Potreba za razvojem padobranske automatske puške FG-42 (Fallschirmjagergewehr 42 – Padobranska puška, model 1942) javila se najverovatnije nakon nemčkog desanta na Krit, maja 1941.godine. Naime u krvavim borbama koje su trajale desetak dana, nemački padobranci su pretrpeli strahovito velike gubitke od kojih se po tvrđenju mnogih istoričara, ovaj vid nemačkih oružanih snaga nikada nije oporavio. Razloga zbog kojih su nastali toliko veliki gubici ima više. Neki ističu da je prvi taj što su Britanci navodno uspeli da provale nemačke šifre pa su tako saznali za detalje plana desanta. Možda je ovaj podatak i tačan ali generalno glavni uzrok velikih gubitaka na strani padobranaca leži u činjenici da su oni iskakali - nenaoružani. Naime, lično naoružanje padobranaca (puške, automati, mitraljezi...), izbacivano je iz aviona u posebnim kontejnerima. Tako da je prvi talas padobranaca morao da prihvati borbu sa dobro utvrđenim britanskim trupama samo sa ručnim granatama i po nekim pištoljem i automatom. Prema tadašnjim normama, padobrancu je trebalo 80 sekundi, da se nakon idealnog doskoka oslobodi padobrana a tek nakon toga da potraži najbliži kontejner sa naoružanjem. Tako kada bi se dokopao oružja padobranac je mogao da ravnopravno prihvati borbu. Dakle u tom intervalu – od doskoka pa do naoružavanja je i izginulo najviše padobranaca.
 


Nakon ove gorke lekcije moralo se pristupiti pod hitno nekim promenama. Padobranci su od tada morali po mogućstvu, da iskaču sa naoružanjem. Uvedeni su i novi vezovi za padobrane kojih su se padobranci mogli osloboditi za desetak sekundi ali najvažnije je bila odluka da se razvije novo oružje specijalno za opremanje padobranaca.


   Razvoj tog novog oružja Nemačko vazduhoplovstvo – Luftvafe (Luftwaffe) koje je u svemu bilo “država u državi“ započelo je samostalno ali tek nakon neuspelog pokušaja da isto razvije “regularni putem“, preko HWaA  (Heereswaffenamt - agencija za istraživanje i razvoj kopnene vojske). Veliki rivalitet koji je vladao između Luftvafea i Vermahta (Wehrmacht) doveo je do toga da su i jedni i drugi paralelno radili na novom oružju prema sličnim TT zahtevima. To novo oružje obe strane su zamislili kao automatsko i ono je trebalo je da zameni već zastarele karabine Mauzer (Mauser )  98k i poveća vatrenu moć vojnika kao pojedinca. Prema oznakama automatskih puška Luftvafea (FG-42) i Vermahta vidi se da su nastali u istom periodu, jer je na početku projekta puška Stg 44 (Sturmgewehr 44) imala oznaku MKb42 (Maschinenkarabiner 42 – Automatski karabin 1942). Jedino što je vojska razvijala oružje oko novog “kratkog“ metka 7,92 x33 mm, zbog drugačijih taktičkih ideja, dok je vazduhoplovstvo ostalo pri tome da nova puška mora biti u provereno, snažnom karabinskom kalibru 7,92x57mm.



  Kako razvoj nove padobranske automatske puške, buduće FG-42 nije prepušten uobičajnim institucijama ovaj posao Luftvafe je poverilo “svojima” - ljudima iz Ministarstva vazduhoplovstva (Reichsluftfahrtminissterium-RLM) koji su na više adresa (proizvođača naoružanja) poslali svoje zahtev za razvoj novog univerzalnog padobranskog oružja koje bi zamenilo obrtnočepne repetirke, automate kao i lake puškomitraljeze. Ono je moralo biti takvih gabarita da sa njim padobranci mogu skakati, moralo je imati mogućnost selektovanja režima paljbe (pojedinačno/automatsko) i da koristi puščanu a ne pištoljsku municiju. Od novog oružja zahtevane su sledeće karakteristike:

-   da ne bude duže od 1 m
-   da ne bude teže od puške Kar 98k (ako može i lakše)
-   da korisiti standardnu puščanu-karabinsku municiju 7,92x57mm
-   da kapacitet punjenja bude najmanje 10 metaka i to putem zamenljivih okvira i punjenje pojedinačnim mecima (“klipsovima“ sa po 5 metaka)
-   mogućnost selektovanja-biranja režima paljbe (automatsko/pojedinačno)
-   stabilnost prilikom automatske paljbe i pri gađanju iz stojećeg stava
-   mogućnost montaže optičkog nišana sa uvećanjem 1,5x
-   motaža za tromblon (tromblosku granatu)
-   da opšti oblik oružja omogućava u bliskoj borbi, upotrebu istog kao batine
-   da postoji šina za bajonet ili da ima ugrađeni sklopivi šiljasti (bodež) bajonet
-   radi gađanja iz ležećeg stava oružje treba da ima jednostavne nožice radi stabilnosti
-   da bude stabilno i ne odskače pri automatskoj vatri
-   oružje ne mora da ima klasičan kundak ali mora da ima oslonac za rame
-   da bude maksimalno zaštićeno od uticaja prljavštine i da bude otporno na sve vrste udaraca i potresa, zbog prirode upotrebe.

  Nakon podnošenja zahteva na više adresa (u decembru 1941.godine) već početkom 1942.godine dve kompanije započele su razvoj traženog oružja – “Rhenmetall-Borsing” i “Heinrich Krieghoff Waffenfabrik”. Prvi proizvedeni prototipovi oba proizviđača stigla su u ogranak Luftvafe centra za razvoj i ispitivanje naoružanja (GL/C-E6) u Tarnevicu, sredinom 1942.godine. Veoma brzo vazduhoplovstvo se odlučilo za pušku firme "Rhenmetall" čije je konstruktor bio Luis Štange (Louis Stange), poznat još i po veoma uspešnoj konstrukciji automata "Štajer-Zoloturn" (Steyr-Solothurn) MP 34.


  Usledio je niz promena orginalnog dizajna, čiji broj uzimajući samo one poznate, uveliko prelazi tri, koliko se često može naći u literaturi. Zanimljiv je podatak da Luftvafe nikada nije koristilo nikakve oznake kako bi se razlikovale verzije. Princip rada vodio je poreklo od "Lewis" mitraljeza iz perioda Prvog svetskog rata. Jedno od najzanimljivijih konstruktorskih rešenja bila je mogućnost da se pojedinačnom vatrom može pucati sa zatvorenim zatvaračem (radi veće preciznosti) a automatskom sa otvorenim zatvaračem. Današnji moderni mitraljezi pucaju iz otvorenog zatvarača čime se obezbeđuje najbolje hlađenje i sprečava mogućnost samoopaljenja pri intenzivnom korišćenju.

  Padobranska puška FG-42 je bila jedna od najboljih oružja korišćenih tokom Drugog svetskog rata (DSR). Puška je funkcionisala na principu pozajmice barutnih gasova. Gasni cilindar je lociran ispod cevi i sa klipom pokreće rotacioni zatvarač sa dva zabravljujuća brega. Još neke od novina u konstrukciji koje tada konzervativni Vermaht ne bi nikada prihvatio  bile su i položaj okvira koji se utiče sa leve strane, prav kundal (tzv. ”linijska” konfiguracija puške) i diopterski nišan. Još jedna od zanimljivosti dizajna FG-42 je izuzetno zakošen pištoljski rukohvat koji je navodno tako postavljen, kako bi se omogućio da padobranci lakše dejstvuju iz vazduha dok vise pod kupolama padobrana. Kako se ovo pokazalo izuzetno neupotrebljivim i nepraktičnim, kasnijom modifikacijom pištoljski rukohvat je dobio "normalan" položaj.


  Puške iz prve serije koja se označava još i kao "Model I" ili "rani model" imala je masivni metalni rebrasti oslonac za rame od presovanog lima. Prijemnik je rađen od legure čelika složenom mašinskom obradom i sa leve strane se uticao okvir dok je se sa desne strane nalazio otvor za izbacivanje čaura. Ovakav način prijema municije omogućio je montažu gasnog mehanizma ispod cevi i unazad u kundak, čime se dobilo na kompaktnosti i maloj dužini puške. Pištoljski rukohvat bio je jedinica/deo za sebe i sadržao je mehanizam za okidanje i selektor vatre, rađen je od presovanog lima. Prednji podkundak rađen je od drveta sa otvorima na gornjoj strani radi hlađenja cevi. Njegov oblik sprečavao je da ruka strelca tokom upotrebe dođe u dodir sa vrelim delovima puške. Kao standardna oprema tu je bio i stabilni preklopni dvonožac, koji se nalazio ispod cevi i sklapao (prelamao) unapred - od prednjeg podkundaka prema ustima cevi i skrivao bajonet u sklopljenom položaju. Na vrhu cevi nalazio se masivan kompezator (razbijač pucnja-skrivač plamena) sa navojem za montažu tromblonskog dodatka. Prednji i zadnji nišan su bili preklopivi jer su zbog "linijskog" dizajna puške morali biti montirani dosta visoko iznad cevi. Zadnji nišan je imao podeoke za daljine od 100 do 1200m. Oba modela FG-42 mogle su da prihvate optički nišan ZF-41 uvećanja 1,5x. Punila se metalni pravougaonim okvirima od 10 ili 20 metaka.

  Po prvobitnoj zamisli iz "Rajnetala" materijal za pušku je trebao biti hrom-nikl čelik, što je idealan materijal za vatereno oružje ali i strateški važna legura za Nemce. Kada je Luftvafeu dopušteno da počne sa serijskom proizvodnjom (3000 primeraka) moralo se pristupiti promeni materijala u manganski čelik. Kako "Rhenmetall" nije bio u mogućnosti da započne serijsku proizvodnju, zbog zauzetosti kapaciteta proizvodnjom mitraljeza i topova, proizvodnja je prebačena u “Krieghoff” koji u tom momentu nije kuburio sa strateškim sirovinama. Ali i njima je nakon manje od 2000 proizvedenih primeraka ponestalo manganskog čelika pa je proizvodnja prekinuta. U međuvremenu i izveštaji sa terena su govorili da je puška previše lagana i da je kontrola puške pri automatskom dejstvu gotovo nemoguća tj. da je za automatsku vatru gotovo neupotrebljiva pa i za kraće rafale. Još su stizale i pritužbe da je puška previše krhka za grubu terensku upotrebu, kao i da nije dobro izbalansirana zbog položaja okvira.



  Kako zbog nedostatka prvobitnog materijala i realnih nedostataka koji su se pokazali nakon upotrebe u terenskim (borbenim) uslovima, “Krieghoff” je pristupio opsežnoj modifikaciji, koja je FG-42 učinila gotovo “novom puškom“ koja je označena kao "Model II". Pored pojednostavljenja i uprošćavanja koje je sa sobom nosio režim ratne (masovne) proizvodnje, modifikacije i promene koje je unela kompanija “Krieghoff” su bile u nekim oblastima i veoma napredne. Dok je prijemnik kod ranijeg modela izrađivan složenom mašinskom obradom “iz komada“ na novom modelu čitav je rađen od presovanog lima ali ovakva proizvodnja je imala i nedostataka (loša čvrstoća pojedinih delova i sklopova i slično). Pored svega pokazalo se da proizvodnja puške FG-42 nikako ne može da bude ekonomična. Nova varijanta ove puške imala je veću masu kako bi se bi se uspešnije mogla kontrolisati pri automatskom dejstvu a iz istog razloga je brzina paljbe smanjena sa 900 na 600 metaka u minutu. Od raznih modifikacija ističu se sledeće:

-   prednji nišan i nosač bajoneta su promenjeni
-   preklopivi dvonožac je bio čvršći od prethodnog, nalazio se na istom mestu ali se preklapao prema podkundaku a oslanja se negde ispod prednjeg nišana
-   kundak je urađen od lamiranog drveta
-   ugao pištoljskog rukohvata je promenjen kao i čitav rukohvat, sa novim položajem kočnice i selektora paljbe
-   oblik prednjeg podkundaka je promenjen
-   dograđen je odbojnik praznih čaura, radi zaštite strelca
-   ugrađen je podesivi regulator protoka gasova.
 
 

  Pošto FG-42 nikako nije mogao zameniti lake mitraljeze/puškomitraljeze, vojska nije odustajala od unifikacije i razvoja automatskog oružja oko metka kalibra 7,92x33mm i zvanično je zatražila obustavu daljeg razvoja i proizvodnje FG-42. U korist im je išla i već masovna proizvodnja automatske puške Stg 44 koja se odlično pokazala u borbenim uslovima. Bez obzira na sve, Luftvafe nikada nije službeno usvojilo “kratki“ metak 7,92mm. Kako je rat odmicao, Nemačka vojska je sve više i više zauzimala odbrambene položaje tj. vodila odbrambene borbe pa su se u skladu sa celokupnom situacijom i padobranci borili kao obična pešadija. Samim tim nestala je i potreba za njihovim opremanjem posebnom vrstom puške. Ali bez obzira na sve, iz nekog nedokučivog razloga poznatog verovatno malom broju ljudi, Luftvafeu je dozvoljena proizvodnja 5000 komada pušaka FG-42, krajem 1944.godine. Ova proizvodnja trajala je do zastoja cele industrije početkom 1945.godine.

  Možda je najbolju ocenu o pušci FG-42 dao je general Študent (Kurt Student) u svom izveštaju Geringu 10. novembra 1942.godine: “To je jedan zgodan, omanji karabin sa pištoljskim rukohvatom, koji je ujedno i puška i automat i mitraljez zajedno a pritom nije teži od karabima 98k”. Prva javno “viđenje” i upotreba puške FG-42 bilo je prilikom oslobađanja Benita Musolinija u akciji nemačkih padobranaca u Gran Sasu septembra 1943.godine. Sigurni dokazi o upotrebi ove puške tokom čuvene bitke za Monte Kasino postoje u vidu fotografija. Još se sa sigurnošću može reći da je korišćena u Francuskoj, gde su padobranci pružali žilav i veoma srčan otpor nadirućim savezničkim divizijama. Montgomeri je jednom rekao da bi se radije borio sa dve regularne divizije nemačke vojske nego sa četom padobranaca. Korišćenje ovih pušaka na našim prostorima nije zabeleženo, pre svega nije je bilo u desantu na Drvar, jer u toj akciji i nisu učestvovali padobranci Luftvafea već 500. SS padobranski bataljon iz sastava Vafen- SS. Upotreba “Modela II” ostaje velika nepoznanica jer gotovo na svim slikama sa kraja rata vidi se stara puška (“Model I”), što je donekle i normalno jer ljudima baš i nije bilo do slikanja i poziranja u momentima kada se sve raspadalo.


Kao što je i ranije rečeno cifra proizvedenih primeraka figurira oko 7000 (od čega 2000 ranog “Modela I” kao i oko 5000 “Modela II”). Stvarni broj proizvedenih pušaka nikada nije utvrđen ali smatra se da nije prešao 5000 primeraka (neki izvori tvrde ni 1500). Došla je prekasno na ratište i u izuzetno malom broju tako da nije pokazala ni deo potencijala koji se krio u njenoj naprednoj konstrukciji. Ona je bila jedna od najnaprednijih pušaka svog vremena i zaslužila je sigurno bolju sudbinu. Nakon rata SAD su pokazale veliko interesovanje za ovu pušku pokušavajući da spoje neprevaziđeni mitraljez MG-42 sa principom rada puške FG-42. Iz ovog neuspelog eksperimenta (T44) nastao je nešto kasnije čuveni mitraljez M-60 koji se i danas nalazi u širokoj upotrebi.