su se na Balkanu spremali sudbonosni događaji.

Albanski ustanak, i pored energičnih mera mladoturske vlade, nije se dao ugušiti i nastavio se i 1911. godine. On je uneo nemir i nesigurnost u celom susedstvu. Ali glavni plamen na Balkan bacila je Italija u jesen te godine. 16. (29.) septembra, kad je objavila rat Turskoj, da bi posela Tripolis. Ona se, istina, na zahtev Austro-Ugarske i po savetu drugih sila, trudila da sukob ograniči na područja van Balkanskog Područja, ali je trud ostao uzaludan. Rat objavljen Turskoj morao je uneti posebnu psihozu u celu tu državu, u toliko više, što je napadač bila jedna velika sila, koja je dotle zastupala načelo status quo u Turskoj i koja je na Balkanu imala mnogo veza i uticaja.

Prva posledica tog rata bilo je ubrzavanje rada na sklapanju saveza balkanskih država. Dotle, pregovori su išli sporo i teško; posle objave tog rata, u opasnosti da velike sile ne počnu kakvu akciju i na Balkanu, balkanske države su same osetile potrebu da se približe i sporazumeju. Već 29. februara 1912. sklopili su dr Milovan Milovanović i Ivan Gešov srpsko-bugarski savez; iza toga je došao bugarsko-grčki savez 16. maja, a 19. juna bila je potpisana srpsko-bugarska vojna konvencija. Savez između Srbije i Crne Gore uglavljen je 14. septembra.

Srpsko-bugarski ugovor imao je cilj, da te dve države garantuju uzajamno "državnu nezavisnost i nepovrednost državne teritorije", i to punom vojničkom saradnjom u slučaju napadaja jedne ili više sila. Član 2. tog ugovora imao je ovu odredbu: "Obe ugovorne strane obvezuju se da priteknu jedna drugoj u pomoć celokupnom svojom snagom u slučaju, da ma koja velika sila anektira, okupira ili vojnički zauzme, ma i privremeno, ma koji deo balkanske teritorije koja se sada nalazi pod turskom vlašću, ako jedna od njih smatra to kao protivno njenim životnim interesima i kao casus belli". U tajnom dodatku tom ugovoru, u čl. 1, predviđena je mogućnost zajedničke akcije protiv Turske, ako u njoj nastupi stanje koje bi ugrožavalo nacionalne i državne interese obeju država ili jedne od njih, ili ako bi uopšte došla u pitanje teritorialna likvidacija Turske Carevine. U čl. 2 Bugarska je priznavala Srbiji oblast severno i zapadno od Šar-planine, a Srbija Bugarskoj oblast istočno od Rodopa i reke Strume. Za područje između tih oblasti određena je, u krajnjem slučaju, ako ne bi došlo do sporazuma, arbitraža ruskog cara, koja bi bila obavezna za obe ugovaračke strane. Ruska vlada imala je biti unapred obaveštena u slučaju da se balkanske države reše na vojničku akciju protiv Turske. Prirodno je potom, da je carska vlada dobila sva obaveštenja o savezu, pri čijem je sklapanju njena diplomatija imala i inače živog učešća; ali su saveznici želeli da njihov ugovor ostane u tajnosti.

U vojnoj konvenciji između Srbije i Bugarske bila je podrobno predviđena vojnička saradnja između te dve države. Ona je u čl. 3. dolazila u obzir prema Austro-Ugarskoj samo onda, ako nastupi situacija predviđena u pomenutom čl. 2. ugovora, ili ako Austro-Ugarska neposredno napadne Srbiju. Ugovor i konvencija nemaju nijedne tačke, koja bi nosila ofanzivan karakter protiv Dunavske Monarhije. Isti je slučaj i sa srbijansko-crnogorskim ugovorom u tom pogledu. Čl. 3. vojne konvencije glasio je doslovce ovako: "Ako Austro-Ugarska napadne Srbiju, Bugarska se obavezuje da odmah objavi rat Austriji i da pošlje u Srbiju vojsku, koja ne može biti manja od 200.000 vojnika, a koja će udružena sa srpskom vojskom dejstovati defanzivno ili ofanzivno protiv Austro-Ugarske. Bugarska je u istoj obavezi prema Srbiji, ako Austro-Ugarska, pod ma kakvim izgovorom, sa pristankom ili bez pristanka Turske, pošlje svoju vojsku u Novo-Pazarski Sandžak i Srbija bude prinuđena da joj objavi rat ili da, radi zaštite svojih interesa, uputi svoju vojsku u Sandžak i time izazove oružani konflikt sa Austro-Ugarskom".

