Istorija > Srbija

Други балкански рат - Битка на Брегалници

(1/5) > >>

Max:
Почетни распоред снага за битку

Уочи битке на Брегалници, четири бугарске и три спрске армије и Тимочка војска биле су груписане дуж српско-бугарске границе, од ушћа р. Тимока у Дунав, до Ђевђелије, у пуној борбеној готовости. Од укупно 309 пешадијских батаљона и 102 артиљеријске батерије, колико је у то време имала бугарска оперативна војска, у састав 1, 3, 4. и 5. армије, које су се налазиле на српској граници, ушло је 229 батаљона, 146 батерија разног калибра и 28 ескадрона коњице. Према овим бугарским снагама стајале су три српске армије (1. и 3. армија у Македонији и 2. армија код Пирота) и Тимочка војска (код Зајечара), јачине 196 батаљона, 106 батерија и 38 ескадрона коњице).

Главне бугарске снаге (4. и 5. армија) биле су груписане па брегалничком, криворечком и струмичком операцијском правцу, тј. на свим правцима који непосредно изводе на територију Македоније. У њихов састав ушло је 159 батаљона, 80 батерија и 9 ескадрона коњице. Међутим, само је 4. армија добила директиву Врховне команде да 30. јуна пређе у енергичан напад на српску војску дуж целе демаркационе линије у Македонији и овлада линијом: кота 550 (јужно од Кратова) - гребен Богословца - десна обала р. Брегалнице - Криволак. Тиме би била створена солидна операцијска основица за настављање офанзиве у циљу заузимања што већег дела Македоније пре него што, на интервенцију великих сила, дође до обуставе рата. Остале армије, концентрисане на тимочко-подунавском, софијско-нишавском и криворечком операцијском правцу, требало је да првих дана рата остану пасивне, јер је Врховна команда, због лоше процене ситуације и потцењивања снага и могућности противника, сматрала да је за реализацију постављених ратних циљева довољно ангажовати само две армије - 4. према Србији и 2. према Грчкој.

У духу поменуте директиве Врховне команде, командант 4. армије генерал Ковачев развио је своју огромну армију (130.000 људи) на линији: Китка - Кочане - Штип - Радовиште - Струмица, у три групе:

- десна - кочанска група (Македонско-једренско ополчење, 2. бригада 4. преславске дивизије и 7. рилска дивизија), груписана на просторији Кочане, Оризари, Зрновци, Теранци, са предстражним деловима развијеним од виса Китке, преко Рајчанског рида и даље дуж леве обале Злетовске реке до њеног ушћа у Брегалницу, добила је задатак: да са Македонско-једренским ополчењем заузме Царев врх и Чатал чесму и тако скреше испадни угао српске одбрамбене линије на масиве Осогова, који је могао послужити као ослонац за офанзивна дејства у бок и позадину бугарске 4. армије;  са 2. бригадом 4. дивизије да "нападне и заузме вис Градиште, западно од с. Добрева" (на новим картама то је вис Кала и, вероватно, коса Курија између њега и с. Добрева), а са 7. дивизијом, без 3. бригаде, "вис Руен северно од с. Тахона", (вероватно се ради о вису Алачуга код с. Куково) и тиме створи погодну основицу за дубљи продор у циљу раздвајања српске 1. и 3. армије;

- централиа - штипска група (8. тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије), груписане на просторији Радање, Штип, Никоман, са предстражама на левој обали Брегалнице, требало је да заузме гребен Богословци и долину р. Азмака (Светониколска река) до њеног ушћа у Брегалницу;

- лева - радовишко-струмичка група (2. тракијска дивизија и 3. бригада 7. рилске дивизије), развијена на линији Радовиште - Струмица, са предњим деловима на Кривој Лакавици и гребену планине Плауш, добила је задатак да, дејствујући једном групом преко с. Гарван ка Криволаку а другом преко с. Конче ка Удову, заузме железничку станицу Удово и мост на Вардару код с. Градеца, и тако пресече везу између српске и грчке војске у долини Вардара на фронту од Криволака до Удова.

Претпостављајући да се главне снаге српске војске налазе на линији десна обала Светониколске реке - Градиште - Црни врх - Страцин, а на Брегалници и Злетовској реци само истакнути предњи одреди, генерал Ковачев је развио гро снага своје армије у првом ешелону, да би испољио што јачу силину почетног удара и "учинио поражавајући утисак на противника", остављајући у другој линији само шест пешадијских пукова и један артиљеријски дивизион. Он је, очигледно, рачунао на лак и брз успех, па је извршио нерационално почетно груписање снага и кордонски развукао јединице на сувише широком фронту од Китке на Осоговској планини до Радовишта и Струмице. Пренебрегавајући основно стратегијско начело о стварању одлучујуће надмоћности на правцу главног удара, команда 4. армије је усмерила дејства јединица дивергентним правцима: према Царевом врху, Дренку, Алачугу, Богословцу, Криволаку и Удову, без јасно израженог тежишта. Ако се томе дода и несхватљива одлука бугарске Врховне команде да у први мах не ангажује 1, 3. и 5. армију, које су биле концентрисане на старој српско-бугарској граници, онда је јасно да пројектована офанзива 4. армије није имала изгледа на веће оперативно-стратегијске успехе.

Пратећи будно концентрацију и стратегијски развој бугарске војске, српска Врховна команда је подешавала распоред својих трупа да би брзо и успешно могла спречити бугарски напад, јер је, спутавана захтевима спољне политике, била принуђена да оперативну иницијативу препусти бугарској војсци. Управо због тога, основна идеја српског ратног и почетног операцијског плана била је стратегијски дочек, тј. држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасне, а потом дејствовати према ситуацији. Међутим, када су 25. јуна 1913. бугарски комити извршили напад већих размера на предстражни распоред Моравске дивизије II позива код Злетова и Ратавице, Врховна команда је, сматрајући да је то, у ствари, почетак рата и да је више не могу спутавати никакви политичко-дипломатски обзири, наредила пребацивање главних снага на прву одбрамбену линију на Брегалници и Злетовској реци, која је нудила повољније услове за прелазак у општу противофанзиву. Ценећи да ће главне бугарске снаге дејствовати брегалничким правцем и да ће најјачи притисак испољити на правцу Штип - Велес, начелник штаба Врховне команде војвода Путник је посветио највећу пажњу затварању тога правца и груписао 3. армију на простору Штип, Криволак, Велес. Али, уверен да ће Бугари једновремено дејствовати брегалничким и криворечким правцем, с обзиром на њихову тесну узајамну оперативно-тактичку повезаност, груписао је 1. армију на простору Крива Паланка, Кратово, Св. Никола, тако да може успешно парирати дејства бугарских трупа и на једном и на другом правцу. Осим тога, Путник је инсистирао да грчка Врховна команда концентрише три дивизије у рејону Ђевђелије, ради садејства са српском војском.

Одлука српске Врховне команде да примакне главне снаге ближе Брегалници и Злетовској реци имала је огроман значај за исход брегалничке битке. Радећи на њеној реализацији, јединице 1. и 3. армије (104 батаљона пешадије, 62 артиљеријске батерије и 34 ескадрона коњице - укупно 175.000 људи и 240 топова) заузеле су уочи бугарског напада, тј. 29 јуна увече, следећи распоред:

Прва армија (60 батаљона пешадије, 26 ескадрона коњице и 145 топова разног калибра - укупно 105.000 људи, од тога 77.000 бораца) груписана је делом на правцу Ћустендил - Куманово, а делом на правцу Царево Село - Кочане - Кратово, у две линије. Прва линија (Големи вис - Бождарица - Царев врх - десна обала Злетовске реке) поседнута је слабијим снагама, изузев истакнутих положаја на Осоговској планини, које су држали два ојачана пука Дунавске дивизије I позива. Главне снаге 1. армије биле су на другој линији (Страцин - Градиште - Црни врх - Кратово), и то: Дунавска дивизија II и 18. пук Дунавске дивизије I позива на Страцину; Шумадијска дивизија I, Моравска дивизија II позива и Коњичка дивизија на простору Кратово - Пониква - Црни врх - Градиште. Будући да се Врховна команда није била дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку, све до почетка бугарског напада јединицама нису дати јасни и одређени задаци.

Трећа армија (44 батаљона пешадије, 8 ескадрона коњице и 84 топа - укупно 70.000 људи, од тога 55.000 бораца) груписана је на простору Штип - Криволак - Велес, са Дринском дивизијом I позива и Тимочком дивизијом II позива на првој одбрамбеној линији: Рујан (тт. 701) - Јежево (тт. 492) - Лозјански рид - гребен Конечке планине, и Моравском дивизијом I позива у армијској резерви на другој одбрамбеној линији: Крушица - Динлер. Мада су ове линије представљале прве погодне положаје за спречавање бугарског наступања од Кочана, Штипа и Радовишта према Скопљу, Велесу и Криволаку, овако груписање 3. армије било је подешено за офанзивна, а не за одбрамбена дејства. Али, захваљујући управо томе, главне снаге 3. армије примакнуте су на предњу одбрамбену линију, на којој су, и поред недовршеног распореда, могле дати одсудну битку.

Црногорска дивизија и Добровољачка бригада (22 батаљона пешадије и шест брдских брзометних топова) образовале су стратегијску резерву Врховне команде, у рејону Скопља.

Догађаји су показали да је груписање српске војске за битку на Брегалници, и поред извесних пропуста, и по месту и по јачини правилно извршено. Наиме, главне снаге 1. и 3. армије биле су груписане на брегалничком операцијском правцу, којим је био усмерен бугарски главни удар. Иако је Врховна команда предвиђала да ће Бугари предузети офанзиву и криворечким правцем, распоред српских трупа био је такав да је у битку на Брегалници, одмах или после краћег времена, могло ступити 76 батаљона пешадије, 44 артиљеријске батерије и 27 ескадрона коњице. На најосетљивијем делу брегалничког фронта (Рујан - Јежево - Лозјански рид), српска 3. армија је имала у првој линији две ојачане дивизије, тј. довољно јаке спаге да на њој води одлучујућу битку. Мада је распоред 1. армије био подешен за вођење одсудне битке на другој линији, њена главна група (Шумадијска дивизија I позива, Моравска дивизија II позива и Коњичка дивизија), концентрисана на простору Кратово - Пониква - Црни врх - Градиште, била је целисходно постављена за активна дејства и на брегалничком и на криворечком операцијском правцу, у духу основне идеје ратног и почетног операцијског плана Врховне команде о ишчекујућем држању док се не испољи намера Бугара. Пошто је бугарска 5. армија у почетку рата остала неактивна, српско командовање је са овом групом могло благовремено парирати непријатељеве подухвате на брегалничком правцу, односно предузети обухватни напад у правцу Кочана ради преотимања оперативне иницијативе. Груписање српске војске за битку на Брегалници пружало је, дакле, реалне шансе за сламање напада бугарске 4. армије и повољан исход битке.

Извор података:
Књига: Други балкански рат 1913 књига друга
Аутор: др Саво Скоко

Max:
Напад бугарске кочанске групе ка масиву Осогова, Дренку, Алачугу и Рујану

Пред зору 30. јуна, јединице бугарске 4. армије отпочеле су, уз звуке химне "Шуми Марица" и уз громко "ура", напад преко Брегалнице, а нешто касније и преко Злетовске реке, без претходне објаве рата. Српски предстражни делови дочекали су нападача пушчаном ватром и ручним бомбама, али су неки од њих "од бугарских комита нечујно опкољени и по кратком поступку, не добивши времена да опале ниједан метак, заробљени или поубијани хладним оружјем", док се већина под борбом повукла на главне положаје. Српске и бугарске предстраже биле су у непосредном додиру дуж целе демаркациопе линије. У међусобном разговору, војници су изражавали наду да ће се српско-бугарски спор решити мирољубивим путем. Увече 29. јуна, на бугарској страни није запажено ништа нарочито. Један Бугарски мајор позвао је српске официре на банкет у Штип. За време гозбе, Срби су приметили да бугарски војници извлаче сандуке муниције на положаје око Штипа, али томе нису придавали посебну пажњу. Бугари су их уверавали да се не треба бојати рата, јер ће се настали спор изгладити руском арбитражом. Враћајући се у своје јединице, српски официри су обишли предстраже дуж Брегалнице и упутили се у логор, који је мирно спавао. Не слутећи ништа, и сами су заспали. У то време на бугарској страни све је било спремно за изненадни напад. Међутим, иако су Бугари наступали тихо и опрезно, многи знаци су одавали покрете нападних колона. Српски предстражни делови удвостручили су пажњу и на време припуцали, изузев предстражних делова 15. пука Тимочке дивизије II позива на Кривој Лакавици, које су бугарски комити изненада напали и ликвидирали хладним оружјем.

Развиле су се огорчене борбе на масиву Осоговске планине, Злетовској реци, Брегалници и Кривој Лакавици, код Удова и Ђевђелије. Под снажним налетом Бугара, српска одбрамбена линија се овде-онде повијала уназад, али се, захваљујући крајњем напрезању и пожртвовању војника и старешина, у целини држала.

На десном крилу бугарске 4. армије дејствовало је Македонско-једренско ополчење (15 батаљона пешадије и 12 артиљеријских батерија), које је, 30. јуна у 3 часа ноћу, напало на истакнуте српске положаје на Осоговској планини: Царев врх, Ретке буке, Дервишицу и Банков чукар. Ове положаје држао је Осоговски одред (8. пук Дунавске дивизије I позива, ојачан једном брдском батеријом и четом пионира), и један батаљон Моравске дивизије II позива, под командом пуковника Душана Стефановића. Пошто се уверио да су српски одбрамбени положаји топографски врло јаки и тактички погодни, командант Македонско-једренског ополчења генерал Генев одлучио је да помоћним снагама веже српску одбрану с фронта, а главним снагама предузме обилазни маневар преко Банковог чукара и Чатал чесме у бок и позадину српских трупа на масиву Осоговске планине. За реализацију ове одлуке формирао је две нападне колоне и покретну резерву, са задатком:

- десна колона (5 батаљона пешадије, 3 брдске и 2 пољске батерије), под командом потпуковника Пјотогерова, да фронталним нападима веже српске снаге на Царевом врху и одржава што тешњу везу с јединицама 5. армије;

- лева колона (7 батаљона пешадије, 3 брзометне и 2 спорометне брдске батерије), под командом потпуковника Николова, да обилазним маневром овлада Банковим чукаром и Чатал чесмом, а потом усмери главне снаге у бок и позадину српских трупа на Царевом врху, и да одржава чврстре везе са 2. бригадом 4. дивизије;

- покретна резерва (3 пешадијска батаљона и I спорометна брдска батерије), под командом потпуковника Пчеларова, да се преко Курмине и Банковог чукара креће за левом колоном на правцу главног удара ради развијања и експлоатације постигнутог успеха.

Напад десне колоне на српске предстражне положаје испред гребена Царев врх - Ретки буки почео је 30. јуна око 4 часа изјутра. Десно крило (2 батаљона пешадије и 1 батерија) заузело је Китку, а затим, уз снажну подршку артиљерије, почело у скоковима да се приближава Царевом врху. Међутим, дочекано добро организованом пешадијском и артиљеријском ватром 3. батаљона 8. пука, било је принуђено да залегне испред Царевог врха. Тек око 18 часова пешадија је поново предузела напад, али је наишла на још снажнији отпор јер је у међувремену српска одбрана на Царевом врху појачана 4. батаљоном 9. пука I позива и једном брдском батеријом. Штавише, десно крило је било принуђено да се повуче на полазне положаје на Китки и Рујену.

Центар десне колоне (1 батаљон и 2 брзометне пољске батерије) прешао је у напад око 4 часа изјутра, потиснуо српске предстражне делове и, користећи пошумљено земљиште, око 7 часова избио на 200 метара испред левог крила батаљона 8. пука. Али је, изложен снажној фронталној и бочној ватри српске одбране, убрзо био принуђен да се повуче у шуму. Његов командант известио је у 17 часова команданта колоне да је, "због непроходности (терена) и јако утврђеног српског положаја, морао да обустави напад".

Лево крило (1 батаљон и две брзометне брдске батерије) је потиснуло српске предстаже са гребена северно од Лопена и напало на Ретке буке. Али, будући да је наишло на жилав отпор српских трупа, било је принуђено да обустави напад, под изговором "да је 1. бригада сувише заостала". Иако ојачано покретном резервом десне колоне, оно се целога дана ограничило само на ватрено дејство. Снажнији напад предузело је тек око 20 часова, уз садејство делова леве колоне и јачу подршку артиљерије. Његова пешадија упала је у прве српске ровове на Ретким букама, али је убрзо, трпећи унакрсну ватру, морала да их напусти и повуче се на Лопенски рид. Командант Николов је ово одступање "правдао тиме што је гребен који везује Лопенски рид са Ретким букама узан и не омогућава покрете јединица већих од получете и што је изложен унакрсној ватри".)

У целини узев, десна нападна колона није извршила добијени задатак. Њени напади, неусклађени ни међусобно ни са дејствима главних снага, нису спречили команданта 8. пука да врши прегруписавање и рокирање својих трупа према угроженом десном крилу ради спречавања обилазног маневра главних снага Македонско-једренског ополчења.

Лева нападна колона извршила је у току ноћи 29/30. јуна обилазак поменутих српских положаја и, после краће артиљеријске припреме, у свануће напала Банков чукар са две стране. Усамљени 2. батаљон 3. пука Моравске дивизије II позива пружао је снажан отпор, али је, изложен обухватном нападу вишеструко надмоћнијих бугарских снага, био принуђен да се повуче на десну обалу Злетовске реке према с. Дренку, где се налазила главнина пука. По заузимању Банковог чукара, пуковник Николов је усмерио главне снаге преко Орловог врха ка Чатал чесми - у позадину српског Осоговског одреда, а помоћним посео северозападне падине Вакафа, ради заштите левог бока главних снага. Уз подршку снажне артиљеријеке ватре, три батаљона (1, 2. и 13) прве линије потиснули су око 15 часова једну чету 4. батаљона 3. пука II позива и овладали Орловим каменом. Међутим, сви њихови покушаји да наставе напредовање према Чатал чесми осујећени су унакрсном ватром српске одбране. Стога се 2. батаљон, који је био заузео Орлов камен, "премештао с једног места на друго да би избегао расуло због унакрсне ватре... и око 16 часова повукао се на полазни положај".

Батаљони друге линије нису могли да појачају напад првог ешелона, јер су у току покрета добили наређење да скрену према истоку и нападну гребен Дервишицу, са кога су српске трупе могле опасно угрозити бок и позадину снага које су надирале према Чатал чесми. Прво је у борбу уведен 4. батаљон, који је у четири маха покушао да заузме Дервишицу "али су га јака ватра Срба и велики успон сваки пут приморавали да се врати у шуму". Командант леве колоне је због тога увео у борбу и преостала два батаљона из опште резерве (5. и 14). Та три батаљона, подржана снажном ватром брдских батерија, прешли су у напад око 16 часова и, користећи се густом маглом која се изненада спустила, на јуриш заузели врх Дервишице (к. 1582), потискујући српске трупе према Ретким букама. Тек после тога батаљони прве линије су обновили напад и око 17 часова поново заузели Орлов камен, али су, тучени унакрсном артиљеријском и фронталном пешадијском ватром српске одбране, убрзо одбачени у подножје.

Обавештен о паду Банковог чукара, командант српског Осоговског одреда пуковник Стефановић је упутио из своје опште резерве две пешадијске чете са два брдска топа, као појачање угроженом 2. батаљону који је држао несразмерно широк фронт. У исто време, замолио је команданта 3. пука да, преласком у напад, олакша критичну ситуацију на десном крилу Осоговског одреда. После пада коте 1582 на Дервишици, упућене су још две чете из 4. батаљона са водом брдских топова за појачање одбране на десном крилу. Захваљујући томе, командант 2. батаљона потпуковник Никола Пејчић успео је да задржи своје поколебано десно крило на северном огранку Дервишице и спречи противника да изврши дубљи обухват Осоговског одреда. У исто време, он је митраљеском и артиљеријском ватром ефикасно помагао одбрану Чатал чесме, не допуштајући Бугарима да се рашире удесно и дохвате косе која из долине Злетовске реке директно изводи на Чатал чесму.

Криза је, међутим, преброђена тек око 20 часова када је на Костадиницу стигао 7. пук Дунавске дивизије I позива са једном брдском батеријом. Наиме, чим је обавештен о паду Банковог чукара, командант Моравске дивизије II позива пуковник Милован Недић предложио је штабу 1. армије да тај пук, који је из Кратова и Нежилова маршовао за Страцин, врати натраг да помогне његовом 3. пуку у преотимању Банковог чукара. Предлог је усвојен и 7. пук је усиљеним маршем упућен према угроженом десном крилу Осоговског одреда. Истовремено, начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је да трупе Дунавске дивизије I и Дунавске дивизије II позива упорно бране граничну линију Големи врх - Деве баир - Царев врх, а затим око 10 часова, затражио од Врховне команде да хитно упути Црногорску дивизију из Скоп.ља на Градиште. Сат касније, питао је Врховну комаиду "да ли ће сву снагу (1. армије) кренути за одбрану граничне линије или ће пред јачом навалом повући пукове на страцински положај, по ранијој директиви?" Из овога питања се јасно види да је штаб 1. армије још увек био у дилеми на којој линији ће примити битку: да ли на истакнутим осоговским положајима или, пак, на линији Страцин - Црни врх - Градиште. Обавештен да јаке бугарске снаге надиру правцем Злетово - Пестришино - Лезово - Црни врх, генерал Бојовић је у 11,15 часова телеграфисао Врховној команди: "Налазим да би требало одустати од повраћања Ретких бука (Банковог чукара) и Моравску дивизију II позива привући што пре Шумадијској дивизији I позива код Црног врха. Бојати се пробоја овде". Врховна команда није прихватила овај предлог, већ је донела одлуку да главне снаге 1. армије пређу у противофанзиву.

Иако је 17. јуна око 12 часова ценио да је ситуација критична, штаб 1. армије није опозвао раније издато наређење да се гранична линија одсудно брани, па је командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм, уверивши се да му од Ћустендила не прети озбиљна опасност, наредио да се 4. батаљон 9. пука и једна пољска батерија рокирају са положаја испред Криве Паланке на Царев врх и ојачају одбрану Осоговског одреда према Рујену и Китки. Тај батаљон је стигао на Царев врх око 16 часова.

Захваљујући наведеним мерама српског командовања, упорности и пожртвовању трупа, нарочито 2. батаљона 8. пука на Дервишици и Ретким букама, план генерала Генева да обухватним маневром разбије Осоговски одред и обезбеди десни бок бугарске 4. армије, потпуно је пропао. Ниједна његова нападна колона није извршила свој задатак. Обавештен о томе и о озбиљним губицима, нарочито код леве колоне (првог дана битке Македонско-једренско ополчење изгубило је преко 260 војника и официра), Генев је био принуђен да обустави напад и изда командантима колона наређење "да јединице до пада мрака заузму што повољније положаје и да се утврде, а сутрадан наставе напад ради извршења својих задатака". Иако су изгубиле Банков чукар, српске трупе су успеле да зауставе напад бројно знатно јачих бугарских снага и одрже своје положаје на Осоговској планини.

Друга бригада 4. преславске дивизије имала је задатак да разбије српске предстраже у рејону Злетова и Ратавице, а затим нападне и заузме коту 550 западно од с. Доброва (на топографским картама то је Кала тт 798). У томе циљу она је формирала две нападне колоне: десна колона (8. пук, без првог батаљона, и један брзометни артиљеријски дивизион), упућена је правцем с. Бања - Рударе - Древено ради обухвата Кале и Корије са југоисточне стране; лева колона (31. пук и једна спорометна артиљеријска батерија) кретала се преко с. Рајчана, Ратавице и Калишта да би напала Калу и Корију са јужне стране. Први батаљон 8 пука образовао је бригадну резерву.

На фронту од Злетова до Ратавице налазиле су се предстраже Дунавског коњичког пука I позива, а североисточно од Злетова, дуж десне обале Злетовске реке, предстраже 2. батаљона 2. пука Моравске дивизије II позива. Уочи бугарског напада Дунавски коњички пук заноћио је у с. Леснову и припремао се да сутрадан изјутра одмаршује на Страцин. Међутим, баш када се пук припремао за покрет, бугарска 2. бригада спуштала се у долину Злетовске реке - са једном колоном према Злетову, а другом према Ратавици. Због тога је командант пука потпуковник Никола Цоловић одустао од наређеног марша, самоиницијативно окренуо пук на левокруг и у касу га повео у сусрет противнику. Два ескадрона је упутио ка с. Ратавици, а један према Злетову да би помогао одбрану десног крила 2. батаљона 2. пука.

Ескадрони Дунавског коњичког пука стигли су у правом тренутку. Наиме, око 7 часова Бугари су у густим стрељачким стројевима прешли Злетовску реку на фронту од Злетова до Ратавице и напали српске предстражне положаје на вису Караменику и коти 624. Стражарска одељења су припуцала, а затим под борбом отпочела да се повлаче. Део снага десне нападне колоне скренуо је полудесно и северозападно од Злетова напао десно крило 2. батаљона 2. пука, које их је дочекало снажном митраљеском ватром и ручним бомбама из својих вешто постављених стеновитих заклона, нанело им велике губитке и принудило их на повлачење према Злетову. Међутим, лева колона је, захваљујући огромној надмоћности, ипак успела да потисне Дунавски коњички пук са предстражног положаја, али је њено напредовање било успорено због неуспеха десне колоне, жилавог отпора српске одбране и заостајања артиљерије, да би око 11 часова било потпуно заустављено пред јужним нагибом Корије. Дунавски коњички пук се под борбом повлачио ка Корији, где се око 9 часова прикупио и затворио правац према Кратову.

Затишје је трајало до 16 часова, када је десна колона, уз јаку подршку артиљеријске ватре, поново прешла у напад и заузела безимени вис западно од Злетова. Пошто им је тиме десни бок био обезбеђен, обе нападне колоне отпочеле су напад на Корију, која је била означена као дневни нападни циљ бугарске 2. бригаде. Дунавски коњички пук је отворио пушчану и митраљеску ватру, а затим се, под притиском надмоћнијих бугарских снага (пук је у свом саставу имао свега око 500 људи, који су се борили пешке), извукао из борбе, повукао се ка с. Добреву и ту заноћио. Бугарска пешадија је заузела Корију око 18 часова, где је била изложена снажној унакрсној ватри српске артиљерије са Плавице. Сматрајући да неће моћи задржати заузете положаје, командант леве нападне колоне је тражио одобрење да у току ноћи повуче своје трупе на висове иза Калнишког потока. Командант бригаде то није одобрио, већ је наредио да пукови остану на заузетим положајима и предузму мере за обезбеђење бокова. На захтев команданта 7. рилске дивизије да 2. бригада поседне Дренак да би се ослободио 26. пук за друге задатке, командант бригаде је одговорио "да не може да га заузме".

На тај начин, Дунавски коњички пук и 2. батаљон 2. пука Моравске дивизије II позива, захваљујући умешном командовању, доброј организацији система ватре, погодним положајима и храбром држању војника и официра, успешно су задржали напад 2. бригаде 4. преславске дивизије и тиме створили потребно време Моравској дивизији II позива да се развије на линији Мушково - Луково - Лесново - Древено и изврши припреме за предстојеће одлучујуће окршаје. Њене трупе су се развиле овако: 2. пук са једном брдском батеријом на одсеку од с. Мушково до потока Коритнице на десној обали Злетовске реке; 1. пук са пољским артиљеријским дивизионом на одсеку Плавица - Згурје; 3. пук са једном брдском батеријом био је знатно удаљен од главнине дивизије на одсеку с. Дренак - Банков чукар; коњички ескадрон је ангажован за одржавање везе између поменутих јединица и штаба дивизије.

Седма рилска дивизија, која је имала задатак да, усмеравајући главни удар на спој између српске 1. и 3. армије, овлада висом Алачуг код с. Кукова и тако раздвоји ове две српске армије и садејствује с централном групом у продирању ка Овчем пољу, прешла је 30. јуна око 03 часа у напад са три колоне усмерене дивергентним правцима: десна колона (26. пук са три пољске и једном брдском батеријом) добила је задатак да заузме вис Дренак и одржава сталну везу са 2. бригадом 4. преславске дивизије; средња (13. пук са три пољске и једном брдском батеријом) требало је да заузме вис Алачуг код с. Кукова, а лева (два батаљона 22. пук са једном пољском батеријом) коту 650 и одржава везу са 8. тунџанском дивизијом. Два батаљона 14. и два батаљона 22. пука образовали су дивизијеку резерву.

Пошто је у првом налету потисла мртве страже и прихватнице 1. батаљона 19. пука Шумадијске дивизије I позива са Злетовеке реке, десна колона је предузела енергично наступање ка с. Дренку. Под њеним притиском, 1. батаљон 19. пука ужурбано се повлачио изложен дејству снажне ватре једне брдске батерије. У исто време, 2. батаљон 19. пука био је принуђен да повија своје лево крило на Озрен, а предњи делови 5. пука Дринске дивизије I позива да се повуку на вис Калиште. Услед јаке артиљеријске ватре, 1. батаљон 19. пука није успео да се задржи ни на Дренку, већ се повукао на положај код с. Г. Стубол. Бугари су заузели Дренак око 8:30 часова. Други батаљон 19. пука, будући да непријатељ на њега није вршио јачи притисак, задржао се на Озрену све до 13 часова и тек када је његов леви бок био угрожен од снага бугарске 2. бригаде, повукао се на линију Стубол - Плешинци, тј. на предње положаје Црног врха које су држали 3. и 4. батаљон 19. Пука.

Заузимањем Дренка, десна колона 7. рилске дивизије извршила је, већ око 9 часова, свој дневни задатак, уклипивши се 7-10 километара у српску одбрану. Извештавајући о томе команданта дивизије, командант колоне је подсећао "да се сувише истакао напред", јер је средња колона много заостала.

Средња колона, која је нападала правцем с. Лезово - Алачуг, прешла је по мраку Злетовску реку у рејону Лезова и заузела висове на којима су се додиривала унутрашња крила 1. и 3. армије. Пошто су се предстражни делови 1. и 2. батаљона 19. пука Шумадијске дивизије I позива, после краће борбе, повукли ка Костомару и Озрену, а мртве страже и стражарска одељења 5. пука Дринске дивизије I позива ка Калишту, на споју 1. и 3. армије настао је непоседнут међупростор, који је средња колона могла искористити за брзо напредовање. Међутим, командант колоне, који је око 6,30 часова добио наређење "да изврши одлучан напад да би се поравнао са левом колоном", зауставио је наступање да би сачекао долазак артиљерије, иако није наилазио на јачи отпор. И поред више пута поновљеног захтева команданта дивизије "да средња колона напада не обазирући се на суседе", командант те колоне је веома споро изводио напад, наводно, због заостајања суседних колона. То је омогућило Србима да се приберу и предузму мере за затварање непоседнутог међупростора. Наиме, обавештен о бугарском нападу на правцу Лезово - Пестришино, командант Коњичке дивизије, која је била груписана у с. Барбареву, упутио је 3. коњички пук у правцу Дренка да помогне десно крило Шумадијске дивизије I позива, а са главнином дивизије кренуо преко Челебинског трла и Камените струге у помоћ левом крилу Дринске дивизије I позива. Око 8 часова, 1. коњички пук са једном коњичком батеријом стигао је на коту 691 код с. Кукова, одакле је продужио кретање, без поменуте батерије, и око 10 часова запосео гребен између с. Пестришина и Трола, управо у тренутку када је бугарска средња колона напала истакнуте делове 5. пука на том гребену и када је главнина пука водила огорчене борбе на Шаренковцу. Главне снаге Коњичке дивизије и Шумадијски коњички пук задржали су се на гребену између с. Барбарева и Кукова (Челебинско трло - Каменита струга), обезбеђујући леви бок 3. армије и везу са десним крилом 1. армије. Тиме је затворен раније непоседнут простор између те две армије и отклоњена опасност од брзог продора Бугара на том осетљивом делу фронта.

Пошто је лева нападна колона наишла на најјачи отпор, командант дивизије је одлучио да главни удар пренесе на лево крило и наредио средњој колони да скрене улево и помогне напад леве колоне, обухватним маневром преко с. Лезова и коте 625 ка Рујану. Колона је око 12 часова отпочела извођење тога маневра, подржана ватром својих батерија које су несметано дејствовале са потпуно откривених положаја. Њен 2. батаљон је заузео безимени вис северозападно од с. Пестришина, али је, захваљујући крајњем пожртвовању српске одбране, убрзо цела колона била принуђена да залегне и почне да се утврђује на достигнутој линији. Криза на левом крилу 5. пука преброђена је око 13,30 часова, када је на бојиште почео да пристиже 2. пук Моравске дивизије I позива. Његов 1. батаљон је избио на седло између Рујана и Шаренковца, а 3. батаљон на задњи нагиб Рујана. У исто време, 1. коњички пук је појачао притисак на десни бок бугарске средње колоне. У таквој ситуацији њен командант се није усуђивао да настави напад, већ је стрељачке стројеве задржао на 500 - 1.000 метара испред главног положаја 5. пука.

Пошто је обавештен о заустављању средње колоне и појави нових српских снага испред ње, командант 7. рилске дивизије наредио је десној колони да на Дренку остави један батаљон и две пољске батерије, а са остала три батаљона, једном пољском и једном брдском батеријом, похита у помоћ средњој колони. Међутим, Срби су искористили рокирање бугарских снага са Дренка, извршили противнапад и принудили команданта десне колоне да се са једним батаљоном врати на тај положај. Остала два батаљона су стигла и сувише касно код с. Пестришина и Трола, па је командант средње колоне одложио напад за сутрадан ујутро, под изговором да положај држе бројно јаче српске снаге, које намеравају да пређу у противнапад, да трпи бочну ватру српске артиљерије и да српска коњица дејствује у његовој позадини.

Тако је, захваљујући целисходном дејству Коњичке дивизије и жилавом отпору 2. батаљона 5. пука, средња нападна колона бугарске 7. дивизије била принуђена да обустави напад пре него што је извршила свој дневни задатак.

Најжешће борбе водила је лева колона на правцу Уларци - Шаренковац - Рујан, на који је командант 7. рилске дивизије пренео главни удар. Тај правац је затварао 5. пук Дринске дивизије I позива. Распоређен на фронту од с. Г. Балвана до с. Трола, овако: левокрилни 1. батаљон је имао две чете на вису Калиште, код с. Гојранаца и две чете на Шаренковцу (тт. 680); деснокрилни 3. батаљон, три чете на положајима Гранчирица - Петрина чука и једну чету на Осоју (оба ова батаљона имала су мртве страже и стражарска одељења на десној обали Злетовске реке и реке Брегалнице); једна чета 2. батаљона у бочном обезбеђењу на положајима кота 625 - Рујан; главнина пука (2. и 4. батаљон, митраљески вод и 7. пољска батерија Дринског артиљеријског пука) у биваку западно од с. Г. Трогераца.

У почетку напада лева колона 7. рилске дивизије имала је само два батаљона и једну пољску батерију. Око 04 часа прешла је Злетовску реку на одсеку с. Уларци - Крупиште, потиснула мртве страже и стражарска одељења 3. батаљона 5. пука, а затим енергично напала његову главнину на положајима Гранчирица - Петрина чука и, после жестоког окршаја, принудила је да око 8 часова отпочне повлачење према Шаренковцу. У међувремену, командант 5. пука наредио је 4. батаљону да поседне косу код с. Г. Трогераца и врши прихват 3. батаљона, који је, по извлачењу из борбе, имао да образује пуковску резерву. Ситуација се, међутим, нагло погоршала када је командант бугарске 7. дивизије, обавештен да између средње и леве колоне постоји велики слободан простор и да Шаренковац држе бројно јаче српске снаге, одлучио да у овај простор уведе своју резерву, обухвати Шаренковац са североисточне стране и тиме олакша напад леве колоне. Тиме је 5. пук, који је, у ствари, остао без артиљеријске подршке, био изложен притиску знатно надмоћнијих снага бугарског 14. и 22. пука и концентричној ватри бугарских батерија. Обавештавајући о томе команду дивизије, командант 5. пука пуковник Алекса Радовановић је упозоравао "да неће моћи одолети непријатељевом нападу". Одговор команданта дивизије пуковника Стевана Хаџића био је категоричан: "Положај се има одржати по сваку цену", јер 5. пуку хитају у помоћ трупе Моравске дивизије I позива. Бугарски притисак се, међутим, све више појачавао. Око 9,30 часова командант 7. рилске дивизије наредио је и средњој колони да скрене улево и помогне напад леве колоне. Тако је на фронту Рујан - Шаренковац, ширине 4-5 километара, нападало 10 бугарских батаљона и 7. батерија. Српска посада на Шаренковцу, изложена притиску вишеструко надмоћнијих снага и унакрсној артиљеријској ватри која је засипала стрељачке заклоне, почела је да се колеба и повлачи, најпре мало помало, па све више и више. Изгледало је да ће положаји 5. пука бити коначно изгубљени, али су убрзо почела да пристижу појачања из Моравске дивизије I позива. Крајњим напрезањем снага, 5. пук је задржао бугарске трупе и створио време за прилаз пукова Моравске дивизије I позива. Командант Дринске дивизије I позива истиче да се "за ово има захвалити благовременом откривању непријатељевог напада од стране предњих предстражних делова и њиховој упорној борби у циљу задржавања непријатеља, а затим беспримерном пожртвовању свих официра и војника при одбијању напада".

Први пук Моравске дивизије I позива стигао је на бојиште око 12 часова. Први и 2. батаљон упућени су одмах да појачају проређено десно крило 5. пука Дринске дивизије I позива у рејону Шаренковца, које се једва држало, док су друга два батаљона задржана код села Судића. Око 13,30 часова и 2. пук Моравске дивизије I позива избио је на седло између Рујана и Шаренковца, одакле се одмах рокирао улево ради затварања заобилазног правца који преко с. Трола а води за Овче поље. До 16 часова стигле су и две батерије Моравског артиљеријског пука. Команду над свим снагама деснога крила примио је командант 1. пука пуковник Душан Туфегџић, а команду над јединицама левог крила командант 5. пука пуковник Алекса Радовановић.

У међувремену, бугарски предњи делови су пришли на јуришно одстојање и отпочели јуриш, али су заустављени снажном пушчаном и бочном митраљеском ватром. Пошто су добили нова појачања (једап батаљон пешадије и једну брзометну пољску батерију), пласирали једну батерију на Осоје, а другу на Калиште, које су са потпуно откривених ватрених положаја отвориле жестоку унакрсну ватру на Шаренковац, поново су прешли у енергичан јуриш. У рововима Шаренковца дошло је до борбе прса у прса, у којој је погинуо командант 3. батаљона 5. пука потпуковник Коста Ценић. Обезглављена и исцрпљена одбрана Шаренковца почела је у нереду да се повлачи. Међутим, баш када су Бугари избили на врх Шаренковца, једна чета 2. батаљона 1. пука Моравске дивизије I позива, која се налазила у резерви, и изршила је противнапад и повратила изгубљене положаје. Борбе на Шаренковцу трајале су целог дана. Наиме, око 16 часова командант бугарске 7. дивизије наредио је средњој и левој колони "да похитају са освајањем одређених објеката да би се ослободио део снага који ће помоћи напад 3. дивизије". Уследио је општи напад на целом фронту. Седам пољских батерија тукло је концентричном ватром положаје Рујан - Шаренковац, крчећи пут пешадији која је извршила силовит јуриш и око 18 часова поново заузела врх Шаренковца. Преморена и десеткована одбрана сјурила се са те косе чак у с. Судић, док су се крилне јединице повукле на суседне положаје. Будући да су и сами претрпели тешке губитке, Бугари се нису усудили да наставе наступање, већ су се задржали на заузетим положајима; али ни ту се нису осећали сигурним, што се види из извештаја команданта 2. бригаде, у коме се истиче да кота 600 (Шаренковац) није добро обезбеђена, пошто се Срби чврсто држе на суседним висовима и пошто им стално стижу појачања.

На левом крилу, Срби су успели да, уз крајње напрезање пешадије, извуку две батерије у прву борбену линију; оне су ефикасним дејством зауставиле бугарски напад према Рујану. Њихови стрељачки стројеви су задржани 600-700 метара испред српских ровова. Тако је Рујан, кључни положај на овом делу српске одбрамбене линије, остао у рукама српских трупа. Бугарска 7. дивизија, и поред максималног напрезања и великих губитака, није успела да изврши задатак - овлада котом 550 (Алачуга) и створи погодну основицу за развијање напада на север, у бок и позадину српских положаја на Црном врху, и на југозапад, у леви бок Дринске дивизије I позива.

Напад кочанске групе бугарске 4. армије заустављен је, дакле, на линији Китка - Банков чукар - Дренак - Калиште - Шаренковац. Само на делу Кала - Дренак, она је достигла планом предвиђену линију. У целини узев, јединице ове групе нису постигле очекиване резултате. Иако су заузеле Банков чукар и део земљишта на десној обали Злетовске реке, дубине 5 - 10 километара, оне нису могле да овладају истикнутим српским положајима на масиву Осогова и тиме отклоне озбиљну опасност која се са те стране надносила над десним боком бугарске 4. армије нити, пак, да сломе српску одбрану на фронту Лесново - Злетово - Неокази - Пестришино и енергичним продором правцем Злетово - Црни врх раздвоје српску 1. и 8. армију. Српске трупе ангажоване у одбрани прве линије, мада у почетку напада бројно знатно слабије, успешно су задржавале бугарско наступање и тиме стварале потребно време главним снагама 1. армије да се концентришу на фронту Барбарево - Црни врх - Плавица - Царев врх, ради преласка у против- офанзиву и преотимања оперативне иницијативе.

Max:
Напад бугарске штипске групе и борбе на Брегалници током 30. јуна

Штипска група бугарске 4. армије (8.          тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије - укупно 30 батаљона пешадије, 12 артиљеријских батерија и 1 ескадрон коњице) имала је задатак да, надирући општим правцем Штип - Овче поље, овлада масивом Богословца и долином Светониколске реке, и тиме створи повољне услове за развијање успеха ка Скопљу и Велесу. За извршење овог задатка, командант 8. дивизије генерал Кирков развио је своју дивизију у два ешелона (четири пука у првој и два у другој линији) и јединицама издао заповест за напад:

- Прва бригада, са два артиљеријска дивизиона, добила је задатак да пређе Брегалницу код Караормана, заузме висове Средњи рид и Јежево брдо, обраћајући при томе посебну пажњу на обезбеђење десног бока и одржавање тесне везе са левом колоном 7. рилске дивизије;

- Друга бригада, са два брзометна артиљеријска дивизиона, требало је да пређе Брегалницу преко каменог моста код Штипа, заузме висове западно од с. Сушева (Лозјански рид и Курд ораси) и да, у исто време, упути део снага преко моста код Новог Села ради заузимања виса Марите и коте 342;

- Трећа бригада, са једним артиљеријским дивизионом, образовала је други ешелон ради наступања иза 1. бригаде и развијања њеног успеха.

Прва бригада 3. балканске дивизије задржана је код Штипа под непосредном командом команданта 4. армије.

Напад је требало да почне 30. јуна у 01,30 часова, после брижљиве припреме.

Правац који од Штипа и Кочана концентрично изводи на Овче поље затварала је Дринска дивизија I позива, која се 29. јуна налазила у следећем расиореду: на левом крилу, 5. пук држао је фронт од с. Трола до с. Горњег Балвана, са главним положајима на одсеку Рујан - Шаренковац; у центру, 4. пук са једним артиљеријским дивизионом држао је одсек Јежево брдо - Лозјански рид, са предстражама дуж десне обале Брегалнице, од с. Доњег Балвана до друма Штип - Велес закључно; на десном крилу налазио се 6. пук са главним положајем на висовима југоисточно од с. Сушева и јаком предстражом (5 чета) на десној обали Брегалнице од друма Штип - Велес до с. Тестемељци; 17. пук, Дрински артиљеријски пук (без 7. батерије) и дивизијски коњички пук у другој линији код с. Врсакова и Срчиова. Будући да је армијска резерва (Моравска дивизија I позива), концентрисана на десној обали Светониколске реке, била око 15 километара удаљена од прве линије, Дринска дивизија I позива требало је да издржи почетни удар главних снага бугарске 4. армије, које су добиле задатак да у првом енергичном налету пробију њену одбрану и избију у шири рејон Овчег поља. Њено лево крило (5. пук) напале су главне снаге бугарске 7. рилске дивизије, а центар и десно крило (4. и 6. пук) 8. тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије.

Прва бригада 8. тунџанске дивизије стигла је ноћу на р. Брегалницу код Караормана. Не чекајући подизање моста, први борбени ред је прегазио реку у 02 часа и напао српске предстражне делове (2. батаљон 4. пука), покушајући да изненадним нападом одсече и зароби мртве страже, али није у томе успео, јер је командир прихватнице резервни потпоручник Чедомир Новаковић у току ноћи променио положај мртвих стража, па су бугарске чете јуришале у празно. Мртве страже су дочекале нападача плотунском ватром и ручним бомбама и под борбом се повлачиле ка положају потпорнице - Јежевом брду. Међутим, Бугари су успели да, употребом мањих коњичких одељења, одбаце поједине предње делове од одређеног им правца одступања, па је један део фронта остао оголићен. То је омогућило стрељачким стројевима бугарског 10. пука да без задржавања избију пред лево крило и центар положаја потпорнице и отпочну пењање уз североисточне падине Јежевог брда. Ту су дочекани и заустављени јаком пушчаном ватром делова 2. батаљона 4. пука (две чете), који су се већ били развили за борбу. Али, чим је први борбени ред ојачан, напад је настављен са још већом жестином. Јаке бугарске снаге су покушале да обиђу лево крило положаја потпорнице и још у току ноћи заузму Јежево брдо, али је и тај покушај осујећен крајњим пожртвовањем. Иако је 2. батаљон био на измаку снага, бугарски 10. пук, претрпевши озбиљне губитке, није смео да настави напад. Упркос изричитом наређењу команданта бригаде да без заустављања овлада Јежевим брдом, командант пука је наредио првом борбеном реду да се утврди на достигнутој линији.

Тако је предстражни батаљон 4. пука, задржавајући знатно надмоћније непријатељеве снаге, успешно извршио свој задатак и створио потребно време главнини пука, односно дивизије, да се припреми за борбу. Сигнали за узбуну дати су на време. Већ у 2,30 часова командант дивизије Стеван Хаџић издао је наређење свим јединицама да поседну своје одбрамбене положаје, и о бугарском нападу обавестио команданта 3. армије генерала Божидара Јанковића и команданта Моравске дивизије I позива генерала Илију Гојковића.

Придајући посебан значај Јежевом брду, најјачем објекту у центру одбране дивизије, командант 4. пука потпуковник Драгутин Димитријевић упутио је тамо, око 03 часа, свој 1. батаљон и ставио га под непосредну команду команданта 2. батаљона. Четвртом батаљону је наредио да поседне положаје на источном подножју Лозјанског рида. Две чете 3. батаљона упутио је на седло између Јежевог брда и Лозјанског рида, док је преостале две чете и пуковско митраљеско одељење задржао у резерви, на коти 321.

Први батаљон 4. пука стигао је на Јежево брдо у тренутку када су поменуте две чете 2. батаљона биле утрошиле готово сву муницију и када је овај положај био изложен снажној унакрсној ватри бугарске артиљерије од с. Чардаклије. Три чете 1. батаљона ојачале су и поодужиле десно крило 2. батаљона на Јежеву брду, док је једна чета задржана на крајњем левом крилу. Два вода из ове чете постављена су бочно према Средњем риду, одакле су косом ватром тукли бугарске стрељачке стројеве који су, тог тренутка, почели избијати на Средњи рид. Наиме, пошто је у густим стрељачким стројевима прешао Брегалницу код Доњег Караормана и одбацио предње делове 2. батаљона, бугарски 30. пук је добио наређење да се енергично креће ка Средњем риду и обухватним нападом помогне 10. пук у заузимању Јежевог брда. У то време на Средњем риду није било ниједног српског војника; према њему је хитао Дрински пољски артиљеријски пук без икаквог обезбеђења. Трећи дивизион је у касу јурио преко гребена на одређени му положај, али је, у тренутку када су 8. и 9. батерија скидале оруђа са предњака, пред њих избио први борбени ред бугарског 30. пука и са узвиком "ура" прешао на јуриш. Од блиске пушчане ватре изгубљен је већи део запрега и знатан број људства. Сви покушаји командира батерија да спасу оруђа били су узалудни. Спасена су само два топа 9. батерије, који још нису били скинути са предњака, док су остали пали у руке Бугарима. У исто време, 2. дивизион Дринског артиљеријског пука скренуо је на север дуж срчиевских винограда и развио се на левом крилу Средњег рида, одакле је концентричном ватром тукао положај бугарског 8. артиљеријског пука и стрељачке стројеве 30. пука.

Критична ситуација на Средњем риду је брзо отклоњена енергичном интервенцијом дивизијске резерве. Наиме, начелник дивизијског штаба пуковник Драгомир Милојевић, који је из непосредне близине пратио развој догађаја, наредио је команданту 17. пука потпуковнику Миливоју Момчиловићу да са својим пуком, који се у улози дивизијске резерве кретао према Средњем риду, убрза покрет, сузбије непријатеља и "пошто - пото поврати изгубљене топове". Седамнаести пук се брзо развио за борбу (3. и 4. батаљоном у првом а 1. и 2. у другом ешелону, док се митраљеско одељење кретало у средини) и са предњим деловима избио на гребен Средњег рида, само неколико минута пре Бугара. Њихова блиска брза паљба за тренутак је зауставила бугарски стрељачки строј, али су га приспеле резерве просто гурнуле на јуриш. У том критичном тренутку, левокрилна получета 1. батаљона 4. пука отворила је жестоку бочну ватру са северних падина Јежевог брда, поколебала лево бугарско крило и омогућила 4. батаљону 17. пука да у силовитом налету потисне противника и преотме изгубљене топове. Сви покушаји Бугара да притекну у помоћ нападнутом левом крилу и спасу заплењене топове осујећени су снажном ватром српске артиљерије.

У исто време, армијска коњица (Дрински и Моравски коњички пук) угрозила је десни бок 8. тунџанске дивизије. Нарочито су успешно дејствовали митраљези Дринског коњичког пука, са крајњег северног нагиба Средњег рида, који су нанели Бугарима велике губитке и принудили их да знатан део снага оријентишу према поменутим коњичким пуковима. Стављене под снажну унакрсну ватру, јединице 30. пука и десно крило 10. пука на Средњем риду, који су се у почетку жилаво одупирали енергичном нападу српског 17. пука, били су принуђени да се у нереду повлаче ка Брегалници. Претрпевши велике губитке, 30. пук је прешао на леву обалу Брегалнице. Његов први батаљон у подножју Јежевог брда "био је у таквој ситуацији да није могао да крене ни напред ни натраг, мада му је десни бок био потпуно необезбеђен и мада је претрпео огромпе губитке (8 официра и 350 подофицира и војника), остао је на свом месту до увече". Гоњење растројених трупа бугарског 30. пука није предузето због критичне ситуације на оба крила ионако сувише широког фронта Дринске дивизије I позива. Главне снаге 10. пука, које су нападале на центар и десно крило српског положаја на Јежевом брду, биле су, такође, принуђене да се повуку непун километар уназад; тиме је ослабио притисак и на овом делу фронта, а одбрана Јежевог брда, којој је било наређено да се у случају неповољног развоја ситуације на Средњем риду повуче према караули на путу Штип - Велес, добила је могућност да предахне и учврсти се на свом положају.

Неуспех 10. и 30. пука на Средњем риду и Јежевом брду имао је значајан утицај на даљи ток брегалничке битке, јер је бугарско командовање било принуђено да на овом делу фронта ангажује знатан део армијске резерве, која је била предвиђена за наношење одлучујућег удара. Обавештен да је ситуација на десном боку 30. пука "изванредно критична", да коњица врши јуриш за јуришем, да су његови деснокрилни батаљони "готово разбијени и повлаче се", - командант 1. бригаде је, око 9 часова, увео у борбу бригадну резерву (3. батаљон 10. пука). Сматрајући да су пристигла појачања недовољна, командант 30. пука је захтевао да му се упуте "знатније снаге". Пошто је већ био утрошио своје резерве, командант бригаде је обавестио штаб 8. дивизије о критичном положају 30. пука и тражио интервенцију дивизијске резерве. Да би побољшао ситуацију на десном крилу, командант 8. тунџанске дивизије упутио је из своје резерве прво један, а затим још два батаљона 52. пука (овај пук се у том тренутку налазио код Доњег Балвана) у помоћ 1. бригади. Убрзо је, међутим, од команданта 52. пука добио веома неповољан извештај: "Први борбени редови 10. и 30. пука потпуно су разбијени, повлаче се и прикупљају у Доњем Балвану. Даље кретање је немогућно пошто су висови западно од Горњег Трогерца у непријатељским рукама. Испред нас се налазе три батерије које снажно туку све наше делове. Преко је потребно да једна батерија избије на вис јутоисточно од Горњег Трогерца, одакле ће моћи најефикасније да дејствује".

Обесхрабрени овим извештајем, командант 8. тунџанске дивизије генерал Кирков упутио је депешу штабу 4. армије, у којој истиче да "дивизија нема довољно снага да постигне одређени циљ" и моли да јој се стави на располагање армијска резерва - 1. бригада 3. балканске дивизије. У исто време, замолио је команданта 7. рилске дивизије да делом снага дејствује према Горњем Балвану и Трогерцима ради поправљања ситуације на том делу фронта. Упозорен да је опасно оголети фронт који је држала армијска резерва, генерал Ковачев је одобрио да само један пук 3. балканске дивизије и два артиљеријска дивизиона појачају напад 8. тунџанске дивизије. Око 12 часова у борбу је уведен 24. пук, и то: два батаљона, са једном батеријом, у захвату друма Штип - Велес, а друга два батаљона гребеном Горњи Балван - с. Г. Трогерци.

Бугарско командовање је, дакле, било присиљено да на фронту 8. тунџанске дивизије, већ у првим часовима борбе, уведе бригадну, дивизијску и део армијске резерве.

Више успеха имала је 2. бригада 8. дивизије, која је напала на десно крило Дринске дивизије I позива. До пола ноћи, она је неприметно заузела полазни положај на левој обали Брегалнице и тачно у одређено време отпочела прелаз преко реке (12. пук преко штипског и новоселског моста, а 23. пук на газу северно од Штипа), са шест батаљона у првој линији и два батаљона у резерви. Мртва стража 2. батаљона 4. пука код Деирмен Чифлика припуцала је и повукла се према Јежевом брду, остављајући незаштићен леви бок целокупног предстражног поретка 6. пука, који је биваковао на платоу југозападно од с. Сушева. На предстражи је имао 1. батаљон ојачан једном четом 4. батаљона. Од укупно пет чета предстражног батаљона, три су непосредно осигуравале десну обалу Брегалнице, а две су биле на положају потпорнице у рејону коте 342.

Пошто граница 4. и 6. пука није била прецизно одређена, између њих је остао непоседнут велики међупростор; чак и тако значајни објекти као што су Курд ораси и Лозјански рид нису били поседнути. То је омогућило Бугарима да туда усмере главни удар, изврше дубљи продор преко с. Сушева и обухвате унутрашња крила 6. и 4. пука.

После форсирања Брегалнице и одбацивања мртве страже 2. батаљона 4. пука од Деирмен Чифлика, батаљони прве линије бугарског 12. пука појавили су се на левом боку предстражног батаљона 6. пука. Левокрилна предстражна чета једва је успела да окрене фронт према њима и отвори ватру. Међутим, Бугари су према тој чети оставили само један вод, а са осталим снагама наставили покрет према с. Сушеву, у дубљу позадину предстражног распореда 6. пука. Један батаљон је напао и заузео вис Мариту, док су на крајњем десном крилу српског предстражног поретка дејствовали бугарски комити.

Командант предстражног батаљона мајор Милан Васић обавестио је команданта пука о бугарском нападу и, уместо да на положају потпорнице прихвати своје предње делове, затражио одобрење да са потпорницом пређе у напад и помогне своју левокрилну чету да протера Бугаре преко Брегалнице. Он је, очигледно, сматрао да се ради о локалном нападу комита. Командант 6. пука потпуковник Ђуро Докић је без двоумљења одобрио захтев мајора Васића, а главнину пука и даље задржао у логору, упућујући само једну чету на упражњени положај потпорнице. Наступајући ка штипском мосту, две предстражне чете су изненада наишле на знатно надмоћније бугарске снаге, које су већ биле обухватиле њихов леви бок. Пошто су у блиској борби претрпеле осетне губитке (погинуо је и командант 1. батаљона мајор Милан Васић), принуђене су да се у нереду повлаче према југу, остављајући откривен фронт испред главног положаја свог пука.

Командант 6. пука није знао шта се дешава на предстражном положају, јер није имао везе ни са командантом предстражног батаљона, ни са штабом дивизије, ни са суседним пуком. Када је око 03 часа веза са дивизијеким штабом била успостављена, добио је наређење "да са целим пуком пређе у напад и одбаци Бугаре преко Брегланице". Пошто није имао ни најосновнијих података о непријатељу, командант пука је одлучио да сачека са извршењем тога наређења док се ситуација не разјасни; у том циљу упутио је свој 2. батаљон да поседне припремљени сушевски положај; у главнини пука остало је само шест чета.

У тренутку када се 2. батаљон у еволуционом поретку приближавао сушевском положају, пред њим су се неочекивано појавили густи стрељачки стројеви бугарског 12. пука, и блиском пушчаном ватром принудили га да залегне и прими борбу на отвореном пољу. Пратећи непосредно развој догађаја, командант 6. пука одмах је упутио две преостале чете 4. батаљона да продуже десно крило 2. батаљона, али се убрзо уверио да је те чете требало употребити на левом, а не на десном крилу. Наиме, искористивши непоседнути простор између 4. и 6. пука, Бугари су без сметње избили на косу код с. Сушева и обухватили леви бок 2. батаљона, присиљавајући га да повија левокрилну чету уназад и окреће фронт према северу. Водећи неравну борбу на два фронта, 2. батаљон је претрпео велике губитке (погинуо је и командант батаљона мајор Сава Мацић), па је почео да се колеба и повлачи. Ситуација на фронту 6. пука постала је критична. Пред брзим и енергичним нападима Бугара предстражни батаљон се у нереду повлачио према југу. Чета која је из главнине пука упућена на упражњени положај потпорнице нападнута је с бока од знатно надмоћнијих снага, док је 2. батаљон, подухваћен с фронта и левог бока од надмоћнијих бугарских снага, претрпео огромне губитке и почео да се повлачи на последњу одбрамбену линију. Две придате брдске батерије су у том тренутку напустиле своје заклоњене положаје и, излажући се великом ризику, са откривених ватрених положаја ефикасно штитиле повлачење 2. батаљона, омогућујући му да се прибере и заустави на главној одбрамбеној линији. Две чете 4. батаљона које су држале положај десно од 2. батаљона биле су принуђене да своје лево крило повију уназад, па је тако образована једна сасвим нова одбрамбена линија, окренута према северу, а не према истоку.

Када је борба између бугарског 12. и српског 6. пука била у пуном јеку, левокрилни батаљон бугарског 23. пука, користећи таласасто земљиште, избио је на северозападни део виса Курд ораси. У првом тренутку, командант 6. пука није знао да ли су то Срби или Бугари, али када је засут бочном ватром са те стране, наредио је 3. батаљону да се развије у продужењу левог пуковског крила и упостави везу са 4. пуком. Међутим, само две чете 3. батаљона успеле су да изађу на гребен и снажном пушчаном ватром натерају бугарске стрељачке стројеве да залегну по њивама мака, али је убрзо њихов борбени поредак и скоро цео положај 6. пука потпао под бочну ватру бугарских снага које су се увукле између 4. и 6. пука. Левокрилна чета је натерана на повлачење, док је деснокрилна окренула фронт према северу и покушала да изврши противнапад, али без успеха.

Због снажног притиска Бугара на леви бок 6. пука са одсека који доминира целокупним пуковским распоредом, командант пука се уплашио да његов пук може бити одсечен од правца одступања, набачен на Брегалницу и уништен, па је око 6 часова издао наређење за повлачење на прихватни положај.

Повлачењем 6. пука на прихватни положај, ситуација на десном крилу 4. пука још више се погоршала, јер је бугарски 23. пук, после преласка Брегалнице и потискивања српске мртве страже од Деирмен Чифлика, искористио празан простор између предстражних зона 4. и 6. пука и незадрживо наступао ка с. Сушеву, одакле је са делом снага скренуо према северозападу и избио на јужне падине Лозјанског рида које, због поменутог неспоразума о разграничењу између српског 4. и 6. пука, нису биле поседнуте. Командант 4. пука пуковник Димитријевић развио је главнину пука тек око 3 часа. Први батаљон је упутио на лево крило пуковског одбрамбеног положаја да би помогао одбрану 2. батаљона на Јежевом брду, а 4. батаљон на десно крило, ради хватања везе са 6. пуком. Две чете 3. батаљона поселе су седло код с. Криви До са обе стране пута Штип - Велес, а преостале две чете и митраљеско одељење образовали су пуковску резерву у рејону коте 321. Четврти батаљон се развио у равници, косо према путу, тако да му је крајње десно крило допирало скоро до јужних падина Лозјанског рида. Уверен да се на Лозјанском риду налазе делови 6. пука, командант 4. батаљона упутио је на његово јужно ребро један вод из своје деснокрилне чете, ради успостављања везе са њима, али је тај вод неочекивано упао у борбени поредак 2. батаљона бугарског 23. пука и био готово потпуно уништен. Схвативши ситуацију, ослабљена деснокрилна чета се повукла нешто уназад и похитала ка коти 579 - доминатном положају на југоисточном делу гребена Лозјански рид. У исто време, према том положају устремиле су се две ојачане бугарске чете. Развила се оштра блиска борба на врло узаном гребену Лозјанског рида. Снажним притиском с фронта, продужавањем и појачавањем свог левог крила, које је све више обухватало десни бок и позадину 4. батаљона, Бугари су потисли његову деснокрилну чету на крајњи северозападни део Лозјанског рида, где ју је прихватила чета из батаљонске резерве, која је већ била посела овај положај. Повлачење десног крила принудило је централну и левокрилну чету да се повију уназад и образују фронт између крајњег западног дела Лозјанског рида и положаја пуковске резерве.

Криза на десном крилу 4. пука све се више заоштравала: веза са 6. пуком, који се повлачио на прихватне положаје, била је прекинута; јаке бугарске снаге надирале су између Лозјанског рида и Сушевске косе и опасно угрожавале десни бок и позадину 4. батаљона; ватрени положаји 1. дринског дивизиона били су изложени фронталном дејству бугарске артиљерије и косој ватри пешадије са Лозјанског рида, па су због тога 1. и 2. батерија повучене иза Кривог Дола, што је довело до знатног слабљења артиљеријске ватре (дејствовала је само 3. батерија, чији је ватрени положај био са леве стране пута Велес - Штип) у тим критичним тренуцима. У таквој ситуацији, командант 4. пука упућује у помоћ 4. батаљону једну чету 3. батаљона и пуковско митраљеско одељење из своје резерве, а уједно саопштава команданту батаљона правац повлачења, уколико на то буде присиљен. Овом мером је донекле поправљена критична ситуација на десном крилу. Наиме, један митраљески вод стигао је око 6 часова и развио се на самом гребену Лозјанског рида и ћувика западно од њега. Око овога вода окупили су се заостали делови 2. батаљона 6. пука (око два вода). У садејству са њима, деснокрилна чета 4. батаљона извршила је противнапад и преотела средњи ћувик Лозјанског рида. Пристигла је и поменута чета из пуковске резерве, са водом митраљеза, и продужила десно крило 4. батаљона, поседајући косу која се од Лозјанског рида повија ка развалинама Старог Кривог Дола. Нешто касније враћена је назад 2. батерија, која се била повукла на прихватни положај.

У 6,45 часова, када је борба на Лозјанском риду била у пуном јеку, командант 4. пука је добио наређење од команданта дивизије у коме се, поред осталог, истиче: "Држите се на Лозјанском риду до последње могућности, јер Моравска дивизија I позива иде у помоћ. Чело једне њезине колоне стигло је већ до карауле на друму". Вест о доласку појачања подигло је борбени морал и самопоуздање војника и официра 4. пука у критичним тренуцима борбе. Крајњим напрезањем снага, они су издржали силовите налете бугарске пешадије, која је, уз снажну подршку артиљеријске ватре са напуштеног положаја 6. пука, упорно покушавала да збаци десно крило 4. пука са северозападног дела Лозјанског рида.

За то време, по наређењу команданта 3. армије, Моравска дивизија I позива извршила је покрет у две колоне: десном (3. пук, без једног батаљона) преко с. Амзабегова ка Врскову; левом (1. и 2. пук, са 2. и 3. дивизионом Моравског артиљеријског пука) преко с. Мустафина према угроженом левом крилу Дринске дивизије; дивизијска резерва (16. пук - два и по батаљона - и 1. дивизион Моравског артиљеријског пука - две батерије) кретала се путем Велес - Штип, али је у току покрета добила наређење да скрене ка Богословцу и на његовим југоисточним падинама прихвати 6. пук. Само је 1. моравски дивизион скренуо на северну страну и преко с. Кадрифакова одмаршовао у састав свог пука.

Пошто су оба крила Дринске дивизије била опасно угрожена, дошло је, још у току прилажења Моравске дивизије, до њене поделе, а у вези с тим и до споразума о подели командовања. Командант Моравске дивизије I позива генерал Гојковић примио је леви одсек са својим 1. и 2. пуком и 5. пуком Дринске дивизије I позива, а пуковник Хаџић - централни и десни одсек са својим 4, 6. и 17. пуком и 3. и 16. пуком Моравске дивизије I позива. Три батерије Моравског артиљеријског пука постављене око 9 часова на Средњи рид, одмах су ступиле у дејство. Две батерије су маршевале за левом колоном; њима су се доцније придружиле и две батерије које су биле у саставу 16. пука.

Пукови Моравске дивизије I позива увођени су у борбу по времену пристизања, ради поправљања ситуације на угроженим крилима Дринске дивизије I позива. Трећи пук, који је стигао у с. Врсаково око 9 часова, груписао се на задњем нагибу Средњег рида, иза 17. пука. Већ у 9,40 часова добио је задатак да одмах упути један батаљон у помоћ 4. пуку ради ојачања његовог десног крила, односно ради поседања међупростора између 4. и 6. пука у који су се увлачиле бугарске снаге. У исто време, командант Дринске дивизије I позива наредио је 6. пуку да, по доласку 16. пука Моравске дивизије I позива, пређе у противнапад и поврати изгубљени положај. Трећи батаљон 3. пука стигао је на одређени положај око 11 часова и одмах ступио у борбу. Тиме је веома критична ситуација на десном крилу 4. пука донекле стабилизована и веза са 6. пуком успостављена. Међутим, због неактивности команданта 16. пука пуковника Јована Викторовића и великих губитака које је претрпео у дотадашњим борбама, 6. пук није могао да одмах изврши наређени противнапад, већ се задржао на прихватном положају до 16 часова. То је омогућило бугарским трупама, исцрпеним од велике врућине, жеђи и несанице, да предахну, а бугарском командовању да уведе у борбу свеже снаге из армијске резерве.

Пратећи ток операција, командант 8. тунџанске дивизије је ценио да први ешелон нема довољно снага за постизање одређеног циља, па је, још око 6 часова, у извештају команданту 4. армије истицао: "Борба се води за овлађивање висовима источно од Срчиова и Кривог Дола, и југозападно од Сушева. Ми нападамо. Међутим, очевидно је недовољна јачина првог борбеног реда. Објект - врх Богословца и река Азмок (Светониколска река) врло су далеко". Пошто је био принуђен да дивизијску резерву уведе у борбу ради спасавања 10. и 30. пука од тешког пораза, командант 8. тунџанске дивизије затражио је од штаба 4. армије да му стави на располагање армијску резерву. Командант армије је одобрио да 24. пук 3. балканске дивизије и два артиљеријска дивизиона, из армијске резерве, појачају напад 8. тунџанске дивизије.

Око 13 часова два батаљона бугарског 24. пука, ојачана једном батеријом, прешла су р. Брегалницу и, у садејству са снагама 10. и 23. пука које су се налазиле на овом делу фронта, отпочели наступање са обе стране пута Штип - Велес. У исто време, четири бугарске батерије тукле су са сушевског положаја ураганском косом ватром гребен Лозјанског рида, ватрене положаје батерија 1. дринског дивизиона, које су управо у том тренутку приспеле на своје пређашње положаје, и десно крило српске одбране на Јежевом брду. Криза на десном крилу 4. пука ушла је у нову, веома критичну фазу. Одбрана на одсеку Лозјански рид почела је да се колеба. Командант пука наредио је батеријама 1. дивизиона да се поново повуку на прихватни положај, па је пешадија у најкритичнијем тренутку остала без артиљеријске подршке. Бугари су то искористили и смело кренули у напад. Поколебано десно крило 4. пука (3. и 4. батаљон) није издржало, већ је напустило гребен Лозјанског рида и почело ужурбано да се повлачи на положаје иза Кривог Дола. Бугарска пешадија је избила на Седло и тиме довела у питање даљи опстанак 1. и 2. батаљона на Јежевом брду, који су до тада успешно одолевали нападу. Запретила је опасност да надмоћније бугарске снаге пробију фронт Дринске дивизије I позива и опасно угрозе позадину 3. армије.

Пратећи ток борбе са положаја изнад с. Срчиова, командант 3. армије генерал Божидар Јанковић и командант Дринске дивизије I позива пуковник Стеван Хаџић оценили су да су Бугари предузели одсудан напад да би на овом делу фронта пробили одбрану Дринске дивизије и да је наступио тренутак за ангажовање свих расположивих снага. Хаџић је позвао команданта 3. пука I позива пуковника Ивана Павловића и наредио му да са једним својим батаљоном и митраљеским одељењем одмах крене преко с. Срчиова, избије на фронт између кота 319 и 349 на Јежевом пољу, ојача делове 4. пука који се повлаче, сузбије Бугаре и по сваку цену одржи положаје на јужном делу Јежевог поља, који затвара правац Штип - Велес. Чим су 2. батаљон 3. пука и митраљеско одељење, под командом мајора Добросава Ћорића, у свом наступању прешли с. Срчиово, командант дивизије је упутио за њима и 1. батаљон, који се кретао преко Срчиовских коса лево од 2. батаљона. Иако изложени дејству артиљеријске ватре, батаљони су наступали "у јединствено примерном реду постепено развијајући стрељачке стројеве из предњих еволуционих делова". Одбрана Јежева, која је, исцрпена непрекидном борбом и јаком врућином, почела да малаксава, наједном је оживела. Охрабрени неустрашивим наступањем 3. пука, војници су бацали капе увис и одушевљено клицали: "Живели Пироћанци!" Када је 1. батаљон избио на десно крило Јежевог брда, а 2. батаљон пред седло између Јежевог брда и Лозјанског рида тако да се налазио бочно према бугарским трупама које су потискивале десно крило 4. пука, цео борбени поредак, по наређењу пуковника Павловића, зауставио се и отворио снажну пушчану ватру на бугарску пешадију која је у густим стрељачким стројевима надирала на целом фронту. У исто време, митраљеско одељење, постављено на погодном положају иза деснокрилне чете 2. батаљона, отворило је врло ефикасну бочну ватру. Стигла је и једна пољска батерија, која је шрапнелом почела да туче бугарске стрељачке стројеве. Подухваћени сасређеном пушчаном, матраљеском и артиљеријском ватром, батаљони бугарског 10. и 24. пука, пошто су претрпели велике губитке, почели су у нереду да се повлаче и са Седла и са северних падина Јежевог брда, праћени громогласним "ура" храбрих Пироћанаца и Ужичана. Тиме је криза на центру Дринске дивизије I позива била преброђена. Пресудну улогу у томе одиграо је 3. пук Моравске дивизије I позива.

Десно крило Дринске дивизије I позива је, међутим, и даље било угрожено, јер 6. пук није успео да поврати изгубљени сушевски положај. Пошто је око 12 часова појачан 1. батаљоном 16. пука и пошто се уверио да не може очекивати скори долазак осталих делова тога пука, пуковник Докић је одлучио да пређе у напад са расположивим снагама. "У том циљу, ојачао је десно крило са две чете 1. батаљона 16. пука, а центар са две чете 3. батаљона из пуковске резерве. Будући да је придавао посебан значај нападу десног крила, које је имало задатак да протера бугарске делове са виса изнад с. Добришана и обухвати бугарско лево крило, командант 6. пука је упутио тамо и друге две чете из 2. батаљона 16. пука. Па ипак, десно крило није успело да заузме вис изнад с. Добришана, јер су упућена појачања била врло неактивна." Осим тога, командант бугарског 12. пука био је обавештен о припремама противнапада, па је на време ојачао своје лево крило и центар. Тако су главне снаге 6. пука, које су нападале на центру, чим су се спустиле у удоље сушевског положаја, биле изложене јакој артиљеријској и бочној митраљеској ватри с лева и присиљене да се у нереду повлаче на полазни положај. У то време, десно крило је обновило напад, али се и оно по паду мрака повукло на полазни положај. Обавештен о неактивности 16. пука, командант Дринске дивизије је наредио, у 15,30 часова, команданту пука да најенергичније потпомогне напад 6. пука целокупном својом снагом. Тек после тога, делови 16. пука (један и по батаљон) напустили су прихватне положаје на Богословцу и појачали поколебану одбрану 6. пука. Тиме је стабилизована ситуација и на десном крилу Дринске дивизије I позива.

Иако је, заузимањем сушевских положаја и обухватањем унутрашњих крила 4. и 6. пука, 2. бригада бугарске 8. дивизије постигла значајан успех, Богословац и Светониколска река, које је, према плану генерала Ковачева, требало заузети били су далеко. Ни појачавање њеног првог ешелона делом армијске резерве није дало жељене резултате. Напад 2. бригаде, као и целе 8. тунџанске дивизије, почео је да губи дах у одсудном тренутку. Увиђајући то, командант бригаде је молио генерала Киркова да му пошаље у помоћ бар два батаљона, али је убрзо добио одговор "да рачуна само са својим сопственим снагама". Те снаге су, међутим, биле толико исцрпене и истрошене да се са њима није могло ни корака напред. То је на крају схватио и командант 8. тунџанске дивизије, па је у 17 часова издао наређење команданту 2. бригаде, у чији је успех полагао велике наде, да обустави напад, утврди се на достигнутој линији и предузме мере за одбијање од изненадног напада.

Напад главних снага бугарске 4. армије заустављен је, дакле, 30. јуна увече, на целом фронту. Да је овом нападу бугарско командовање придавало посебан значај, види се и по томе што је командант 4. армије, обавештен да Срби добијају нова појачања и угрожавају десни бок 8. тунџанске дивизије, одлучио да већ у 10,30 часова појача напад ове дивизије, увођењем у борбу армијске резерве - 1. бригаде 3. балканске дивизије. Пошто се уверио да се и после тога операције не развијају по његовом плану, телеграфисао је, у 15,35 часова, команданту 8. тунџанске дивизије да остане на заузетим положајима и појача своје десно крило једним пуком армијске резерве, а у исто време наредио суседним дивизијама да делом снага потпомогну напад 8. тунџанске дивизије. Међутим, командант 7. рилске дивизије одговорио је да нема резерве којом би могао помоћи 8. дивизију, док је командант 2. тракијске дивизије тражио да један пук из армијске резерве дејствује према с. Драгову и помогне напад његових трупа. Увиђајући да суседне дивизије не могу да издвоје део снага за помоћ 8. тунџанској дивизији, генерал Ковачев је наредио 2. тракијској дивизији да упути своју пољску артиљерију 8. дивизији и, у 17 часова, телеграфисао Врховној команди: "Молим да ми се стави на располагање 6. бдинска дивизија пошто противник упућује бројно јаче снаге против 8. дивизије." Врховна команда је усвојила овај захтев и већ првога дана битке ставила своју ионако слабу стратегијску резерву на располагање команданту 4. армије, лишавајући себе могућности да у даљем току операција брзо и успешно парира нова дејства противника.

Сви напади главних снага бугарске 4. армије, који су се "као таласи узбурканог мора непрестано обнављали са већом жестином", разбили су се о савијена крила и центар, прво Дринске, а затим Дринске и Моравске дивизије I позива. Падине Сушевске косе, Лозјанског рида, Јежевог брда, Средњег рида и Шаренковца биле су покривене погинулим бугарским и српским војницима. Обострани губици били су веома тешки. Још поразнија за Бугаре била је чињеница што је на овим положајима сломљен почетни удар главних снага, којим је требало пробити српску одбрану, овладати Овчим пољем и "учинити поражавајући утисак у противничком табору". За ово се има захвалити великом пожртвовању свих официра и војника у одбијању бугарских напада и умешном командовању штабова Дринске и Моравске дивизије I позива, који су правилио економисали расположивим снагама, ангажовали тако рећи и последњег човека у одсудном тренутку и благовремено поделили командовање приликом децентрализованог увођења у борбу Моравске дивизије I позива. Веома корисно је било и лично присуство команданта Дринске и Моравске дивизије I позива на најугроженијим деловима фронта, у критичним тренуцима. Пуно признање припада и команданту 3. армије генералу Божидару Јанковићу, за целисходну и благовремену одлуку о увођењу у борбу армијске резерве - Моравске дивизије I позива. Ова одлука имала је одлучујући утицај на исход битке. Његово лично присуство на најугроженијем делу фронта (на седлу између Лозјанског рида и Јежева), у периоду најжешћег окршаја, веома повољно се одразило на морал и чврстину српске одбране.

Max:
Борбе на Кривој Лакавици, планини Серти и Вардару

Радовишко-струмичка група бугарске 4. армије (2. тракијска дивизија и 3.          бригада 7. рилске дивизије - укупно 32 батаљона пешадије, 14 батерија артиљерије и 5 ескадрона коњице) требало је да широким фронтом избије у долину Вардара, заузме Удово и Криволак и пресече непосредну везу између српске и грче војске. За извршење тога задатка, командант 2. тракијске дивизије генерал Гешов формирао је три нападне колоне и наредио им:

- десној колони (9. и 21. пук, са 6 пољских и 2 брдске батерије - укупно 8 батаљона пешадије и 32 артиљеријска оруђа) пуковника Серафимова да 30. јуна у зору пређе у напад, заузме Криволак и, пошто остави 1 до 2 батаљона за обезбеђење железничке станице Струмице, "очисти простор између Вардара и Брегалнице";

- средњој колони (27. и 28. пук, са три пољске и две брдске батерије - укупно 8 батаљона пешадије и 20 артиљеријских оруђа) пуковника Ценкова да 30. јуна у раним јутарњим часовима пређе у напад и преко с. Конче избије у долину Вардара, заузме Удово и мост на Вардару западно од с. Градец;

- левој колони (49. и 50. пук 3. бригаде 7. рилске дивизије) да, наступајући преко с. Баракли, Чепели и Валандово, садејствује са средњом колоном у заузимању Удова, а резерви (39. пук) да се прикупи у рејону с. Тополнице.

Пред том бугарском групом налазила се Тимочка дивизија II позива, ојачана са две пољске и једном брдском батеријом, развучена на фронту широком преко 30 километара. Њене главне снаге (13. и 15. пук, пољски артиљеријски дивизион и пионирски полубатаљон) биле су прикупљене на положајима између с. Драгова и Хаџи Реџеплиа, са плитким предстражним распоредом дуж леве обале Криве Лакавице, од с. Копче до Брегалнице. Један батаљон 14. пука са митраљеским одељењем налазио се на линији с. Баракли - Реброво - Фурка, ради заштите железничке станице Струмице, док су се остала три батаљона налазила у покрету кроз Демир-капију ка Криволаку. На крајњем десном крилу српске одбрамбене линије два батаљона 5. пука III позива бранили су Ђевђелију, са мостом на Вардару, и одржавали везу са грчком војском.

Када је добио обавештење о нападу Бугара на Дринску дивизију I позива, командант Тимочке дивизије II позива пуковник Драгутин Милутиновић одлучио је да са дивизијом нападне у леви бок бугарске штипске групе. У том циљу формирао је две колоне: леву - помоћну (2 батаљона пешадије и 3 артиљеријске батерије) да с положаја код с. Драгова наступа ка Штипу, и десну - главну (3 батаљона 15. и 1 батаљон 13. пука) да наступа према с. Љуботену и Дољанима." Међутим, пре него је завршено формирање борбеног поретка за напад, добио је извештај (у 8,10 часова) да су Бугари напали Гарвански одред и принудили га на повлачење према с. Бруснику. Због тога је, и поред примљеног телефонског наређења од 3. армије да пређе у напад ради пружања помоћи притешњеној Дринској дивизији I позива, одустао од намераваног маневра према Штипу и одлучио: да 15. пук, пошто остави један батаљон на положајима код с. Селца за обезбеђење свог левог бока, нападне гребеном планине Серте у десни бок бугарских снага које су потискивале Гарвански одред; 13. пук, без два батаљона, да остане и даље на положајима код с. Драгова ради заштите левог дивизијског крила, а дивизијска резерва (3. батаљон 13. пука и две батерије Дринског дивизиона II позива) да одмаршује на десно крило дивизијског положаја, у рејон Орла Бајира код Криволака; 14. пук да форсира покрет према Пепелишту и Криволаку.

У међувремену, десна колона 2. тракијске дивизије прешла је у 3.30 часова у напад и, користећи винограде, житом обрасле њиве, шумарке, жбуње и друге природне маске, несметано избила на гребен Серте. Већина српских мртвих стража била је заробљена или ликвидирана хладним оружјем, а потпорница код Лесковице растерана, пре него што је дала сигнале за узбуну.

Пошто су овладале гребеном Серте на одсеку Чанак тепе - Патрик, главне снаге бугарске 1. бригаде (десна дивизијска колона) наставиле су енергично наступање ка Криволаку у две колоне, форсирајући посебно леву колону правцем Чанак тепе - Брусник - Пепелиште - Криволак. За обезбеђење десног бока ангажоване су две чете 2. батаљона 9. пука, један коњички ескадрон и митраљеско одељење. Командант Гарванског одреда мајор Светислав Маринковић покушао је да на положајима северно од с. Брусника задржи наступање бугарског 21. пука до пристизања 14. пука II позива, који је усиљеним маршем хитао кроз Демир Капију ка Криволаку, али без успеха. Међутим, изломљене и испресецане косе које се са гребена Серте лепезасто спуштају према Кривом Долу, Пештерници и Бруснику, успоравале су кретање бугарских стрељачких стројева и чиниле оно што Гарванском одреду није пошло за руком.

После избијања на гребен Серте у рејону Патрика, десна колона бугарске 1. бригаде (9. пук) ојачала је делом снага бочно обезбеђење, а са главнином наставила напад према Криволаку, али је тај напад убрзо заустављен због неповољног развоја ситуације на десном крилу. Тамо је, наиме, после дужег колебања, командант српског 15. пука потпуковник Никола Николић послао два батаљона у напад према Патрику. Левокрилни 2. батаљон је кренуо гребеном Серте према вису Голошац, али се, дочекан фронталном пешадијском и бочном артиљеријском ватром, убрзо зауставио. Деснокрилни 3. батаљон, ојачан једном четом 1. батаљона, наступајући западном косом темена Серте, доспео је на 700 метара испред бугарских положаја на Голошцу, где је заустављен снажним отпором Бугара. Обавештен о недовољно енергичном нападу 15. пука, командант Тимочке дивизије II позива наредио је потпуковнику Николићу да свим снагама, а не само са два батаљона, "рашчисти ситуацију у правцу Патрика". Тако су у борби ангажована и преостала два батаљона (1. батаљон 15. и 1. батаљон 13. пука). Међутим, док су та два батаљона вршила обухват бугарског левог крила испресецаним и теже проходним земљиштем, изгубљено је драгоцено време, које су Бугари искористили за рокирање снага према угроженом десном крилу. Ојачана бочна обезбеђења на Голошцу и Патрику осујетила су нови покушај 15. пука да овлада тим објектима. Њихову одбрану помагале су и две пољске батерије из долине Криве Лакавице, тукући ефикасном ватром леви бок 15. пука. Пошто се и последњи покушај заузимања Патрика завршио неуспешно, 15. пук се, око 17 часова, повукао делом на караулу Шеобу, а делом на положаје код с. Драгова.

Иако се завршио неуспешно, противнапад 15. пука је имао значајан утицај на развој оперативне ситуације на том делу франта, па и шире. Већ око 9,40 часова, командант 9. пука, извештен од деснокрилног обезбеђења "да му на бок и позадину нападају три батаљона са коњицом и да расположивим снагама не може да заустави тај напад", наредио је 4. батаљону да обустави покрет према Криволаку и помогне деснокрилно обезбеђење.

Будући да је 4. батаљон био доста удаљен, ситуација на десном боку бугарског 9. пука постајала је све критичнија. Када је 15. пук II позива предузео напад свим расположивим снагама, и командант деснокрилног обезбеђења 9. пука известио "да је положај критичан и да ће Срби прећи у борбу ножем", командант 1. бригаде је, око 13,30 часова, увео у борбу две чете из бригадне резерве и наредио команданту 21. пука да остави један батаљон, са једном брдском батеријом, према железничкој станици Криволак, а да са осталим деловима хитно крене ка караули Шеоби и дејствује у бок и позадину противника, који напада десну колону. У исто време, обавестио је команданта дивизије о тешком положају 9. пука и тражио интервенцију армијске резерве. Извештавајући о томе, командант 4. армије генерал Гешов је истицао: "Преко је потребно да 1. бригада 3. балканске дивизије упути јединице према Драгову да би олакшале кретање 1. бригаде 2. тракијске дивизије". Тако је, управо у тренутку када је командант 8. тунџанске дивизије тражио да 2. тракијска дивизија делом снага помогне напад његових трупа, командант 4. армије био принуђен да један пук из армијске резерве, који је већ био стављен на располагање 8. тунџанској дивизији, упути према с. Драгову. Пожурујући покрет тога пука, командант 2. тракијске дивизије је истицао: "Ситуација 1. бригаде прилично је тешка, те је преко потребан брз покрет, без задржавања, путем Драгово - Шеоба у циљу напада на крило и позадину противника." Као што се види, тек тада је генерал Гешов увидео да су његове главне снаге удариле погрешним правцима и да је главнина Тимочке дивизије II позива остала ван њиховог домашаја.

У почетку напада, генерал Гешов се није много обазирао на своје десно крило, већ је форсирао обилазни маневар леве колоне 1. бригаде према Криволаку. Око 11 часова, командант 21. пука је добио наређење да у садејству са 1. батаљоном 9. пука изврши одлучан напад и што пре заузме неоштећени понтонски мост на Вардару код Криволака. По пријему тог наређења, пук је преко виса Ћелије отпочео наступање према Пепелишту. Али, баш када се први борбени ред приближио Пепелишту, на Пепелишко поље је избио први ешелон 14. пука II позива и одмах ступио у борбу. Маршујући форсирано по великој врућини слабим сеоским путем, који је кроз Демир капију био тешко пролазан, 14. пук II позива превалио је преко 40 километара и око 14,30 часова његов први ешелон је стигао на Пепелишко поље и одмах ступио у борбу. Две челне чете 2. батаљона скренуле су удесно и из маршевског поретка развиле се за борбу, на узвишици јужно од села, док су преостале две чете, пребачене на десну обалу Вардара, наставиле марш према Криволаку. Ове снаге су успеле да пушчаном ватром задрже први ешелон бугарског 21. пука на Пепелишком пољу и тиме послужиле као бочно обезбеђење осталим деловима 14. пука, који су по мери пристизања увођени у борбу. Око 16 часова стигао је 4. батаљон, који је маршевао у другом ешелону, прошао кроз Пепелиште и развио се лево од поменутих чета 2. батаљона, помажући им да одбију нов снажан налет Бугара на Пепелиште и Криволак. Када је борба била у највећем јеку, стигао је и 3. батаљон и, са велике окуке Вардара јужно од Пепелишта, извршио напад у леви бок бугарског 21. пука, доводећи у критичну ситуацију његов левокрилни батаљон и митраљеску чету. Само захваљујући паду мрака ове бугарске јединице успеле су да се извуку. У току ноћи извукао се цео 21. пук на положаје између с. Брусника и Пештернице.

Тако је напад главне колоне бугарске 1. бригаде био заустављен испред Криволака захваљујући великој издржљивости и пожртвовању војника и официра 14. пука II позива. Обострани губици били су велики. Сва три команданта батаљона 14. пука (Радоје Обрадовић, Мојсило Мурић и Јован Ракелић) била су рањена.

Снажан притисак Бугара на десно крило Тимочке дивизије II позива присилио је пуковника Милутиновића да уведе у борбу дивизијску резерву и, око 14,30 часова, обавести штаб 3. армије да због критичне ситуације на десном крилу не може помоћи одбрану Дринске дивизије I позива, предузимањем пројектованог напада према Штипу. Иако му је Врховна команда још раније саопштила да рачуна само са сопственим снагама, пуковник Милутиновић је тражио од команданта 3. армије појачање од једног пука. Пошто је добио одговор да му се "помоћ нема од куда послати", и пошто се напад 15. пука према Патрику завршио неуспешно, он је коначно одустао од планираног напада према Штипу и издао наређење за поседање нове одбрамбене линије дуж гребена: Крст (к. 494) - Штиркаљево (тт 710) - карауле Шеоба (к. 360) - Орла баир (тт 535) - Пепелиште. Прибегао је, дакле, чисто дефанзивним мерама. У исто време, командант бугарске 2. дивизије наредио је да се напад на Криволак одгоди за следећи дан и да јединице 1. бригаде остану на заузетим положајима: 9. пук западно од Патрика, а 21. пук код с. Брусника и Пештернице.

Друга бригада 2. тракијске дивизије, која је образовала средњу колону, наступала је: 28. пук преко с. Конче, главним снагама ка Удову, а помоћним према Демир капији; 27. пук преко Доњег Липовика и с. Баракли, такође, према Удову. Ка Удову је наступала и лева колона (3. бригада 7. рилске дивизије). Пред тим бугарским снагама налазио се само 1. батаљон 14. пука II позива, са једним митраљеским одељењем, који је 30. јуна у 7 часова добио наређење "да у садејству са Ђевђелијским одредом одсудно брани железничку станицу Струмицу и поступа према ситуацији". Овај батаљон је био сувише слаб да би могао зауставити 14 бугарских батаљона или им пружити озбиљнији отпор.

После једночасовне борбе, 28. пук је збацио српске предстражне делове са положаја између Конче и Лубнице, наставио наступање и увече стигао у Градец, док је 27. пук, без великих тешкоћа, савладао отпор српске одбране код с. Ђулети и заузео Удово. У исто време, 3. бригада 7. рилске дивизије наступала је у три колоне преко с. Баракли, Чепели и Костурино, савладала је слабији отпор српских предстражних делова на положају код с. Чепели и ушла у Удово, које је већ био заузео 27. пук 2. тракијске дивизије. Под притиском вишеструко надмоћнијих непријатељевих снага, командант 1. батаљона 14. пука II позива мајор Јеврем Илић пребацио је свој батаљон преко железничког моста на десну обалу Вардара и преко Маријанских планина и Кавадараца одмаршевао за Градско, где је 4. јула ушао у састав Тимочке дивизије II позива. У борбама за Удово изгубио је око 230 људи.

Резерва 2. тракијске дивизије задржала се у рејону Тополнице све до 16 часова, када је добила наређење да крене према Штипу и стави се на располагање команданту армије. Њено учешће на тежишту напада могло је да дође у обзир тек сутрадан.

Трећа бригада 3. балканске дивизије, која је дејствовала на десном крилу 2. армије, после вишечасовне неравне борбе са два батаљона 5. пука III позива (око 1.500 људи), наоружаних спорометним берданкама, без митраљеза и топова око 18 часова заузела је мост на Вардару и варош Ђевђелију. Батаљони 5. пука III позива повукли су се делом ка с. Кара Синанци на грчку територију (око 500 људи), а делом преко Маријанских планина, где су их заробиле бугарске комите.

Радовишко-струмичка група бугарске 4. армије ударила је, дакле, у празно. Придајући сувише велики значај пресецању непосредне везе између српске и грчке војске, команда 4. армије упутила је према Удову, које је бранио само један батаљон II позива, две комплетне бригаде. Из истих разлога, и главне снаге 1. бригаде 2. тракијске дивизије, које су вршиле обилазни маневар према Криволаку, удариле су погрешним правцем, јер је главнина Тимочке дивизије II позива, груписана на положајима северно од Криволака, остала ван њиховог домашаја. Истина, Бугари су овладали долином Вардара на фронту од Ђевђелије до Криволака и раздвојили српску и грчку војску, али је тај успех био несразмерно мали у односу на ангажоване снаге. Уосталом, српска Врховна команда је, да би на тежишту одбране имала што јаче снаге и избегла кордонски распоред, одлучила да на десном крилу остави само незнатан део снага, свесна чињенице да ће већ у почетку борбених дејстава веза са грчком војском бити прекинута. Ако се овоме дода да бугарске снаге нису успеле да заузму Криволак, који је у конкретној ситуацији био много важнији од Удова или Ђевђелије, онда се може рећи да је основна идеја команданта 4. армије о употреби радовишко-струмичке групе првога дана рата потпуно промашила. Покушај да се ова крупна оперативно-тактичка грешка делимично исправи рокирањем снага према десном крилу и тежишту напада, учињен је сувише касно (рокирање је почело тек 30. јуна увече), јер је управо у периоду док је вршено то рокирање на Овчем пољу дошло до преокрета на штету Бугара.

Према томе, Тимочка дивизија II позива, развучена на фронту од преко 30 километара, изложена нападу двоструко надмоћнијих бугарских снага, успела је да активним дејствима веже за себе целу 2. тракијску дивизију и 3. бригаду 7. рилске дивизије и тиме успешно изврши свој задатак.

Max:
Утицај бугарске и српске Врховне команде на ток операција првога дана битке

Бугарска врховна команда је нестрпљиво очекивала вести о развоју операција на фронту 4. армије, којој је наредила да нанесе "брз и поражавајући ударац" српским снагама у Македонији. Начелник оперативног одељења пуковник Нерезов, који је замењивао начелника штаба Врховне команде, чекао је у рану зору прве извештаје са бојишта, а често и сам тражио обавештења од генерала Ковачева. Први оскудни оперативни извештаји почели су стизати око 9 часова. У њима се говорило да су јединице упућене према Удову и Криволаку заузеле гребен планине Серте, да је 8. тунџанска дивизија овладала висовима код с. Сушева и да је 7. рилска дивизија избила на врх Рујан. Из ових штурих обавештења било је видљиво да нема оних брзих и одлучујућих успеха са којима се рачунало. Врховна команда је, наиме, планирала да 2. и 4. армија "дејствују брзо и одлучно" и заузму што више спорне територије пре интервенције великих сила за обустављаше непријатељстава. Због очигледног незадовољства темпом операција, она је у 15 часова издала директиву бр. 24, у којој је захтевала да 4. армија настави енергично продирање и по сваку цену овлада линијом Кратово - Велес, а да 2. армија, после заузимања Чајазе, концетрише снаге за напад на Солун. У директиви је скренула пажњу командантима армија да је Бугарска предузела војне операције против Србије и Грчке без формалне објаве рата да би подигла борбени морал своје војске и изазвала мржњу према дотадашњим савезницима; натерала руску дипломатију да међусавезнички спор реши у корист Бугарске; принудила Србију и Грчку да прихвате бугарске територијалне захтеве и заузела што више територије пре него што дође до интервенције великих сила.

У исто време, Врховна команда је упутила команданту 5. армије депешу у којој се, између осталог, каже: "Успоставите одмах везу с командантом 4. армије и потпомогните операције те армије снажном демонстрацијом против српских снага испред вас, ограничавајући се само на отварање јаке ватре на непријатеља." Бугарско командовање је, дакле, и даље живело у заблуди да је сама 4. армија довољно снажна да пречисте рачуне са српским снагама у Македонији и да нема потребе за непосредним ангажовањем 5. армије. Разочарање је наступило онога тренутка када је, око 17 часова, командант 4. армије затражио да му се стави на располагање стратегијска резерва Врховне команде (6. бдињска дивизија), којом је генерал Савов хтео да појача 2 армију, ради напада на Солун. Нови извештаји са бојишта донели су нове невоље. У 18,30 часова, генерал Ковачев је упозорио Врховну команду да ће Срби, уколико бугарска 5. армија и даље остане пасивна, ангажовати све своје снаге против 4. армије и на тај начин јој отежати извршење задатка. На основу тог извештаја и одговора генерала Ковачева на неколико телеграфски постављених питања, Врховна команда је закључила "да 4. армија не само што није у стању да постигне свој циљ, већ се и сама налази у тешком положају". Стога је одлучила да уведе у битку и 5. армију на одсеку Дубровница - Крива Паланка, и у 20,30 часова издала одговарајућу директиву.

Међутим, потпунији извештаји, који су у току ноћи између 30. јуна и 1. јула приспели са бојишта, уверили су бугарску Врховну команду да "устремљени напад на Србију и Грчку није постигао свој циљ" и да ће, уместо брзих и одлучујућих победа, морати да води дужи рат са свим његовим последицама. Помоћник главнокомандујућег генерал Савов, будући најбоље обавештен о току и резултатима војних операција, увидео је да је започињањем војних операција учинио кобну грешку и да би настављање рата још више повећало његову одговорност. Стога му је одлука Министарског савета о обустављању војних операција, коју му је, 1. јула у 9 часова, усмено саопштио председник владе Данев, а затим доставио и у писменој форми, дошла као поручена, јер је "више волео да обустави борбу по туђем наређењу и на туђу одговорност".Ради тога је пожурио да без знања врховног команданта поступи по захтеву владе. Већ у 10,30 часова издао је наређење командантима 4. и 2. армије о обустављању војних операција. Да је ово наређење уследило због неуспеха 4. армије, недвосмислено потврђује депеша коју је Врховна команда, тога дана у 16 часова, упутила команданту 2. армије генералу Иванову, у којој се, између осталог, каже: "С обзиром на озбиљност положаја 4. армије, обуставите офанзивна дејства и пређите у одбрану". Према томе, бугарска Врховна команда је, после првих неуспеха, изгубила веру у победу и тражила могућност за прекид рата, чији исход јој је сада изгледао врло неизвестан. Али, то више није зависило само од њене воље. Срби и Грци нису били вољни да обуставе започете војне операције, већ су, пошто су успешно издржали напад бугарске војске, прешли у противофанзиву да би оружјем рашчистили своје спорове са Бугарима. Ни краљ Фердинанд није желео прекид рата. Уверен да ће уколико се операције буду развијале неповољно по Бугарску, добити обећану помоћ од Аустро-Угарске, он је, преко шефа свог тајног кабинета Добровича, наредио свом помоћнику генералу Савову да опозове наређење о обустављању војних операција и настави започету офанзиву. Колебање бугарске Врховне команде створило је драгоцено време српском и грчком командовању да изврше најнужније припреме за противофанзиву.

Српска Врховна команда је благовремено извршила концентрацију и стратегијски развој својих трупа на бугарској граници, али је, спутана захтевима владе да не учини ништа што би је могло означити као изазивача рата, била присиљена да оперативну иницијативу препусти бугарској војсци. Пратећи будно концентрацију и стратегијски развој бугарске војске, војвода Путник је претпостављао да ће главне бугарске снаге дејствовати брегалничким правцем, па је одбрани тога правца посветио највећу пажњу. Не искључујући могућност да напад бугарских главних снага буде усмерен криворечким правцем или, пак, брегалничким и криворечким правцем истовремено, Врховна команда је, у директиви о раду трупа у случају бугарског напада, разматрала неколико варијанти дејства противника и одговарајућу употребу сопствених снага. Управо због тога, све до почетка рата она се није дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку: да ли на Брегалници и Злетовској реци или, пак, на линији десна обала Светониколске реке - Градиште - Црни врх - Страцин. Ова судбоносна одлука је донета тек 30. јуна око 16 часова, када је стратегијска ситуација била разјашњена. Основна идеја ратног и почетног операцијског плана српске Врховне команде била је, дакле, стратегијски дочек.

Први извештај о бугарском нападу, који је добила Врховна команда од команданта 3. армије генерала Божидара јанковића, 30. јуна у 5,10 часова, гласи:

"Бугари су напали предстраже 4. и 6. пука Дринске дивизије I позива према Штипу, ноћас у 2,10 часова. Око 3,40 (часова), Бугари су отворили артиљеријску ватру са положаја према мосту (код Штипа). Наредио сам да се напад одбије по сваку цену и нападач протера преко Брегалнице."

Из овог извештаја није се могло јасно сагледати да ли се ради о стварном почетку рата или, пак, о локалном нападу бугарских комита. Међутим, нови извештај 3. армије, који је приспео у 6,30 часова, био је потпунији. Из њега се видело да су Бугари предузели енергичан напад на фронту с. Тестемељци - Д. Балван, да су заузели коту 256 и да је командант 3. армије одлучио да са целом армијом пређе у напад. Стога је наредио Моравској дивизији I позива да крене према с. Врсаково. Из следећих извештаја, који су приспели до 8 часова, Врховна команда је сазнала да су Бугари напали истакнуте положаје српске 1. армије на масиву Осогова и чаузели Ретке буке (Банков чукар); потисли предстражне делове 19. пука Шумадијске дивизије I позива са Злетовске реке ка с. Дренку; обухватно напали положај 5. пука Дринске дивизије I позива на коти 650; одбацили 6. пук ове дивизије са предњих положаја код с. Сушева; и са три пука напали 5. пук III позива (два батаљона) на мостобрану код Ћевђелије.

На основу тих извештаја, Врховна команда се уверила да су Бугари предузели замашне војне операције на фронту од Царевог врха до Ђевђелије. Војвода Радомир Путник је о томе одмах обавестио председника министарског савета Николу Пашића, министра војног Милоша Божановића и делегата при грчкој Врховној команди Милоша Васића, и тражио да се ургира код грчке владе да хитно упути три дивизије у рејон Ђевђелије ради предузимања наступања правцем Струмица - Радовиште - Штип и непосредног садејства са српском војском. У исто време, Врховна команда је обавестила команданта 2. армије Степу Степановића и команданта Тимочке војске пуковника Вукомана Арачића о бугарском нападу и издала наређење да се Шумадијска дивизија II позива у Зајечару и Црногорска дивизија у Сконљу припреме за покрет. Пола сата касније, Путник се сложио са идејом команданта 3. армије да главним снагама Тимочке дивизије II позива предузме напад према Штипу ради пружања помоћи притешњеној Дринској дивизији I позива.

Војпо политичка ситуација се све више расветљавала. У 10,40 часова, пуковник Васић је телеграфисао да су "Бугари напали грчку војску на целој демаркационој линији од мора до Дојрана и да борба траје". Командант 3. армије је известио да Бугари енергично нападају на Дринску дивизију I позива, да су потисли њено десно крило са положаја код с. Сушева, а да се центар и лево крило упорно бране, и на крају тражио од Врховне команде да га помогне 1. армија, предузимањем напада на бугарске снаге које нападају његово лево крило. У противном - истицао је он - "намеран сам да се ноћас повучем на утврђени положај Динлер - Џумали. Молим за најхитнији одговор".

Чим се упознао са овим извештајем, Путник је телефоном наредио генералу Јанковићу да упорно брани своје положаје и да се не повлачи, јер ће му стићи у помоћ један пешадијски пук Шумадијске дивизије I позива, са једном пољском батеријом. У исто време, председник министарског савета Пашић, саопштио је Врховној команди изјаву румунске владе: "да ће Румунија променити своје држање, одмах чим се констатује да смо ми (Србија) отпочели рат, и да ће према нама (Србима) заузети непријатељско држање". Ова изјава није много забрињавала војводу Путника, будући да се веома лако могло доказати ко је почео рат.

Имајући у виду све елементе ситуације, а посебно последњи извештај команданта 3. армије да је Моравска дивизија I позива стигла на бојиште и појачала оба крила Дринске дивизије, да је десно крило јако нападнуто "али има изгледа да ће се одржати", Врховна команда је, у Скопљу, разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Појавила су се два супротна гледишта. Према једном, требало је прихватити предлог команданта 3. армије и повући јединице са Брегалнице и Злетовске реке на линију: Динлерски положај - Градиште - Црни врх - Страцин и на њој водити одсудну битку. Ово гледиште је у почетку прихватио и војвода Путник. Друго гледиште, по коме је одсудну битку требало примити на првој линији, заступао је помоћник начелника штаба Врховне команде генерал Живојин Мишић. Он је посебно истицао да би извлачење трупа са прве линије у току битке било скопчано са великим ризиком и рђаво утицало на борбени морал српских трупа, с једне, и охрабрило противника, с друге стране. Мишић је предложио да главне снаге 1. армије (Шумадијска I, Моравска II и Коњичка дивизија), концентрисане на просторији Кратово - Пониква - Црни врх - Градиште, пређу у противофанзиву ради преотимања оперативне иницијативе.

Војвода Путник се извесно време колебао, али је на крају, иако су већ била припремљена наређења за прву варијанту, прихватио друго гледиште и донео одлуку: да 3. армија по сваку цену држи своје положаје, одбија бугарске нападе а затим, када јој се укаже повољна прилика, пређе у противнапад управљајући главни удар на спој између штипске и кочанске групе бугарске 4. армије; да 1. армија, пошто делом снага осигура леви бок и позадину од евентуалног напада Бугара криворечким правцем, предузме енергичан напад правцем Рајчански рид - Кочане; и да 2. армија и Тимочка војска затворе и бране стару српско-бугарску границу. Ова историјска одлука, која је - како с правом истиче Милутин Лазаревић - "и сама довољна да обесмрти војводу Путника" (ми бисмо додали и његовог помоћника Живојина Мишића), донета је у одсудном тренутку, а противофанзива 1. армије предузета сутрадан, 1. јула, усмерена је на најосетљивије место у борбеном поретку бугарске 4. армије.

Иако су примиле битку на Брегалници и Злетовској реци под неповољним условима (стратегијски развој 1. армије није био завршен за примање битке на овој линији), трупе српске 1. и 3. армије ангажоване у борби првог дана битке успешно су издржале напад знатно надмоћнијих бугарских снага и одржале се на првој одбрамбеној линији. Истина, ова линија је, ту и тамо, била повијена уназад 5-10 километара, али нигде није била пробијена. На фронту 1. армије, Бугари су заузели Банков чукар и део земљишта на десној обали Злетовске реке, до линије Кала - с. Дренак. Међутим, сви њихови покушаји да овладају истакнутим српским положајима на масиву Осогова, који су се надносили над десним боком бугарске 4. армије, и да, дубљим продором на правцу Злетово - Црни врх, раздвоје 1. и 3. армију, завршили су се неуспешно.

Крајњим напрезањем снага, уводећи у борбу и последње резерве, српска 3. армија је успела да заустави напад главних снага бугарске 4. армије испред Криволака, Богословца, Јежева и Рујана, и осујети све њихове покушаје да пробију њену одбрамбену линију и избију у шири маневарски простор на Овчем пољу. Дринска и Моравска дивизија I позива издржале су више узастопних јуриша бугарске штипске групе и одржале своје положаје. Криза проузрокована напуштањем предњих положаја на оба армијска крила, преброђена је захваљујући великом пожртвовању трупа и истрајности вишег командовања у идеји "ни стопе назад". Тимочка дивизија II позива, развучена на фронту од преко 30 километара, применила је активну одбрану и успела да цео дан веже за себе двоструко јачу бугарску 2. тракијску дивизију, одржи Криволак и своје главне одбрамбене положаје на гребену Орла баир - караула Шеоба - Штиркаљево. Самим тим, десни бок главних снага српске војске у ширем рејону Овчег поља био је обезбеђен. Упорна одбрана 3. армије помрсила је све рачуне бугарског командовања о "брзим и одлучујућим успесима", с једне, и створила неопходно време 1. армији да изврши груписање снага за прелазак у противофанзиву, с друге стране.

На крајњем десном крилу српског одбрамбеног фронта, Бугари су, после вишечасовне борбе са слабим српским снагама, заузели Ђевђелију и Удово и пресекли непосредну везу између српске и грчке војске, али то није имало, нити је могло имати, битнијег утицаја на даљи развој операција, јер је српска Врховна команда предвидела ту могућност.

Офанзива бугарске 4. армије заустављена је, дакле, већ првог дана битке на целом фронту. Она би, упркос снажном отпору српске војске, дала знатно веће резултате да је била солидније припремљена и умешније вођена.

Команда 4. армије извршила је нерационално груписање снага и, пренебрегавајући основно оперативно начело - стварање одлучујуће надмоћности на правцу главног удара, дејства јединица усмерила дивергентним правцима. Развучена на фронту широком преко 70 километара у кордонском распореду (готово све јединице биле су развијене у првој линији), ова армија није могла да оствари изразиту надмоћност ни на једном делу битачне просторије, изузев код Удова и Ђевђелије, где су две комплетне бригаде ангажоване против три српска батаљона (један II и два III позива). То је омогућило српском командовању да укочи њен напад на првој одбрамбеној линији, и принудило генерала Ковачева да, већ првог дана, затражи да му се стави на располагање стратегијска резерва Врховне команде. Осим тога, он је покушао да извлачењем снага са левог крила, које су, очигледно, упућене погрешним правцима, побољша неповољне оперативне услове у којима се нашла централна, штипска група, али све те мере нису биле довољне да се отклоне последице нецелисходног почетног груписања снага.

Интересантно је напоменути да бугарска Врховна команда, упркос очигледном неуспеху 4. армије првог дана битке, није нашла за сходно да ангажује 1, 3. и 5. армију, које су биле концентрисане на српској граници. Она је, изгледа, изгубила наду у остварење своје оперативно-стратегијске замисли и покушала да тражи излаз у обустављању војних операција.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju