Istorija > Srbija

Други балкански рат - Битка на Брегалници

<< < (3/5) > >>

Max:
Обострани маневри на крилима и решење битке


У духу цитираних директива српског и бугарског командовања од претходног дана, тежиште битке на Брегалници пренето је, 2. јула, на крилне одсеке битачне просторије, док је на централном делу, после једног слабог напада српске војске, дошло до стагнације.

Овчепољска група српске 3. армије (Дринска и Моравска дивизија I позива) прешла је, у раним јутарњим часовима 2. јула, у наступање на целом фронту ради протеривања бугарских снага на леву обалу Брегалнице. Не наилазећи ни на какав отпор, десно кило (6. и 16. пук, са две брдске батерије) је око подне избило на линију с. Тестемељци - Сушево, где се задржало ради обезбеђења десног бока Дринске дивизије I позива. У исто време и трупе на центру (3, 4. и 17. пук и осам батерија) готово без икаквог отпора напредовале су у три колоне према Јанковом риду, с. Чардаклији и Штипу. Када су стрељачки стројеви, "предвођени официрима са исуканим сабљама", ушли у зону ефикасне артиљеријске ватре, два бугарска дивизиона отворила су на њих брзу паљбу и принудили их да се зауставе, а делимично и повуку у природне заклоне. После краће артиљеријске припреме, пешадија је, око 11,30 часова, продужила наступање, али је поново заустављена снажном артиљеријском и митраљеском ватром. Тек када је осам српских батерија ступило у двобој са бугарском артиљеријом, предњи делови Дринске дивизије I позива избили су на десну обалу Брегалнице, на одсеку од виса Марите до Јанковог рида. Испред њих, на другој страни реке, налазила се 2. бригада бугарске 8. дивизије (12. и 23. пук). са два брзометна артиљеријска дивизиона.

Користећи брдовито и покривено земљиште, трупе Моравске дивизије I позива (1, 2. и 5. пук и осам батерија) подишле су без тешкоћа десној обали Брегалнице, на фронту од Доњег Балвана до ушћа Злетовске реке, и, пошто им је изричито наређено да не прелазе реку, задржале се у удољима иза обале, одакле су унакрсном артиљеријском ватром тукле бугарски 10. пук. У зони напада ове дивизије, на левој обали Брегалнице, налазила се 1. бригада бугарске 8. дивизије (10. и 30. пук), са два брзометна артиљеријска дивизиона.

Обавештен да су трупе Дринске и Моравске дивизије I позива избиле на Брегалницу на фронту од Новог Села до Крупишта, командант 3. армије издао је, у 13 часова, заповест за напад на бугарске штипске положаје, али је, у очекивању да се "покаже користан утицај Шумадијске дивизије I позива" (ова дивизија је имала задатак да са Моравском дивизијом II позива тога дана нападне Рајчански рид), напад одложио за сутрадан. Тиме је ослабљеном и морално веома поколебаном непријатељу дата могућност да се прибере, среди и солидно припреми за одбрану, па чак и да помишља на један снажан напад против левог крила српске 3. армије.

Пасивност главних снага српске 3. армије омогућила је Бугарима да тога дана изврше обухватни напад на усамљену Тимочку дивизију II позива и у току ноћи разбију њено десно крило и заузму Криволак. Извештавајући о томе Врховну команду, генерал Јанковић је молио да се најхитније упуте потребне трупе за заштиту Велеса. У противном - истицао је он - "мораћу тамо послати бар један пук, али ће тада свака акција према Штипу бити обустављена". Пратећи пажљиво развој битке на Брегалници и ценећи важност одбрамбеног одсека Тимочке дивизије II позива за коначан исход битке, Врховна команда је још претходног дана ставила на располагање команди 3. армије Добровољачку бригаду (око 3.000 људи) из своје стратегијске резерве ради појачавања Тимочке дивизије II позива. Први ешелон ове бригаде упућен је 2. јула у 8 часова, возом за Криволак. Под утицајем нових неповољних извештаја о критичном положају Тимочке дивизије II позива, војвода Путник је одустао од своје првобитне, смеле и правилне одлуке о наношењу главног удара у правцу Кочана и, 3. јула у 10,40 часова, упутио команданту 3. армије следећу депешу: "Обратите нарочиту пажњу на ваше десно крило, па, уколико је потребно покрепите га целом једном дивизијом. Са другим дивизијама и ојачањима добијеним из 1. армије, упорно се држите одбране према Штипу. Наређено је команданту 1. армије да вам, поред Црногорске бригаде, пошаље у помоћ и Коњичку дивизију. Ову помоћ сматрајте као привремену."

По пријему овог наређења, командант 3. армије обуставио је припреме Моравске дивизије I позива за прелаз преко Брегалнице и наредио да се њене снаге прикупе на десној обали и примакну ближе левом крилу Дринске дивизије I позива са којом је тога дана изјутра предузео демонстративан напад према с. Рибнику и Софиларима да би олакшао тешку ситуацију код Тимочке дивизије II позива. Међутим, будући да су снаге Дринске дивизије I позива још претходног дана постављене за напад на штипске положаје (пукови су били подишли уз саму Брегалницу и налазили су се у непосредном додиру с непријатељем), ова ионако рђаво организована демонстрација била је унапред осуђена на неуспех. Чим су батаљони деснокрилног 16. пука отпочели рокирање са виса Марите према с. Рибнику, бугарске батерије су их обасуле снажном унакрсном ватром, која их је толико растројила да су само неке чете успеле да заузму полазни положај за напад, док су се остале расуле по јаругама и удољама. Пошто пуковско митраљеско одељење и 9. брдска батерија нису могли да се извуку са свог положаја, Бугари су покушали да их заробе, али су противнападом 4. батаљона 4. пука одбијени. Моравски коњички пук (два ескадрона), који је упућен на леву обалу Брегалнице са задатком да дејствује правцем Софилари - Драгово, у бок и позадину непријатељевих снага које су нападале лево крило Тимочке дивизије II позива, дочекан је блиском артиљеријском ватром бугарских батерија са леве обале Криве Лакавице и одбрачен назад. Тако је овај демостративни напад, предузет малим снагама и вођен не енергично, претрпео неуспех, уз велике, сасвим излишне губитке (око 300 људи избачених из строја).

Пошто је добио извештај да је Тимочка дивизија II позива уплетена у неравну борбу и наређење Врховне команде да јој "одмах пошаље помоћ", командант 3. армије је, око 15 часова, обуставио припреме за прелаз преко Брегалнице и наредио прегруписавање главних снага своје армије уназад и удесно, ближе Тимочкој дивизији II позива. "Због тешке ситуације код Тимочке дивизије II позива, а по нарочитим напоменама Врховне команде" - каже се у уводном делу његове заповести - "мењам своје наређење број 3287 за данашњи рад, јер је потребно да се 3. армија концентрише више на десном крилу и центру". У заповести се даље наређује да се трупе Дринске, Моравске и Коњичке дивизије повуку на линију с. Тестемељци - с. Сушева - Јежево брдо - Средњи рид - Кијево брдо, остављајући на Брегалници само предстражне делове.

Тако је на централном делу битачне просторије дошло до стагнације управо у време када су се на крилима одигравали одлучујући окршаји. Поколебан у својој основној оперативној идеји "да са целом армијом пређе у напад", командант српске 3. армије почео је да прилагођава дејства својих главних снага дејствима противника, а самим тим да губи оперативну иницијативу. Уместо да енергичним нападом на бугарске штипске положаје спречи противника да рокира снаге према свом левом крилу те тако олакша притисак на Тимочку дивизију II позива и помогне напад Шумадијске I и Моравске дивизије II позива на Рајчански рид, командант армије генерал Јанковић је радио управо обрнуто. Обустављањем припрема за напад преко Брегалнице и прегруписавањем снага према десном - у датој ситуацији - споредном крилу, он није пружио никакву помоћ притешњеној Тимочкој дивизији II позива, јер је и даље између њеног левог крила и крајњег десног крила Дринске дивизије I позива остао велики непоседнут простор (од виса Марите до ушћа Криве Лакавице, односно од с. Тестемељци до с. Драгова), који је Бугарима давао могућност да обухватним маневром окруже и униште ову усамљену српску дивизију на положајима код Криволака и карауле Шеобе. На другој страни, на захтев команданта 3. армије, Врховна команда је ојачала ту армију Коњичком дивизијом и једном црногорском бригадом и тиме ослабила офанзивну групу 1. армије, чије је дејство имало пресудан значај за исход битке на Брегалници. Овакав рад српског командовања омогућио је Бугарима да неометано рокирају снаге према свом левом крилу и обухватним маневром разбију Тимочку дивизију II позива.

Max:
Бој код Криволака и карауле Шеобе

У преподневним часовима 2. јула, на фронту Тимочке дивизије II позива владало је затишје, јер је командант 2. тракијске дивизије очекивао долазак своје 2. бригаде, која је од Демир-капије хитала ка Криволаку. Командант Тимочке дивизије II позива је то искористио и наредио команданту 13. пука пуковнику Лазару Белодедићу да са два батаљона и једном пољском батеријом поврати изгубљене положаје код с. Драгова. Скоро у исто време, 11. пук бугарске 3. дивизије, који је претходног дана повучен са ових положаја, добио је наређење да их поново заузме. Тако су српске и бугарске трупе тога дана ујутру отпочеле наступање ка Тиси и Штиркаљеву (доминантни положаји код с. Драгова), из супротних праваца. Још у току ноћи, једна чета 15. пука II позива заузела је без борбе коту 616 на путу Криволак - Штип. Међутим, док су се остале јединице прикупљале и припремале за напад, бугарски 11. пук је избио на главни драговски положај, одакле је упутио Србима парламентара са захтевом да се примирје од претходног дана продужи. Чим је примио ову поруку, пуковник Белодедић је обуставио наступање и као услов за продужење примирја поставио захтев да се бугарске трупе до 15 часова повуку преко Криве Лакавице. Пошто је у међувремену десно крило Дринске дивизије I позива избило на Брегалницу у рејону Софилара и Новог Села и привукло на себе део снага 11. пука, српске трупе су, чим је истекао одређени рок, прешле у напад, одбациле противника на Кривој Лакавици и поново поселе драговске положаје. Бугарски 11. пук се повукао око 18 часова на гребен североисточно од Драгова, где му се убрзо придружио и 9. пук, који је маршевао за Штип, али је уз пут добио наређење "да скрене у правцу Драгова ради садејства 11. пуку".

Управо у време када је, преотимањем драговских положаја, побољшана ситуација на левом крилу Тимочке дивизије II позива, њено десно крило је запало у веома тешку кризу. По пријему армијске заповести, командант 2. тракијске дивизије одустао је од своје раније намере да свим расположивим снагама (шест пукова) изврши обухватни напад на оба крила Тимочке дивизије II позива и усмери главни удар на њено лево крило, и одлучио да са три пука нападне изоловани 14. пук II позива код с. Пепелишта. Мада је до сукоба предњих делова дошло око 11 часова, Бугари су "чекали да се дан приведе свом крају, па да се тек онда ставе у покрет и ноћним нападом сврше са овдашњим српским усамљеним трупама". Тек у 18,20 часова командант бугарске 2. бригаде издао је наређење за напад, према коме је 28. пук, са две пољске батерије, образовао први ешелон, док је 27. пук једним батаљоном ојачао суседни 21. пук, а са осталим снагама образовао други ешелон позади десног крила 28. пука.

У међувремену је приспео возом у Криволак 1. батаљон Добровољачке бригаде и око 16 часова стигао на крајње десно крило 14. пука, одакле је одмах упућен у извиђање леве обале Вардара ка с. Војшанцима. У близини тога села батаљон се у сумрак сусрео са претходним деловрша бугарског 49. пука, који је долазио од Демир-капије. Тек око 17 часова, командант 14. пука II позива потпуковник Стојан Павловић приметио је груписање јаких бугарских снага у ширем рејону с. Брусника и наредио да се јединице припреме за одсудну одбрану. Обавештен о томе, командант Тимочке дивизије II позива позвао је, у 19,30 часова, телефоном команданта Добровољачке бригаде пуковника Алимпија Марјановића и наредио му да са још два батаљона ојача 14. пук II позива. Ови батаљони су, међутим, стигли касно.

У први сумрак, трупе бугарске 2. бригаде спустиле су се са околних коса и око 21 час енергично напале 14. пук II позива код с. Пепелишта. Иако није био ни у каквој тактичкој вези са осталим јединицама своје дивизије, овај пук се пожртвовано бранио, одбио три узастопна јуриша бугарског 28. пука и нанео му велике губитке. Међутим, Бугари су око поноћи увели у борбу и свој други ешелон (27. пук) и, уз звуке химне "Шуми Марица", у густим масама продрли у стрељачке ровове 14. пука, где је дошло до блиске борбе. Када им је понестало муниције, српски војници су се бранили ручним бомбама и бајонетима. Вод придатих брдских топова је из прве линије отварао картечну ватру све док цела посада, са поручником Милорадом Гавриловићем на челу, није изгинула бранећи своје топове. После вишечасовне неравне борбе у којој је изгубио око 1.000 људи, 14. пук II позива је био разбијен и принуђен да се повлачи делом преко Вардара ка Градском, а делом на Орли баир. Исту судбину доживео је и 1. добровољачки батаљон, који се, растројен у жестоком окршају са надмоћнијим бугарским снагама на пепелишком гробљу, у свануће пребацио на десну обалу Вардара код Криволака. Бугари нису ни покушали да предузму гоњење, већ су остатак ноћи искористили за прикупљање и сређивање својих заморених трупа, које су у овом ноћном нападу изгубиле преко 460 људи.

Остаци 14. пука II позива прикупили су се, 3. јула ујутру, на задњем нагибу Орла баира. Од њих је формиран један батаљон од шест чета који је, под командом рањеног мајора Јована Ракелића, образовао последњу дивизијску резерву.

Тако је Тимочка дивизија II позива, која се пуна четири дана с крајњим пожртвовањем борила против двоструко надмоћнијих бугарских снага, запала у тешку кризу, јер се Бугарима пружала реална шанса да је одсеку од моста на Вардару и, обухватним нападом на оба крила, окруже и униште.

У току ноћи 2/3. јула, командант 2. тракијске дивизије добио је од генерала Ковачева телеграм у коме се, поред осталог, наређује: "Похитајте са окружењем непријатеља испред Велеса на тај начин што ћете га још вечерас задржати на његовим положајима и будно пазити да не отпочне повлачење. У том случају (ако почне да се повлачи) напашћете га одмах, најкасније ујутру. У 03 часа 20. јуна (3. јула) извршићете општи напад." Сутрадан ујутру, генерал Ковачев је телефоном обавестио команданта 2. тракијске дивизије да је у правцу Драгова упутио и 9. пук и додао: "Ако се борба до вечерас не заврши, извршићете ноћни напад на крила и фронтално. Од нарочитог је значаја да са тим противником завршите што пре..." И бугарска Врховна ко- манда је придавала посебан значај овој акцији. "Само заробљавање целе Тимочке дивизије II позива" - истицао је генерал Савов - "моћи ће, у извесној мери, да ублажи рђав утисак који је у политичком погледу учинила катастрофа 13. пука. Стога предузмите све потребне мере да се ова операција изврши потпуно сигурно."

У духу цитираних наређења, 2. тракијска дивизија напала је, 3. јула ујутру, са шест пешадијских пукова ослобљену и заморену Тимочку дивизију II позива од Штипа, Патрика и Брусника, обухватајући оба њена крила. Најпре су трупе 9. и 11. пука предузеле обухватни маневар против левог крила Тимочке дивизије II позива (два батаљона и једна пољска батерија), с намером да ову усамљену дивизију потпуно одвоје од осталих снага 3. армије и пресеку јој одступницу за Велес. Скоро у исто време, 21. пук бугарске 1. бригаде, ојачан једним батаљоном 9. пука, отпочео је напад општим правцем Патрик - караула Шеоба, тј. на централни део српског положаја. Главне бугарске снаге (2. бригада ојачана 49. пуком), прешле су у напад тек у 9 часова са два пука у првом и једним у другом ешелону. Њихов задатак је био да обухвате десно крило Тимочке дивизије II позива, одсеку је од Вардара, а потом да је, у садејству са осталим снагама, окруже и униште.

Закашњење главних бугарских снага олакшало је Тимочкој дивизији II позива да се вештим маневрисањем и крајњим напрезањем снага и овога дана одржи на свом, преко 10 километара широком фронту. Чим је 3. јула, око један час после поноћи, сазнао о поразу свог 14. пука код с. Пепелишта, командант Тимочке дивизије предузео је мере да појача своје десно крило на Орла баиру ради парирања евентуалног бугарског маневра преко Криволака. Затим је обавестио команданта 3. армије да је ситуација на фронту Тимочке дивизије посве озбиљна, да је 14. пук разбијен и да у нереду одступа уз Вардар, и молио га да, предузимањем енергичног напада према Штипу, олакша ситуацију на његовом левом крилу. По пријему овога извештаја, командант 3. армије затражио је од Врховне команде да "најхитније упути потребне трупе за заштиту Велеса", а затим наредио да Дринска дивизија I позива изврши демонстративни напад према Рибнику и Штипу ради олакшања противничког притиска на Тимочку дивизију II позива. Међутим, овај неенергичан напад, изведен малим снагама, није озбиљније утицао на развој ситуације код Тимочке дивизије II позива. Она је, дакле, и даље остављена да се сама бори са скоро троструко надмоћнијим бугарским снагама.

Пошто је разбијањем 14. пука II позива, ноћу 2/3. јула, десно дивизијско крило било опасно угрожено, командант дивизије се носио мишљу да 3. јула ујутру, у садејству са Добровољачком бригадом, предузме енергичан напад у прав цу Брусника ради благовременог онемогућавања бугарског обухватног маневра. На ово га је наводило и пасивно држање бугарске 2. бригаде, чије су трупе, у време када је отпочело наступање 21. пука према коти 523 и Орла баиру, биле тако вешто прикривене да је изгледало као да су се некуда повукле. Међутим, када је око 7 часова обавештен да јаке бугарске снаге наступају према драговском положају, обуставио је припреме за напад у правцу Брусника и угрожено лево крило ојачао једним батаљоном 13. пука, који је продужио фронт драговског положаја према Хаџи Реџеплију. Захваљујући томе, лево крило Тимочке дивизије II позива успело је да задржи напад бугарског 9. и 11. пука на центар и десно крило драговског положаја. Тучене снажном фронталном и бочном ватром, бугарске трупе су се најпре у скоковима приближавале српским рововима у разрађеним стрељачким стројевима, да би се на крају сасвим зауставиле.

Пошто се уверио да је фронтални напад веома спор и готово немогућ, командант 1. бригаде бугарске 3. дивизије одлучио је да главним снагама изврши обухватни маневар ради наношења одлучујућег удара левом српском крилу на драговском положају, а да фронтално само демонстрира. За извршење овог задатка одређен је 9. пук ојачан 3. батаљоном 11. пука и једном пољском батеријом. Међутим, управо у тренутку када су ове снаге отпочеле захођење, Дринска дивизија I позива предузела је демонстративан напад ка Рибнику и Штипу, а Моравски коњички пук према Софиларима, што је принудило команданта 1. бригаде бугарске 3. дивизије да знатан део снага издвоји за обезбеђење свог десног бока и да од команданта 3. бригаде затражи појачање. Услед жилавог отпора српске одбране и велике летње жеге, бугарски обухватни маневар се развијао веома споро. Преморене трупе првог борбеног реда успеле су тек око 17 часова да заузму полазне положаје за напад на Тису, али је њихов командант, уместо да предузме напад, обавестио команданта 9. пука да "заузимање непријатељевог положаја могу да изврше само друге јединице", а да он може садејствовати с њима једино ватром. Стога су трупе 1. бригаде 3. дивизије, упркос изричитом наређењу да "предузму одлучна дејства против српског левог крила и, ако у току дана не постигну успех, да изврше ноћни напад", остале пасивне до пада мрака. Оне нису предузеле ни наређени ноћни напад, иако им је пред вече стигао у помоћ и 40. пук, правдајући своју пасивност "општом преморености".

Напад главних снага 2. тракијске дивизије (27, 28. и 49. пук) на десно крило Тимочке дивизије II позива код Криволака развијао се још спорије. Тамо је 27. пук, предузевши напад тек у 9 часова, дочекан снажном пешадијском и артиљеријском ватром са утврђеног српског положаја на Орла баиру и прикован за тло. Око 10 часова, командант пука је обавестио команданта своје бригаде да је српски положај веома јак, да га брани један пешадијски пук са батеријом топова и да ће његово освајање бити тешко. По пријему овога извештаја, командант 2. бригаде наредио је 28. пуку да пређе у наступање ка јужним и северозападним косама Орла баира. Напад тога пука отпочео је око 12,30 часова, али су његове трупе, тучене ураганском ватром српске артиљерије, са тешком муком успеле да се до пада мрака пребаце у долину Пепелишке реке, тј. да подиђу српским рововима на Орла баиру. До тог времена и први борбени ред 27. пука успео је да се у скоковима пребаци у долину Пепелишке реке, где је отпочео ужурбане припреме за ноћни напад.

Тако је Тимочка дивизија II позива, вешто маневришући сопственим снагама, успела да се и четвртог дана битке одржи на свом несразмерно широком фронту, избегне клопку коју јој је противник припремао и поново помрси рачуне генералу Ковачеву, који је у поподневним часовима 3. јула нестрпљиво очекивао извештај о њеном заробљавању. То се види из његовог телеграма упућеног око 16 часова команданту 7. рилске дивизије, у коме се истиче да се "заробљавање Тимочке дивизије очекује сваког тренутка и да су сви покушаји противника да јој упути појачање осујећени..."

Међутим, после огорчених четвородневних борби, Тимочка дивизија II позива била је на измаку снага. Обавештавајући о томе команданта 3. армије, пуковник Милутиновић је истицао да је ситуација "посве озбиљна и несношљива" и да она, уколико не добије тражено појачање, "неће издржати ноћни непријатељски напад". И, доиста, непријатељ је, 3. јула увече, према нешто више од два пука ове преморене дивизије, концентрисао седам пешадијских пукова (9, 11, 21, 27, 28, 40. и 49) са великим бројем топова и митраљеза. Ситуација је, дакле, захтевала да се Тимочка дивизија II позива, која је, у ствари, била већ извршила свој задатак, у току ноћи 21/22. јула неодложно повуче на прихватне положаје Енешево - Топлик, или, пак, на десну обалу Брегалнице. Уместо тога, наређено јој је "да се држи до последњег човека".

Пошто је скоро у исто време (око 19 часова) и командант бугарске 2. дивизије добио наређење да - уколико до пада мрака не постигне одлучујуће резултате - изврши ноћни напад на оба крила и центар и што пре уништи Тимочку дивизију, неравне борбе настављене су и у току ноћи, са више обостраних јуриша. Чим се смркло, батаљони првог борбеног реда бугарске 2. бригаде почели су да се пењу уз стрме јужне, југозападне и северозападне падине Орла баира, не дејствујући ватром. Стрељачки стројеви су тихо подишли утврђеном српском положају на 200 метара, ту се зауставили и притајили. "На целом бојишту завладала је тишина" - пише Милутин Лазаревић - "прекидана с времена на време по којим пушчаним пуцњем. Али, негде око поноћи, ову је тишину прекинула најпре бугарска брдска батерија са Ћелије, а одмах затим и пољска артиљерија Тимочке дивизије са Орла баира. Око један час после поноћи, уз огромну топовску пуцњаву која је још увек трајала, одједном се надовезала жестока пушчана паљба на предњој ивици платоа, испред тт 535 на Орла баиру где је, праћен лармом и урлицима, отпочео напад Бугара."

Чим је први борбени ред бугарске 2. бригаде кренуо на јуриш, дочекан је снажном пешадијском ватром и ручним бомбама српске одбране. Док је пешадијска ватра махом пребацивала, ручне бомбе су погађале у густе масе бугарских војника, наносећи им велике губитке. Па ипак, 28. пук је успео да потисне две чете 6. добровољачког батаљона са истакнуте косе испод Орла баира и обухвати овај положај са јужне стране. Покушај 2. добровољачког батаљона да са две своје чете поврати изгубљене ровове завршио се неуспешно. Иако развучен на широком фронту дуж предње ивице Орла баир, 3. батаљон 13. пука II позива одбио је два узастопна јуриша бугарског 27. пука, који је нападао напоредо са 28. пуком. Тек приликом трећег јуриша, пошто му се на десном боку појавио један батаљон 28. пука, батаљон је почео да напушта своје ровове на предњој ивици платоа и да се повлачи. Борбу су у том тренутку прихватили 4. добровољачки батаљон и 3. дринска батерија, отварајући снажну пешадијску и картечну артиљеријску ватру на бугарске трупе, које су у неуређеним гомилама избијале на плато Орла баира. Нарочито је била ефикасна бочна ватра са коте 535, која је изазвала пометњу у бугарским редовима. Командант 3. батаљона бугарског 28. пука овако је описао тај напад:

"Људи су се зауставили буквално засути бомбама, пешадијском и картечном ватром. Они су се поколебали, па су се многи почели спуштати натраг, у долину. Противник се онда прикупио, дошао к себи и појачао ватру. Људство се било тако измешало да није могло бити ни говора о некој посебној јединици - чети, воду, чак ни батаљону. Било је око 03,30 часова, и почело је да свиће. Настао је критичан моменат. Могли смо лако да будемо очишћени са виса, не због малобројности, већ због збрке јединица и поколебаности војника..."

Када је и 4. добровољачки батаљон почео да се повлачи под притиском надмоћнијег противника, командант дивизије је увео у борбу своју последњу резерву, наредивши мајору Ракелићу да са Комбинованим батаљоном 14. пука II позива, пионирском четом, телефонистима и жандармима - ордонансима дивизијског штаба, изврши енергичан противнапад и поврати изгубљене положаје на Орла баиру. Овај очајнички покушај да се ангажовањем и последњег човека поправи тешка ситуација на десном дивизијском крилу, подржан картечном ватром Тимочке полубатерије са коте 535, изазвао је пометњу међу бугарским војницима. Неки су почели да се повлаче, али су их старешине враћале револверима и сабљама. Притекли су им у помоћ и батаљони друге линије са једном брдском батеријом. Управо у тренутку када су избиле на гребен, јединице мајора Ракелића стављене су под унакрсну пешадијску, митраљеску и артиљеријску ватру и буквално кошене. Због огромних губитака, српске трупе су око 5,30 часова напустиле Орла баир и повукле се делом обалом Вардара ка Градском, а делом ка с. Кара Хоџалију. Десет месеци доцније, на темену Орла баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају.

Убрзо после напуштања Орла баира, отпочело је постепено повлачење делова 15. пука II позива (око три чете) са положаја Корисорти (к. 523), због бојазни од бугарског бочног маневра. Извлачење је извршено без борбе, јер бугарске трупе због велике преморености нису ни покушале да фронтално нападну овај положај, нити, пак, да предузму гоњење оних српских снага које су се повлачиле са Орла баира. Тако су, око 7 часова, Бугари потпуно овладали положајима на десном крилу Тимочке дивизије II позива и опасно угрозили њену одступницу преко Вардара. Главнина Добровољачке бригаде повлачила се десном обалом Вардара ка Градском, а све остале трупе са десног дивизијског крила ка с. Енешеву.

Центар и лево дивизијско крило и даље су успешно одолевали бугарском нападу. Када се, око 5,30 часова изјутра, први борбени ред бугарског 21. пука (четири пешадијска батаљона) приближио српским рововима код карауле Шеобе на око 500 метара, по наређењу пуковника Милутиновића, снаге које су браниле овај положај (1. батаљон 15. пука и 4. батаљон 13. пука са две добровољачке чете) извршиле су противнапад и одбиле противника у долину Пепелишке реке и нанеле му тешке губитке. Четврти батаљон бугарског 21 пука је том приликом преполовљен. Тај противнапад је имао и снажан морални ефекат. Обавештен да се 21 пук налази у тешкој ситуацији, командант бугарске 2. бригаде обуставио је гоњење разбијеног десног крила Тимочке дивизије II позива. Под утицајем неповољног извештаја који је примио од своје 1. бригаде, командант 2. дивизије је обавестио генерала Ковачева "да дивизија после тродневних даноноћних борби у којима је претрпела огромне губитке неће бити у стању да одмах предузме гоњење противника" и затражио енергичније садејство 1. бригаде 3. балканске дивизије у овлађивању централним делом положаја Тимочке дивизије II позива. Командант 4. армије му је одговорио:

"Наредио сам команданту 1. бригаде 3. дивизије, да изврши одлучан напад и садејствује нападу 1. бригаде 2. дивизије. Дејствујте енергично. Настојте да заробите целу Тимочку дивизију. Тунџанска дивизија извршиће напад својим десним крилом у циљу заузимања висова на десној обали Брегалнице."

Чим се уверио да су Бугари овладали Орла баиром и потисли Добровољачку бригаду од Криволака, пуковник Милутиновић је, око 7,30 часова, известио команданта 3. армије да је ситуација на фронту Тимочке дивизије II позива безизлазна и да због тога намерава да се повуче на линију Енешево - Топлик. Одговорено му је "да се држи по сваку цену" и да ће му појачања бити упућена. Међутим, око 9 часова противник је извршио снажан напад и на лево дивизијско крило. Тамо је 1. бригада бугарске 3. дивизије, која се налазила сасвим близу, понегде, чак и на јуришном одстојању испред српских ровова на Тиси и Штиркаљеву, појачала притисак на ове положаје, обухватајући их са оба крила. У таквој ситуацији, командант 13. пука II позива био је принуђен да, упркос наређењу команданта дивизије "да се пошто пото одржи на положају до пада мрака", око 14 часова напусти драговске положаје. На њима су остали само топови (без затварача), каре и коморска кола, које је због испресецаности терена било немогуће извући. Снаге које су браниле централни део дивизијског положаја повукле су се раније.

Повлачење преморених и десеткованих трупа Тимочке дивизије II позива на нове положаје извршено је без тешкоћа, јер се Бугари нису усудили да предузму гоњење покретом. "По завршетку борбе" - истиче командант 2. тракијске дивизије - "увидело се да до пада мрака неће бити могуће отпочети гоњење противника, па је донета одлука да дивизија преноћи на заузетим положајима, и да следећег дана ујутру организује гоњење и чишћење просторије између Вардара, Брегалнице и Лакавице, у духу првобитног плана команде 4. армије." Јединице Тимочке дивизије II позива прикупиле су се, 4. јула увече, код с. Енешева, где је у њихов састав ушао и 1. батаљон 14. пука II позива, који се 30. јуна повукао из Удова преко Маријанске планине у Градско. Добровољачка бригада се повукла десном обалом Вардара ка Градском.

Тиме је завршен бој код Криволака и карауле Шеобе, који спада у ред најжешћих окршаја у другом балканском рату. Овим бојем је завршена и велика улога Тимочке дивизије II позива у брегалничкој бици. Налазећи се на крајњем десном крилу битачне просторије, без тактичке везе са осталим снагама 3. армије, та дивизија се пуних пет дана крајње пожртвовано борила са више од двоструко надмоћнијим снагама противника по врлетима планине Серте, код Удова и Демир-капије, на Штиркаљеву, Тиси, караули Шеоби и Орла баиру, испред Криволака и Пепелишта. У тим неравним борбама изгубила је 3.470 војника, подофицира и официра, од којих 528 погинулих. Осим тога, изгубила је 15 топова, 19 кара и преко 50 кола. По цену тако великих губитака, она је зауставила бугарски обухватни маневар и успешно заштитила десни бок и позадину главних снага српске војске у ширем рејону Овчег поља у одлучујућој фази битке на Брегалници. Везујући за себе седам бугарских пукова и наносећи им тешке губитке (само 27. и 28. пук бугарске 2. бригаде изгубили су за три дана борбе код Криволака преко 820 људи), Тимочка дивизија II позива је стварала услове српском командовању да главним снагама сломи десно крило бугарске 4. армије и убрза победоносан завршетак брегалничке битке.

Max:
Сламање десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду

Офанзивна група 1. армије, заморена од тешких борби које је претходног дана водила на Дренку и Кали, није 2. јула журила са нападом на Рајчански рид. Томе је допринела и непрецизно формулисана заповест команданта 1. армије, у којој нису били одређени правци, односно зоне напада дивизија нити, пак, одсеци противничког положаја на које је свака од њих имала да напада, већ је то питање остављено да га договорно регулишу команданти дивизија. Осим тога, пре почетка напада на Рајчански рид, који је бранила 7. рилска дивизија ојачана 2. бригадом 4. преславске дивизије, требало је очистити терен на десној обали Злетовске реке од бугарске 2. бригаде, која је држала Озрен и висове јужно од Ратавице (8. пук са две брзометне батерије) и положаје код с. Калништа (31. пук са две пољске батерије).

Напад Моравске дивизије II позива на те положаје отпочео је 2. јула ујутру. После снажне концентричне ватре српских батерија са положаја код Дренка и Горуна, која је дезорганизовала противничку одбрану, 4. прекобројни пук (тога дана је ушао у састав Моравске дивизије II позива) напао је Озрен и принудио бугарски 8. пук да се у нереду повуче преко Злетовске реке. Повлачећи се под снажном артиљеријском ватром, тај бугарски пук се по деловима прикупио на положајима између с. Буњеша и Рударе, пошто је и даље оставио три чете у камењару западно од Злетова, а једну код с. Ратавице. У исто време, 1. и 2. пук Моравске дивизије II позива одбацили су бугарски 31. пук преко Злетовске реке у рејон с. Свиланова, где је образовао покретну резерву 7. рилске дивизије, али је и он оставио део снага на положајима северозападно од Злетова. Ти остављени бугарски делови веома успешно су извршили свој задатак, јер је Моравска дивизија II позива, тога дана ојачана 4. прекобројним пуком и једном црногорском бригадом, изгубила цео дан на чишћењу терена на десној обали Злетовске реке. Значајнији успех постигао је само 3. пук ојачан са две брдске батерије. Иако потпуно усамљен, без тактичке везе са осталим трупама своје дивизије, тај пук је предузео један ризичан обухватни маневар и - наступајући са Банковог чукара преко Курмине, а затим гребеном између Велине и Злетовске реке, са откривеним левим боком - успео да продре до с. Пашаџикова, образује ослонац за пребацивање осталих трупа Моравске дивизије II позива на леву обалу Злетовске реке и обухвати десни бок и позадину бугарских трупа на Рајчанском риду. Због слабе активности осталих трупа Моравске дивизије II позива, тај успех није искоришћен тога дана, када је, будући да бугарска одбрана на Рајчанском риду још није била консолидована, могао дати значајне резултате.

Шумадијска дивизија I позива, која је, према постигнутом договору између команданата дивизија, имала задатак да нападне противника на фронту Рајчански рид - Голак, отпочела је наступањем тек у поподневним часовима у две колоне: десном, главном колоном (10. и 12. пук са пет пољских батерија), гребеном Лезовског рида преко с. Лепопелца ка Голку, и левом, помоћном колоном (19. пук са три пољске батерије), правцем Бучиште - Трипотанци - Рајчански рид; дивизијска резерва (11. пук са једном пољском батеријом) наступила је иза десне колоне, док је дивизијски коњички пук дејствовао правцем Лепопелци - Ново Село - Сколарци - Спанчево ради заштите десног дивизијског крила и одржавања сигурне везе са 3. армијом. Иако је лева колона отпочела наступање знатно касније, њен први борбени ред избио је у сумрак на десну обалу Злетовске реке и на предњим косама Лезовског рида, Ерваника, Ридогова и Ораха посео полазне положаје за напад на Рајчански рид и пребацио своје предње делове на леву обалу Злетовске реке.

Мада додир са противниковом пешадијом нигде није успостављен (Бугари су се ограничили искључиво на дејство артиљеријом), пошто Моравска дивизија II позива још увек није била очистила терен на десној обали Злетовске реке од заосталих бугарских делова, начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је да се напад на Рајчински рид одложи док се под његовим руководством не изврши детаљно рекогносцирање, и да се ради тога Шумадијска дивизија I позива повуче на своје првобитне положаје, а да на Злетовској реци остави само предње делове. Тако је пропуштена веома повољна прилика да се Рајчански рид, стратегијски кључ целокупног попришта брегалничке битке, заузме пре него што се противник прибере и среди. Командант 7. рилске дивизије у почетку није уочио изузетан значај Рајчанског рида, па га 2. јула није намеравао озбиљније бранити. То се јасно види из чињенице што је најважнији део тог положаја био поседнут слабим и, услед великих губитака од претходног дана, деморалисаним снагама, које су нестрпљиво очекивале наређење за повлачење. О томе је командант бугарског 22. пука у свом извештају, између осталог, писао: "Очекивало се наређење за повлачење. Командант бригаде налазио се код пука и стално говорио да је време за повлачење. У 14 часова отишао је у позадину. Око 18,30 часова наредио сам повлачење ка Спанчеву. Када је повлачење отпочело, добио сам наређење да пук остане (на дотадашњем положају) пошто непријатељ не врши притисак". Задоцнели напад Шумадијске I и Моравске дивизије II позива пружио је, дакле, Бугарима могућност да уоче и исправе грешке у почетном распореду снага на Рајчанском риду. Будући да тога дана на фронту Дунавске I и Дунавске дивизије II позива није било већих борби (бугарска 5. армија је посела полазне положаје за напад тек око 16 часова, па је њен командант одложио планирани напад на криворечком правцу за 3. јули), офанзивна група српске 1. армије могла је приступити енергичном освајању Рајчанског рида без бојазни за свој леви бок и позадину.

Сутрадан, 3. јула, 1. армија је наставила напад на Рајчански рид са 32 батаљона и 15 батерија, док је 3. пук Моравске дивизије II позива са две брдске батерије наступао гребеном Осогова у десни бок бугарских трупа на Рајчанском риду. Батаљони првог борбеног реда Шумадијске дивизије I позива, која је наступила у распореду од претходног дана, прешли су, око 14 часова, Злетовску реку под јаком шрапнелском ватром бугарских батерија, а затим отпочели наступање уз западне падине Рајчанског рида. Подржан снажном ватром дивизијске артиљерије, први борбени ред је избио на гребен који се пружа дуж леве обале Злетовске реке, где је дочекан добро организованом пешадијском и артиљеријском ватром бугарског 26. пука и заустављен. Наступање је настављено тек по пристизању батаљона друге линије. Енергичним обухватним нападом, 19. пук је у сумрак заузео гребен који се од Рајчанског рида спушта ка с. Бунешу, одбацујући десно крило бугарског 26. пука на теме Рајчанског рида. Иако је наишла на жилав отпор противника, десна колона је, пребацујући се постепено с косе на косу, око 20 часова на јуриш заузела бугарске предње положаје, изузев Голака, на коме је противник успео да се одржи упркос узастопним нападима 11. пука I позива. Деморалисане трупе бугарске 7. дивизије повукле су се на гребен Рајчанског рида и М. Божурњака, и на косу која се од М. Божурњака постепено спушта ка с. Сколарцима, тј. на главну одбрамбену линију.

Моравска дивизија II позива, ојачана 1. бригадом Црногорске дивизије, отпочела је 3. јула око подне напад у три колоне: десном (1. пук) у правцу с. Рајчане, средњом (2. пук са једном брдском батеријом) ка Св. Пантелију и левом (3. пук са две брдске батерије) према с. Пашаџикову. Четврти прекобројни пук кретао се иза десне, а црногорска бригада иза средње колоне. Пошто су уништиле или заробиле две заостале бугарске чете у клисури Злетовске реке, десна и средња колона су без сметње прешле Злетовску реку и, уз снажну подршку артиљерије, отпочеле надирање ка Бунешу и Св. Пантелеју. Десна колона је, око 17,30 часова, потиснула делове бугарског 26. пука са положаја испред с. Бунеша и створила повољне услове за обухват левог крила 2. бригаде бугарске 4. дивизије. Чим се уверио да му је леви бок откривен, командант бугарског 8. пука је затражио одобрење за повлачење на свој главни положај. Командант бригаде у почетку није одобрио овај захтев, већ је тај пук ојачао са три пешадијске чете и наредио му да остане на дотадашњим положајима. Тек пошто се уверио "да је даљи опстанак на предњим положајима немогућ", наредио је команданту пука да се повуче на линију Рајчански рид - Манастир Св. Пантелеј, тј. на главни положај. У исто време, обавестио је команданта 7. рилске дивизије "да располаже само са пет батаљона чије се бројно стање после претрпљених губитака (око 2000 људи), јако смањило; да земљиште не дозвољава употребу артиљерије и да, с обзиром на то да ће упорна одбрана главног положаја бити тешка, моли за наређење куда да се повуче у случају потребе". Средња колона Моравске дивизије II позива заузела је Злетово, избила на линију Козјак - Големи рујен и образовала фронт према главном бугарском положају испред Св. Пантелеја. Лева колона је, 3. јула изјутра, напала бугарске положаје код с. Пашаџикова. које је држала 1. ополченска бригада, са четири брдска и једном пољском батеријом. После доста јаке артиљеријске припреме отпочело је наступање пешадије гребеном који спаја Поникву са центром бугарског положаја. Наступање је вршено поступно - у скоковима, јер су Бугари одмах реаговали снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром и зауставили наступање првог борбеног реда, а затим, уводећи у борбу свеже снаге, осујетили покушај 4. батаљона да обухвати њихово десно крило, и принудили леву нападну колону да се повуче на полазни положај, тј. на Поникву, где је заноћила у блиском додиру са противником. Иако усамљен и одвојен од осталих снага своје дивизије, 3. пук II позива, дејствујући на правцу осетљивом за противника, везао је тога дана за себе целу 1. ополченску бригаду; тиме је знатно олакшао прелаз Моравске дивизије II позива преко Злетовске реке и онемогућио генерала Генева да овом бригадом потпомогне одбрану 7. рилске дивизије на Рајчанском риду. Дејство усамљеног 3. пука II позива било је, дакле, и овога дана веома успешно.

Коњичка дивизија, која је 3. јула придата 3. армији, није учествовала у нападу на Рајчански рид, већ се, налазећи се на споју унутрашњих крила 1. и 3. армије, припремала да после пробоја бугарског фронта предузме енергично гоњење долином Брегалнице у правцу Кочана.

Иако главна одбрамбена линија 7. рилске дивизије и 2. бригаде 4. преславеке дивизије, од Манастира Св. Пантелеја до с. Сколараца, у току 3. јула није била ни такнута, борбени морал тих, у дотадашњим борбама десеткованих бугарских јединица, био је веома пољуљан. О томе речито говори паника која је око поноћи захватила бугарске снаге на Рајчанском риду. На неколико случајно испаљених хитаца са српске стране, трупе бугарског 13. пука насумице су отвориле жестоку паљбу и тиме проузроковале неред и панику, коју је још више увећала шрапнелска ватра једне батерије. Војници су напустили своје положаје и дали се у бекство, преносећи панику и на друге јединице. Обавештен "да је 1. бригада до ногу потучена и заробљена", да је командант бригаде погинуо и да се Срби налазе испред Спанчева, командант 2. бригаде је наредио својим трупама да отпочну повлачење у правцу Кочана. Захваћен паником, командант 7. рилске дивизије упутио је генералу Ковачеву следећу депешу:

"Непријатељ је предузео жесток напад на целом фронту. Наше снаге нису издржале напад и повлаче се. Губици су изванредно велики. Спремам наређење за поседање положаја код Кочана".

Улажући велике напоре, официри су ипак успели да заведу некакав ред и врате јединице на напуштене положаје. Међутим, простор између М. Божурњака и с. Сколараца остао је потпуно непоседнут. У тим тренуцима и слабији напад са српске стране могао је да доведе до пада бугарске главне одбрамбене линије. Тиме би се уштедели каснији напори, време и жртве. Пасивност српских трупа омогућила је Бугарима да до сванућа консолидују одбрану Рајчанског рида.

Напад Шумадијске дивизије I позива настављен је тек сутрадан, 4. јула, изјутра. Снажна ватра српских батерија са положаја код с. Бунеша, Ерваника, Лезовског рида, Дренка и Стрмоша обасула је не само фронт већ и дубину бугарског положаја на Рајчанском риду. Гранате су збрисале неке ровове и бугарску пешадију нагнале у бекство. Тада су батаљони прве линије прешли у напад. Бугари нису издржали, већ су у нереду почели да напуштају своје положаје. Узалудни су били сви покушаји официра да их задрже и организују отпор. Око 10 часова, два батаљона 12. пука 1 позива избили су на гребен јужно од Рајчанског рида, одбацили делове 26. и 31. пука 7. рилске дивизије са овог гребена и угрозили леви бок 13. пука. Управо у то време, 1. и 4. батаљон 19. пука I позива у силовитом јуришу заузели су теме Рајчанског рида (к. 860), кључ противникове главне одбрамбене линије и целе битачне просторије. Разбијене трупе бугарског 13. пука разбежале су се без икаквог реда.

Обавештен о кризи у коју је запала 7. рилска дивизија, генерал Ковачев је одлучио да је ојача 24. пуком, ради упорне одбране Рајчанског рида, али је све било узалуд. Слом десног крила 4. армије био је већ узео велике размере. Око 12,40 часова командант 7. рилске дивизије је извештавао: "да се положај неће моћи одржати, да су јединице до краја физички изнурене, да је њихово бројно стање изванредно смањено (у батаљонима нема више од 500 људи), да је због огромне бројне надмоћности противника морал војника пао, па би их ради тога требало заменити свежим снагама". У ствари, трупе бугарске 7. дивизије биле су већ напустиле Рајчански рид и увелико одступале ка Кочанима. Први борбени ред Шумадијске дивизије I позива избио је на теме Рајчанског рида око 10 часова и ту се почео утврђивати, не предузимајући гоњење растројеног противника.

Моравска дивизија II позива ни 4. јула није журила са нападом на већ поколебане трупе 2. бригаде бугарске 4. дивизије, иако је у свом саставу, после пристизања 3. црногорске бригаде (3. јула предвече), имала 16 српских и 8 црногорских батаљона. Тек када су трупе Шумадијске дивизије избиле на Рајчански рид и отпочеле да туку снажном артиљеријском ватром леви бок бугарске 2. бригаде, десно крило Моравске дивизије II позива (1. пук и 3. црногорска бригада) прешло је у напад и заузело бугарске положаје код с. Рајчана, али је у даљем наступању задржано фронталном и бочном ватром бугарске артиљерије. Тада је ступило у дејство и лево дивизијско крило (2. пук и 1. црногорска бригада) и обухватним нападом принудило Бугаре да отпочну повлачење на положаје код манастира Св. Пантелеја. Међутим, управо у то време стигао је из Горње Џумије један батаљон 31. пука, којим је командант бугарске 2. бригаде покушао да парира обухватни маневар левог крила Моравске дивизије II позива, али у томе није успео. Око 16 часова бугарске трупе су отпочеле опште повлачење ка Кочанима. По избијању на седло између Рајчанског рида и планине Слугајевца, Моравска дивизија II позива предузела је гоњење растројеног непријатеља у правцу с. Ораховца и Горанца. Њен 3. пук је поново покушао да обухватним нападом заузме бугарске положаје код с. Пашаџикова. Мада у томе није успео, он је и 4. јула одиграо значајну улогу, јер је привукао на себе јаке противничке снаге (1. бригаду Македонско-једренског ополчења) и тиме олакшао осталим снагама Моравске дивизије II позива да избију на бугарске положаје северно од Рајчанског рида. Пошто су одбили његов напад, Бугари су са знатно надмоћнијим снагама прешли у противнапад, али је 3. пук ипак успео да се одржи на свом положају, водећи оштру борбу током целе ноћи. У недостатку пионирског алата, његови војници су се укопавали ножевима и порцијама.

Коњичка дивизија је 4. јула заузела важан ослонац бугарских снага Горицу (к. 392) и успешно штитила десни бок Шумадијске дивизије I позива, али је пропустила веома повољну прилику да, после заузимања Рајчанског рида, енергичним гоњењем разбијених противничких трупа, још истог дана заузме Кочане и нанесе Бугарима знатно веће губитке. По заузимању Горице, гоњење је предузела само 2. коњичка бригада, коју су Бугари брзо зауставили фронталном и бочном артиљеријском ватром. Прва коњичка бригада прешла је у гоњење знатно касније равницом између Рајчанског рида и Брегалнице, али је, потпавши под фронталну ватру бугарске батерије постављене иза с. Спанчева и под бочну ватру артиљерије са леве обале Брегалнице, принуђена да се зау стави са главним снагама код с. Сколарци и једним ескадроном код Спанчева. Дакле, уместо да одмах после пробоја противничког фронта предузме енергично гоњење свим расположивим снагама, Коњичка дивизија је своје пукове ангажовала поступно, дајући на тај начин могућност разбијеним бугарским трупама да се готово без сметње повуку са изгубљених положаја и да се на линији Градиште - Тракање - Д. Подлог среде и припреме за одбрану.

Трупе офанзивне групе српске 1. армије зауставиле су се, 4. јула увече, на линији Сколарци - Спанчево - Градилиште — манастир Св. Пантелеја.

На криворечком правцу, 4. дивизија бугарска 5. армија вршила је, у току ноћи 3/4. јула, локалне нападе на одсеку Калин камен - Света вода, који су држали трупе Дунавске дивизије I позива. Ови напади су имали за циљ побољшање полазних положаја за напад на Царев врх, 4. јула ујутру. Међутим, услед слабе видљивости (ноћ је била мрачна и падала је ситна киша) и тешког терена, у јединицама бугарског 7. пука дошло је до забуне и панике. Српске трупе су то искористиле и са својих доминирајућих положаја обасуле бугарске стрељачке стројеве снажном артиљеријском ватром, нанели им осетне губитке (том приликом избачено је из строја 157 бугарских војника, подофицира и официра) и принудили их да се повуку на полазне положаје. У рејону Свете воде противник је изненадним нападом постигао известан успех, који је убрзо париран. Око два сата ноћу, бугарска 4. дивизија је добила наређења "да се задржи на достигнутој линији и одложи планирани напад на Царев врх". Пошто је у исто време и Македонско-једренском оплочењу, које је требало да садејствује с 4. дивизијом у нападу на Царев врх, наређено "да се не упушта у озбиљнија офанзивна дејства" и пошто је пажња ополчења током 4. јула била усредсређена искључиво на брегалнички правац, на фронту српског Осоговског одреда владало је релативно затишје. То је команданту тог одреда омогућавало да са јачим снагама помогне 3. пук Моравске дивизије II позива. Али, иако је у том смислу, још 3. јула увече, добио и наређење од команданта 1. армије, он је тек 5. јула упутио само један батаљон као појачање левој колони Моравске дивизије II позива, која је код с. Пашаџикова водила огорчене борбе са надмоћнијим бугарским снагама.

Бугарска 12. дивизија напала је, у свануће 4. јула, центар веома развученог положаја Дунавске дивизије II позива и у првом налету, извршеном управо у тренутку смењивања српских предстража, заузела Мерћез (к. 1199) и нанела велике губитке 8. пуку II позива (избачено је из строја 207 војника и 3 официра). Изгледало је да ће фронт те дивизије бити пробијен. Бугари су се, међутим, зауставили јер је 12. дивизија још пре заузимања Мерћеза добила армијску заповест "да се задржи на достигнутим положајима на којима ће се јединице појачати и добро утврдити." Неактивност Бугара омогућила је команданту Дунавске дивизије II позива генералу Михаилу Рашићу да прикупи своје трупе на десној обали р. Дубровнице и припреми се за одсудну одбрану. У међувремену, командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм упутио је два батаљона 9. пука II позива са митраљеским одељењем преко Криве реке ради напада на Жедиловску косу, односно у леви бок бугарских трупа које су нападале према Киселици. После веома напорног марша, батаљони су око 17 часова избили на Жедиловску косу, готово без икаквог отпора. Услед тога, као и услед снажног дејства српске артиљерије са Киселице, Бугари су били принуђени да у току ноћи 4/5. јула напусте Мерћез. Према томе, Дунавска I и Дунавска дивизија II позива успешно су извршиле задатак који им је поставила Врховна команда и, држећи сигурно гранични фронт у својим рукама, обезбедиле бок и позадину главних снага 1. армије, које су тога дана сломиле десно крило бугарске 4. армије на Рајчанском риду.

Заузимањем Рајчанског рида, српска 1. армија је постигла стратегијски успех - пробила фронт бугарске 4. армије и отворила пут ка Црвеном Селу и Горњој Џумаји, тј. у дубоку позадину 4. и 2. армије. Трупе 7. рилске дивизије, Македонско-једренског ополчења и 2. бригаде 4. преславске дивизије (укупно 37 батаљона и 27 батерија) претпреле су тежак пораз и у нереду се повукле према Кочанима. Само 7. рилска дивизија је изгубила преко 4.000 људи. Њен командант генерал Тодоров, под чију је команду стављена и 2. бригада 4. преславске дивизије, обавестио је команданта 4. армије да су све његове јединице до крајности физички исцрпљене, да је њихово бројно стање драстично смањено и да је морал војника пао, те их - истицао је он - ради тога треба заменити свежим снагама. Пошто је до тог времена грчка војска потукла бугарску 2. армију у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана, указала се веома повољна прилика да се, енергичним надирањем српских трупа преко Кочана ка Церовом Селу и грчких долином Струме ка Горњој Џумаји, изврши стратегијско опкољавање бугарске 2. и 4. армије на простору између Брегалнице и Струме.

Сламањем десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду, српска 1. армија је, дакле, постигла пресудан успех. Међутим, импресионирана поразом који је управо тога дана претрпела Тимочка дивизија II позива у боју код Криволака и карауле Шеобе, српска Врховна команда није одмах схватила пресудан значај заузимања Рајчанског рида за даљи ток битке, па је главну пажњу усмерила према десном крилу 3. армије и тиме умањила замах и ударну снагу своје офанзивне групе у тренутку када је бугарској 4. армији требало задати поражавајући ударац. Иако је 4. јула увече била обавештена о великој победи грчке војске код Кукуша и српске 1. армије на Рајчанском риду, она је, уместо да нареди енергично гоњење ради експлоатације већ добијене битке, упутила команданту 1. армије следећу депешу:

"Због рђаве ситуације код Тимочке дивизије упутите одмах, усиљеним маршем, Шумадијску дивизију I позива у правцу (села) Арбасинци и Хадрифакли и ставите је на располагање команданту 3. армије. На опредељење треба да стигне до зоре, а марш нека изврши у највећој тајности, обезбеђујући се према Штипу. На Рајчанском риду оставити Моравску дивизију II позива и Црногорце и ту добро да се утврде. Ако непријатељ продужи одступање из Лескаје, нека га гони један део трупа и Коњичка дивизија. У противном случају држати се одбране на Рајчанском риду."

Овом одлуком учињена је најкрупнија стратегијска погрешка у руковођењу битком на Брегалници, која је спасла бугарску 4. армију од потпуног уништења. Управо у тренутку када је требало појачати притисак на растројено десно крило бугарске 4. армије и брзим продирањем ка Царевом Селу извршити дубок обухват њених главних снага и опасно угрозити позадину 2. армије, Врховна команда је, под утицајем песимистичких извештаја команданта 3. армије, прибегла рокирању трупа низ Брегалницу, ради пасивне одбране на супротном крилу битачне просторије, и тиме зауставила напад 1. армије уместо да га појача. Али, ваља истаћи да је пре тога 1. армија могла постићи знатно веће резултате да је њен напад био боље организован и умешније вођен. У својој борбеној заповести, команда армије није прецизно одредила зоне напада својих дивизија, већ је то питање препустила командантима дивизија да га споразумно реше, што је, разуме се, успоравало припреме за напад. Чекајући да трупе Моравске дивизије II позива очисте десну обалу Злетовске горе од бугарских заштитничких делова, команда 1. армије је наредила, 2. јула увече, да се Шумадијска дивизија I позива, која је већ била подишла Рајчанском риду, врати на своје полазне положаје. Тиме је испуштена повољна прилика да се овај изузетно значајан положај заузме пре него што се његова одбрана прибере и среди и противник разбије Тимочку дивизију II позива. Томе је, свакако, допринела и одлука команданта 3. армије о обустављању припрема за напад на бугарске штипске положаје и прегруписавању снага према десном армијском крилу, коју је, као што је речено, одобрила и Врховна команда. Захваљујући тим грешкама, кочанска група бугарске 4. армије је успела да измакне гоњењу, да се прибере и среди и на положајима код Кочана поново организује одбрану.

Тако је испуштен повољан тренутак да се, предузимањем координиране офанзиве српске и грчке војске концентрично према Горњој Џумаји, убрза завршетак другог балканског рата, уз далеко мање жртава. Ситуација за такво дејство била је повољна и зато што је у то време рад бугарске Врховне команде био донекле паралисан, јер је, због неуспеха 4. и 2. армије, краљ Фердинанд 3. јула уклонио генерала Михаила Савова са положаја помоћника врховног команданта, а на његово место поставио дотадашњег команданта 3. армије генерала Ратка Димитријева, да би тиме олакшао дипломатску акцију владе усмерену на спречавање Румуније да се умеша у рат на страни бугарских противника. Мада извештаји 4. и 2. армије, који су 3. јула приспели у Врховну команду, још нису били узнемиравајући, генерал Димитријев је сматрао да се неповољан развој оперативне ситуације на фронту 4. и 2. армије може поправити једино координираним дејством целокупне оперативне војске, па је одлучио да ангажује 1. и 3. армију, које су до тада пасивно стајале на тимочком, односно нишавском правцу. Намера му је била да прво потуче српску војску, а потом да ојача 2. армију и порази Грке. Међутим, пошто је пре почетка општег напада на српску и грчку војску требало извршити извесне припреме, Врховна команда је директивом за 4. јули наредила да 2. армија, ојачана 1. бригадом 6. дивизије, "најефикасније обезбеди комуникацијске правце Серез - Дедеагач; Демир Хисар - Горња Џамија и Петрич - Струмица", не упуштајући се у озбиљније окршаје до даљег наређења; 4. армија, ојачана 1. бригадом 6. дивизије, да се озбиљније не ангажује у борбу док се не изврше потребне припреме за једновремени напад свих армија, већ да што боље обезбеди своје лево крило и комуникацију Штип - Струмица.

Не схватајући сву тежину кризе у коју су запале 2. и 4. армија, бугарска Врховна команда се, очигледно, надала да ће, преласком 1. и 3. армије у напад према Зајечару, Књажевцу, Пироту и Власини, преокренути ситуацију у своју корист. Нови помоћник врховног команданта покушао је, дакле, да исправи крупну грешку свог претходника и ангажује све расположиве снаге. Али, ова одлука је каснила већ пуних пет дана, а за то време ситуација се коренито изменила на штету Бугарске.

Max:
Завршетак битке на Брегалници

Брегалничка група српске 1. армије (Моравска II, Коњичка и Црногорска дивизија), мада ослабљена упућивањем Шумадијске дивизије I позива у састав 3. армије, предузела је, 5. јула изјутра, гоњење растројених противничких трупа у правцу Кочана. Коњичка дивизија је, у духу задатка који је добила од команданта 1. армије да врши притисак на бугарске трупе испред Кочана и одржава везу са левим крилом 3. армије, предузела гоњење али само својом 2. бригадом ојачаном са две коњичке батерије, тј. половином расположивих снага. Та се бригада, међутим, убрзо уплела у оштру борбу са 22. пуком бугарске 7. дивизије, трпећи при томе унакрсну ватру бугарских батерија са положаја код с. Тракање и леве обале Брегалнице. Пошто њене батерије нису биле у стању да неутралишу бугарску артиљерију (већ у самом почетку напада једна батерија је била ућуткана), она је убрзо била принуђена да обустави напад, не постигавши никакав успех.

Моравска дивизија II позива оставила је свој 1. пук са једном хаубичком батеријом на Рајчанском риду ради обезбеђења десног бока од евентуалног напада противника са штипских положаја, а од осталих трупа образовала три нападне колоне, које су око 5 часова ујутро предузеле гоњење бугарских снага према Кочанима. Десна колона (4. прекобројни пук са две пољске батерије), која је наступала правцем с. Рајчани - Њивичани - Горанци, заустављена је снажном пешадијском и артиљеријском ватром са положаја иза с. Њивичана, које су држале снаге бугарског 24. и 31. пука. У исто време, заустављен је и напад средње колоне (2. пук са једном брдском батеријом), која је од с. Рајчана наступала ка Војновици, савлађујући велике теренске тешкоће. Лева колона (3. пук са две брдске батерије) издржала је снажан фронтални и бочни притисак бугарске 1. оплоченске бригаде на Положајима код Поникве. Њу су врло ефикасно подржавале брдске батерије, дејствујући са потпуно откривених ватрених положаја. Оне су нанеле противнику велике губитке и растројиле његове снаге које су фронтално нападале положаје те колоне на Равној чуки код Поникве. Међутим, бугарске снаге (око три батаљона) које су обухватно напале усамљени левокрилни батаљон у рејону коте 1558 биле су ван домета српских батерија, али су том батаљону у најкритичнијем тренутку притекли у помоћ делови Осоговског одреда (две чете 2. батаљона 8. пука, са једним водом артиљерије), упућени са Дервишице. Оне су косом пешадијском и артиљеријском ватром принудиле противника да залегне. То је командант 3. пука пуковник Милутин Стефановић искористио и дао трубни знак за противнапад. Уследио је силовит налет, који бугарски ополченци нису издржали, већ су у нереду одјурили ка с. Истибањи. Око 10 часова, 3. пук је заузео бугарске положаје код с. Пашаџикова, заробио преко 70 бугарских војника и официра и, гонећи разбијене ополченце преко Јастребника, угрозио десни бок и позадину главних снага бугарске кочанске групе на положајима испред Кочана.

Како је у то време Дунавска дивизија I позива делом снага заузела Китку и тиме створила солидан ослонац за дејство преко Престепливе и Побијеног камена у позадину бугарске кочанске групе, генерал Тодоров је наредио да јединице ове групе, у току ноћи 5/6. јула, отпочну повлачење ка Преслапу (15 километара источно од Кочана). Командант 4. армије генерал Ковачев је истога дана око 11 часова обавестио своје трупе да ће следећег дана "напасти непријатеља у десни блок и приредити му катастрофу". Међутим, његов штаб није учинио баш ништа да би омогућио кочанској групи да се одржи на положајима испред Кочана. Тако се ионако критичан положај бугарске 4. армије још више погоршао. Ослабљена брегалничка група српске 1. армије није то искористила, упркос упозорењу команданта 3. пука II позива да "ниједан бугарски војник неће осванути на положајима код Кочана", јер није имала довољно снага да настави енергично гоњење према Царевом Селу и тако постигне крупне стратегијске резултате. Главне снаге Моравске дивизије II позива и 2. коњичка бригада заустављене су на линији Пашаџиково - Бања; Црногорска дивизија (1, 2, и 3. бригада), која је наступала иза леве колоне, на положајима између с. Лопена и с. Бабишта, а 3. пук II позива код с. Јастребника. Тиме је противнику омогућено да се извуче и поново организује одбрану на положајима источно од Кочана.

Српска 3. армија вршила, је, током 5. јула, прегруписавање снага према свом десном крилу и није учествовала у борби, осим 6. пука, који је на положајима код с. Топлика привукао на себе бугарски 11. и 40. пук и тиме олакшао повлачење Тимочке дивизије II позива преко Брегалнице. Циљ тога прегруписавања истакнут је у заповести генерала Јанковића издатој тога дана у 1,30 часова, овим речима: "Потребно је да се организује одбрана правца који води левом и десном обалом Вардара ка Скопљу, на десној обали Брегалнице, да би се спречило надирање непријатеља тим правцем." Ова одлука донесена је на основу погрешне претпоставке да ће главне бугарске снаге, после разбијања Тимочке дивизије II позива, предузети наступање долином Вардара ка Скопљу.

У духу наведене заповести команданта 3. армије, Моравска дивизија I позива посела је тога дана положаје на десној обали Брегалнице, од с. Добришана до Вардара; Дринска дивизија I позива, са једном бригадом Црногорске дивизије, организовала је одбрану на фронту: с. Тестемељци - Јежево брдо - Шареноковац; Тимочка дивизија II позива прешла је код с. Убова р. Брегалницу - од чије се воде заразила колером - и прикупила се у рејону с. Караслара (услед великих губитака, преморености трупа и епидемије колере, ова дивизија је била за извесно време неспособна за озбиљније борбене задатке); Добровољачка бригада, Дрински дивизијски коњички пук I позива, један батаљон 2. пука Моравске дивизије I позива, један батаљон 11. пука II позива и неке јединице III позива, са 9. пољском батеријом и водом брдских топова, затворили су правац Градско - Велес, на десној обали Вардара; Шумадијска дивизија I позива предузела је, у зору 5. јула, покрет са Рајчанског рида и, после заморног марша (око 27 километара) по великој летњој жеги, стигла на Овче поље код с. Кадрифакова тек 6. јула у два сата ноћу.

Прегруписавање је извршено без узнемиравања. Озбиљније борбе водио је само 6. пук, који је 4. јула ојачан са две чете 16. пука и упућен у помоћ Тимочкој дивизији II позива. Овај пук је нападнут , 5. јула ујутру, на положајима код с. Топлика од 11. пука 3. балканске дивизије, коме се доцније придружио и 40. пук 2. тракијске дивизије. Иако изложен концентричном нападу надмоћнијих противничких снага подржаних снажном артиљеријском ватром, 6. пук је успео да одржи своје положаје до 18 часова, када је отпочео повлачење, прегазио Брегалницу код ушћа Светониколске реке и око 21 час ушао у састав Моравске дивизије I позива. У току дана изгубио је 128 људи.

Рокирања која је 3. армија током 5. јула вршила према свом десном крилу нису била у складу са оперативном ситуацијом. Напротив, било је то непотребно губљење времена, замарања и расипања снага. Будући развучена на сувише широком фронту од Велеса до Шаренковца, 3. армија, иако ојачана Шумадијском дивизијом I позива, није могла предузети озбиљније офанзивне операције. Штавише, она се у новом распореду тешко могла успешно одупрети нападу штипске групе бугарске 4. армије.

Ни на криворечком фронту током 5. јула није било озбиљнијих окршаја. Командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм оценио је да нема довољно снага за предузимање напада на бугарске положаје на граничном фронту, како је наредила Врховна команда 3. јула, па је главне снаге и даље задржао у одбрани. Само је десно дивизијско крило са делом снага прешло у напад и око подне заузело веома важан положај Китку (тт 1847), а затим чистило терен према Руену, који је остао у рукама бугарских трупа. Заузимањем Китке створени су повољни услови за обухватни маневар главних снага Осоговског одреда преко Престепливе и Побијеног камена ка Дулици и Безикову, у позадини бугарске кочанске групе. Тиме би, без сумње, била пружена врло ефикасна помоћ јужној армијској групи у експлоатацији већ добијене брегалничке битке. Међутим, овај маневар није предузет, пошто команда 1. армије није у том смислу дала никакву иницијативу и пошто је Врховна команда изричито наредила да се наступање са Китке према Кочанима предузме тек по заузимању Руена. Противник је тиме добио драгоцено време за организацију одбране на положајима источно од Кочана.

На левом крилу Дунавске дивизије I позива, Бугари су, око 10,30 часова, изненадним обухватним нападом заузели Жедиловску косу и одбацили делове 9. пука II позива (један и по батаљон и митраљеско одељење) ка с. Варовишту. Пошто је тиме угрожено лево дивизијско крило, наређено је команданту 9. пука II позива "да учини све што је у његовој моћи" да у току дана поново овлада Жедиловском косом. Али, када су Бугари, око 12,30 часова, обасули снажном артиљеријском ватром српске положаје у рејону Калин камен и Св. воде, генерал Јуришић је одустао од намераваног напада на Жедиловску косу и наредио команданту 9. пука II позива да одмах упути један батаљон и митраљеско одељење на десно крило положаја Света вода. Иако је непријатељева артиљеријска ватра после пола часа обустављена, трупе Дунавске дивизије I позива задржане су у дефанзиви, јер су ужурбани покрети дуж граничног фронта јасно наговештавали појачавање бугарских снага на криворечком правцу ради предузимања замашнијих офанзивних операција.

На фронту Дунавске дивизије II позива и 5. јула је владало релативно затишје, јер ни она није имала довољно снага за напад на гранични фронт (нарочито јој је недостајала брдска артиљерија). Бугари су искористили њену неактивност и око 10,30 часова овладали Жедиловском косом, али су убрзо без борбе напустили положај "Мерћез", који су око 16 часова посела два батаљона 8. пука II позива, са једном пољском батеријом и митраљеским одељењем. Обавештен да јаче бугарске снаге врше рокирање ка Големом врху и с. Жеравину ради обухватног напада на крајње лево крило 1. армије, командант Дунавске дивизије II позива генерал Михаило Рашић одлучио је да својом дивизијом, 7. јула ујутру, пређе у напад, овлада граничним положајима јужно од Големог врха и осујети противникову намеру да са ове погодне маневарске просторије угрози лево крило српског криворечког фронта. Врховна команда је одобрила ову одлуку само под условом ако су изгледи за њену реализацију повољни. У исто време, бугарска 5. армија вршила је последње припреме да 7. јула ујутру предузме напад на истакнуто лево крило развучене Дунавске дивизије II позива.

Општа оперативна ситуација 5. јула била је, дакле, повољна за српску војску. Офанзивни маневар бугарске 4. армије на јужном крилу битачне просторије сасвим се угасио и свео на дефанзивну улогу само једне бригаде. То је омогућавало да Шумадијска дивизија I позива, уместо заморног марша ка Овчем пољу, предузме енергичко гоњење растројеног противника ради максималне експлоатације пробоја одбрамбеног фронта бугарске 4. армије на Рајчанском риду. Међутим, управо тога дана пажња српске Врховне команде скренута је са Брегалнице на Нишаву и Тимок. Још од раног јутра почели су пристизати извештаји о бугарским нападима према Зајечару, Књажевцу и Пироту, па је Врховна команда, заокупљена збивањима на средњем и северном делу ратишта, запоставила управљање битком на Брегалници. Она је, упркос обавештењу да ће сутрадан, 6. јула, грчка војска предузети гоњење разбијених трупа бугарске 2. армије од Кукуша ка Дојрану, прихватила одлуку генерала Јанковића о појачавању десног крила 3. армије и његовом развлачењу чак до р. Вардара. Будући да се 5. јула Румунија коначно одлучила да ступи у рат против Бугарске и, преко српског посланика у Букурешту Ристића, поручила Николи Пашићу да српска војска "избегава одсутну битку док румунске трупе не буду спремне за акцију", бојазан Врховне команде за развој ситуације на северном и средњем делу ратишта била је неоснована. При таквом стању ствари главну пажњу је требало посветити енергичном гоњењу кочанске групе бугарске 4. армије ка Царевом Селу, што би, нема сумње, дало крупне оперативне резултате. Уместо тога, српске трупе су вршиле рокирање према десном крилу 3. армије, коме у датој ситуацији није претила никаква опасност.

Max:
Задоцнело наступање српских трупа преко Кочана ка Царевом Селу

Брегалничка група српске 1. армије добила је наређење да у току ноћи 5/6. јула одржава чврст и непрекидан додир са противничким снагама које су заноћиле на линији с. Тракање - Горанци - Јастребник. Међутим, пошто је у току ноћи почела да пада јака киша, трупе бугарске кочанске групе су то искористиле и непримећено се повукле ка Царевом Селу, остављајући на поменутим положајима само слабе заштитничке делове. Тек када је 6. јула око шест часова примећено извлачење тих последњих бугарских делова, 2. бригада Коњичке дивизије и Дунавски коњички пук прешли су у наступање општим правцем Кочани - Оризари - Црни камен и око 11 часова заузели Кочане и с. Оризаре, запленивши нешто оружја и знатне количине хране (пиринча и брашна). У даљем наступању, 2. коњичка бригада је дочекана снажном ватром бугарске артиљерије са предњег нагиба Црног камена и заустављена на коси између Истибање и Оризара. Њен извиђачки ескадрон, који је наступао левом обалом Брегалнице ради извиђања у правцу планине Плачковице, заноћио је у с. Виници. Дунавски коњички пук се зауставио на линији Пребичево - Оризари.

Чим је примећено повлачење бугарских трупа, све три колоне Моравске дивизије II позива прешле су у наступање, али су утрошиле много на прикупљању, свијању у колоне и упућивању обезбеђења. Десна и средња колона, наступајући у саставу од претходног дана, прошле су тек око 16,30 часова кроз Кочане и до пада мрака избиле на Косу која се од с. Грдаче спушта према Оризарима, без икаквог додира са Бугарима. Лева Колона (3. пук Моравске дивизије II позива и једна бригада Црногорске дивизије) наступала је брже и енергичније. После краће борбе протерала је бугарске заштитнице са Безиковских висова, очистила десну обалу Брегалнице и заноћила са предњим деловима на р. Каменици. У исто време, две бригаде Црногорске дивизије, које су наступале северно од леве колоне, избиле у с. Пресеку.

Пошто су бугарске трупе на криворечком фронту биле неактивне, командант Дунавске дивизије I позива упутио је са Китке један одред (два батаљона са два брдска топа и два митраљеза) ка с. Пресеци ради успостављања везе са левим крилом Моравске дивизије II позива. Тиме је српска 1. армија чврсто стала на Осоговски планински гребен, који се од Китке, преко Побијеног камена, Дулице и Безикова, спушта ка Брегалници, исправила свој операцијски фронт и приближила се Царевом Селу, важној раскрсници путева за Малешево, долину Струме и долину Брегалнице. Избијањем брегалничке групе српске 1. армије на линији Виница - Безиково - Побијени камен, створен је погодан ослонац за енергична дејства у дубоку позадину бугарске 2. и 4. армије. Међутим, мада су се и тада пред овом српском групом налазила само три заморена бугарска пука, који су држали Дуличке висове (десно крило бугарске кочанске групе није имало никаквог додира са левим крилом на Преслапу и Калиманцима), њене снаге су биле сувише слабе за тако смели маневар, утолико пре што су јој десни бок и позадина били изложени удару непријатеља од Штипа. Због тога је командант Моравске дивизије II позива одлучио да сутрадан, 7. јула, задржи своје трупе на достигнутој линији, да их прикупи, одмори и снабде муницијом, храном и другим борбеним потребама.

Заустављање наступања брегалничке групе ка Царевом Селу било је правилно, јер су у току 6. јула две бригаде бугарске 2. дивизије вршиле рокадни марш ради удара у њен десни бок и непосредног садејства с десним армијским крилом, које се припремало за противудар и у том циљу ојачано једном бригадом 6. бдинске дивизије. Међутим, уместо планираног противудара, од кога је бугарска Врховна команда много очекивала, генерал Тодоров је, због једне непроверене вести да јаке српске снаге наступају ка с. Драмчи и опасно угрожавају десни бок и позадину 7. рилске дивизије, 7. јула ујутру повукао своје трупе делом на положаје код с. Драмче, а делом у Царево Село. Паника се пренела и на команданта 4. армије. Импресиониран поразом кочанске групе и надирањем грчке војске преко Дојрана ка Струмици, генерал Ковачев је тога дана упутио три телеграма Врховној команди извештавајући је да су Рилска дивизија и Македонско-једренско ополчење, због огромних губитака, неспособни за ма какву озбиљнију акцију и да се на њих не може рачунати; да је запретила озбиљна опасност од продора противничких снага у долину Струме и да је, ради парирања једне такве акције, упутио 2. тракијску дивизију ка Кочанима, ослабивши тиме лево армијско крило, које је такође озбиљно угрожено; да је, због повлачења десног крила 2. армије, био принуђен да нареди повлачење 8. дивизије, 3. бригаде 2. дивизије и 1. бригаде 6. дивизије на линији с. Терзили - Бучим - Серта планина, да би скраћивањем фронта ослободио део снага за маневрисање; да је 4. армија сведена на свега 45.000 људи (у почетку рата имали 130.000) и да се њен положај и у погледу снабдевања јако погоршао, јер брашна има најдаље за три дана, а уколико противник пресече комуникацијску линију ка Струмици и Џумаји - положај ће постати безизлазан.

На крају друге депеше генерал Ковачев је посебно подвукао: "По мом мишљењу, има врло мало наде за побољшање ситуације и катастрофа је неизбежна. Због тога сам мишљења да се одмах предузму мере за прекид непријатељства док још није наступио фатални час." А у последњој, трећој депеши је "најенергичније молио" да се одмах предузму мере за интервенцију великих сила ради прекида рата и решавања спорних питања између Бугарске и њених бивших савезника путем преговора.

На овај разуман захтев генерала Ковачева, краљ Фердинанд је гневно одговорио: "Тражим да умрете са својом армијом, али да спасете част Бугарске и моју." И генерал Димитријев, нови помоћник главнокомандујућег, покушао је да убеди команданта 4. армије да ситуација није тако очајна и да се тренутна криза може пребродити енергичним нападом према Кочанима. Међутим, када му је у дужем телефонском разговору генерал Ковачев аргументовано предочио сву тежину положаја у коме се нашла 4. армија, генерал Димитријев је завршио разговор овим речима: "У таквој ситуацији не остаје вам ништа друго него да одступите и то што брже." У ствари, трупе 4. армије су се ужурбано повлачиле још пре тог одобрења.

У таквој ситуацији, наступање брегалничке групе српске 1. армије од Кочана према Царевом Селу могло је дати изванредне резултате. Али, пошто није имала поузданих података о хаотичном стању бугарских трупа на овом правцу, а и под утицајем неповољних извештаја са осталих фронтова, српска Врховна команда је била опрезна и неодлучна. Ценећи ситуацију као веома критичну, она је, уместо да са што јачим снагама предузме енергично надирање ка Царевом Селу, приступила новом прегруписавању снага за напад на бугарске штипске положаје, да би после њиховог заузимања ослободила снаге за дејство на другим фронтовима. Ако се имају у виду нереални и обесхрабрујући извештаји који су тога дана приспели у Врховну команду, онда је оваква одлука војводе Путника потпуно разумљива. Наиме, непријатни извештаји почели су пристизати од раног јутра: команда 1. армије известила је да су Бугари предузели снажан напад на развучено лево крило Дунавске дивизије II позива, овладали линијом Доганица - Големи врх - Голеш и тиме створили повољне услове да преко Чупиног брда продру у долину р. Пчиње и опасно угрозе леви бок и позадину српских трупа на криворечком фронту; са Власине је јављено да непријатељ вишеструко надмоћнијим снагама напада на фронту од Букове главе до Чемерника и да се његова коњица појавила у долини Јужне Мораве; генерал Степановић је обавестио да је 2. армија - после продора бугарске 9. дивизије у долину Трговишког Тимока, на левом крилу, и снажног притиска надмоћнијих противничких снага правцем Дашчани кладенац - Свође, на десном крилу - доведена у врло тежак положај и затражио појачање од два пука и одобрење за евакуацију Пирота; командант Тимочке војске пуковник Вукоман Арачић телеграфисао је да су Бугари заузели Књажевац и да настављају надирање на Вратарници.

У таквој, привидно врло критичној ситуацији, војвода Путник није смео да се упушта у један на изглед ризичан маневар према Царевом Селу, већ је донео одлуку да предузме опсежне мере за ефикасну одбрану старе српске територије и да ради тога што пре заузме бугарске штипске положаје.

У духу ове одлуке, Моравској дивизији II позива наређено је, 7. јула око 9 часова, да се припреми за напад преко Брегалнице (у три колоне) ради садејства с 3. армијом у заузимању бугарских штипских ноложаја. Узалуд је командант дивизије пуковник Милован Недић уверевао - најпре генерала Бојовића, а затим војводу Путника - да је то наређење "у пуној супротности са стварном ситуацијом", јер би се, враћањем трупа Моравске дивизије II позива са дотадашњег правца и њиховим усмеравањем кроз блатњава и подводна пиринчана поља у долини Брегалнице, изгубило сувише много времена (према прорачуну који је извршен у дивизијском штабу, предњи делови би се могли пребацити преко Брегалнице тек 8. јула између 11 и 12 часова) и противнику дала могућност да измакне; да би, уколико дивизија скрене према Плачковици, цела долина Брегалнице била изложена удару непријатеља од Царевог Села, што би имало "недогледно штетне последице"; и, најзад, да бугарске трупе већ напуштају штипске положаје, остављајући на њима само слабе заштитничке делове. Пошто је пажљиво саслушао аргументоване разлоге пуковника Недића, Путник га је поново упутио начелнику штаба 1. армије ради коначног споразума. Овај му је, међутим, "категорички наредио да одмах приступи извршењу добијеног наређења", додајући при томе да ће за тачно извршење тога наређења "одговарати својом главом лично командант дивизије".

Тако је наступање српских трупа ка Царевом Селу потпуно заустављено. Штавише, Моравска дивизија II позива се морала повлачити да би се поставила за дејство преко Брегалнице. Тиме је бугарској кочанској групи омогућено да се прибере, разјасни насталу забуну и поново врати на положаје код с. Калиманаца, а штипској групи да се без узнемиравања извуче испод концентричног удара српских и грчких дивизија.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana

Idi na punu verziju