Istorija > Srbija

Други балкански рат - Битка на Брегалници

<< < (2/5) > >>

Max:
Борбе на фронту Тимочке дивизије II позива

Првог јула ујутру, Бугари су наставили офанзивне операције против српске и грчке војске, у духу директиве Врховне команде од претходног дана, према којој је 4. армија имала задатак да што пре овлада линијом Кратово - Св. Никола - Велес и ту се утврди, а 2. армија да изврши груписање снага за напад на Солун, пошто претходно заузме Чајазу и ушће Струме.

Све јединице бугарске 4. армије наставиле су офанзиву у раним јутарњим часовима. Друга тракијска дивизија, која је имала задатак да, у садејству са 11. пуком 3. балканске дивизије из армијске резерве, очисти простор између Вардара, Брегалнице и Криве Лакавице и тиме створи могућност за дејство у десни бок и позадину главних снага српске 3. армије у рејону Овчег Поља - напала је Тимочку дивизију II позива концентрично од Штипа, Патрика и Брусника. Напад је почео управо у тренутку када је та дивизија отпочела да рокира снаге према истакнутом десном крилу код с. Пепелишта ради напада на лево бугарско крило, које је опасно угрожавало десни бок и позадину Тимочке дивизије II позива.

Бугари су јаким снагама (11. пешадијски пук, ојачан са две пешадијске чете и две брзометне батерије) најпре напали ослабљено лево крило Тимочке дивизије II позива на положајима Штиркаљева - Тиса, код с. Драгова. Намера им је била да одбаце ово крило што даље на југ и на тај начин ослободе простор за маневар према десном боку Дринске дивизије I позива. Када је челни одред бугарског 11. пука подишао прелазу преко гребена Драгово - Криволак, дочекан је снажном пешадијском и артиљеријском ватром српске одбране са виса Тисе (к. 674) и заустављен. Бугари су, међутим, убацили нове снаге и изненадним обухватним нападом заузели Штиркаљево (к. 710) и опасно угрозили десни бок и позадину 2. батаљона 15. пука, који је бранио Тису. Тучен фронталном и бочном ватром, и овај батаљон је био принуђен на повлачење.

Притиснут знатно надмоћнијим бугарским снагама, командант 13. пешадијског пука потпуковник Лазар Белодедић, под чијом командом је било стављено лево дивизијско крило, затражио је појачање још у почетку борбе. Пуковник Милутиновић му је упутио један батаљон 15. пука, али сувише касно. Пошто су трупе са левог дивизијског крила биле већ у пуном повлачењу, и овај батаљон се вратио назад и нашао се на челу колона у одступању.

Пошто је управо у време највећег бугарског притиска на српско лево крило, 9. пук 2. тракијске дивизије, уз подршку снажне артиљеријске ватре, отпочео напад од Патрика ка караули Шеоби, командант Тимочке дивизије II позива је одустао од намераваног напада на лево бугарско крило код с. Брусника и одлучио да се упорно брани на скраћеном положају: караула Шеоба - Орла баир - Пепелиште. Овај положај је био врло неповољан, јер су трупе Тимочке дивизије II позива биле тактички отцепљене од 3. армије и опасно угрожене на свом левом крилу од бугарских снага са Тисе и Штиркаљева. Ни десно дивизијско крило код с. Пепелишта није се налазило у бољем положају, јер је било сувише истакнуто напред, а с леђа притешњено р. Вардаром. Велика празнина која је зјапила између новог положаја Тимочке дивизије II позива и крајњег десног крила главних снага 3. армије пружала је Бугарима могућност да, дубоким обухватним маневром левом обалом Брегалнице ка Градском, одсеку ову дивизију од 3. армије, а затим је окруже и униште. Увиђајући ту опасност, пуковник Милутиновић је тражио појачање и молио команданта 3. армије да Дринска дивизија I позива делом снага дејствује у бок и позадину бугарских трупа које су од с. Драгова нападале ка караули Шеоби. Убрзо је, међутим, добио саопштење Врховне команде "да се помоћ Тимочкој дивизији II позива нема од куда послати" и категорично наређење команданта 3. армије "да се по сваку цену одржи на својим положајима".

У међувремену, бугарски напад на ову усамљену српску дивизију све више се појачавао. Око подне је нападнуто и десно дивизијско крило код с. Пепелишта, где је до тога времена владало релативно затишје. Тамо је бугарски 21. пук, који је 1. јула ујутру добио наређење "да саобрази своје дејство са дејством 9. пука", напао на Голему страну и друге положаје 14. пука II позива код с. Пепелишта. Тиме је Тимочка дивизија II позива - изложена концентричном дејству надмоћнијих бугарских снага од Брусника, Патрика и Драгова - доведена у врло критичан положај. Нарочито је било угрожено лево крило, јер је непријатељ, са заузетих положаја код с. Драгова, тукао бочном артиљеријском ватром не само лево крило већ и центар дивизијског распореда. Па ипак, напад бугарске пешадије од с. Драгова и Патрика у правцу карауле Шеобе заустављен је врло ефикасном ватром тимочке батерије са центра дивизијског распореда. "Бугарске пешадијске снаге" - пишу о томе бугарски историчари - "нису биле у стању да искористе повлачење Срба, пошто се ни оне нису усуђивале да нападају преко напуштеног земљишта, потпуно изложеног ватри српских батерија." У исто време, заустављен је и напад бугарског 21. пука испред српских ровова код с. Препелишта.

Око 14 часова, борба на фронту Тимочке дивизије II позива почела је да јењава. Убрзо су се појавили бугарски парламентари - пуковник Богданов и мајор Бочев, који су пренели захтев бугарске Врховне команде за обуставу непријатељстава. Иако у том смислу није имао никаквих овлашћења, пуковник Милутиновић је изјавио да ће привремено обуставити ватру уколико се бугарске трупе повуку на полазне положаје. Бугарски парламентари су на то пристали, и ватра је са обе стране привремено прекинута.

Предах је добро дошао притешњеној Тимочкој дивизији II позива, тим више што је тада бугарски 11. пук, који је опасно угрожавао њено лево крило, извучен из борбе и упућен у помоћ 7. рилској дивизији, која је тога дана претрпела тежак пораз. Пред фронтом Тимочке дивизије II позива остала је само 1. бригада 2. тракијске дивизије, док је 2. бригада известила команданта дивизије да ће преноћити код Демир-капије и тек сутрадан кренути према Криволаку. Ценећи да нема довољно снага за фронтални напад на утврђене и тешко приступачне српске положаје, генерал Гешов је, упркос телеграфском наређењу команданта армије да поново пређе у напад и овлада железничком станицом Криволак и мостом на Вардару, одлучио да одложи обнављање дејстава за следећи дан.

Тако је Тимочка дивизија II позива, иако није добила тражено појачање, успела да за свој положај прикује двоструко јачу бугарску 2. дивизију, у време када су се на Брегалници и Злетовској реци одигравали жестоки окршаји, који су имали пресудан значај за исход брегалничке битке. Њене трупе су заноћиле, 1. јула, на положајима: караула Шеоба - Орла баир - Криволак - Пепелиште. Један ескадрон из коњичког дивизиона упућен је на положај код с. Енешева ради затварања правца који од с. Топлика изводи ка Градском, као и ради обезбеђења скеле на Вардару код с. Уланаца.

Max:
Преокрет на овчепољским положајима српске 3. армије

У зору 1. јула, главне снаге бугарске 4. армије наставиле су напад на овчепољске положаје српске 3. армије, које су браниле Дринска и Моравска дивизија I позива. Због измешаности трупа ове две дивизије, командант 3. армије извршио је у току ноћи поделу овчепољских положаја на три одсека:

- десни, од р. Брегалнице до с. Кривог Дола са ослонцем на масив Богословца, поселе су трупе 6. и 16. пука, са две брдске батерије, под командом команданта 16. пука пуковника Јована Викторовића, који је непосредно био потчињен команданту 3. армије;

- централни, Лозјански рид - Јежево - Средњи рид, 3, 4. и 17. пук, са Дринским артиљеријским пуком (од 9 батерија), под командом команданта Дринске дивизије I позива пуковника Стевана Хаџића;

- леви, Шаренковац - Рујан, 1, 2. и 5. пук, са Моравским артиљеријским пуком (9 батерија), под командом команданта Моравске дивизије I позива генерала Илије Гојковића.

Армијска коњица, којом је командовао пуковник Драгутин Андоновић, налазила се у армијској резерви између левог и централног одсека.

Пошто су у току ноћи ојачали своје снаге према десном одсеку српских овчепољских положаја, Бугари су у зору 1. јула предузели напад, уз снажну подршку артиљеријске ватре. Нападнут од знатно надмоћнијих снага и тучен комбинованом фронталном и бочном ватром, а уз то обухваћен од бугарских комита, деснокрилни батаљон 16. пука, на висовима северно од с. Добришана, принуђен је да се, око 10 часова, повуче ка Богословцу. Будући да је тим повлачењем потпуно откривен десни бок 6. и 16. пука, пуковник Викторовић је, око подне, наредио да се све трупе десног одсека повуку на масив Богословца. Повлачење је извршено без узнемиравања, јер бугарске трупе, поучене горким искуством из претходног дана, нису предузеле гоњење покретом. Оне се, чак, нису усудиле да поседну напуштене српске ровове, већ су упутиле парламентара који је затражио обустављање непријатељстава.

Повлачење 6. и 16. пука на Богословац било је, дакле, пренагљено, а дошло је, вероватно, као последица великих губитака 6. пука у људству, нарочито у официрима, од претходног дана. Ово је повукло за собом и 3. батаљон 3. пука, који је држао положај испред развалине Старог Кривог Дола, тј. на крајњем десном крилу централног одсека. Овај батаљон се око подне повукао на Трескову њиву, али је, будући да су Бугари остали неактивни, пред вече поново посео свој пређашњи положај и коту 413, коју су раније држале трупе десног одсека. Међутим, упркос изричитом наређењу команданта 3. армије да се одмах врате на напуштене положаје, које непријатељ није посео, 6. и 16. пук су остали и заноћили на масиву Богословца.

И на централном одсеку српских овчепољских положаја, Бугари су обновили напад у раним јутарњим часовима 1. јула. Њихова артиљерија је снажном фронталном и бочном ватром тукла трупе 4. пука на Јежевом брду. Нарочито ефикасна била је коса ватра бугарских батерија са висова код с. Сушева. Она је нанела тешке губитке 1. батаљону 4. пука, који се, око 8.30 часова, у групама почео спуштати низ западне падине Јежевог брда да би образовао дивизијску резерву. Па ипак, због снажног дејства српске артиљерије (у међувремену две српске батерије примакле су се ближе и поставиле на ћувику у западном подножју Јежевог брда), 1. бригада 8. тунџанске дивизије, која је претходног дана претрпела тешке губитке, није се усудила да нападне и заузме делимично већ напуштене српске ровове.

У исто време, бугарски 23. и делови 24. пука (два батаљона), сматрајући да им је артиљерија прокрчила пут, прешли су у напад, усмеравајући главни удар на седло између Јежевог брда и Лозјанског рида. Али, дочекани снажном пешадијском и артиљеријском ватром српске одбране, батаљони 24. пука, који су нападали у захвату пута Штип - Велес, убрзо су поколебани, а затим одбијени уз велике губитке. Међутим, наступајући јужно од пута, трупе 23. пука су успеле да заузму највећи вис на гребену Лозјанског рида (тт. 579), одакле су косом митраљеском ватром нагнале на повлачење левокрилну чету 3. батаљона 4. пука и деснокрилну чету 2 батаљона 3. пука, северно од пута. Овај непријатељев успех париран је ефикасном ватром српских батерија, које су ућуткале бугарске митраљезе на гребену Лозјанског рида. Тиме је напад бугарске пешадије на централни одсех српских овчепољских положаја био заустављен. Бугарској 8. дивизији нанети су тешки губици: у току прва два дана битке изгубила је 3.350 људи - погинулих, рањених и несталих.

У јеку борби на Јежевом брду и Лозјанском риду, командант бугарске 8. дивизије генерал Кирков добио је депешу од команданта 4. армије која гласи: "Обуставите дејства и упутите одмах начелника штаба дивизије као парламентара да извести команданта српске армије да имам наређење Врховне команде за прекид дејства. Упутите га са овом депешом. Издао сам наређење свим јединицама да обуставе дејства". Нешто пре 13 часова, команданту 3. батаљона 4. пука јавио се начелник штаба 8. тунџанске дивизије потпуковник Петров са цитираном депешом генерала Ковачева. Скоро у исто време појавили су се парламентари 10, 23. и 30. пука са усменим захтевом да се прекину непријатељства. Речено им је да српске трупе немају наређење за прекид дејстава и да ће се чекати одговор надлежног команданта.

Међутим, иако бугарски захтев није званично прихваћен, ватра је са обе стране прекинута. Преморени српски и бугарски војници на Лозјанском риду појурили су у воћњаке на "ничијој земљи" да би се заштитили од јулске врућине и утолили жеђ. Ово незванично примирје трајало је до 17 часова, када је обновљено ватрено дејство.

Најкрвавије борбе вођене су на левом одсеку српске 3. армије, на који су нападали бугарски 13, 14. и 22. пук и два батаљона 26. пука (десна и средња колона 7. рилске дивизије). У 5 часова ујутру, српски положаји обасути су снажном артиљеријском ватром. У исто време, пешадија је у густим стрељачким стројевима прешла у напад, усмеравајући главни удар на спој српске 1. и 3. армије. Развила се оштра блиска борба са више узастопних јуриша са обе стране. Моравска дивизија I позива је улагала крајње напоре да се одржи на свом положају. Пешаци су на рукама извлачили топове у прве борбене редове да би парирали убитачно дејство бугарске артиљерије

Лево крило Моравске дивизије I позива, на које су се устремиле главне снаге бугарске 7. дивизије, запало је у озбиљну кризу. Само захваљујући непосредној помоћи 11. пука, суседне Шумадијске дивизије I позива и Коњичке дивизије, успело је да се одржи. Овај пук са два батаљона кренуо је, око 5 часова ујутру, гребеном који се од с. Кукова пружа према Рујану, ради напада на непријатељеве снаге код с. Пестришина. У исто време, његов 3. батаљон, ојачан пуковским митраљеским одељењем, упућен је, дивергентним правцем, ка јужном делу Костомара да би садејствовао са главним снагама Шумадијске дивизије I позива, које су нападале на Дренак. Напад 11. пука подржавале су три батерије (по једна из Дринске, Шумадијске и Коњичке дивизије), дејством са широко обухватног лука Оџак - Алачуга, и делови 2. и 5. пука Моравске дивизије I позива (две пешадијске чете). Када су, око 8 часова, српски стрељачки стројеви избили на јуришно одстојање, Бугари су обуставили ватру и истакли беле заставе. Међутим, чим су неке јединице обмануте овим сигналима несмотрено кренуле напред, дочекане су жестоком фронталном и бочном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром и принуђене на повлачење. У том тренутку, Бугари су покушали да пређу у противнапад, али их је снажна ватра српских батерија сатерала у ровове. Ни други јуриш 11. пука, који је предузет око 9 часова, није успео. Изложен бочној ватри бугарске артиљерије, левокрилни 2. батаљон поново је принуђен на повлачење. Њему се убрзо придружио и 1. батаљон, који је трпео ватру сопствене артиљерије. Овога пута бугарске трупе нису ни покушале да пређу у противнапад, јер су претрпеле тешке губитке. Нарочито је била ефикасна ватра 7. батерије са виса Оџак. Њене гранате су падале у ровове бугарских трупа и наносиле им велике губитке. Том приликом су погинула или рањена 22 бугарска официра, међу којима и командант 13. пука пуковник Матов и велики број подофицира и војника.

Тек трећи јуриш који су, око 12 часова, предузели 11. пук Шумадијске дивизије I позива и два пука Коњичке дивизије (ова дивизија имала је задатак да попуни празнину између 1. и 3. армије и обезбеђује им унутрашња крила и бокове), уз садејство 2. пука Моравске дивизије I позива, крунисан је великим успехом, који је означио почетак судбоносног обрта битке на Брегалници у корист српског оружја. У силовитом налету извршеном истовремено са севера и југа, бугарски 13. пук и два батаљона 26. пука потучени су до ногу и натерани у панично бекство. Том приликом је заробљено 1.200 бугарских војника, подофицира и официра, међу којима и цео штаб 13. пука, са замеником команданта пука на челу, комплетна артиљеријска батерија и митраљеска чета (сем једног митраљеза) и велике количине разног ратног материјала. О томе бугарски историчари пишу:

"Други и трећи батаљон 13. пука пали су у ропство заједно са својим командантима и замеником команданта пука. Само су појединци успели да побегну и спасу се од српске коњице и паклене ватре. Четврти батаљон 13. пука, који је иначе претрпео огромне губитке и готово остао без старешина, нашао се под јаком ватром, са угроженим левим крилом и позадином, па је одмах напустио положај и повукао се у нереду... Митраљеска чета 13. пука, која је изгубила све командире водова, успела је да спасе само један митраљез, једну цев и око 50 сандука мупиције... Брзометна 3. батерија 7. пољског артиљеријског пука... била је већ закачила три топа и четири-пет кара. Командир батерије наредио је возарима да сјашу. Ускоро су стигли српска пешадија и полуескадрон коњице, убили наредника и неколико војника, а све остало заробили."

И српске трупе су претрпеле тешке губитке. Само 11. пук Шумадијске дивизије I позива имао је 618 људи избачених из строја (66 погинулих, 510 рањених и 42 несталих). Његов 2. батаљон је на пример, изгубио команданта батаљона и три командира чете.

Лева колона бугарске 7. дивизије, која је дејствовала на одсеку Шаренкова - Кијево брдо, поколебана је још у раним јутарњим часовима, када је 2. батаљон 1. пука Моравске дивизије I позива покушао да изненадним нападом поврати шаренковац. Иако овај покушај није успео, војник бугарског 14. пука, који су се налазили у другој линији, захватила је паника. Неки су се дали у бекство. Паника се пренела и на команданта 14. пука, који је известио команду дивизије "да у случају новог напада неће моћи одржати свој положај", и затражио појачање. Убрзо му је, међутим, наређено да предузме бочни напад на Рујан ради непосредног садејства са средњом колоном, које је запала у тешку кризу, и да одмах упути два батаљона у с. Лепопелце, на располагање команданту дивизије. После одласка ових батаљона, ослабљена лева колона није ни покушала да бочним нападом садејствује са средњом колоном, већ је, чим су је око 16 часова напали 1. и 5. пук Моравске дивизије I позива, напустила свој положај и повукла се преко Злетовске реке, гоњена ватром српских батерија.

Обавештен о повлачењу средње колоне, која се до 16 часова одржала на положају Шаренковац - Кијево брдо, генерал Тодоров је известио команданта 4. армије да је његов 13. пук "готово сасвим разбијен" и да је због тога био принуђен "да се са осталим, услед великих губитака, слабим снагама повуче на леву обалу Злетовске реке". Десно крило Моравске дивизије I позива посело је, својим рпедњим деловима висове у углу између Брегалнице и Злетовске реке.

Српска 3. армија је тиме успешно извршила задатак који је војвода Путник пред њу поставио. Истина, Тимочка дивизија II позива је била одвојена од 3. армије и обухваћена од Штипа, патрика и Брусника, али се ипак одржала на свом главном положају, везујући за себе двоструко јаче бугарске снаге. Десно крило Дринске дивизије I позива повукло се на масив Богословаца, упркос категоричном наређењу команданта 3. армије. Центар је, међутим, издржао снажну ватру непријатељеве артиљерије, одбио напад његове пешадије и одржао своје положаје. У међувремену, лево армијско крило је одбило више узастопних бугарских јуриша и, пошто су му притекли у помоћ 11. пук Шумадијске дивизије I позива и два пука Коњичке дивизије, прешло у енергичан противнапад и до ногу потукло 13. пук и два батаљона 26. пука бугарске 7. дивизије, узимајући оперативну иницијативу у своје руке.

Max:
Напад Шумадијске дивизије I позива на бугарске положаје код с. Дренка

У духу директиве Врховне команде од 30. јуна начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је, истога дана увече, Шумадијској дивизији I и Моравској дивизији II позива да нападну бугарске снаге на Дренку и Кали и протерају их преко Злетовске реке, а потом продуже енергично надирање преко Рајчанског рида ка Кочанима; Моравској дивизији II позива да, у садејству са десним крилом Дунавске дивизије I позива, преотме Банков чукар; Коњичка дивизија и 11. пук Шумадијске дивизије I позива (без једног батаљона) да садејствује с левим крилом 3. армије.

Према заповести команданта Шумадијске дивизије I позива пуковника Божидара Терзића издатој 1. јула у 2,40 часова, напад на Дренак требало је извршити у две колоне: десном (10. пук и три пољске батерије), преко Дренка и Костомара ка Бучишту, и левом (19. пук, без једног батаљона), са три пољске и једном хаубичком батеријом, правцем Плешинци - Озрен - Неокази; дивизијска резерва (три батаљона 12. пука и две пољске батерије) требало је да се креће за десном колоном; напад је имао почети у 4 часа изјутра.

На тактички веома повољном бугарском дреначком положају налазила се лева колона 7. рилске дивизије (26. пук са две брзометне батерије). Иако је добио наређење да на Дренку остави само један батаљон, а са свим осталим снагама похита у помоћ средњој колони, командант пука пуковник Зафиров је упутио ка Пестришину само два батаљона, а главне снаге и сву артиљерију задржао на Дренку и ужурбано се припремао за одбрану, јер је на време уочио припреме јединица Шумадијске дивизије за напад.

У току ноћи, нападне колоне Шумадијске дивизије I позива примакле су се, са две стране, дреначком положају толико близу да командант леве колоне потпуковник Илија Радивојевић није имао времена да рокира своје трупе на правац Плешинци - Неокази, као што је то било предвиђено дивизијском заповешћу (бугарска артиљерија је почела да туче његов први борбени ред), већ је у зору предузео напад на десно крило бугарског положаја код Дренка. Батаљони прве линије су кренули у смакнутом поретку ка северној падини Костомара и, после кратке ватрене припреме, извршили јуриш. Али, дочекани вишекатном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром Бугара и дохваћени леђном ватром сопствених хаубица са Црног врха, били су принуђени да залегну на блиском одстојању од бугарских ровова, трпећи велике губитке.

Због несолидне припреме напада, десна колона је напала југозападни део дреначког положаја управо у тренутку када је напад леве колоне заустављен. Тиме је Бугарима омогућено да сасреде своју ватру најпре на леву, а затим на десну колону. Деснокрилни 10. пук, којим је командовао пуковник Душан Димитријевић, прешао је, под снажном бочном ватром бугарске артиљерије, ако 800 метара и са првим борбеним редом почео да се пење уз северне и западне падине Костомара. Његов 4. батаљон је изненадио бугарску одбрану и избио на сам гребен. Међутим, бугарска пешадија се брзо прибрала од изненађења и блиском фронталном ватром зауставила његов јуриш. У том тренутку, српска хаубичка батерија је тукла са великог одстојања гребен Костомара. Њена ватра је захватила густи стрељачки строј сопственог 4. батаљона, који се био сасвим приближио бугарским рововима, и нанела му велике губитке. Бугари су то искористили и енергичним противнападом збацили 4. батаљон са гребена Костомара. Остале снаге десне колоне, принуђене да приме блиску борбу под неповољним условима, наступале су опрезније, пењући се стопу по стопу уз стрме падине Костомара.

Други напад на положај код с. Дренка извршен је после снажне артиљеријске припреме, која је у неколико махова присиљавала бугарску пешадију да напушта предње ровове. Када је она, обасута стотинама фугасних граната и шрапнела, око 6 часова, почела у групама да напушта предњу ивицу положаја, 1. и 2. батаљон 10. пука извршили су други јуриш, који је после свега 10-20 корака задржан снажном ватром. Развила се жестока блиска борба, у којој су и једна и друга страна трпеле велике губитке. Док је 2. батаљон обуставио даље наступање, 1. батаљон је наставио своје обухватно дејство и левим крилом се сасвим приближио стрељачким заклонима бугарских трупа и одбацио их на лево крило дреначког положаја. Тамо су ове трупе дочекане снажном ватром 2. и 3. батаљона, који су у том тренутку избили под саму ивицу камењара.

У исто време, 19. пук је припремао други јуриш на десни одсек дреначког положаја. Овога пута, потпуковник Радивојевић је проширио зону свог обухватног маневра улево, на групу ћувика источно од Костомара, рокирањем на тај правац свог 1. батаљона, који је одлучно кренуо напред. Иако дочекан јаком пешадијском ватром с фронта и косом артиљеријском ватром са Озрена, батаљон је успео да се уклини у бугарски положај. Али, управо у том тренутку неколико граната сопствене хаубичке батерије пало је у стрељачки строј његове 4. чете. Због тога се цео батаљон повукао на полазни положај. Остала два батаљона су задржана на полазном положају за напад. У том другом јуришу погинуо је командант 19. пука потпуковник Илија Радивојевић. Тиме је лева колона била обезглављена, јер о његовој смрти није био обавештен најстарији командант батаљона. Због тога је дејство трупа леве колоне све до пада дреначког положаја било неусклађено.

Бугарске трупе на Дренку су се, доиста, јуначки браниле, али је њихов положај постао безизлазан. У 9 часова пуковник Зафиров је известио команданта 1. бригаде да је положај његових трупа на Дренку безнадежан и затражио да два батаљона из средње колоне, са једном брзометном батеријом, изврше енергичан напад у десни бок и позадину српских трупа које нападају Дренак. Међутим, средња колона је и сама тражила појачање, јер су управо у то време њене главне снаге код с. Пестрашина запале у врло тешку кризу. Командант дивизије је због тога био принуђен да јој упути у помоћ своју последњу резерву и да од команданта 4. армије затражи појачање. "Положај десног крила 1. бригаде од врха Рујана до Дренка је врло критичан" - упозоравао је он генерала Ковачева. "На њега нападају огромне пешадијске и артиљеријске снаге. Покретних резерви немам. Прва бригада је предузела противнапад и претрпела велике губитке. Потпомогните ме, молим, ако је могуће."

Десеткована одбрана Дренка препуштена је, дакле, сама себи. И поред очајничког покушаја, она више није имала снаге да издржи и трећи јуриш Шумадинаца, који је убрзо уследио. Подухваћене снажном ватром српских батерија, бугарске трупе су напустиле целу северну половину Костомара и повукле се на његов највећи врх - коту 707. Међутим, када је први борбени ред 10. пука, гонећи поколебаног противника, почео да избија на теме узаног и каменитог дреначкот положаја, дочекан је пакленом пешадијском и артиљеријском ватром. У том тренутку, српске батерије, које су ефикасно подржавале напад 10. пука, обуставиле су ватру због непосредне близине српских и бугарских трупа. Бугари су то искористили и покушали да противнападом поврате изгубљени положај, али их је деснокрилни батаљон 10. пука зауставио блиском ватром и ножем. Тада је командант Шумадијске дивизије I позива увео у борбу дивизијску резерву (2. и 3. батаљон 12. пука), која је прошла кроз борбени поредак 1. батаљона 19 пука и, око 9.30 часова, незадрживо кренуле ка Дреначком вису (к. 667). Други батаљон 19. пука, који је такође прешао у напад као левокрилно обезбеђење, иако тучен косом ватром бугарске артиљерије са Озрена, натерао је у панично бекство непријатељеве делове који су држали коту 905 и отворио снажну бочну ватру на снаге које су браниле Дреначки вис. Нашавши се под унакрсном ватром, Бугари се нису усудили да сачекају јуриш 2. и 3. батаљона 12 пука, већ су у нереду одступили ка с. Бучишту, гоњени ватром српске хаубичке батерије. Једна бугарска брзометна батерија, која је покушавала да штити повлачење своје пешадије, ућуткана је ватром митраљеске чете 12. пука; послуга са запрегом се разбегла и напустила топове.

Одступање снага са десног одсека повукло је за собом и јединице које су браниле леви одсек дреначког положаја. Гонећи разбијеног противника, предњи делови 1. и 3. батаљона 10. пука избили су, око 10.30 часова, на коту 707 - највиши врх Костомара. У паничном бекству, бугарска пешадија је оставила незаштићену још једну брзометну батерију, која се са свог ватреног положаја, испод коте 707, сјурила у оближњу јаругу, где је напустила своје топове и каре. Па ипак, чим су се српске трупе нагомилале на уском гребену Костомара, обасуте су снажном ватром 2. дивизиона бугарског 9. артиљеријског пука, који је са једном хаубичком батеријом пристигао у рејон Бучишта и Ерваника у тренутку када је одбрана Дренка почела да напушта своје положаје. Та батерија је била врло агилна и ефикасно штитила повлачење пешадије са дреначког положаја све док се један вод српске 5. батерије није енергично пробио кроз њену ватру и са неколико граната уништио или растерао њену послугу. Тиме је сломљен и последњи отпор Бугара на дреначком положају. Њихове десетковане јединице у нереду су одступиле преко Злетовске реке, гоњене ватром српске артиљерије. Одржале су се једино на вису Озрен, који су нападале слабе српске снаге.

У борбама за Дренак Бугари су претрпели велике губитке; на бојишту су остали 3 пољска и 7 брдских топова. Обавештавајући о томе генерала Ковачева, командант 7. рилске дивизије је истицао:

"Дренак је у рукама непријатеља. Два батаљона 26. пука, који су држали овај положај, били су принуђени да се повуку под притиском јачих снага. Пуковник Митев, који је одбио непријатељски напад на десно крило Руана, повлачи се сада под снажним притиском непријатељских снага. Не могу да им притекнем у помоћ. Губици пукова су изванредно велики. Молим да ме ојачате бар једном бригадом ..."

И српски губици су били тешки. У борбама за Дренак Шумадијска дивизија I позива имала је 209 погинулих и 1018 рањених војника, подофицира и официра. Ратни дописник париског "Журнала" Анри Барби, који је непосредно после боја посетио Дренак, забележио је да је овај положај био покривен бугарским и српским лешевима.

И поред веома снажног отпора бугарских трупа на дреначком положају, српски губици су могли бити знатно мањи да је напад Шумадијске дивизије I позива био боље припремљен, како у погледу избора праваца напада и организације његове ватрене припреме и подршке, тако и у погледу остваривања непосредног садејства са суседним јединицама. Требало је, наиме, да Шумадијска дивизија напада на знатно ширем фронту, захватајући и правац Плешинци - Неокази који преко виса Озрен изводи у десни бок и позадину бугарског дреначког положаја, као и да дејство левог крила саобрази са нападом Моравске дивизије II позива на Калу. Тиме би се избегло нагомилавање снага на уском и каменитом гребену Костомара и смањила опасност од косе ватре бугарске артиљерије. Осим тога, с обзиром на карактеристике земљишта, бројни однос снага и велику надмоћност Срба у артиљерији, напад није требало почињати ноћу већ дању, после снажне артиљеријске припреме и неутралисања оних бугарских батерија које су косом ватром тукле густе стрељачке стројеве српске пешадије. Бољим распоредом батерија, узани гребен Костомара могао се ставити под унакрсну артиљеријску ватру и заузети са далеко мање жртава. Али, и поред свих тих пропуста, Шумадијска дивизија I позива постигла је тога дана не само тактички већ и стратегијски успех, јер је (са деловима Коњичке и Моравске дивизије I позива) до ногу потукла бугарску 7. дивизију и тиме сломила нападну моћ бугарске 4. армије.

Max:
Преотимање Кале и Банковог чукара

Поступајући по заповести начелника штаба 1. армије генерала Бојовића, Моравска дивизија II позива отпочела је 1. јула ујутру напад на 2. бригаду 4. преславске дивизије, усмеравајући главни удар на вис Кале (к. 830). Око 8 часова, четири српске батерије су почеле да концентричном ватром туку бугарске положаје на Кали и Градишту. Пошто је бугарска одбрана почела да се колеба, а делимично и да напушта стрељачке заклоне, 1. и 2. пук Моравске дивизије II позива, потпомогнути Дунавским коњичким пуком, отпочели су напад. Међутим, када су чете прве линије покушале да се са две стране успењу на Калу, дочекане су снажном пушчаном и митраљеском ватром и приморане да се врате у мртви угао. Због тога су четири српске батерије поново отвориле ватру са широко обухватног лука од Црвеног рида преко Чакалишта до Поникве; бугарска пешадија није издржала, већ је око 11 часова почела да се повлачи према Калништу. Десно крило Моравске дивизије II позива (1. пук, 2. батаљон 2. пука са митраљеским одељењем, 3. брдска батерија и Дунавски коњички пук) избило је на калу и Градиште и, упркос снажном отпору бугарских трупа, продужило наступање ка Злетову и Ратовици, док је лево крило (2. пук, без једног батаљона), имајући испред себе слабије бугарске снаге, успело да их протера на леву обалу Злетовске реке.

"Срби су предузели напад на три батаљона 31. пука на Градишту" - пишу бугарски историчари - "угрожавајући оба његова крила обухватним маневром. У немогућности да сузбију опкољавање, јединице су се - не чекајући наређење - повукле на трећи гребен под јаком пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром. Командант пука издао је наређење да батаљон пређе у противнапад и поврате Градиште, али га је, пошто је добио наређење за прекид операција, повукао..."

Управо у тренутку када су предњи делови Моравске дивизије II позива избили на линију Стрмош - Калниште - Древено, трупе бугарске 2. бригаде, на висовима код с. Калништа (31. пук) и у рејону с. Неокази (два и по батаљона 8. пука и две батерије), прекинуле су ватру, сложиле пушке у купе, истакле беле заставе и упутиле парламентаре - ађутанте оба пука. Један од њих се јавио команданту Дунавског коњичког пука и изјавио "да је бугарски цар наредио да се обуставе непријатељства, пошто је закључено примирје". Мислећи да Бугари хоће да се предају, командант 1. пука Моравске дивизије II позива потпуковник Милан Јаношевић је издао наређење да се прекине ватра и да се први борбени ред примакне што ближе Бугарима. У том тренутку, према пет бугарских батаљона и две батерије стајала су свега три српска батаљона од којих се један није ни развио за борбу, већ је - нагомилан на коси између с. Добрава и Калништа - радознало посматрао Бугаре са белим барјачићима "спремне на предају". Баш тада је на положаје стигао командант дивизије пуковник Милован Недић и наредио команданту пука да хитно среди борбени поредак и да "војници заузму згодна места и заклоне". Потом је упутио Бугарима парламентара са категоричним захтевом "да одмах одступе преко Злетовске реке или да положе оружје." Убрзо је, међутим, отпочело пушкарање на левом крилу Шумадијске дивизије I позива, око Стрмоша и Озрена, па су све бугарске јединице, као по уговореном сигналу, отвориле жестоку пешадијску и артиљеријску ватру. Изненађен и збуњен, 1. пук Моравске дивизије II позива нашао се у веома тешкој ситуацији. Дунавски коњички пук се ужурбано повукао уз Калнишки поток. Њему су се придружили и делови 1. батаљона, док су остале трупе првог борбеног реда, будући приковане за земљу блиском противничком ватром, почеле да се колебају. Помогла их је артиљерија Шумадијске дивизије I позива, која је са дреначког положаја отворила ураганску ватру из четири пољске и једне хаубичке батерије на лукавог противника. Њој су се придружили и митраљези коњичког пука са положаја код с. Леснова. Захваљујући томе, десно крило Моравске дивизије II позива извукло се на косу између Древена, Калишта и Корије, без већих губитака. Бугари нису ни покушали да искористе пометњу коју је њихова изненадна ватра изазвала у редовима српских трупа и противнападом поврате изгубљени положај.

Главне снаге Моравске дивизије II позива увођене су у борбу сукцесивно, без везе и садејства са Шумадијском дивизијом I позива, која је нападала Дренак. У време када су се на дреначком положају водиле најоштрије борбе, Моравска дивизија II позива остала је потпуно неактивна и повучена далеко уназад, а када су њене трупе напале Калу и Градиште, Шумадијска дивизија се одмарала на освојеном дреначком положају. Истина, њена артиљерија је у најкритичнијем тренутку притекла у помоћ опасно угроженом десном крилу Моравске дивизије и ефикасним дејством омогућила му да се без тежих губитака, извуче из противничког ватреног вихора. Никакве друге координације рада између ове две дивизије није било током 1. јула. Захваљујући томе и неопрезности команданта 1. пука Моравске дивизије II позива, Бугари су успели да се одрже на десној обали Злетовске реке у рејону Озрена, Неоказа и Калништа.

Главне снаге Моравске дивизије II позива заноћиле су 1/2. јула на простору Кала - Корија - Плавица, а помоћне на десној обали Злетовске реке, од с. Леснова до с. Мушкова.

Трећи пук Моравске дивизије II позива (без једног батаљона) и 7. пук Дунавске дивизије I позива, са три брдске батерије, добили су задатак да, у садејству са Осоговским одредом, преотму Банков чукар. Овај значајан положај на масиву Осогова заузеле су, претходног дана, главне снаге Македонско-једренског ополчења. Њима је 30. јуна увече наређено да 1. јула ујутру наставе обухватни маневар ради ликвидације истакнутих положаја српске 1. армије на Осоговској планини. Чим је свануло, батаљони прве линије (1, 6. и 13, а доцније и 7) отпочели су наступање ка Чатал-чесми, али су убрзо, обасути концентричном ватром српских батерија, били принуђени да се повуку на полазни положај (митраљески вод је одступио чак преко Злетовске реке). Упозорен "да је даље наступање без артиљеријске припреме тешко и ризично", командант 1. ополченске бригаде затражио је од команде Ополчења да убрза напад 3. бригаде и тиме олакша положај његових главних снага на Орловом камену, а у исто време предузео мере да батерије са Банковог чукара и Курмине снажније подрже напад пешадије. Тако је обострана артиљеријска припрема напада почела у истом тренутку.

Када је, око 8 часова, артиљеријска и митраљеска ватра достигла врхунац, отпочело је наступање српске пешадије са линије Костадиница - Чатал-чесма, под веома тешким условима. Наиме, чим су отпочели покрети јединица, Бугари су отворили снажну артиљеријску ватру са Банковог чукара, Курмине и Емирице, коју српске брдске батерије због малог домета нису могле да парирају. Осим тога, командант 1. ополченске бригаде, пратећи пажљиво развој догађаја, упутио је један батаљон из резерве да бочним нападом помогне одбрану Орловог камена. Користећи се пошумљеним и испресецаним земљиштем, овај батаљон се сасвим приближио првом борбеном реду 7. пука и повео са њим борбу у сусрету. То је веома отежало напад 7. пука, тим пре што главне снаге 3. пука II позива још нису могле да пређу у наступање. Требало је потискивати ополченце од грма до грма, под уништавајућом ватром бугарских батерија. Зато је командант 7. пука потпуковник Милорад Ристић увео у борбу један батаљон из пуковске резерве и укочио напад ових појачања, а са главнином пука извршио енергичан напад на Орлов камен, обухватно са оба крила. Ополченски батаљони на Орловом камену нису издржали овај силовит налет, већ су се у нереду повукли ка Банковом чукару.

"У 10,30 часова, Срби су кренули у напад и са западне стране" - пишу о томе бугарски историчари - "тако да се више није могло ничим помоћи Орловом камену, против кога су била усмерена дејства српских пешадијских и артиљеријских јединица. Налазећи се на нижем незаштићеном вису, без средстава за утврђивање, слабо подржани од својих заосталих батерија, ополченци се нису могли одржати..."

После напуштања Орловог камена, и бугарске трупе на северном огранку Дервишице (4, 14. и 15. батаљон) биле су изложене унакрсној митраљеској и артиљеријској ватри и принуђене да се повуку на Емиричин рид.

По заузимању Орловог камена, 7. пук I позива, са једном брдском батеријом, продужио је наступање према десном, а 3. пук II позива, са две брдске батерије према левом одсеку Банковог чукара. Батаљони су се полако спуштали низ стрме падине Орловог камена и Костадинице у долину Злетовске реке, где је 3. пук одбио напад два бугарска батаљона усмерен према с. Кнежеву. Око 18 часова та два пука почела су да се пењу уз стрме и густом шумом покривене падине Банковог чукара и Вакафа. У сумрак, батаљони пука II позива, после великих напора, избили су на теме Вакафа. Бугари нису сачекали њихов јуриш, већ су напустили овај положај и повукли се према Емирици. Командант бугарске 1. бригаде, који је лично руководио одбраном Банковог чукара, обавестио је команду Ополочења "да се може десити да напусти и Емирицу пошто потучене јединице услед рђавог терена не могу да се прикупе и огранизују".

Напад 7. пука I позива развијао се спорије. Он је одбио један снажан противнапад бугарских комита, а затим наставио да се пење уз Банков чукар, повијајући се све више удесно. Тек око 21 час први борбени ред је избио пред бугарске ровове на десном одсеку Банковог чукара, где је дочекан блиском пешадијском ватром и ручним бомбама. После кратке ватрене припреме, пук је извршио јуриш и принудио Бугаре да се у нереду повуку ка Курмини. Због растројства већине батаљона леве (главне) нападне колоне, командант Македонско-једренског ополчења одобрио је предлог команданта 1. бригаде да се јединице повуку "на полазне положаје од пре почетка операција". Тиме је Банков чукар био дефинитивно повраћен, као и сви положаји на Осоговској планини који су изгубљени претходног дана.

Борбе за Банков чукар биле су веома оштре, што најбоље потврђују обострано велики губици. Према бугарским подацима, из Македонско-једренског ополчења избачено је тога дана из строја 480 људи, од тога 112 погинулих. И српски губици су били велики. Само из 7. пука избачено је из строја преко 308 људи.

Повративши Банков чукар, српске трупе су постигле још један веома значајан успех. Тиме је преброђена криза код Осоговског одреда и обезбеђена позадина трупа које су затварале криворечки правац, а створена је погодна операцијска основица за обухватни маневар у правцу Кочана. Потучене трупе Македонско-једренског ополчења више нису биле способне за офанзивна дејства. Успех Моравске дивизије II позива и 7. пука Дунавске дивизије I позива био би, без сумње, још већи да је остварена боља координација рада између јединица растурених на пространом, испресецаном и беспутном терену. То се, међутим, у условима ондашње слабе техничке опремљености трупа није могло постићи.

На криворечком правцу 1. јула је владало затишје, изузев у рејону Деве баира где су бугарске трупе потисле српске предстражне делове са граничног фронта, па је, у духу директиве Врховне команде, отпочело примицање граничном фронту левог крила српске 1. армије са Страцина.

Max:
Утицај српског и бугарског командовања на ток операција


Српска Врховна команда је, с разлогом, била задовољна развојем оперативне ситуације другог дана битке. На основу добијених извештаја, војвода Путник је закључио да 3. армија одолева нападима главних бугарских снага и да се противофанзива 1. армије успешно развија. Појава бугарских парламентара са поруком да је бугарско-српски сукоб "плод фаталног неспоразума и да би због тога требало обуставити проливање братске крви", уверила га је да је његова одлука од претходног дана правилна. Због тога је, 1. јула у подне, издао нову директиву готово идентичну оној од 30. јуна. У њој се, поред осталог, каже:

"Препоручује се команданту 1. армије да нарочиту пажњу обрати на правац који од Ћустендила изводи у бок и позадину армије. Њега треба поузадно обезбедити заузимањем граничног фронта. Са осталим снагама ваше армије предузмите одмах енергичан напад са линије Црни врх - Ретки буки у правцу Кочана, одржавајући сталну везу са 3. армијом чији се штаб налази у селу Сари Хамзали. Команданту се ставља на располагање Црногорска дивизија, која ће данас стићи у Куманово...

Команданту 3. армије генералу Јанковићу наређено је:

"Са вашом армијом упорно се држите на досадашњим положајима, а чим се укаже повољан тренутак, пређите одмах у напад. Главни удар управите на међупростор између Штипа и ушћа Злетовске реке, те онемогућите везу и узајамно помагање између штипске и кочанске групе. По заузећу Штипа армија ће се управљати према новонасталој ситуацији..."

Коњичка дивизија је добила задатак да попуни празнину између 1. и 3. армије, штити им унутрашња крила и бокове и везује их у дејству.

Српска Врховна команда је, дакле, форсирала напад десног крила 1. армије са циљем да угрози десни бок главних снага бугарске 4. армије, пресече њену везу са позадином и коначно решење битке потражи на северном крилу битачне просторије. Страхујући да Бугари не разбију десно крило 3. армије код Пепелишта, Криволака и карауле Шеобе, и директно угрозе бок и позадину српских армија у Македонији, Врховна команда је, преко свог специјалног изасланика код грчке Врховне команде пуковника Васића, поново затражила "да Грци са једном јаком армијом одмах предузму напад ка Дојрану и Штипу". Убрзо је, међутим, добила одговор да је већ наређено наступање грчке војске, али не ка Дојрану и Штипу већ према Кукушу. Ова одлука грчке Врховне команде имаће озбиљних последица на рад српског командовања, а самим тим и на коначан исход битке на Брегалници.

Пошто покушај обустављања непријатељстава није успео, помоћник врховног команданта бугарске војске генерал Михаил Савов водио је, 1. јула увече, дужи телефонски разговор са командантом 4. армије генералом Ковачевом, који га је обавестио: да је тога дана "заробљен 13. пук, два батаљона 26. пука и три батерије (7. рилске дивизије), и да се 2. бригада 4. преславске дивизије налази у великој опасности"; да је 6. бдињска дивизија, која усиљеним маршем хита према Штипу са челним пуком стигла у Струмицу; да ће се десно крило 4. армије вероватно одржати на положајима испред Кочана до доласка појачања, али да ће то умногоме зависити од активности српских трупа. На крају тога разговора, генерал Ковачев је посебно подвукао да се у конкретној ситуацији "може сачувати част армије и народа" само ангажовањем целокупне бугарске оперативне војске. На основу овога и других извештаја, Врховна команда је закључила да је током другога дана битке десно крило 4. армије претрпело озбиљан пораз и да је онеспособљено за даље офанзивне операције, али да општа ситуација није тако очајна да би ова армија морала одустати од започете офанзиве и на целом фронту прећи у стратегијску дефанзиву. У духу овакве процене, генерал Савов је одлучио да трећег дана битке (2. јула), увођењем у борбу 5. армије на криворечком правцу, угрози леви бок српских армија у Македонији и олакша положај опасно угроженог десног крила 4. армије, а да у исто време форсира напад левог крила 4. армије, разбије усамљену Тимочку дивизију II позива и снажним ударом у десни бок главних снага српске 3. армије постигне одлучујући успех. Коначно решење битке на Брегалници имало је, дакле да падне на једном од два супротна крила битачне просторије.

На основу те одлуке, бугарска Врховна команда је у 20,30 часова издала директиву за рад трупа 4. и 5. армије наредног дана. Команданту 5. армије генералу Тошеву издато је следеће наређење:

"Сутра, 19. јуна (2. јула), у зору армија ће извршити напад на противника у правцу Криве Паланке, успостављајући тесну везу са Македонско-једренским ополчењем. По заузећу Криве Паланке, наставити напредовање ка Кратову и Страцину. Предузмите потребне мере за обезбеђење свог десног Крила, а затим извршите напад у бок и позадину српских трупа које дејствују против 4. армије."

Команданту 4. армије је наређено да на десном крилу и центру остане у одбрани, али да буде активан и тако олакша напад 5. армије, а да форсира напад свог левог крила. "Генерал Тодоров је учинио грешку што је обуставио ватру" - истицао је Савов. "Али, што је било, било је. Сада треба настојати да се грешка исправи одлучним нападом на Криволак."

И овога пута бугарско командовање је занемарило два битна елемента ситуације - простор и време. Трупе предвиђене за офанзивна дејства, изузев мањег дела, биле су толико удаљене да је био потребан цео један дан за њихово прикупљање и извођење на полазне положаје. Осим тога, 2. тракијска дивизија имала је да савлада отпор Тимочке дивизије II позива, која је, иако двоструко слабија од ње, пружала жилав отпор на скраћеном положају караула Шеоба - Орла баир - Криволак. По заузимању ових положаја требало је учинити још један велики скок унапред и савладати отпор српских трупа на врло погодним положајима на десној обали Брегалнице. За успешну реализацију пројектованог маневра левог крила 4. армије било је, дакле, потребно више времена и јаче снаге, а ситуација је захтевала брзо и одлучно дејство. С обзиром на то да је офанзивна група српске 1. армије била већ делимично наткрилила десни бок 4. армије у рејону Кочана, реално је било очекивати да ће српско командовање покушати да коначно решење битке потражи на северном крилу битачне просторије, пре него што се потпуно испољи маневар јужног офанзивног крила 4. армије. Ову основану претпоставку бугарско командовање није узело у обзир.

Другог дана битке, тј. 1. јула, захваљујући великом залагању српских војника, подофицира и официра и умешном руковођењу Врховне команде, дошло је до значајног преокрета у бици на Брегалници у корист српске војске. Оперативна иницијатива прешла је у њене руке. Офанзивна група 1. армије, мада је у нападу ангажовала само 33 пешадијска батаљона, 22. коњичка ескадрона и 70 артиљеријских оруђа, задала је, у садејству са левим крилом 3. армије, поражавајући ударац кочанској групи бугарске 4. армије на линију Рујан - Дренак - Кала - Банков чукар и одбацила је преко Злетовске реке (изузев делова 2. бригаде, који су успели да се одрже на одсеку Озрен - Калниште). Био је то успех стратегијског значаја, који је имао пресудан утицај на исход битке на Брегалници. У жестоким окршајима на Шаренковцу, Рујану, Костомару, Орловом камену и Банковом чукару, трупе 7. рилске дивизије и Македонско-једренског ополчења претрпеле су огромне губитке и онеспособљене за нападна дејства. Због тога је десно крило бугарске 4. армије било принуђено да пређе у стратегијску дефанзиву. Седма рилска дивизија се повукла на положаје за одбрану Кочана и заштиту комуникације Царевог Село - Кочане, која је добила прворазредни оперативни значај, јер су Грци, располажући огромном надмоћношћу, могли врло брзо угрозити комуникацију Петрич - Струмица - Радовиште, на којој је базирало лево крило 4. армије. Њој се сутрадан придружила и 2. бригада 4. преславске дивизије. Македонско-једренско ополчење је повукло своје лево крило (главне снаге) на линију Башчина чука - Синковица ради непосредне заштите десног бока кочанске групе, док је лево крило (помоћне снаге) и даље задржано испред српских положаја на масиву Осогова.

Мада су се бугарске снаге на Костомару, Кали и Градишту, доиста, пожртвовано браниле, напад српске 1. армије могао је дати веће резултате, уз далеко мање жртве, да је био боље припремљен, нарочито у погледу организације садејства уопште и између пешадије и артиљерије посебно.

Нападне колоне Шумадијске дивизије I позива нису ускладиле своја дејства временски ни просторно. Десна колона је, на пример, напала југозападни део Костомара у тренутку када је напад леве колоне већ био одбијен. Бугари су искористили ту околност да почесно одбију њихове нападе и, разуме се, нанесу им осетне губитке. Услед несолидне припреме напада, Моравска дивизија II позива остала је потпуно пасивна у време када је Шумадијска дивизија I позива водила најжешће борбе на дреначком положају, а када су њене трупе напале Калу и Градиште, Шумадијска дивизија се утврђивала на достигнутој линији. Недовољна координација напада ових дивизија проузроковала је знатно веће губитке и омогућила Бугарима да се одрже на десној обали Злетовске реке у рејону Озрена, Неоказа и Калништа, што ће имати великог утицаја на даљи ток битке.

Нецелисходна организација артиљеријске припреме и подршка напада омогућила је бугарским батеријама да, упркос великој надмоћности Срба у артиљеријским оруђима, ефикасном косом ватром туку густе стрељачке стројеве српске пешадије. Па ипак, захваљујући великом пожртвовању српских војника и официра, противнапад 1. армије помрсио је оперативно-стратегијеку замисао бугарског командовања да, "устремљеним нападом" 4. армије, зада поражавајући ударац главним снагама српске војске у Македонији и за неколико дана постигне одлучујући успех. Значајну улогу у томе одиграла је и српска 3. армија. Она је укочила напад штипске и радовишко-струмичке групе бугарске 4. армије и садејствовала с десним крилом 1. армије у разбијању 7. рилске дивизије. Истина, њена Тимочка дивизија II позива била је обухваћена од двоструко надмоћнијих бугарских снага и потиснута на положаје караула Шеоба - Орло баир - Пепелиште, али је и даље успешно штитила десни бок овчепољске групе. Десно крило Дринске дивизије I позива повукло се на Богословац, док су остале јединице одбиле више узастопних бугарских напада и повратиле све положаје које су изгубиле претходног дана.

Карактеристично је да бугарска Врховна команда ни другога дана битке није до краја схватила ситуацију. Упркос категоричној поруци генерала Ковачева да се "част армије и народа може спасити само увођењем у борбу свих расположивих снага", она је, очигледно, сматрала да се неповољна оперативна ситуација у којој се нашла 4. армија може поправити снажним притиском на оба противничка крила. Уверена да 4. армија има довољно снага да разбије Тимочку дивизију II позива и нанесе поражавајући ударац српском десном кри.лу, она је одлучила да уведе у борбу само 5. армију, ради угрожавања српског левог крила, остављајући и даље 1. и 3. армију у пасивном ишчекивању иа полазним положајима. Овако крупне грешке у процени ситуације водиле су, разуме се, најтежим последицама.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana

Idi na punu verziju