Pod uticajem talijanskog rata javili su se u Turskoj pokreti i prave pobune činovnika i vojnika, koji nisu hteli da protiv Arnauta upotrebljavaju preke mere i oružje. Arnauti su bili dobri podanici ranije i uvek za Tursku pouzdaniji od sumnjivih hrišćana. Kako je u ustanku učestvovalo i dosta muslimanskih Arbanasa čuli su se i protesti: zašto da pravoverni dižu svoje ruke na jednovernu braću. Na tom pitanju pao je početkom jula 1912. ceo turski kabinet, a u novu vladu ušao je, kao ministar unutrašnjih dela, Arbanas Ferid-paša. Antihrišćansko raspoloženje uzelo je maha u celoj Turskoj: kao pobednici, u ogromnim masama, s oružjem u ruci, Albanci su ušli u sva glavna mesta Kosovskog Vilajeta. Da deluje na njih sam je sultan Mehmed bio došao na Kosovo. I Austro-Ugarska je došla na misao, da deluje u korist Albanije. Jedno, da jačanjem Albanaca slabi srpske pozicije, a drugo da tim potisne suparnički talijanski uticaj među Albancima. Albancima se imala dati široka autonomija, i to očevidno na račun svih ostalih hrišćanskih podanika. I što je bilo još nepravednije, to je tvrda odluka da se autonomija dade u prvom redu samo njima, i nikom drugom. Austriski predlozi u tom pogledu, iznošeni tokom avgusta te godine, naišli su na protivnost kod velikih sila, a još više kod balkanskih hrišćanskih naroda. Po njihovoj želji Rusija je tražila, da se povlastice dane Albancima prošire i na ostale hrišćane i otvoreno je prihvatila njihovu stvar. Balkanski saveznici delovali su u tom pravcu i kod Porte. Albanci i razdražene muslimanske mase vršile su za to vreme razna nasilja, a u Kočanima i Beranama i prave pokolje hrišćana. Kralj Nikola obratio se zbog toga za posredovanje velikim silama, a svoje balkanske prijatelje molio je za podršku.

Turska, pouzdavajući se u Austro-Ugarsku i Nemačku, ostala je nepopustljiva. Šta više, 11. septembra ona naređuje mobilizaciju deset evropskih divizija i određuje četiri dana potom demonstrativne manevre na bugarskoj granici. Balkanski saveznici, pošto su se uzalud obratili velikim silama da spreče turske vojne pripreme, objavili su 17. septembra svoju mobilizaciju. Velike sile, s puno međusobnog nepoverenja, izjavile su, da one "uzimaju u svoje ruke" pitanje izvođenja reforama u Turskoj, a balkanskim državama saopštile su, da njihova vojna akcija, ma kako ispala, neće izmeniti teritorialno stanje na Balkanu. Rusija je ozbiljno opominjala i u Beogradu i u Sofiji, da se ne gazi u rat. Iz Londona i Pariza, kao i iz Petrograda, savetovalo se Srbiji da ostane mirna, jer je skoro izvesno austrisko posredovanje na srpsku štetu. Da je bio živ dr Milovan Milovanović, koji je do leta 1912. vodio srpsku spoljašnju politiku, možda bi se Beograd malo i uzdržavao, jer je Milovanović, inače čovek ređe vrednosti, mnogo polagao na strane savete. Ali se u taj mah na čelu srpske vlade nalazio Nikola Pašić, koga, i pored starosti, nije napuštao stari zaverenički zamah i duh reskiranja. Sem toga, u rat je energično gurala Bugarska, a pomagala je i Grčka. Da prekrati dalja pregovaranja, koja nisu obećavala ono što se želelo, rat je objavio prvi crnogorski kralj Nikola 25. septembra.

Austro-Ugarska, na iznenađenje mnogih, nije preduzela ništa energično da spreči rat. U Beču se tvrdo verovalo, da će Bugarska imati nekih uspeha, ali da će Turska tući Srbiju. I to im ne bi bilo neprijatno. Turska bi uštedela Austriji nezahvalne mere, da obuzdava srpske pretenzije. Sem toga, u Beču se verovalo da će borbe trajati dugo i da će iscrpeti sve neprijatelje. A oni sami spremali su se od prvog časa da bi mogli posredovati i živeli su u uverenju, da svi konci ostaju i dalje u njihovim rukama.

Crna Gora objavila je prva rat po bugarskom predlogu. Saveznici su hteli videti kako će ta objava rata delovati na velike sile, a posebno na Austro-Ugarsku. Ako one rat energično spreče, onda će se ostali saveznici uzdržati od dalje akcije. Crna Gora nije se izlagala velikoj opasnosti, jer, ako bi je sile zaustavile, one bi se i zauzele za nju, a ako je puste da ratuje priskočiće joj i drugi saveznici. Pašić je zazirao od Beča i gledao je, da na svaki način osigura bugarsku saradnju u slučaju austriskog napada. Bugarski državnici dali su srpskoj vladi izjavu, da će, ako Austrija napadne Srbiju zbog ovog rata, napustiti borbu s Turcima "i okrenuti se svi protiv Austrije". Za balkanske saveznike bilo je od sreće, što je Nemačka bila u taj mah protivnik svakog njihova sprečavanja i što to svoje gledište nije krila ni prema Beču. Jer to je u velikoj meri obuzdavalo sve one elemente u dunavskoj prestonici, koji bi hteli da u spoljašnjoj politici Dvojna Monarhija postane aktivnija. Nemačka je u taj mah iskreno želela lokalizaciju rata na Balkanu i u tom je pravcu sarađivala sa silama Trojnog Sporazuma. A bez potpore Berlina Austro-Ugarska nije mogla pomišljati ni na kakvu avanturu.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Balkanski ratovi
« Odgovor #1 poslato: 28.10.2012. 00:53 »
Rat Turskoj objavljen je 4. oktobra 1912. To je bio jedan od najpopularnijih ratova u našoj istoriji. Nekoliko vekova od XIV-XIX, sve epsko doba našeg naroda ispunjeno je samo predanjem o borbama krsta s polumescom, "za krst časni i slobodu zlatnu". Čitavi naraštaji našeg naroda vaspitavani su etikom kosovske epopeje. Najveći deo mesta naše nemanjićske prošlosti, kao Ras, Prizren, Peć, Skoplje, Prilep i klasično Kosovo; najslavniji spomenici naše kulture, kao Gračanica, Sopoćani, Dečani, Lesnovo, Nagoričino, Kratovo i drugi manastiri, nalazili su se pod Turcima. "Onamo, ’namo" bio je stari poklič nekolika naša naraštaja, i sa knezom pesnikom iskreno se zaklinjalo:

Onamo!... Pokoj dobiću duši
Kad Srbin više ne bude rob!

Turci su iskoristili naše rastrojstvo i slabost i načinili su nas robljem. Nikad, za pet vekova, nisu uspeli da nas načine kao iskrene prijatelje; izmeću raje i gospodara nije bilo ni pravog izmirenja. Od kraja XVII veka proces srpskog oslobađanja sve je više uzimao maha i duhovno i stvarno. Počela je Crna Gora, a od početka XIX veka prihvatila je to delo Srbija. God. 1876-8. pokušaj oslobođenja nije uspeo. Snage Srbije i Crne Gore nisu bile dovoljne, da nateraju Stambol da tone u more, kako su želeli naši pesnici. Ovog puta taj zadatak imale su da izvrše ujedinjene snage balkanskih saveznika. Prvi put u istoriji Balkana istupili su zajedno Srbi, Bugari i Grci protiv jednog neprijatelja. I sama ta pojava bila je simpatična, obećavala je mnogo za budućnost i dizala duh. To nije bio nikakav osvajački rat, nego čisto delo oslobođenja svojih sunarodnika. U evropskoj Turskoj Turci su uvek bili i ostali manjina, a ni islamski i islamizirani element nije bio u većini prema hrišćanima.

Srbija se za ovaj rat bila odlučno spremila. Imala je novo i solidno oružje, naročito dobru artiljeriju, dovoljno municije i uređen teren. Vojnički ljudski material bio je odličan. To je naš seljak, izdržljiv, smotren, zadovoljan s malim, dobro opremljen i s razumevanjem i ljubavlju upućen u značaj cele akcije, koju je i sam, od materine sise, znao i razumeo. Odziv u vojsku bio je neočekivan. Srbija je digla 402.200 ljudi za rat. Naročito je sjajan bio oficirski kor; pun oduševljenja, željan velikih podviga, spreman za najveća požrtvovanja. Srpska vojska, otkad postoji, nije sigurno nikad bila u boljem stanju. S njom zajedno i celo naše društvo bilo je željno velikog pregnuća. Duhovne i moralne krize poslednjih godina behu od aneksione krize, zamenjene periodom nacionalne vere i dubokim uverenjem da se naša narodna sudbina mora popraviti. Politika narodne slobode dala je sjajne rezultate pod vođstvom vođa koji su znali šta hoće i kuda vode; i vladina većina i opozicija bile su u osnovi vođene istim idealima. Naša narodna nauka, na čelu sa umnim i vidovitim Jovanom Cvijićem, dizala je duh; književnost je tada dala najbolje rodoljubive stvari i u prozi i u stihu. Ceo svet je bio na čisto da se u rat ulazi s najtežom dilemom: ili neuspeti, pa tim sahraniti celu budućnost osoboditeljke Srbije, ili uspeti, pa tim stvoriti nove uslove za dalji rad i okajati sve ranije pogreške.

Pre rata, 1. oktobra balkanski saveznici, sem Crne Gore, zatražili su od Porte administrativnu oblasnu autonomiju po načelu etničke podele, s guvernerima iz neutralnih država, Belgije i Švajcarske. Nadzor nad reformama vršili bi pretstavnici velikih sila i balkanskih država. Turska je na taj zahtev odgovorila prekidom diplomatskih odnosa s balkanskim državama, pošto je idućeg dana sa savezničke strane došla objava rata.

Rat je doneo srpskom oružju sjajne uspehe. Iz obzira prema Austro-Ugarskoj ni Crna Gora ni Srbija nisu uputile veće vojničke odrede prema Novopazarskom Sandžaku. Crnogorska vojska je počela glavne operacije prema Tuzima i Skadru, a slabija vojska krenula je prema Bijelom Polju, Peći i Dečanima. Crnogorsko prodiranje išlo je s početka dosta lako i brzo, jer Turci prema njima nisu imali dovoljno vojske, ali su im naskoro zapele operacije pred Skadrom. Crnogorci nisu imali spreme za osvajanje tvrdih gradova; naročito im je nedostajala teška artiljerija. Njihovi odredi vršili su nekoliko puta juriše na dobro utvrđeni Taraboš i Bardanjolt, ali ih nisu mogli savladati i pored teških gubitaka. S toga se moralo preći na dugu opsadu. Grad je junački branio Albanac Esad-paša, koji je znao, i pored crnogorske opsade, da nađe puta za svoje snabdevanje na dve-tri strane.

Borbe na srpskoj granici počele su kod Merdara i pre objave rata, a glavne operacije od 6. oktobra. Glavnina srpske vojske, s prestolonaslednikom Aleksandrom na čelu, bi upućena prema Skoplju, dok je jedna armija operisala preko Kosova, a druga bila upućena na saradnju s Bugarima. Glavna borba očekivala se na Ovčem Polju. Ali su Turci, da bi preduhitrili Srbe, pošli nenadano u akciju i presreli su iznenađenu srpsku vojsku kod Kumanova. U teškoj dvodnevnoj bitci, 10. i 11. oktobra, Srbi su potukli tursku vardarsku armiju Zeki-paše, i to tako snažno i odlučno, da se ona nije mogla pribrati sve do Bitolja. Pobedonosna srpska vojska ušla je već 13. oktobra u Skoplje i nastavila odmah dalje prodiranje prema jugu. I ostale srpske armije napredovale su s uspehom. U isto vreme odneli su i Bugari svoju prvu pobedu kod Lozengrada i posle kod Lile-Burgasa. Turci su bili odbačeni na celoj liniji, nemajući nigde ni jedne pobede.

Taj neočekivano brzi poraz Turaka izmenio je odmah i političku situaciju. Opšti glas javnog mišljenja u Evropi bio je, da balkanske narode ne treba lišavati plodova njihovih pobeda. To mišljenje vladalo je i kod glavnih evropskih dvorova; njega je čak otvoreno zastupao i car Vilhelm. Pod tim uticajima morala je da popušta i bečka vlada, u kojoj se inače nije krilo uverenje, da je slom turske vojske u isti mah i posredni poraz Austrije. U Beču se videlo jasno, da zbog držanja Rusije, pa i Nemačke, neće biti moguće vratiti Srbe iz Stare Srbije i da se hteli-nehteli moraju pomiriti sa jačanjem Srbije uopšte. Ali se zato počelo odmah smišljati kako da se srpski dobitak što više umanji i kako da se oslabi prestiž Srbije koji je neobično porastao. Jer srpske pobede nizale su se brzo i bile su nesumnjive.

Kosovska vojska zavladala je bez muke celim Kosovom i Starom Srbijom i njeni odredi izbili su već 5. novembra preko Albanije na more. Ujedinjenje srbijanske i crnogorske vojske izvršeno je 15. oktobra, posle toliko vekova, kao ostvarenje davnog sna. Glavna srpska vojska, kumanovska pobednica, imala je krvavih borbi na Prisatu kod Prilepa i kod Alinaca na Bakarnom Gumnu, gde su Turci hteli da je zadrže dok se ne utvrde u Bitolju. U četverodnevnoj teškoj borbi oko toga grada, od 2.-5. novembra Srbi su i opet ostali pobednici, dotukavši do kraja nešto pojačanu tursku vardarsku vojsku. U tim borbama poginuo je Feti-paša, raniji turski poslanik u Beogradu. Ovom pobedom Srbi su završili svoj zadatak u ovom ratu. Oni su uništili tursku vojsku upućenu protiv njih i za mesec dana raščistili su celo područje od srpske do blizu grčke granice. Odmah posle Kumanova Srbi su, na molbu Bugara, da bi im olakšali posao, uputili za opsadu Jedrena dve svoje divizije. Za ove velike uspehe, šef srpskog General-štaba, Radomir Putnik, dobio je najveći vojnički čin, rang vojvode. Pod savezničkim udarcima Turska je zatražila primirje i dobila ga je 21. novembra. Pregovori za mir vođeni su u Londonu, uz učešće pretstavnika velikih sila.

Austriska diplomatija postavila je Srbiji energičan zahtev, da se njezina vojska mora povući sa jadranske obale. Popustila bi donekle jedino, ako bi Srbija s Austro-Ugarskom sklopila carinski savez. U tom pravcu činjene su jasne ponude. Kad ih Srbija nije primila austro-ugarska je vlada odlučno zahtevala srpsko povlačenje s Jadrana i bila je gotova da na tom pitanju izazove rat. Isto tako je postupala i s Crnom Gorom. Pristajala je, da ona uzme Skadar, ali samo pod cenu da njoj ustupi Lovćen ili njegov zapadni deo. Kad je crnogorska vlada odbila službenu bečku ponudu u tom pravcu otpočela je diplomatija Dvojne Monarhije da joj pravi teškoće na više strana, a u skadarskom pitanju naročito. Protiv Srbije i srpskih pretenzija upućen je iz Beča albanski vođa Ismail Kemal, da organizuje otpor i stvori samostalnu albansku državu. Ova je doista i proglašena u Valoni, 15. (28.) novembra 1912. Pod austriskim pritiskom, kome se pridružila s mnogo manje energije Italija, Srbija se morala povući s primorja i Albanije, koju su velike sile priznale kao novu nezavisnu državu. U staroj težnji, da protiv Srbije stvori što veću Albaniju austro-ugarska diplomatija se živo opirala, da Srbija dobije pod svoju vlast Prizren, Dečane, Đakovicu, Ohrid i Debar, ali je u tom pitanju morala najzad popustiti jer se Rusija zauzela za Srbiju sa odlučnošću, koja je u Beču zadavala brige. Sem toga, u lokalnim pitanjima austro-ugarski konzuli pravili su srpskim vlastima puno svakojakih neprilika. Nezadovoljstvo Beča sa srpskim pobedama bilo je toliko, da su najmerodavnija lica Monarhije javno tražila napadaj na Srbiju i njezino uvlačenje u svoj privredni i politički krug. Misao o preventivnom ratu zahvatala je i nevojničke krugove. Srbija postaje opasna i treba je slomiti pre nego se počne dalje razvijati, da ne bi delovala na jugoslovenske podanike njihove države. Danas se zna pouzdano, da bi Austro-Ugarska krajem 1912. god. doista pokušala izazvati rat sa Srbijom, da joj izmahnutu ruku nije zadržala nemačka diplomatija, koja je u pitanju likvidacije Turske htela sporazuman rad sa ostalim silama.

Međutim, postojala je još jedna mogućnost da se Srbija osakati. Nju je Beč rano uočio i počeo brzo pripremati. To je bilo da se protiv Srbije razdraži Bugarska, koja je u pitanjima Maćedonije i Stare Srbije imala ogromnih prohteva na srpski račun. Bugarski kralj, Ferdinand Koburg, nije bio nikad prijatelj Srba. On je na bugarski presto došao austriskom pomoću i sa Bečom je stalno bio u poverljivim odnosima. Preko njega nije bilo teško stvoriti antisrpska raspoloženja kod bugarskih šovinista i maksimalista, kojima je bio pred očima ideal svetostefanske Bugarske. Austriska spletkarenja počela su već od ranije, a uzela su maha naročito od početka 1913. god., kad su pregovori o razgraničavanju novog srpskog područja bili stavljeni na dnevni red.

Za to vreme razbili su se pregovori s Turcima u Londonu. Porta je nalazila, da se od nje traže ustupci, koje ona ne može dati. Posle prvih poraza ona se bila malo pribrala i verovala je da može odoleti. Bugarski zalet bio je na Čataldži konačno zaustavljen i svi pokušaji da se probije ta linija ostali su bezuspešni. Turci naročito nisu hteli da ustupe Jedrene sa starim sultanskim grobovima, koje se junački branilo, ne samo kao važan pogranični grad, koliko kao i suviše važnu tradiciju otomanske vlasti na Balkanu. Rat s Turcima obnovljen je 21. januara 1913. Srbija ga je nastavila kao lojalan saveznik. Bugarima je pod Jedrene uputila svu svoju tešku artiljeriju, a Crnogorcima je pod Skadar poslala i oružja i vojske, 24.000 ljudi. Međutim, austro-ugarska vlada je pretila ratom, ako se Skadar ustupi Crnoj Gori. U Bosni i Hercegovini ona je bila izvršila delomičnu mobilizaciju, dovukla je mnogo vojske, pripremila flotu i bila gotova da otpočne neprijateljstva. Pod tim pritiskom velike sile su rešile da Skadar pripadne novoj albanskoj državi i savetovali su Srbiji i Crnoj Gori da popuste. Po tim savetima srbijanska vojska prekinula je 29. marta svoju akciju pod Skadrom, ali je kralj Nikola nastavio operacije ne želeći da, ustupivši, izgubi i od ličnog i od vojničkog prestiža Crne Gore. Skadar se predao Crnogorcima 10. aprila, ali ga ovi nisu mogli zadržati. Austrija je otvoreno prihvatila mač. Velike sile su posredovale na Cetinju i kralj Nikola je, posle nedelju dana, ustupio grad njima. Na to su trupe velikih sila posele grad 18. aprila. Austro-ugarske trupe posele su za to vreme malo istorisko ostrvo Adakale na Dunavu. To je bilo njezin jedini teritorialni dobitak iz Balkanskog Rata.

Kad sve nije uspelo, da se stvori opravdan povod za rat, pojačana je s austriske strane antisrpska propaganda u Bugarskoj. Austro-ugarski poslanik u Sofiji, grof Tarnovski, delao je skoro javno. Pregovarao je lično ne samo sa Dvorom i vladom, nego i sa svima političkim ljudima, iz vladine većine i opozicije.

Nimalo uvijeno on je potstrekivao Bugare na rat i obećavao im austrisku pomoć. Rusija pomaže Srbiju, govorio je on, pa s toga Bugarska treba da se veže uz Austro-Ugarsku.

Bugari su od saveznika tražili lavovski deo. Od 130.000 kvadratnih kilometara zemljišta, koliko se dobilo od Turske, oni su tražili za sebe 85.000. Tražili su, da Srbi bezuslovno ispune savezni ugovor, iako su ga oni sami u mnogim tačkama napustili. Oni prema Srbima nisu ispunili sve primljene obaveze, a neke su menjali, dok su Srbi dali njima više nego je bilo predviđeno. Srpska pomoć za Jedrene nije bila ranije ugovorena, a zahvaljujući samo toj pomoći grad je pao. Srbi su s toga s pravom tražili reviziju ugovora. Kad Bugari, pod austriskim pritiskom, nisu na to pristali pozvao je ruski car, kao vrhovni arbitar, obe strane, da prepuste presudu Rusiji i njemu. Bugarski pretsednik vlade i tvorac saveza, I. Gešov, posle sastanka sa Pašićem, bio je voljan da pristane na rusko posredovanje i da pokuša još jednom da se nađe sporazum. Ali je kralj Ferdinand bio već rešen na rat i smenio ga je 2. juna, a na vladu je doveo dra St. Daneva. Austriska diplomatija upela je bila sve snage da osujeti sporazum. Ona je čak otvoreno govorila, da ne želi pogodbu koja bi zadovoljila sve strane. S toga se nisu nimalo ustručavali da javno, pred celim svetom, ustanu protiv poziva ruskog cara, smatrajući da on tobože ograničava nezavisnost balkanskih država. U stvari, ona je imala da ohrabri Bugare i kralja Ferdinanda da ne prima rusku arbitražu, nego da odluku donesu sami. Srbija se kolebala izvesno vreme, jer se u Beogradu pretpostavljalo da bi arbitraža mogla doneti izvesne ustupke na štetu njenih želja i momentanih poseda, ali je na kraju ipak pristala i kralj Petar uputio je caru pozitivan odgovor. Bugari su, međutim, pristajali na rusko posredovanje samo uslovno, to jest da Rusija unapred prihvati njihovo gledište.


Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Balkanski ratovi
« Odgovor #2 poslato: 28.10.2012. 00:57 »

Mir s Turcima bio je potpisan 18. maja 1913. Posle njega imalo se prići podeli osvojenog zemljišta, odnosno obračunavanju zbog njega. Videći opasnost koja preti od Bugara, Srbija i Grčka ugovorile su savez, kome se pridružila i Crna Gora. Protiv Bugarske spremala se i Rumunija, koja je tražila jedan deo Dobruče kao otštetu za bugarska osvajanja na jugu. Stav Rumunije nije bio moralan i poticao je samo iz želje, da i ona, prilikom podele, turskog plena, ne ostane bez svog dela. Za Srbiju je saradnja Grčke i Rumunije bila od koristi manje vojnički nego politički. Vojnički Bugarska prema Rumuniji nije preduzimala apsolutno ništa, u nadi da će Austrija zadržati tog svoga saveznika. Prema Grčkoj uputila je jednu malu armiju od 30.000 ljudi. Svu je ostalu vojsku okrenula prema Srbiji. Ali diplomatski i politički ta je saradnja spasla Srbiju od austriskog napada. Nemački car Vilhelm II nije nimalo mario kralja Ferdinanda. Grčki kralj Konstantin, koji je u jesen 1912. nasledio svog oca kralja Đorđa, bio je Vilehmov zet, a rumunski kralj Karol bio je Hoencolern i nesumnjiv prijatelj Nemaca. Zbog njih car Vilhelm nije hteo da pravi smetnja ni Srbiji i bio je čak spreman da u Beču posreduje za nju.

Po ličnoj naredbi kralja Ferdinanda Bugari su noću između 16. i 17. jula izvršili mučki napad na srbe i Grke na celoj liniji novih južnih položaja. Htelo se, da oni, izvršivši prepad, vojnički posednu sva ona mesta koja su tražili. S toga nisu objavili rat i s toga nisu hteli da napadnu muški i otvoreno, braneći svoje pravo. U svom prvom naletu Bugari behu uzeli na srpskim krilima dva-tri važnija položaja i kod Krivolaka ozbiljno zagrozili jednu srpsku armiju, ali su Srbi ipak odoleli. Kad su se sjutra dan pribrali izvršili su kontraofanzivu i odmah su, već idućih dana, postigli lepe uspehe. Glavne, strahovito krvave, borbe vodile su se na liniji Bregalnice i Zletovske Reke. Vojni stručnjaci podvlače neobičnu silinu udara u tom ratu; juriši i protivjuriši ponavljali su se svaki čas, uskakalo se u neprijateljske rovove, hvatalo se za gušu i go nož. Seljački vojnički material bio je pun strasti, sirov, snažan kao zemlja. Već 23. juna Srbi su kao pobednici ušli u Kočane, a 25. u Štip. S juga su Grci kod Kukuša razbili bugarsku vojsku i došli sa Srbima u dodir. Bugari su se, razočarani i razbijeni, povlačili na svoju tranicu. Za Bugare cela ova avantura imala je smisla samo da je brzo i potpuno uspela; ovako, i bez vojničkog neuspeha, oni su bili izobličeni i pretrpeli su moralni poraz. S vojničkim porazom njihov je položaj postao očajan. U Evropi sem Austro-Ugarske niko drugi nije bio za njih, ne čak ni njihovi oprobani prijatelji. Nedelju dana posle srpskog udarca došao je i rumunski. Rumunija je 27. juna objavila Bugarskoj rat, a odmah za njom pošli su i Turci da povrate Jedrene i izvesne položaje u Trakiji.

Bugari su odmah, posle neuspelog prepada, nudili bivšim saveznicima mir. Tražili su posredovanje Rusije i Rumunije. Kad to nije pomoglo kralj Ferdinand je doveo na vladu čisto austrofilski kabinet dra V. Radoslavova. Austro-Ugarska se doista spremala da posreduje u korist Bugarske, ali ne da napadne sve njezine protivnike, nego samo Srbiju. Svoju nameru saopštila je i silama Trojnog Saveza, Nemačkoj i Italiji, ali su joj obe odgovorile negativno. Čak su je i opominjale, da u svom držanju prema Srbiji ide predaleko. Austro-Ugarska nije uspela ni da Rumuniju odvoji od ostalih saveznika, ni da je nagovori da uzme stav protiv Srbije. I pored svega, bečka vlada je izjavila 12. jula u Beogradu, da ne bi mogla ostati ravnodušna prema daljem agresivnom prodiranju Srba protiv Bugara.

Primirje s Bugarima sklopljeno je, po njihovoj molbi, 17. jula u Nišu, a pregovori o miru vođeni su u Bukureštu i završeni 28. jula (10. avgusta). Car Franc Josif uputio je, pred završetak pregovora, naročitu depešu kralju Ferdinandu, u kojoj je kazao kako Austro-Ugarska neće dozvoliti, da "budućnost Bugarske zavisi jedino od ratne sreće". Austriska diplomatija trudila se, u isto vreme, da objasni Berlinu, kako njoj preti opasnost od uvećane Srbije, kako joj je Bugarska prirodni saveznik, i kako je i u nemačkom interesu da je, kao saveznika, podrži u toj politici. Ali Berlin nije popuštao. Sem srodničkih obzira prema rumunskom i grčkom dvoru, tamo se vodilo računa i o tom, da se neprijateljskim držanjem i zalaganjem za Bugarsku ne oteraju Rumunija, njihov dotadašnji saveznik, i Grčka u protivnički tabor. I s toga berlinska vlada nije prihvatila bečki predlog, da se izvrši revizija mirovnog ugovora u Bukureštu. Naprotiv. Car Vilhelm je čestitao kralju Karolu i kralju Konstantinu za sklopljeni mir i postignute uspehe. Tim je bečka politika bila skoro demonstrativno odbijena i njezin stav osamljen i onemogućen. Škripeći zubima i tužeći se na Nemačku, Beč je morao popustiti, isto kao i Sofija, ali ga to ipak nije urazumilo.

Mirom u Bukureštu Srbiji je priznato celo područje južne Srbije koje danas drži sem strumičke oblasti, koja je tada pripala Bugarima. Na tom području Srbi su s puno dobre volje bili počeli da uvode red, željni da što pre osposobe te krajeve za novi kulturniji život. Ali to nije išlo bez teškoća. Podbadani i pomagani od Austrije i naročito od Bugarske Albanci su u septembru 1913. izvršili upad u Srbiju i zauzeli Debar, Ohrid i Strugu i uzbunili Arnaute sa srpskog područja. Kad je srpska vojska na taj upad odgovorila odmazdom i, prebacivši napadače, prekoračila albansku granicu uputila je bečka vlada Srbiji, posle ranijih opomena, verbalnu notu ultimativnog karaktera 4. oktobra, tražeći da se vojska povuče u roku od osam dana. Mi danas, iz samih bečkih akata, znamo pouzdano, da je ovaj slučaj uzet samo kao dobrodošao povod da se Srbiji nametne preventivni rat, koji se od ranije želeo, i da se ona unizi i onesposobi za duži niz godina. Beogradska vlada, željna spokojstva posle tolikih napora, popustila je odmah, ne hoteći da stvara nove krize.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Balkanski ratovi
« Odgovor #3 poslato: 31.01.2013. 00:04 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete