Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Други балкански рат - Битка на Брегалници  (Pročitano 3331 puta)

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Одлагање напада на бугарске положаје код Штипа и удар у празно

Командант српске 3. армије одлучио је да нападне бугарске штипске положаје тек када се, 6. јула ујутру, уверио да се бугарски маневар на десном крилу битачне просторије свео на само демонстравину улогу. О томе је, у 8 часова, обавестио Врховну команду и у исто време молио да Коњичка дивизија штити леви бок 3. армије у предстојећем нападу и да, по могућности, један одред из 1. армије дејствује од Кочана у десни бок противничког положаја код Штипа. Међутим, када је у току дана обавештен да се од Радовишта и с. Драгова крећу према Штипу две јаке бугарске колоне (биле су то две бригаде 2. тракијске дивизије које су, као што смо видели, вршиле рокадни марш у правцу Кочана), одустао је од ове одлуке, јер је сматрао да противншк појачава своје снаге код Штипа и да се, можда, припрема за напад на 3. армију. Врховна команда је, напротив, сматрала да је већ отпочело повлачење бугарске штипске групе ка Струмици, због неповољног развоја ситуације на левом крилу 2. армије у рејону Дојрана, и да је крајње време да 3. армија пређе у напад на бугарске штипске положаје. Генерал Јанковић се није сложио са овом проценом, већ је и даље упорно заступао гледиште да моменат за такву акцију још није сазрео. Због тога је између њега и војводе Путника дошло до оштре препирке преко телефона. Пошто је Путник категорички инсистирао да 3. армија са свим својим дивизијама одмах пређе у наступање, генерал Јанковић је затражио да буде смењен са дужности команданта 3. армије. "Заморен досадашњим радом" - каже се у његовој депеши - "нисам више кадар да издржим на положају команданта армије, (па ради тога) молим да се сменим са ове дужности и ставим у пензију." Путник је категорички одбацио овај захтев и прекорио комаданта 3. армије речима: "У овим тешким приликама дужност је сваког честитог Србина да истраје и гине у служби отаџбине."

Па ипак, Врховна команда није истрајала у својој одлуци да 7. јула ујутру нападне бугарске положаје код Штипа, у првом реду због песимистихчког расположења команданта 3. армије. Тиме је Бугарима направљен "златан мост за повлачење" и пропуштена последња шанса да се, у садејству са грчком војском која је тога дана заузела Дојран, нанесе катастрофалан пораз главним снагама 4. армије.

Остајући и даље при свом гледишту да још није наступио погодан тренутак за општи напад на бугарске положаје код Штипа, командант 3. армије ограничио је делатност својих трупа током 7. јула на предузимање једног сувише методичног напада десним армијским крилом, које је било много повијено уназад, ради његовог изравнања са левим крилом. Он је у току ноћи 6/7. јула издао заповест да Шумадијска дивизија I позива изађе у прву линију и развије се на фронту од с. Чардаклије до Д. Балвана улево од Дринске дивизије I позива, којој је наређено да скрати свој фронт извлачењем левокрилног пука у резерву код с. Кривог Дола и направи место за развој Шумадијске дивизије I позива. Моравска дивизија I позива добила је задатак да, у садејству са Добровољачком бригадом, пређе на леву обалу Брегалнице, разбије противникове снаге на фронту Енешево - Топлик, а потом да наступа ка с. Драгову. За то време, артиљерија Дринске дивизије I позива требало је својом ватром да веже Бугаре на штипским положајима.

За извршење овог наређења Моравска дивизија I позива формирала је две нападне колоне. Десна колона (1. и 2. пук, са шест пољских батерија) прешла је, 7. јула изјутра, Брегалницу код с. Хаџи Јусуфлија под слабом пушчаном ватром бугарских осигуравајућих делова, наступајући опрезно врлетним и испресецаним земљиштем избила је у висину с. Енешева, где је задржана снажном пешадијском и артиљеријском ватром са утврђених положаја код с. Топлика. Наступање је настављено око 14 часова, када су све батерије десне колоне обасуле ове положаје прецизном ватром и принудиле Бугаре да их напусте. Тек око 18 часова први борбени ред избио је на гребен код с. Топлика, где је заноћио. За то време, лева нападна колона (6. и 16. пук са две брдске батерије), очекујући да се десна колона поравна с њом, није се ни помакла са свог полазног положаја, који се налазио на десној обали Брегалнице, од ушћа Светониколске реке до с. Добришана. Тиме је бугарским снагама дата могућност да несметано изврше све припреме и да се у току ноћи свију у колоне и одступе. Део снага Бугари су задржали код с. Драгова ради заштите левог бока штипских положаја.

Предузимајући напад само десном колоном, и то споро и обазриво, Моравска дивизија I позива је свела своје губитке на најмању меру. Међутим, управо тога дана у јединицама те дивизије почела су масовна обољења од колере. Само у 6. пуку оболело је око 300 војника, што је рђаво утицало на његов борбени морал.

Већи успех постигле су трупе Добровољачке бригаде (5 добровољачких батаљона, 1 батаљон 2. пука I позива, 2 коњичка ескадрона, вод брдских топова и 8 митраљеза), које су, наступајући дуж Вардара од Градског ка Криволаку, разбиле бугарске заштитнице на десној обали Вардара и заузеле неоштећен мост на Вардару, а затим и Криволак, Пепелиште и Неготино, заробивши при томе три пољске болнице са 50 рањеника и знатне количине разног ратног материјала. Тиме је створена могућност Моравској дивизији I позива да настави наступање ка гребену Серте која, међутим, није искоришћена.

На левом армијском крилу, Дринска и Шумадијска дивизија I позива извршиле су, 7. јула до 13 часова, наређено прегруписавање снага и поседање полазних положаја за напад. Будући да су управо у то време многи знаци јасно указивали да су Бугари отпочели повлачење са штипских положаја, ситуација је налагала да 3. армија одмах предузме снергичан напад на поколебаног противника у тренутку када је излазио из својих утврђених положаја и свијао се у колоне за одступни марш. Међутим, командант 3. армије се и даље колебао, и оклевао, а Врховна команда није ништа предузела да га подстакне на акцију. Тек предвече, када је добила извештај да је пет грчких дивизија прешло у наступање од Дојрана ка Струмици, као и молбу грчког краља да и српска војска пређе у напад свим снагама да би се "извојевала заједничка победа над непријатељем", Врховна команда је издала директиву команданту 3. армије да сутрадан (8. јула) изјутра нападне противника на положајима код Штипа свим расположивим снагама. Поред тога, у директиви је речено да ће, у циљу садејства са 3. армијом, Моравска дивизија II позива у рану зору 8. јула прећи Брегалницу код Кочана и дејствовати у противников десни бок.

На основу ове директиве, командант 3. армије издао је, у току ноћи 7/8. јула, заповест за "неизоставни напад" у 4 часа ујутро; Моравска дивизија I позива и Добровољачка бригада да нападну лево крило, Дринска и Шумадијска дивизија I позива центар бугарских штипских положаја, а Моравска дивизија II позива правцем с. Терзили - с. Кошево у десни противников бок. Пошто та дивизија није на време стигла у одређени рејон, командант 3. армије одложио је почетак напада да би сачекао њен долазак. Врховна команда је на то енергично реаговала наређењем "да се напад има безусловно извршити". Тако је, најзад, 8. јула, отпочело наступање 3. армије на бугарске положаје код Штипа, које је одлагано пуних шест дана, али и овога пута претерано опрезно и споро. Тек око 11,15 часова трупе левог крила прешле су Брегалницу, не наилазећи ни на какав отпор. Чак и када су изасланици из Штипа, око 13 часова, обавестили команданта Дринске дивизије I позива да су Бугари у току ноћи 7/8. јула напустили штипске положаје, предузима се накнадно извиђање ради провере тога извештаја и без икакве потребе губи драгоцено време. Уместо да, после пријема поменутог обавештења, убрза наступање својих дивизија, генерал Јанковић је наредио команданту Дринске дивизије I позива да одмах пошаље један батаљон са водом коњице да поуздано извиди "шта има у Штипу", а да у исто време пукови прве линије упуте патроле преко Брегалнице да би се видело "има ли непријатеља или нема". На тај начин, Бугарима је омогућено да се без сметње извуку са штипских положаја према Радовишту, одакле је део снага одступио ка Струмици, а део ка Пехчеву. Када су, 8. јула по подне - после добијеног извештаја да у Штипу, доиста, нема непријатеља - трупе 3. армије прешле Брегалницу, наишле су на слабе заштитничке делове, који су се одмах повукли. Главне снаге бугарске штипске групе биле су већ далеко изван домашаја српских нападних колона: 1. и 2. бригада 2. тракијске дивизије на Туртелу (тт 1607) и Лисцу (тт 1754), где су се одмарале од заморног ноћног марша, а 1. бригада 3. балканске дивизије на планини Серти. Био је то, дакле, удар у празно, који је дошао као логична последица колебљивог држања команданта 3. армије у периоду од 2. до 8. јула, и веома слабе службе извиђања. Битка на Брегалници била је завршена, без експлоатације.

Међутим, на напуштеним штипским положајима пред српским трупама испречио се нови, опасан непријатељ - колера, која је косила њихове редове. О томе је командант армијске коњице пуковник Драгомир Андоновић забележио: "Одељења српске коњице јахала су према Радовишту. Била је ноћ, а пут којим су јахала беше засејан српском пешадијом, која је нападнута колером лежала по јендецима, без икакве помоћи. Напад је дошао мучки и изненадно. Трупе су журиле напред, а од њих су се одвајали они које је захватила болест. По јединицама и на путу чуло се болно јечање, а много више било је оних који више нису јечали, него лежали немо и непомично."

Епидемија колере узела је још раније широке размере код трупа Тимочке дивизије II позива, која је 8. јула остављена код с. Кочилара, јер је због великог броја смртних случајева била неспособна за борбу.

Тако је српска 3. армија 8. јула заузела бугарске штипске положаје, без отпора. Наступајући у две колоне као и претходног дана, Моравска дивизија I позива овладала је простором између Брегалнице и доњег тока Криве Лакавице и избила на гребен планине Серте код с. Драгова, где је заноћила, без додира са противником. Добровољачка бригада, мада је још у преподневним часовима слањем коњичких патрола утврдила да између Вардара и Криве Лакавице до линије Пештерница - Гарван нема ниједног бугарског војника, задржала се код Криволака, да би тек сутрадан предузела наступање низ Вардар кроз Демир-капију. Дринска дивизија I позива прешла је Брегалницу касно по подне и без отпора стигла, до 20 часова, на десну обалу Дубоке реке (са обе стране пута Штип - Радовиште). Ту је добила наређење да се заустави, остави предстраже на достигнутој линији, а да са свим осталим јединицама, усиљеним маршем преко Овчег поља, дође у Велес. Шумадијска дивизија I позива и 2. бригада Црногорске дивизије избиле су, до 20 часова, на линију Кала Петровци - Никоман, такође, без отпора, док је Моравска дивизија II позива, по преласку Брегалнице, била принуђена да води борбу са побочницом бугарске 2. дивизије, што је успорило њено напредовање, тако да је заноћила на фронту Кучичино - Теранци - Зрновци.

Армијској коњици (Дрински, Шумадијски и Моравски дивизијски коњички пук), која се налазила код с. Крупишта ради обезбеђења левог армијског бока и одржавања везе са десним крилом 1. армије, у 15 часова је наређено да се најхитније упути правцем Радање - Никоман - Шашаварли - Радовиште, утврди где је противник одступио и да га гони. Она је до пада мрака избила на десну обалу Маденске реке, где је задржана пушчаном ватром бугарских заштитничких делова. Међутим, чим је сазнао да су Дринска и Шумадијска дивизија I позива враћене на десну обалу Брегалнице, командант армијске коњице непотребно је повукао своје јединице са Маденске реке и тако изгубио тек успостављени додир с Бугарима. Коњичка дивизија је, током 8. јула, задржана у рејону с. Сколараца ради заштите левог бока 3. армије од евенетуалног напада противника са правца Кочани - Царево Село. Тиме је ова јака маневарска група, која је током 8. јула могла испољити најснажнији утицај на ток завршног дела битке на Брегалници, стављена у улогу пасивног посматрача. Тек у 22,30 часова добила је наређење да сутрадан, 9. јула, предузме енергично гоњење бугарских снага преко Радовишта, али је ово наређење издато сувише касно.

На овакав завршетак битке на Брегалници утицала је и српска Врховна команда. Обавештена да су Бугари напустили штипске положаје, а под утицајем неповољних извештаја команданта 2. армије генерала Степе Степановића, она је 8. јуна у 16 часова наредила команданту 3. армије да одмах упути Дринску дивизију I позива у Велес ради транспортовања за Ниш, а Шумадијску дивизију I позива у Куманово, где ће добити заповест за даље кретање. Те две дивизије су извучене са Брегалничког бојишта управо у тренутку када је требало учинити последњи покушај да се, паралелним гоњењем ка Царевом Селу, угрози одступница главних снага бугарске 4. армије и експлоатише већ извојевана победа на Брегалници. Истина, Бугари су 9. јула напали јаким снагама (20 батаљона и 8 батерија) Црногорску дивизију и принудили је да напусти Говедарник и Дуличке висове. Два дана раније, трупе бугарске 5. армије предузеле су обухватни напад на левом крилу Дунавске дивизије II позива, заузеле Чупино брдо и озбиљно угрозиле леви бок српске 1. армије. Ови маневри су навели српску Врховну команду на извлачење Дринске и Шумадијске дивизије са брегалничког бојишта и омогућили бугарској 4. армији да несметано изврши бочни марш и доведе своје трупе на Калиманске висове, на којима је зауставила наступање српских трупа ка Царевом Селу и тако избегла опасност од опкољавања.

Напад српске 3. армије на бугарске положаје код Штипа потпуно је, дакле, промашио свој циљ, у првом реду зато што српско командовање није знало да се прилагоди наглој промени оперативне ситуације и на време предузме одговарајуће мере. Још 6. јула по подне запажено је да се Бугари повлаче са својих положаја на планини Серти, док је 7. јула око 15 часова било очигледно да бугарска штипска група напушта све своје положаје. Па ипак, командант српске 3. армије не предузима никакве мере да покрене у акцију своје дивизије, које са десне обале Брегалнице пасивно посматрају извлачење бугарских трупа са штипских положаја. Штавише, он је 8. јула одложио наређени напад својих трупа за пуних седам часова, да би сачекао прелазак Моравске дивизије II позива преко Брегалнице, и тиме створио драгоцено време бугарским заштитницама (главне снаге су се извукле још у току ноћи 7/8. јула) да се несметано повуку. Мада на штипским положајима није било ниједног бугарског војника, наступање трупа 3. армије, које је после дугог колебања започело 8. јула по подне, развијало се веома споро и опрезно. Тек када се сасвим сигурно уверио да је непријатељ одступио, генерал Јанковић је издао наређење за гоњење. У то време, последњи бугарски делови били су измакли из оперативног и тактичког додира. Ако се има у виду чињеница да су трупе српске 3. армије наступале на фронту широком преко 50 километара (од Криволака до с. Зрноваца), онда се може рећи да је ова акција класичан пример како не ваља радити.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Општи осврт на брегалничку битку

Заузимањем бугарских штипских положаја у сумрак 8. јула 1913. године српска војска је победоносно завршила одлучујућу битку другог балканског рата, а уједно и највећу и најкрвавију битку у својој дотадашњој ратној историји, како по ангажованим снагама тако и по времену трајања и простору на коме се одигравала - битку на Брегалници. У жестоким окршајима на Брегалници и Злетовској реци, код Штипа и Кочана, на планини Серти и масиву Осогова, на Вардару код Криволака, Пепелишта, Удова и Ђевђелије, српски војници, подофицири и официри испољили су високе ратничке квалитете и у сваком погледу надмашили свог противника. Француски војни посматрач Ален де Пененрен о томе је забележио: "Српска војска и њени команданти показали су не само издржљивост која је изнад сваке похвале него и снагу и страховиту офанзивну способност, која се не може спорити, као и стварну надмоћност над толико хваљеном бугарском војском." Сличне оцене изнео је и аустроугарски војни изасланик у Београду генералштабни мајор Ото Гелинек, који у свом извештају начелнику Генералштаба истиче да је држање обичних војника, српских сељака, у брегалничкој бици "достојно дивљења". "Српски официри су ми причали" - пише Гелинек - "да нису веровали да је њихов сељак тако миран и хладнокрван. Енглески војни изасланик посматрао је фронтални развој два батаљона који се, под снажном артиљеријском ватром, одвијао по свим правилима као на полигону" (ради се о развоју 1. и 2. батаљона 3. пиротског пука 30. јуна на падинама Јежевог брда). Гелинек посебно подвлачи да јединице другог позива ни у чему нису заостајале за онима из првог позива.

Српска војска, обогаћена драгоценим искуством из првог балканског рата, показала је велику храброст, упорност и издржљивост како у одбрамбеним тако и у нападним дејствима, упркос томе што је други балкански рат по свом карактеру био неправедан. То се може објаснити чињеницом да је рат избио око територије коју је ослободила српска војска и која је дуго била у саставу српске средњовековне државе, тако да су је обични војници, под утицајем званичне пропаганде, сматрали српском националном територијом, као и чињеницом да су бугарске трупе извршиле изненадни ноћни напад на српску војску без претходне објаве рата.

У прилог наведених, веома високих оцена о српској војсци речито говори и пример Дринске дивизије I позива, која је 30. јуна пуних девет часова издржала страховит притисак главних снага бугарске 4. армије на фронту широком преко 20 километара до пристизања првих појачања. Тимочка дивизија II позива је водила петодневне неравне борбе са скоро троструко надмоћнијим бугарским снагама, у којима је, штитећи десни бок 3. армије, изгубила 30 одсто борачког састава. Изразит пример велике храбрости и пожртвовања показале су трупе Шумадијске дивизије I позива другог дана битке, када су у енергичном противнападу до ногу потукле 13. и 26. пук 7. рилске дивизије, што је имало пресудан утицај на даљи ток битке. Ваља истаћи пример 3. пука Моравске дивизије II позива, који је од 2. до 5. јула, дејствујући на одвојеном правцу под веома тешким оперативним и тактичким условима, дао велики допринос у сламању десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду, а самим тим и победоносном завршетку битке на Брегалници. Велику улогу одиграле су, првога дана битке, и мање предстражне јединице (одељења, водови и чете), које су онемогућиле Бугаре да изненаде главне снаге док су се још налазиле у бивацима.

Улога српских официра у брегалничкој бици била је, такође, велика, нарочито трупних официра (активних и резервних). То су запазили и у својим извештајима подвукли сви страни војни посматрачи и публицисти. Истина, француски војни изасланик потпуковник Фурније и његов енглески колега, који су се у јеку битке налазили у штабу српске 1. армије, изнели су мишљење да је удео команданата дивизија у српским победама незнатан. О свим осталим трупним официрима мишљења су неподељено висока. Мајор Гелинек је, на пример, забележио: "Команданти пукова и батаљона, млади потпуковници и мајори у добу између 32 и 40 година поново су предводили своје јединице у јуришима, тако да је доста виших официра погинуло или рањено. О нижим официрима чују се само речи похвале." Осврћући се на изванредно значајну улогу резервних официра, Гелинек посебно наглашава да је, будући да се ради о школованим људима, десетомесечно ратно искуство било сасвим довољно да "скоро нестане разлике у војној обучености активних и резервних официра", чак и у техничким и коњичким јединицама. Наведена неповољна оцена о раду команданата дивизија је, ипак, преоштра, јер ако је у њиховом раду било пропуста, у целини узев њихов рад је био задовољавајући, нарочито у одсудним тренуцима битке.

И бугарска војска је ушла у други балкански рат обогаћена искуствима из победоносног рата са Турском. Међутим, деветомесечно ратовање и чежња за кућом, релативно велики губици, појава заразних болести, а нарочито непопуларност рата против дотадашњих савезника Србије, Црне Горе и Грчке, штетно су утицали на борбени морал војске, што се уочи самог рата испољило чак и у форми отворених побуна у неким јединицама. Од тога, разуме се, није била поштеђена ни 4. армија. У завршној фази њене концентрације избиле су побуне у 22. и 49. пуку 7. рилске дивизије. Војници су изјавили да неће да ратују са људима са којим су се заједнички борили против Турака и да траже демобилизацију. Па ипак, када је рат почео, сви бугарски пукови су се жестоко тукли, о чему јасно говоре обострано велики губици. Истина, заробљени бугарски војници изјављивали су да су их официри револверима терали у напад и да су оне који би били принуђени на повлачење митраљеском и артиљеријском ватром поново нагонили у борбу. Мајор Гелинек у наведеном извештају истиче да су бугарски официри "свирепо злостављали српске рањенике и заробљенике и својим војницима говорили да и њих иста судбина очекује код Срба", да би на тај начин осујетили дезертерство и предају. Сигурно је да су све те мере имале извесног утицаја на држање бугарских војника у брегалничкој бици, али је исто тако сигурно да је вишемесечна шовинистичка пропаганда бугарских владајућих кругова, у којој су Срби и Грци приказивани као неверни савезници који су заузели делове "бугарске националне територије", који крше постојеће међудржавне уговоре и оспоравају Бугарској "историјско право" на Македонију - имала великог успеха у војсци. Тиме се објашњавају упорност и пожртвовање са којима се бугарска војска борила за територијалне претензије својих владајућих кругова, као и поједини поступци којима је прибегавала: истицање белих застава, а затим изненадно отварање ватре на противничке трупе које би неопрезно кренуле напред, масакрирање заробљеника (не изузимајући ни рањенике), намерно остављање војника оболелих од колере да би се зараза пренела на противничке трупе и сл. Што се тиче официрског кора, главни терет рата носили су, као и у српској војсци, трупни официри, пре свега нижи.

Утицај српске Врховне команде на ток брегалничке битке може се поделити у два дела: прва четири дана тај утицај је био веома позитиван и користан, док је у другом делу битке дошло до преокрета у негативном смислу. Повучено је неколико погрешних потеза који су омогућили Бугарима да преброде кризу у коју су запали после сламања десног крила 4. армије на Рајчанском риду и неуспеха 2. армије у бојевима код Кукуша, Калиновика, Лахне и Дојрана. Иако се све до почетка рата није дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку: на десној обали Брегалнице и Злетовске реке или, пак, на линији Динлерски положај - Градиште - Страцин, Врховна команда је 25. јуна одлучила да примакне главне снаге ближе Брегалници и Злетовској реци, што је знатно утицало на развој ситуације у првој фази битке. Када је 30. јуна добио потпуније извештаје о бугарском нападу на фронту 1. и 3. армије, војвода Путник је, око 16 часова, донео одлуку да 3. армија по сваку цену брани своје положаје на првој линији (упркос захтеву генерала Јанковића да своје трупе повуче на другу линију), а да главне снаге 1. армије, концентрисане на простору Кратово - Црни врх - Градиште, пређу у енергичан противнапад правцем Рајчански рид - Кочани. Ова одлука је имала судбоносан значај за цео ток и исход брегалничке битке. Позитиван утицај на развој ситуације имала је и одлука Врховне команде да већ трећег дана битке ангажује своју стратегијску резерву (Црногорска дивизија је стављена на располагање команданту 1. армије, док је Добровољачком бригадом ојачана Тимочка дивизија II позива), мада је због тога била принуђена да у току битке парира нове противникове подухвате скидањем трупа са једног дела фронта и њиховим упућивањем на други.

Обрт у раду српске Врховне команде почео је одлуком о упућивању Шумадијске дивизије I позива у састав 3. армије и рокирању трупа ове армије низ Брегалницу ради пасивне одбране на десном крилу, која је донета 4. јула - управо у тренутку када је требало појачати притисак на разбијено десно крило бугарске 4. армије и енергичним надирањем ка Царевом Селу, у садејству са грчком војском, извршити стратегијско опкољавање 2. и 4. армије на простору између Струме и Брегалнице. Том одлуком започела је серија нецелисходних мера и полумера српског командовања које су имале озбиљне последице на даљи ток битке. Уместо да појача, Врховна команда је ослабила своје лево офанзивно крило за целу једну дивизију. То је значило губљење стратегијске иницијативе и испуштање експлоатације већ добијене битке. Серија крупних промашаја завршена је одлуком о извлачењу Дринске и Шумадијске дивизије I позива са брегалничког бојишта, донетом 8. јула, у тренутку када је требало учинити последњи покушај да се, паралелним гоњењем ка Царевом Селу, угрози одступница главних снага бугарске 4. армије и употпуни већ извојевана победа на Брегалници.

Узроке за тако озбиљне пропусте једног, доиста, даровитог војсковође као што је био Радомир Путник, српски војни критичари су тражили и налазили у томе што се он, наводно, круто придржавао званичних доктринарних начела, затим у компликованости опште ситуације на српско-бугарском ратишту, претераној осетљивости српског командовања на продор бугарских трупа на српску територију на нишавском и подунавском правцу, у малодушности команданта 3. армије, песимистичким извештајима команданта 2. армије, слабом раду извиђачке и обавештајне службе, итд. Неоспорно је да су наведени разлози имали утицаја на делатност Врховне команде, нарочито лош рад извиђачке и обавештајне службе, због чега је војвода Путник морао "да оперише са завезаним очима" и често доноси одлуке на основу претпоставки. Међутим, неки страни војни посматрачи су главни узрок неактивности војводе Путника у завршној фази брегалничке битке видели у томе што основни ратни циљ Србије и није био уништење главних снага бугарске војске, већ одбрана и задржавање спорне територије у Македонији. Тих дана је Никола Пашић упозорио српске посланике на страни "да не би требало рушити све мостове за евентуалну обнову Балканског савеза" (са овим је била упозната и Врховна команда) и упутио војводи Путнику молбу румунске Врховне команде "да се избегава одсудна битка док румунска војска не буде спремна за акцију", па је то, несумњиво, спутавало активност српског командовања у другом делу битке на Брегалници.

Предузимајући напад против главних снага српске војске само са 4. армијом, бугарско командовање је занемарило основно стратегијско начело - "у одсудном моменту на решавајућем месту бити јачи". Изгледа да ни оно није имало у плану уништење противникове живе силе, већ заузимање спорне територије у Македонији. Потцењујући снаге и могућности противника, сматрало је да је за реализацију тога циља довољно ангажовати само 4. армију јачине 130.000 људи, а да нема потребе за увођење у борбу осталих армија концентрисаних на српско-бугарској граници. Исту грешку учинио је и командант 4. армије када је дејства својих јединица усмерио дивергентним правцима: према Царевом врху, Дренку, Алачугу, Богословцу, Криволаку и Удову, без јасно израженог тежишта. Ни први неповољни извештаји са бојишта, који су јасно наговештавали да "устремљени напад" на Србију и Грчку није постигао свој циљ, нису ослободили заблуде бугарско командовање о снази и могућностима српске и грчке војске. Истина, оно је покушало да исправи судбоносну грешку обустављањем започетих војних операција, али још увек није ни помишљало да уведе у борбу све расположиве снаге. Тек петог дана битке, када је командант 4. армије недвосмислено упозорио новог помоћника врховног команданта Ратка Димитријева да је катастрофа неизбежна, Врховна команда се одлучила да уведе у борбу 1. и 3. армију, које су до тада пасивно посматрале развој догађаја. Захваљујући томе и поменутим грешкама српског командовања, бугарска 4. армија је избегла катастрофалан пораз.

Отпорна снага српских трупа на брегалничком бојишту знатно је појачана фортификацијским уређењем земљишта. Наиме, још пре почетка рата тамо су изграђени обични стрељачки заклони за предња предстражна одељења, положаји предстража били су уређени по типу ојачане пољске фортификације, док су главне одбрамбене линије представљале читав систем малих упоришта, стрељачких ровова и артиљеријских заклона. Мајор Гелинек пише "да је скоро сваки вис, који је иоле дошао у обзир за одбрану, био фортификацијски ојачан". Посебно ваља истаћи широко разгранате радове на путној мрежи, који су омогућили пребацивање артиљерије чак и на масив Осогова, као и саобраћај теретних и путничких возила у свим правцима.

У брегалничкој бици артиљерија је одиграла врло значајну улогу. У почетној фази Срби су имали значајна преимућства, јер је њихова артиљерија имала солидно уређене положаје и довољно муниције, као и измерене даљине за отварање ватре. Међутим, после одбијања бугарског напада, испољиле су се и неке озбиљне слабости основне масе српске артиљерије (пољски брзометни топови система "Шнајдер - Кане"): мали домет, сувише положена путања и слаба покретљивост на брдско-планинском земљишту. Будући да се брегалничка битка одигравала управо на таквом земљишту, да су у току битке артиљеријске батерије истурене у прве борбене линије и да је битка вођена на фронту широком око 75 километара - брдска артиљерија је била много погоднија за праћење пешадије, а она је у српској војсци била заступљена у малом броју (свега девет батерија). У том погледу Бугари су били у предности: имали су 23 брзометне брдске батерије, а изврсно су руковали брдским топовима и постизали велику прецизност у гађању. Ваља посебно истаћи значајну улогу коју је у одсудним тренуцима битке одиграла хаубичка артиљерија. Неки страни војни посматрачи забележили су да је прецизна ватра српских хаубица "имала пресудну улогу у поновном заузимању изгубљеног положаја код с. Дренка", којим је почео преокрет битке на Брегалници у корист српске војске.

У почетку битке српска санитетска служба је веома добро функционисала. Први рањеници су стизали у болнице са беспрекорним завојима. Тријажа рањеника у Скопљу била је, такође, добро организована. Тамо су, поред лечења лакших рањеника, вршени и неодложни хируршки захвати. Остали рањеници су упућивани у унутрашњост Србије, пре свега у Београд, где су вршене сложеније хируршке интервенције. Међутим, нагло повећање броја рањеника и тешкоће у њиховој евакуацији (пренос рањеника до болнице у Скопљу, који је вршен колима и возом, трајао је пуна четири дана) озбиљно су отежали рад санитетске службе, па је у последњим транспортима било скоро 50 одсто рањеника са загнојеним или уцрвљаним ранама. Услед велике врућине и претераног напрезања долазило је до честих сунчаних удара. Појава колере задавала је највише бриге српском санитету. Мада је, захваљујући енергичним епидемиолошким мерама, та опасна заразна болест после петнаест дана изгубила карактер епидемије, од ње је умрло око 5.000 људи. После пристизања помоћи из иностранства, санитетска служба у унутрашњости земље добро је функционисала.

Иако се у току брегалничке битке српске трупе нису много одвајале од база за снабдевање, материјално-техничко снабдевање није било беспрекорно. Напротив, у том погледу испољене су озбиљне слабости, нарочито што се тиче дотура људске хране. На положаје се понекад дотурао буђав и неупотребљив хлеб. Месна средства нису била довољна да надокнаде неблаговремен дотур из позадине. Тек после заузећа Кочана стање се побољшало, јер је на терену било доста пиринча, а заплењене су од Бугара веће количине хране и седам пољских пекарница. Недостатак одећне опреме осетио се само код оних делова који су се налазили на масиву Осогова, услед повремених киша. У јединицама које су се бориле у долини Брегалнице, Злетовске реке и Вардара, војници су били преоптерећени зимском опремом, која за лето није била потребна. Посебан проблем је представљало снабдевање трупа водом за пиће, пошто је битка вођена по великој јулској жеги, а вода из Брегалнице била је загађена колером. Удаљавање трупа 1. и 3. армије од Куманова и Велеса поставило је нове проблеме служби снабдевања, јер су се транспортна средства са коњским и воловским запрегама споро кретала. Упркос томе, снабдевање трупа муницијом функционисало је веома добро у свим фазама битке на Брегалници. Српске трупе су биле боље снабдевене од бугарских; дугачки комуникацијски правци којима је вршен дотур и слабе коморе отежавали су уредно снабдевање бугарске 4. армије храном и муницијом, што се рђаво одражавало на борбени морал њених трупа.

Са каквом је упорношћу вођена брегалничка битка, најбоље показују велики обострани губици. Срби су изгубили 16.620 људи, од којих 3.000 погинулих. Бугарски губици нису тачно познати, али, с обзиром на то да је Бугарска у другом балканском рату изгубила 93.000 људи, сигурно је да више од једне трећине отпада на Брегалницу.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Преглед операција на грчко-бугарском фронту за време брегалничке битке

За операције против Грчке бугарска Врховна команда концентрисала је само 2. армију (3. и 11. дивизија, Сереска самоостална бригада, 1. бригада 10. дивизије, Драмска самостална бригада, Портолагоски и Дедеагачки гарнизон), јачине 67 пешадијских батаљона, 16 коњичких ескадрона и 40 батерија разног калибра. Те су снаге биле развучене на фронту широком преко 300 километара, због тога и нису имале изгледа на успех у офанзивним операцијама. Додуше, према пројекту ратног и почетног операцијског плана бугарске Врховне команде, у почетку рата требало је да 2. армија дејствује само крилима: левим да овлада целом беломорском обалом и левом обалом р. Струме при њеном ушћу, а десним да задузме Ђевђелију, тамо се добро утврди и сачека долазак појачања из 4. армије (четири бригаде са одговарајућом артиљеријом), а затим нападне на Солун. Међутим, ни предвиђена појачања не би битније изменила однос снага на грчко-бугарском фронту, будући да је пред бугарском 2. армијом стајало девет грчких дивизија и једна коњичка бригада, које су у свом саставу имале 80 пешадијских батаљона, 42 батерије топова, осам дивизиона и осам ескадрона коњице, укупно 148.000 људи, 230 топова и 132 митраљеза. Пет дивизија налазило се на централном делу фронта, тј. на положајима испреед Солуна, две на крилима (7. дивизија на фронту између Егејског мора и Бешичког језера и 10. дивизија на десној ообали Вардара код Гуманџе), а две дивизије и коњичка бригада у стратегијској резерви Врховне команде код Солуна. Десни бок грчке војске био је заштићен Белим морем, леви р. Вардар, а центар је на ширини од преко 50 километара био ослоњен на Бешичко и Лагадинско језеро. Врховни командант грчке војске био је краљ Константин, а начелник штаба Врховне команде генерал Виктор Дусманис.

Бугарска Врховна команда, очигледно, није узела у обзир наведене елементе ситуације када је, 28. јуна, наредила команданту 2. армије генералу Николи Иванову да "најенергичније нападне грчку војску код Лефтере и Чајазе и да се добро утврди у тим пристаништима". У духу ове директиве, генерал Иванов је наредио својим трупама да у току ноћи 29/30. јуна нападну грчку војску на целом фронту од Дојранског језера до Орфанског залива, потисну противникове снаге из Правичног подручја до линије р. Струма - Тахинско језеро и обезбеде Кавалски залив са западне стране. У наређењу је наглашено да се противниковим снагама не сме дати могућност да се повуку на десну обалу Струме.

Поступајући по овом наређењу, деснокрилна група бугарске 2. армије (3. бригада 3. балканске дивизије) прешла је у напад, у три колоне. Десна колона је очистила од српских предстража с. Фурку, Богданце и Стојаково, док је централна (главна) колона, после жестоке борбе са два српска батаљона III позива, заузела око 18 часова мост на Вардару код с. Богородице, а затим и варош Ђевђелију и утврдила се на обалама Вардара. Лева колона је потисла предње делове грчке 10. дивизије са положаја код с. Ореовице и заузела јужни део тога села, али је убрзо обасута жестоком ватром грчке артиљерије и принуђена на повлачење према с. Мачукову. На централном делу армијског фронта, 2. бригада 3. балканске дивизије и 1. бригада 10. дивизије избиле су до пада мрака на линију Кукуш - Негован, не наилазећи на озбиљнији отпор грчких трупа. У исто време, Сереска бригада је, после краће борбе, одбацила делове грчке 7. дивизије са линије Берово - Сува Бања и отпочела да се утврђује на тој линији. На левом армијском крилу, где је било тежиште напада, трупе бугарске 11. дивизије и Сереске бригаде још у току ноћи 29/30. јуна очистиле су од грчких трупа рејон Правишта и избиле на леву обалу р. Струме према Чајази. Приликом повлачења Грци су спалили мост код Еникеја, док су мост код Чајазе, преко кога је бежало месно становништво, бранили артиљеријском ватром.

Резултати које је постигла бугарска 2. армија током 30. јуна били су, дакле, веома скромни. Њен напад је био тако кратког замаха да ниједна група није успела да дође у додир са главним снагама грчке војске. На другој страни, Грци су тога дана напали 3. батаљон бугарског 14. пука, који је, на основу грчко-бугарског споразума о демаркационој линији, био стациониран у Солуну и, после огорчене ноћне борбе, заробили 19 официра, 1200 војника и 80 комита. Осим тога, том приликом погинула су 54 бугарска војника и 6 комита, док је 17 војника рањено. Па ипак, генерал Иванов је у свом извештају, упућеном Врховној команди 30. јуна увече, истицао да "противник даје слаб отпор, а затим се повлачи брзо и неуредно", и тражио да се убрза груписање и појачавање трупа јужно од Кукуша. Врховна команда је још у 15 часова, на основу првих оскудних извештаја са бојишта, издала директиву за дејства 2. и 4. армије наредног дана. Другој армији је наређено да, после заузимања Чајазе и ушћа Струме, приступи груписању снага на линији Кукуш - Негован, јер ће, уколико се операције 4. армије буду повољно развијале, добити наређење за напад на Солун и да ће у ту сврху бити ојачана са две до три бригаде.

Међутим, обавештен да Грци концентришу јаке снаге према левом армијском крилу и да је 6. бдинска дивизија добила задатак да дејствује према Штипу, командант 2. армије није приступио наређеном прегруписавању снага, сем што је Сереској бригади, око подне, наредио да отпочне транспортовање железницом за Кукуш. Остале јединице су током 1. јула утврђивале своје положаје, не упуштајући се у офанзивна дејства. У 16 часова Врховна команда је телеграфисала генералу Иванову да "с обзиром на озбиљност положаја 4. армије, обустави сва офанзивна дејства и пређе у одбрану". У духу тога наређења, 2. армија је приступила груписању снага за одбрану на правцима: Дојран - Струмица (3. бригада 3. дивизије), Кукуш - Бутково (2. бригада 3. дивизије), Солун - Серез (1. бригада 10. дивизије) и Нигрита - Орљак (Драмска самостална бригада). У исто време, 11. дивизија је добила задатак да обезбеди ушће Струме и беломорску обалу. Будући да су снаге 2. армије биле развучене на фронту широком преко 100 километара, између наведених група остали су велики непоседнути међупростори, што је отежавало обезбеђење крила и бокова.
Да ли сте знали?

Да ли сте знали да овај сајт има "да ли сте знали" секцију која приказује разне, различите занимљивости.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Бој код Кукуша

После ликвидације бугарског гарнизона у Солуну, грчка Врховна команда је издала директиву својим трупама да 2. јула изјутра пређу у општу противофанзиву на фронту од Тахинског језера на истоку до Ђевђелије на западу. Њена основна замисао била је: главним снагама окружити и уништити бугарске снаге у рејону Кукуша и, напредујући према северу, раздвојити бугарску 2. армију на два дела, а потом, уз садејство помоћних снага, приступити почесном уништењу тих делова. У духу ове идеје, дивизије су добиле следеће задатке:

- 7. дивизија, развијена на десном крилу грчке војске, да овлада Нигритом, а потом настави наступање према мосту па р. Струми код Орљака ради пресецања правца Солун - Серез;

- 1. и 6. дивизија да наступају општим правцем Солун - Серез и нападну бугарске снаге у рејону Негована;

- централна група (2, 3, 4. и 5. дивизија и Коњичка бригада) развијена на фронту између с. Рахманли и реке Вардара, да предузме концентрично наступање према Кукушу;

- 10. дивизија, која се налазила на десној обали Вардара, образовала је лево крило грчке војске ради напада на противникове трупе на висовима код Калинова и садејства са главним снагама у нападу на Кукуш.

Другог јула изјутра, централна група је отпочела наступање на широком фронту од с. Раханли на истоку до Сару Пазара на западу, усмеравајући главне снаге долином р. Галика. Предстражни делови бугарске 2. бригаде, која се утврђивала на линији с. Женско - с. Салхал, на време су приметили кретање грчких дивизија и после краће борбе повукли се на раније припремљене положаје. Када су се, око 8 часова, грчке снаге приближиле бугарским положајима, обасуте су ефикасном артиљеријском и митраљеском ватром, која им је нанела знатне губитке; десетковани су први ешелони 16. и 23. пука грчке 5. дивизије, која се налазила на тежишту напада, а ништа боље није прошао ни 22. пук исте дивизије, када је из резерве уведен у борбу. Међутим, будући да бугарска артиљеријска ватра није могла да покрије цео фронт, грчке трупе су наставиле наступање нетученим просторима, уклињавајући се у непоседнуте међупросторе и обухватајући крила и бокове бугарског положаја. Док је на десном крилу бугарски 29. пук успео да сузбије напад грчке 3. дивизије, дотле су на центру снаге 4. и 5. дивизије успеле да се уклине у непоседнути међупростор између 29. и 32. пука и да парирају уништавајућу ватру бугарске артиљерије. На левом бугарском крилу, јединице грчке 2. дивизије спустиле су се, око 9 часова, у долину р. Курудере, одакле су, 30 минута доцније, кренуле ка северозападу. Један пук се дубоко уклинио између главних снага бугарског 32. пука и његовог левокрилног обезбеђења и озбиљно угрозио позадину левог одсека.

Око 12 часова, грчка артиљерија (око 15 батерија) отворила је снажну ватру на целом фронту и неутралисала један број бугарских артиљеријских оруђа, што је омогућило пешадији да енергичније крене у напад и опасно угрози оба крила бугарске одбране на положајима јужно од Кукуша. Друга бригада бугарске 3. дивизије се и даље грчевито бранила, обасипајући нападача блиском пешадијском и артиљеријском ватром, али притиснута од вишеструко надмоћнијих грчких снага, затражила је, око 15 часова, одобрење за повлачење. Генерал Иванов је на тај захтев одговорио: "Учините све што можете да одржите положај док не стигну појачања. Дубоко сам уверен да ће бугарски војник, који је снагом стихије потукао стварно снажног противника - Турчина, бити у стању да прегази страшљиве Грке, чак и да су десет пута јачи." Упркос томе, десетковане трупе 2. бригаде повукле су се, пред вече, на главни положај код Кукуша који је био веома погодан за одбрану. Имао је облик потковице са отвором према северу, па су му крила и бокови у великој мери били заштићени од обухвата, а брижљиво изграђени фортификацијски објекти пружали су могућност за упорну одбрану. У току ноћи 2/3. јула, на ове положаје су приспела и прва појачања - 68. пук Сереске самосталне бригаде. Једним његовим батаљоном ојачан је десни одсек 2. бригаде, а другим леви одсек, док су преостала два батаљона задржана у резерви. Осим тога, према Кукушу су хитале и следеће јединице: 67. пук Сереске бригаде, три батаљона 3. бригаде 7. рилске дивизије и хаубички артиљеријски дивизион.

Извештавајући Врховну команду о ситуацији на фронту 2. армије, генерал Иванов је истицао: "Данас смо се упорно бранили, али смо ипак били принуђени да се повучемо и тиме пружимо могућност противнику да се увери у свој успех, што може да га подстакне да сутра буде још смелији."

Међутим, због осетних губитака које је претрпела у току 2. јула, грчка централна група наставила је, 3. јула, наступање сувише споро и опрезно. На десном крилу, 2. дивизија је посела полазне положаје на висовима источно од с. Хамборћоја, без озбиљнијих борби, и тиме се задовољила. Пошто се још претходног дана истакла напред, 4. дивизија је оклевала и чекала да се суседне дивизије прописно поравнају са њом. Први ешелон 5. дивизије успоставио је, око 13 часова, додир са главним бугарским снагама, али је општи напад одложен за 15,30 часова због заостајања артиљерије. Трупе 3. дивизије изгубиле су много времена у борби са бугарским предстражним деловима, тако да су тек око 15 часова избиле пред главну одбрамбену линију бугарског 29. пука. Коњичка бригада је водила борбу са истуреним коњичким патролама и вршила извиђање према десном боку бугарског положаја код Кукуша.

Тек када су све четири дивизије подишле главном положају бугарске 2. бригаде, отпочела је снажна артиљеријска припрема у којој су учествовале 23 пољске и брдске батерије. Цео бугарски положај је био обавијен димом од експлозија граната и упаљене суве траве, што је олакшало наступање пешадије. Али, чим су се густи стрељачки стројеви примакли бугарским рововима на око 800 метара, дочекани су снажном пешадијском и артиљеријском ватром (бугарске батерије су одмах прекинуле двобој са грчком артиљеријом и сву своју ватру сасредиле на пешадију) и принуђени да залегну. Све до пада мрака пешадија није могла ни корака напред. Око 18 часова, Грци су покушали да се једним пуком Коњичке бригаде обиђу десно крило бугарског положаја, али у томе нису успели, јер је управо у тренутку када је тај пук стигао у рејон с. Јанешева, у железничку станицу ушао воз са једним батаљоном 67. пука, који се одмах развио за борбу и принудио грчку коњицу на повлачење. У току ноћи 3/4. јула, Грци су предузели неколико напада на лево крило бугарског положаја који, такође, нису дали значајније резултате. Упркос томе, грчка Врховна команда је била задовољна постигнутим резултатима. У њеном извештају упућеном тог дана министру војске, између осталог, каже се:

"Испред Кукуша наше дивизије, у низу огорчених борби, потисле су непријатеља са његових положаја, које су обично заузимале борбом прса у прса. Гонећи противника у правцу Кукуша, наше снаге су стигле испред самог града."

На основу тога и других извештаја који су увече приспели у Врховну команду, грчки краљ је, око 22 часа, издао директиву којом је наређено да дивизије централне групе у току ноћи пребаце своју артиљерију на нове положаје и у освит 4. јула наставе напад на Кукуш; 1. и 6. дивизија да формирају један мешовити одред од два пука (из сваке дивизије по један) и да га, са брдском артиљеријом 1. дивизије и одговарајућим службама, упуте најкраћим путем у рејон Стрезова ради напада у леви бок и позадину бугарског положаја код Кукуша; да 10. дивизија, не обазирући се на жртве, овлада Калиновском клисуром и избије у позадину Кукуша; да Коњичка бригада смелим и енергичним нападом уништи бугарски 10. коњички пук.

У духу тога наређења, дивизије су наставиле напад још у току ноћи, усмеравајући главне снаге на лево бугарско крило. Наступајући под заштитом мрака долином р. Галика, трупе 2. дивизије су изненадиле бугарско левокрилно обезбеђење и принудиле га на повлачење, а затим, после снажне артиљеријске припреме, извршиле јуриш на прву одбрамбену линију (бугарски главни положај је био уређен по систему отпорних тачака). Бугари нису сачекали јуриш, већ су се повукли на другу линију. Грчке трупе су лако заузеле две отпорне тачке, али су у даљем наступању задржане снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром, која им је нанела велике губитке. Око 6 часова, Бугари су прешли у противнапад, натерали два пука грчке 2. дивизије у бекство и повратили изгубљене положаје. Криза је преброђена захваљујући великим напорима официра и приспелим појачањима из дивизијске резерве.

Напад на бугарско лево крило обновљен је око 8,30 часова, али овога пута комбинован са снажним фронталним притиском трупа 4. и 5. дивизије. Обасуте снажном ватром грчких батерија која је, просто, поравнала грудобране бугарских ровова, трупе левог одсека су почеле да напуштају своје положаје. Већ у 8,50 часова, командант одсека је известио команданта бригаде да 1. и 3. батаљон, "тучени пакленом артиљеријском ватром", напуштају своје отпорне тачке, и тражио да му се хитно упути помоћ. Схватајући сву тежину ситуације, командант бригаде је наредио 1. батаљону 67. пука (последња бригадна резерва) да изврши противнапад и заустави продор непријатеља, али је и он, дочекан уништавајућом пешадијском и артиљеријском ватром, заустављен тако рећи на полазном положају. После заузимања отпорне тачке број 12, Грци су напали отпорну тачку број 11 с бока и из позадине. Посада се пожртвовано бранила, а када је почела да напушта преоране ровове, било је већ касно - одступница јој је била пресечена, па је уништена или заробљена. Само педесетак људи успело је да се пробије.

У међувремену, 4. и 5. дивизија вршиле су снажан притисак на унутрашња крила 29. и 32. пука и после огорчене борбе принудиле крилне батаљоне ових пукова да се повуку на линију отпорних тачака. Настављајући напад појачаним темпом, Грци су до 10,30 часова заузели отпорне тачке број 8 и 9, а затим пренели целокупну артиљеријску и пешадијску ватру на отпорну тачку број 10, где се налазио и командант левог одсека пуковник Јосипов, који је чинио очајничке али безуспешне напоре да одржи главни положај. Увиђајући неизбежну пропаст, командант бригаде је, још око 9 часова, телефонирао команданту дивизије "да са разбијеним левим крилом и пробијеним центром није у стању да одржи положај", и затражио одобрење за повлачење, а у исто време издао својим трупама наређење да се нико не повлачи без његовог одобрења, истичући "да ће пуцати на свакога онога ко би то покушао".

По одобрењу команданта дивизије, и последње трупе левог одсека напустиле су своје положаје око 11,30 часова. Мада је грчка Врховна команда наредила да се "непријатељ који одступи гони у стопу до потпуног исцрпљивања јединица", ниједна дивизија није предузела гоњење покретом. Па ипак, будући да је повлачење почело из непосредног додира, дошло је до мешања јединица, нереда и панике. Пут којим су се повлачиле бугарске трупе био је покривен побацаним оружјем, муницијом и опремом. Командант Сереске бригаде, која је штитила повлачење, о томе је забележио: "Неред је владао нарочито у позадинским установама и службама. Цео пут повлачења у правцу Круше планине био је покривен баченим оружјем, муницијом итд. Рањеници су били препуштени на милост и немилост судбине: само је мали број њих био евакуисан, док су остали били напуштени на бојишту..."

Трупе десног одсека успешно су одолевале нападу грчке дивизије и Коњичке бригаде, који је имао више демонстративан карактер. Тамо је, после доста снажне артиљеријске припреме, пешадија наступила веома опрезно и споро и тек око 9 часова заузела ровове испред отпорне тачке број 6, принудивши 3. батаљон бугарског 29, пука на повлачење. Остали батаљони су и даље успешно одолевали нападу грчке 3. дивизије, која је готово све своје снаге имала у првој линији. Међутим, због неповољног развоја ситуације на левом одсеку, командант бригаде је, око 9,30 часова, издао наређење за повлачење. Чим је почело извлачење артиљерије и коморе, Грци су предузели гоњење ватром, али не и покретом. Дејствујући са откривених ватрених положаја, грчке батерије су унеле пометњу у деморалисани бугарски 29. пук, који се у повлачењу измешао са 32. пуком, артиљеријом и комором. Сви напори команданта пука да издвоји своје батаљоне из тог хаоса, били су узалудни. То му је успело тек по доласку у рејон с. Снопче, одакле је пук неометано наставио повлачење и увече избио на гребен Круше, где се убиваковао. Бој код Кукуша завршен је, дакле, великом победом грчке војске.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Дејства на правцу Калиново - Дојран

Трећа бригада бугарске 3. дивизије, која је дејствовала на десном крилу 2. армије, добила је наређење да остави код Ђевђелије једну, највише две чете, а да са свим осталим снагама усиљеним маршем крене за Кукуш и узме учешће у одбрани града. Међутим, пошто је тога дана грчка 10. дивизија прешла леву обалу Вардара и принудила бугарски 41. пук да се повлачи према Калинову, командант бригаде је наредио том пуку да што пре поседне висове код с. Аржана и "по сваку цену" онемогући Грке да овладају Калиновским теснацем и опасно угрозе позадину трупа које су браниле Кукуш. Само један батаљон тога пука упућен је ка с. Кресову ради непосредног садејства са 2. бригадом, која је бранила Кукуш.

У духу поменутог наређења, 41. пук (три батаљона, један спорометни дивизион и два митраљеза) посео је, у току ноћи 2/3. јула, одбрамбени положај према вису Бечево. Трупе 42. пука (три батаљона, један спорометни дивизион и четири митраљеза) нису, међутим, успеле да пре почетка грчког напада поседну Аржанске висове, сем једног батаљона.

Напад грчке 10. дивизије на бугарске положаје код Калинова и Аржана почео је 3. јула око 10 часова. Под заштитом снажне фронталне и бочне артиљеријске ватре, грчка пешадија је прешла у напад и око 10,30 часова заузела прве бугарске ровове. У даљем наступању, први борбени ред је наишао на снажан отпор бугарских трупа и принуђен да залегне. Штавише, Бугари су у два маха прелазили у противнапад и одбацили поједине грчке батаљоне на полазне положаје. Тек када је лево крило 10. дивизије заузело Ђевђелију и неоштећен мост на Вардару код с. Богородице, отпочело је повлачење бугарског 41. пука на задње висове који затварају Калиновски теснац. Али, пошто је на те висове убрзо стигао 42. пук и пошто је, после губитка Ђевђелије, десно крило 3. бригаде било озбиљно угрожено, трупе 41. пука су поселе утврђени положај с обе стране пута Ђевђелија - Дојран ради спречавања обухватног маневра грчког левог крила.

Међутим, грчка 10. дивизија је, у току ноћи 3/4. јула, добила наређење да се пробије кроз теснац између Калинова и Аржанског језера и узме учешће у одсудној фази боја за Кукуш. У духу тога наређења, командант дивизије је одлучио да једним пуком и целом дивизијском артиљеријом нападне бугарске снаге на висовима код Калинова, а са осталим снагама да се упути према Кукушу. Око 9 часова, грчке батерије пласиране на Аржанским висовима обасуле су снажном ватром положај бугарског 42. пука на узаном и каменитом гребену код Калинова (ширина гребена износи око четири километра, а дубина свега један километар) и омогућиле пешадији да се готово неометано развије за борбу и отпочне наступање. Напад се, међутим, споро развијао због испресецаности земљишта и дејства бугарске артиљерије. Тек око 11 часова, стрељачки стројеви првог борбеног реда стигли су у подножје Калиновских висова, где су дочекани добро организованом пешадијском ватром и принуђени да залегну у нетученим просторима испред бугарских ровова.

Жилав отпор бугарских трупа изазвао је појачано дејство грчке артиљерије. Четири брзометне батерије обасуле су у 12 часова бугарске положаје који су, од разорних граната и упаљене суве траве и трња, претворени у буктињу. Будући да бугарске трупе, због каменитог земљишта, нису биле добро укопане (ровови нису достигли профил ни за клечећи став), њихов положај је постао неиздржљив. У таквој ситуацији, "многи војници су употребљавали лешеве својих другова да би повећали грудобран и боље се заклонили". Опстанак у тим заклонима убрзо је постао немогућ, јер се "од велике јаре и загушљивог дима није могло дисати". Осим тога, осећао се озбиљан недостатак муниције и воде, а жега је била несносна. На другој страни, Грци су, око 11 часова, добили обавештење да су њихове трупе заузеле Кукуш, а уједно и наређење да одмах предузму гоњење противника. Та вест је изазвала велико одушевљење код војника и официра и подстакла их да незадрживо крену на јуриш.

Схватајући сву тежину ситуације у којој се нашао његов пук, потпуковник Колев је, у 12,30 часова, о томе обавестио команданта 3. бригаде и тражио да му се хитно упуте појачања. Око 14 часова приспела су прва појачања (један батаљон 41. пука), а убрзо је стигао и командант бригаде да би се на лицу места упознао са ситуацијом. Он је том приликом издао неколико наређења за упорну одбрану положаја и обећао да ће одмах упутити, као појачање, још један батаљон 41. пука. Али, управо у тренутку када је тај батаљон пристизао на бојиште, Грци су предузели енергичан напад, комбинујући фронтални притисак са обухватним маневром. Грчке брзометне батерије, дејствујући са откривених ватрених положаја, нанеле су велике губитке 41. пуку, који је пристизао у помоћ одбрани Калинова. У исто време, један батаљон евзона прошао је кроз теснац између Аржанског језера и Калиновских висова, извршио обухватни напад на бугарско лево крило и принудио га на повлачење. У том тренутку, остале снаге грчке 10. дивизије предузеле су јуриш и са западне стране уз стрме и стеновите висове Калинова, обухватајући и десно бугарско крило, које је, такође, почело да се повлачи. Центар се држао још неко време, али је убрзо био принуђен на повлачење, пошто му је запретила опасност од окружења. Командант 42. пука је узалудно покушавао да на следећем гребену заустави своје јединице и организује одбрану. Деморалисани војници се нису обазирали на заповести официра, "сматрајући да више нису дужни да извршавају њихова наређења". Обавештен о томе, командант бригаде је, око 18,30 часова, наредио потпуковнику Колеву да се повуче на утврђене положаје испред Дојрана, уколико не може да се одржи на једном од попречних гребена. Пола сата доцније, генерал Иванов је телеграфисао команданту 6. дивизије, који је са својом 2. бригадом хитао у помоћ угроженом десном крилу 2. армије, да му ставља на располагање 3. бригаду 3. дивизије, са задатком "да активним дејствима заустави напредовање непријатеља, утврди се на положајима јужно од Дојрана и затвори правац који води за Струмицу".

Мада је повлачење бугарских трупа са Калиновских висова извршено у нереду, преморене грчке трупе нису предузеле гоњење покретом, већ су се задржале на заузетим положајима. Тек сутрадан, 5. јула, 10. дивизија је отпочела наступање ка Дојрану. Њој се око 10 часова придружила и Коњичка бригада, а затим и 3. дивизија. Упркос снажном дејству бугарске артиљерије, грчке трупе су предузеле енергичан напад и у 14,30 часова заузеле вис Хисар, важно упориште на десном крилу бугарске 3. бригаде. Међутим, Бугари су овај положај обасули јаком пешадијском и артиљеријском ватром са суседних висова и нанели велике губитке 4. пуку грчке 10. дивизије. Пошто су им убрзо притекла у помоћ два батаљона 6. бдинске дивизије, који су форсираним маршем стигли из Струмице, напад Грка је заустављен на целом фронту, али само привремено. Наиме, 6. јула ујутру, три грчке дивизије (3, 5. и 10) напале су деснокрилну групу бугарске 2. армије (3. бригада 3. дивизије и 2. бригада 6. дивизије) на положајима испред Дојрана и, после огорчене борбе у којој су обе стране претрпеле озбиљне губитке, принудиле је да се увече повуче на десну обалу Анске реке, испред гребена Беласице. Две поменуте бугарске бригаде задржале су се на новим положајима до 7. јула увече, када су нападнуте од знатно надмоћнијих грчких трупа и поново принуђене да наставе повлачење ка Струмици. Пошто су тим повлачењем отвориле пут грчким дивизијама за дејство у бок и позадину главних снага 4. армије, генерал Иванов их је, у току ноћи 7/8. јула, вратио на напуштене положаје (Грци још нису били посели те положаје) са задатком да по сваку цену задрже наступање грчких трупа док се не извуку заостали делови 4. армије, који су се, после изгубљене битке на Брегалници, повлачили правцем Радовиште - Струмица - Петрич.

У међувремену, Грци су овладали планином Крушом и одбацили централну групу бугарске 2. армије (2. бригада 3. балканске дивизије, Драмска бригада и 1. бригада 10. дивизије) на јужни улаз у Рупелску клисуру.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 673
  • Ugled: +81/-0
Пораз бугарских трупа код Лахне и опште повлачење 2. армије

Прва бригада бугарске 10. дивизије (8 и батаљона и 3 батерије) затварала је најважнији правац који од Солуна води за Серез на линији Негован - Берово, дугој око 7,5 километара. Чим је, 2. јула ујутру, обавештен да од Ајватова према Неговану наступају три грчке колоне и да на том правцу дејствују две дивизије (1. и 6), командант бригаде пуковник Пенев одлучио је да прими борбу на висовима јужно од Јанићоја, који су пружали веома повољне услове за одбрану. У духу те одлуке и усмених наређења команданта бригаде, 16. пук је отпочео поседање положаја северно од Ђувезне, а 25. пук висова код Османли Махале.

Мада су грчке трупе у преподневним часовима наступале опрезно, борба је почела пре него што су поменути бугарски пукови посели одбрамбене положаје. Па ипак, централна грчка колона, дочекана снажном артиљеријском и митраљеском ватром, споро је напредовала. Међутим, будући да је бочно обезбеђење бугарске 2. бригаде напустило своје положаје, лева колона је несметано наступала долином р. Курудере, обухватајући десно крило 16. пука. Ангажовањем једног батаљона који је у критичном тренутку пристигао из Негована, тај маневар је привремено осујећен. У међувремену, командант 1. бригаде добио је наређење да пређе у напад и, "дејствујући смело и одлучно", олакша критичан положај 2. бригаде у рејону Кукуша. Иако је било очигледно да противник располаже знатно надмоћнијим снагама, пуковник Пенев је наредио командантима пукова да на целом фронту пређу у напад.

Међутим, у то време 2. бригада је напустила Кукуш, па су Грци предузели енергичан обухватни напад на десно крило бугарског 16. пука. Подржан снажном артиљеријском ватром, 9. пук евзона заузео је, око 14,30 часова, с. Стефанију, а затим и вис Клепе и, настављајући надирање према Караџаћојским висовима, опасно угрозио позадину тога пука. Овај маневар пуковник Панев је парирао бочном артиљеријском ватром и увођењем у борбу два батаљона 25. пука, који су управо у том тренутку стигли из Негована. Али, криза у коју је запала његова бригада није преброђена, јер су убрзо трупе 17. и 18. пука грчке 6. дивизије, наступајући у захвату пута Солун - Серез, предузеле енергичан напад на централни део његовог главног положаја. Бугарима је, ипак, пошло за руком да крајњим напрезањем снага прикују грчке стрељачке стројеве на блиском одстојању испред својих ровова, наносећи им сасређеном пешадијском и артиљеријском ватром велике губитке. До пада мрака Грци нису могли ни корака напред.

Грчка 1. дивизија, која је наступала према Берову, заузела је, својим првим ешелоном (2. и 4. пук), бугарске предње положаје и до пада мрака избила пред главну одбрамбену линију, где се зауставила. Искористивши ноћ и добро познавање земљишта, Грци су у позадину бугарског главног положаја убацили две чете, које су изненадним ноћним нападом заробиле једну бугарску батерију од пет оруђа и заузеле доминирајући вис северозападно од Берова, на који су одмах упутили још две чете. Покушај Бугара да противнападом поврате изгубљени положај и спрече противникове снаге да одвоје 1. бригаду 10. дивизије од суседне Драмске бригаде, завршио се неуспешно. Лево крило 25. пука је било обухваћено, а позадина угрожена. Даљи опстанак на том положају је био немогућ.

Пошто је од пуковника Пенева, у 20,50 часова, добио извештај да је положај 1. бригаде критичан, да су јој оба крила обухваћена и да је противник надмоћан, командант 2. армије је одобрио да се бригада у току ноћи повуче на гребен планине Круше. Команданту бригаде је наређено: "Повуците бригаду на висове северно од Негована, с тим да се на њима одржите по сваку цену, јер би ваше даље повлачење компромитовало положај Драмске бригаде на висовима код Лахне." Чим је добио то наређење, пуковник Пенев је издао заповест за повлачење, али она није благовремено стигла у све јединице, па због тога повлачење неких јединица није отпочело у одређено време.

Сутрадан, 3. јула, Грци су наставили наступање, са 6. дивизијом друмом Солун - Серез а са 1. дивизијом колским путем Висока - Зарово - Лахна, и избили пред нови положај бугарске 1. бригаде пре него што су њене трупе поселе положај. Бугарске спорометне батерије су у почетку успешно задржавале наступање грчких колона, дејствујући са откривених ватрених положаја. Али, када је, око 16 часова, грчка артиљерија бочном ватром неутралисала две бугарске батерије (послужиоци и командири напустили су оруђа и побегли у заклоне), пешадија је енергично кренула напред. Густи стрељачки стројеви грчке 1. дивизије обухватили су лево крило 25. пука, а његову позадину ставили под унакрсну пешадијску и артиљеријску ватру. У критичном тренутку, командант бугарске 1. бригаде увео је у борбу 7. допунски пук, који је усиљеним маршем стигао из Лахне, и парирао обухватни маневар Грка, који су том приликом уништили левокрилну чету 25. пука (спасила су се само два официра и око 15 војника). У исто време, Грци су покушали да обухвате и десно крило бугарског 16. пука, али у томе нису успели. Напад грчких дивизија је заустављен на целом фронту, али су бугарске трупе претрпеле осетне губитке.

У међувремену, Драмска бригада се повукла на висове код Лахне, са којих је четири дана раније кренула у напад.

Мада је Врховна команда, судећи по њеној директиви упућеној 3. јула увече команданту 2. армије, била незадовољна радом пуковника Пенева, генерал Иванов је управо тога дана под његову команду ставио и Драмску бригаду и издао му следеће наређење: "Само у случају крајње немогућности да се одржите на досадашњем положају, можете се постепено повлачити у правцу мостова на Струми... Рачунам на вас и надам се да нећете допустити да дође до повлачења, јер би нас то довело у врло критичан положај."

Очекивања генерала Иванова нису се остварила. У раним јутарњим часовима 4. јула, Грци су предузели енергичан напад на оба крила бугарске 1. бригаде. Користећи испресецано земљиште, главне снаге грчке 1. дивизије приближиле су се бугарском левом крилу (7. допунски пук) на 200-300 метара и ставиле га под фронталну и бочну пешадијску и артиљеријску ватру. Бугари су се, међутим, упорно бранили и, пошто су око 14 часова добијали појачање, прешли су у противнапад и одбацили грчко десно крило на полазни положај. Али, управо у тренутку када су поверовали да је криза преброђена, Грци су предузели општи напад, усмеравајући главни удар на десно бугарско крило. У 15 часова бугарски ровови су обасути концентричном ватром грчке артиљерије. "Био је то изненадни ураган концентричне и доста ефикасне ватре најмање три до четири батерије" - каже се у извештају команданта бугарског 16. пука. "Овај ураган поновио се два до три пута. Паклена грмљавина разлегала се од експлозије шрапнела и фугасних граната. Имао се утисак да нико није остао жив под тим мртвачким велом." Да би избегли уништавајућу ватру грчке артиљерије, неки делови 16. пука су почели да се повлаче без наређења. Грци су то приметили и силовитим јуришем натерали у дивље бекство цео 1. батаљон 16. пука. Узалуд је командант пука покушавао да заустави бегунце и, ангажовањем пуковске резерве, спречи даљи продор грчке пешадије. Паника се ширила попут епидемије. Бегунци су повукли за собом најпре пуковску резерву, а затим суседне јединице, артиљерију и комору. Измешане трупе 16. и 69. пука повлачиле су се истим путем, не обраћајући никакву пажњу на заповести официра. Две брзометне батерије остављене на положају пале су у руке Грка.

Панично бекство 16. пука неповољно се одразило на суседни 25. пук, који је, такође, почео да одступа у нереду, остављајући комору и знатан део артиљерије. Пут који води за Серез и други помоћни путеви били су претрпани остављеним топовима, коморским колима, пушкама, муницијом, ранцима, шињелима и другом опремом. Седми донунски пук је наставио да пружа жилав отпор, али је и он убрзо био принуђен на повлачење. Неки његови делови су том приликом били окружени и заробљени. У позадини бугарских трупа владало је потпуно расуло. Разбијене јединице су журиле ка Орљаку, гоњене ватром грчке артиљерије. Паника је достигла врхунац код моста у Орљаку, преко кога су се целу ноћ 4/5. јула пребациле поражене бугарске трупе. Мост је спаљен 5. јула ујутру, пре него што су се сви бугарски војници који су се повлачили од Лахне пребацили на леву обалу Струме. Тиме је завршен бој код Лахне, у коме су Бугари претрпели тежак пораз. Трупе грчке 1. и 6. дивизије заплениле су 16 топова, 3 митраљеза, велики број коморских кола, пушака, муниције и друге ратне опреме, али су претрпеле велике губитке (око 2.700 погинулих, рањених и несталих).

Док су се код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана водиле огорчене борбе, бугарска 11. дивизија је пасивно стајала на беломорској обали и у ширем рејону ушћа Струме.

Пошто је грчка војска овладала линијом Лахна - Кукуш - Дојран, бугарска 2. армија је добила наређење да затвори и брани комуникацијске правце који преко Струмице, Петрича, Рупелске клисуре и Неврокопа воде ка Горњој Џумаји. За извршење тога наређења, командант 2. армије распоредио је своје трупе овако:

- деска група (2. бригада 6. бдинске дивизије и 3. бригада 3. балканске дивизије), под командом команданта 6. бдинске дивизије генерала Тенева, добила је задатак да спречи продор грчких трупа правцем Дојран - Струмица и обезбеди леви бок 4. армије;

- централна група (2. бригада 3. балканске дивизије, Сереска бригада, 1. бригада 10. дивизије и Драмска бригада), којом је командовао командант 3. дивизије генерал Сарафов, посела је јужни улаз у Рупелску клисуру ради затварања правца који долином Струме води ка Горњој Џумаји;

- лева група (11. дивизија) задржана је на ранијим положајима ради обезбеђења беломорске обале од ушћа Струме до ушћа Месте.

Међутим, 8. јула ујутру, деснокрилна група је нападнута од пет грчких дивизија и најпре одбачена на гребен Беласице, а затим принуђена да, 9. јула, предузме повлачење према Пехчеву. Грчке трупе су се зауставиле на Беласици и омогућиле бугарском командовању да упути 1. бригаду 6. бдињске дивизије на положаје јужно од Струмице ради обезбеђења извлачења артиљерије и коморе 4. армије. Та бригада је усиљеним маршем стигла до с. Просеника, где је заноћила. Према Струмици је упутила само шест пешадијских чета, које су истерале из вароши делове грчке коњице. Све ове чете су сутрадан опкољене на положајима јужно од Струмице и принуђене на предају. За то време, артиљерија и комора 4. армије изашле су из опасне зоне, али је једна грчка колона тукла ефикасном ватром артиљерију и комору деснокрилне групе бугарске 2. армије, које су маршевале на зачељу. Дошло је до велике гужве у којој је напуштен велики број коморских кола, артиљеријских оруђа и кара. Пошто је остала само са брдском артиљеријом и товарном комором, деснокрилна група бугарске 2. армије свила се у маршевске колоне и одступила за Пехчево.

Деветог јула Грци су напали и централну групу бугарске 2. армије на улазу у Рупелску клисуру. Уверен да ће Грци упутити главне снаге источном обалом Струме, генерал Сарафов је груписао три своје бригаде на левој, а само једну на десној обали Струме. Насупрот том очекивању, грчке трупе су главним снагама напале десно бугарско крило, док су према левом само демонстрирале. Наступајући на широком фронту, две грчке дивизије (1. и 6) успеле су да наткриле бугарско десно крило и да га унакрсном артиљеријском ватром принуде на повлачење. Генерал Сарафов је због тога рокирао већи део снага са левог на десно крило. Али, управо у тренутку када је изгледало да је одбрана Рупелске клисуре стабилизована на њеном северном излазу, Грци су заузели Струмицу и угрозили десни бок и позадину бугарских трупа које су браниле северни излаз из Рупелске клисуре. Због тога је и централна група била принуђена да, 10. јула, предузме повлачење уз долину Струме ка Горњој Џумаји.

Због неповољног развоја ситуације на десном крилу и центру, и левокрилна група бугарске 2. армије (11. дивизија) добила је тога дана наређење да се преко Драме повлачи ка Неврокопу.

Операције на грчко-бугарском ратишту за време брегалничке битке развијале су се, дакле, неповољно за бугарску 2. армију, која је претрпела тежак пораз у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана и принуђена на повлачење: десним крилом преко Струмице за Пехчево, центром уз долину Струме ка Горњој Џумаји и левим крилом преко Драме за Неврокоп. Истина, и Грци су претрпели осетне губитке, нарочито у тродневном боју код Кукуша, у коме су изгубили 5.650 људи, али су се те жртве исплатиле, јер је противник потпуно растројен. Иако су бугарски губици били скоро двоструко мањи (око 3.300 људи), сазнање да противник располаже огромном бројном надмоћношћу и да од обећане помоћи нема ништа, поразно је деловало на бугарску 2. армију, што је омогућило грчком командовању да тактички пробој бугарског фронта прошири у стратегијско-оперативни успех. Томе су, поред бројне надмоћности Грка, допринеле и грешке бугарског командовања, које је у почетку лакомислено потцењивало снаге и могућности грчке војске. Трупе 2. армије су биле развучене на сувише широком фронту и подељене у три засебне групе, које нису имале међусобне тактичке везе. Грчке дивизије су то искористиле и обилазним и обухватним маневрима присилиле најпре једну, а затим остале групе на повлачење. Тако, на пример, после заузимања планине Круше, деснокрилна група је морала напустити Дојран, јер је његова даља одбрана постала излишна, и обрнуто, повлачењем деснокрилне групе и падом Струмице компромитована је одбрана Рупелске клисуре. Због слабе организације садејства у време када су се код Кукуша, Калинова и Лахне водиле огорчене борбе, бугарска 11. дивизија је пасивно стајала на беломорској обали.

Ваља истаћи да је и грчко командовање учинило крупну стратегијску грешку што је, управо у тренутку када је требало предузети енергично гоњење разбијених трупа бугарске 2. армије, приступило прегруписавању снага и тиме зауставило офанзиву својих дивизија, уместо да је убрза.

Но без обзира на то, победе грчке војске у поменутим бојевима имале су значајан утицај на даљи ток и исход другог балканског рата. Тим победама је отворен пут за енергичан продор грчке војске уз долину Струме ка Горњој Џумаји, у позадину бугарске 4. армије. Пошто је, у исто време, српска 1. армија сломила десно крило 4. армије на Рајчанском риду и створила повољне услове за продор ка Царевом Селу, бугарско командовање је, да би избегло опкољавање 2. и 4. армије, било принуђено да пређе у стратегијску дефанзиву и на српском и на грчком фронту.


Извор података:
Књига: Други балкански рат 1913 књига друга
Аутор: др Саво Скоко
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete