Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Put rimskih imperatora  (Pročitano 14708 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #30 poslato: 17.03.2013. 11:53 »
Trijumf na Tibru

Konstantin je ređao pobede i sagradio Konstantinopolj. Sa krstom sačuvao i oslobodio Rim od tirana

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Mozaik iz Medijane

PONIKAO sa našeg tla, Flavije Valerije Konstantin, kasnije nazvan Veliki (306-337) za života je uspeo sebi da osigura besmrtnost. Imao je presudnu ulogu u istoriji čovečanstva. Politikom i mačem izbacio je iz borbe oko prestola sve svoje suparnike, dao versku slobodu hrišćanima, sagradio Novi Rim - Konstantinopolj i time oblikovao osnovu za razvoj Vizantijskog carstva. Pre njega, Rimsko carstvo je bilo pagansko. Posle njegove vladavine - hrišćansko.

Mada su brojni kasnoantički izvori osvetljavali vladavinu i pisali životopis Konstantina Velikog, mnoge strane njegovog života ostaju skrivene. Posebno su šturi podaci o detinjstvu i ranoj mladosti. Konstantinov anonimni biograf je zabeležio da je rođen 27. februara 272. ili 273. godine u Naisu (Niš), gde je i odrastao. Njegov otac Konstancije Hlor (293-306) u to vreme je, bio rimski oficir visokog ranga. Majku Jelenu pratio je usud skromnog porekla. Ostala je priča da je bila kći vlasnika krčme u Drepanumu u Bitaniji, gde ju je Konstancije i upoznao. Tadašnji zakon nije dozvoljavao venčavanje parova iz različitih društvenih klasa. Živeli su u zabranjenom braku.

Vihor rata

Rastući u vili, za koju se pretpostavlja da je bila na prostoru današnjeg Čergarskog rita, Konstantin je od malih nogu vaspitavan u vojničkom duhu, no nije stekao obrazovanje srazmerno visokom poreklu. Nespretno je oblikovao rečenicu, misli su mu bile zamršene. Slična nezgrapnost i neobuzdana govorljivost otkrivena je i u njegovim govorima. Oblikovale su ga nevolje i iskustvo. Greške nije ponavljao.

Njegov otac je vremenom uznapredovao do mesta pretorijanskog prefekta cara Maksimijana (285-305, 310). Kada je odlučeno da se carski kolegijum proširi na četvoricu vladara, izabran je za jednog od tetraha. Kako je tetrarhija trebalo da predstavlja veliku i složnu porodicu, cezari Konstancije i Galerije (293-311) su postali zetovi avgusta Dioklecijana (284-305) i Maksimijana. Mada ju je voleo, Konstancije je napustio Jelenu i oženio se sa Maksimijanovom usvojenicom Teodorom. Upućen je u Galiju da brani rimsku granicu na Rajni.

Konstantin tada već mladić poslat je na Dioklecijanov dvor. Pretpostavlja se da ga je Dioklecijan smatrao za prestolonaslednika. Vodio ga je na sva putovanja i dozvolio mu da iz blizine uči veštinu vladanja. Kao mlad oficir, učestvovao je uz cezara Galerija u ratu protiv Persijanaca (296-297), gde je pokazao zapovedničke sposobnosti. One će mu kasnije pomoći da se uzdigne iznad svih budućih suparnika.

Kada su posle proglašenja druge tetrarhije (303) Galerije i Konstancije izabrani za avguste, Konstantin, iako je bio viđen za cezara, nije to postao. Njegov, već, bolesni otac dovodi ga na svoj dvor u Trijeru na Rajni. Posle očeve smrti 306. vojska ga je, ne čekajući odluku drugog avgusta, proglasila za naslednika. Purpurnu togu obukao je prvi put u Trijeru. Od tada je mačem i lukavstvom stvarao prostor da postane jedini vladar Imperije. Taj san je ostvario tek posle 18 godina.

U godinama koje su usledile posle Konstantinovog proglašenja za cezara, Imperija je bila u vrtlogu građanskog rata. Brojni legalni i nelegalni avgusti i cezari otimali su se oko carskog trona. Sklapali su i raskidali moguće i nemoguće političke saveze. Hazarderski su išli na sve ili na ništa. Konstantin je čekao - kad je trebalo. Brzo reagovao - kad su okolnosti to tražile. Nekad je širokogrudo praštao, drugi put surovo kažnjavao. Hvatao je duh vremena u kome je bio.

Obnovio je vezu sa Maksimijanom, čijoj porodici (Herkula) je, preko oca, pripadao. Zarad političkih interesa razveo se od prve žene Minervine, sa kojom je imao sina Kaja i oženio sa Maksimijanovom ćerkom Faustom. Kada se njegov tast pokazao kao loš saveznik, platio je to životom. Faustine molbe, Konstantin nije uslišio. Nemili događaj nije uticao na njihov brak. Imali su tri sina - Konstantina, Konstancija, Konstansa i dve ćerke - Konstantinu i Faustu.

Faustin brat Maksencije, uzurpator Rima, proglasio je Konstantina za ubicu i neprijatelja Italije. Naredio je da se unište sve njegove statue. Konstantin se, u isto vreme, odrekao veze sa porodicom “Herkula” i pronašao spoj između njegovog oca i ilirskog cara Klaudija Gotskog, koji je, takođe, poticao sa ovih terena. Okrenuo se kultu Nepobedivog Sola (Apolona). Obračun Konstantina i Maksencija bio je neizbežan.

Krst i mač

U fazi priprema za polazak u Rim (310. g.), Konstantin je posetio Apolonovo svetilište u Granu, u Galiji. San koji je tamo usnio bitno je uticao na budućeg osnivača hrišćanskog carstva. Tumačenje egipatskog proroka Zanona da će voljom Apolona vladati 30 godina (tri venca koja mu je boginja Nika stavila na glavu) Konstantin nikad nije zaboravio, niti je to učinio njegov biograf Eusebije.

Prema Italiji je krenuo sa 40.000 vojnika. Maksencije je imao pod komandom 188.000! Prema predanju, koje je zabeležio Eusebije, na tom putu Konstantinu i njegovoj vojsci ukazao se na nebu svetlosni znak u obliku krsta sa natpisom “Ovim ćeš pobediti”. “Onda mu se u snu javio Isus sa istim znakom, rekavši da ga stavi na ratne zastave. Ujutru je naredio da se na sve ratne zastave stavi Hristov monogram. Stavio ga je i na svoj šlem, a vojnici na štitove. Iako je suparnik bio jači, beležio je pobedu za pobedom.”

Osvojivši severnu Italiju, Konstantin je prokrčio put ka Rimu. Odlučujuća bitka odigrala se 28. oktobra 312. godine kraj Milvijanskog mosta na reci Tibar. Uveren u svoju pobedu i zaveden površnim tumačenjem Sibilskog proročanstva da će na dan osvajanja Rima, 28. oktobra rimski neprijatelj biti poražen, Maksencije je krenuo da se pridruži svojim trupama.

Konstantinova pobeda je bila brza i odlučna. Maksencijevi vojnici su počele da beže, a on je pokušao da pređe most i vrati se u grad. Nije uspeo. Stradao je u reci. Most se pod težinom unezverene gomile ljudi ili, kako hrišćanski hroničari objašnjavaju, “s Božijom pomoći” prepolovio, a Maksincijeva kola su završila u Tibru. Konstantin je trijumfovao u Rimu. Hroničari beleže da su ga Senat i narod sa oduševljenjem dočekali.

Hrišćanstvo je odnelo prvu pobedu! O tome svedoči krst, simbol pobede, u desnoj ruci Konstantinove statue podignute posle trijumfa u Rimu. Eusebije svedoči da je na njoj bio natpis: “Zahvaljujući ovom spasonosnom znaku (krstu), koji je pravi dokaz vrednosti, sačuvah i oslobodih grad od tiranskog jarma. Takođe, uspostavih slobodu Rimskom Senatu i narodu, i povratih im pređašnji ugled i sjaj.”

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #31 poslato: 17.03.2013. 11:57 »
Poruka caru s neba

Na svetlosnom krstu je pisalo: “Sa ovim znakom pobeđuješ“. Konstantin Veliki sagradio Carigrad

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Konstantin Veliki

MILANSKIM ediktom iz 313. godine, hrišćanstvo je postalo slobodna religija u Rimskom carstvu. Motiv za priznavanje hrišćanstva, prema verovanju, nalazio se u tome što je tadašnji imperator Konstantin Veliki (306-337) u odlučujućim bitkama “pobeđivao u znaku krsta”. Legenda kaže da se uoči čuvene Milvijanske bitke, sa daleko moćnijim neprijateljom Maksencijem, na nebu pojavio svetlosni krst sa porukom: “Sa ovim znakom pobeđuješ“. Posle pobede, Konstantin je proglasio mir u celom svetu.

U vreme ovih događaja hrišćanstvo je bilo izuzetno rasprostranjeno. Mnogi hrišćani imali su ključne položaje u državi, mada su se izlagali opasnosti od progona. Prema kasnijim tumačenjima, Konstantin je dozvolio hrišćansku veroispovest, zato što nije želeo sukob sa njima. Konstantin je upamćen i po Prvom vaseljenskom saboru, održanom u Nikeji 325, na kojem su se crkve prvi put dogovorile o hrišćanskoj dogmi. Saborom je hrišćanstvo prvi put postalo zvanična religija, a Konstantin dobio reputaciju “prvog hrišćanskog cara”.

Godine 313. u Mediolanumu (Milano) su se sastala dva preostala vladara imperije - Konstantin i Licinije, kako bi se dogovorili o daljem savezu. Tada usvajaju Milanski edikt. Prof. dr Aleksandar Jovanović ukazuje da postoje mnogobrojne nedoumice oko ovog dokumenta, pa, čak, i mogućnost da je predstavljao dopis razaslat upravnicima provincija: “Edikt je možda fikcija, ali činjenica na koju se odnosi jeste neprikosnovena.” To potvrđuje i Licinijev opis ovog događaja: “Kada smo se ja Konstantin Avgust i ja Licinije Avgust sreli u Mediolanumu pod srećnim znakom i započeli diskusiju o svemu što se tiče opšte dobrobiti i bezbednosti, procenili smo da se ono što će biti najvažnije za većinu ljudi odnosi na regulisanje bogosluženja: treba da damo pravo hrišćanima i svima ostalima da slobodno slede bilo koje pravilo vere koje odaberu, tako da koje god božanstvo bilo ustoličeno na nebu, može da bude naklonjeno nama i svima onima koji su pod našom vlašću.”

Konstantin je postepeno prihvatio hrišćanstvo. Posle faze obožavanja Apolona, okružuje se hrišćanskim biskupima, daje posebne povlastice crkvi, gradi hrišćanske hramove. Do te mere se udaljio od paganstva, da je prilikom proslave svog jubileja odbio da se popne na Kapitol da bi podneo žrtve pred hramom Jupitera. Toliko je promenio religijsku politiku da 319. godine objavljuje Edikt o poštovanju paganskih vera. To se ranije podrazumevalo. Sve dok nije pobedio Licinija (koji se okrenuo protiv njega) i postao jedini vladar imperije (326. godine), njegova politika prema paganima bila je promenljiva. Posle toga, jednom vladaru, bila je potrebna jedna vera!

Časni krst

Konstantin je bio energičan, hrabar i popularan vojskovođa. Ratovao je na mnogim frontovima - više puta je pobedio Franke, Alemene, Sarmate i Gote. Postoji legenda prema kojoj je, pored Časnog krsta koji je pronašla njegova majka Jelena, još jedna relikvija, vezana za Hristovo raspeće, dospela do njega. To je koplje sudbine, kojim je rimski centurion Gaj Kasije, kasnije sveti Longin, ne mogavši da podnese Isusove užasne muke, kratkim zamahom prekratio dramu. Za onog ko ga poseduje, govorilo se da drži sudbinu čovečanstva. Po predanju, Konstantin se ove relikvije dokopao pobedom nad komandantom tebanske legije Mauricijusom. Kažu da je koplje nosio u svim pobedonosnim bitkama i da je njime mahao na Saboru u Nikeji. Zapisano je da je govorio: “Sledim njegove stope i vidim ga hoda ispred mene”. Godine 321, 7. marta, Konstantin je doneo zakon: Nedelja je proglašena za dan odmora! Jedna od njegovih odluka bila je i da se ukinu gladijatorske borbe.

Stolujući u Sirmijumu (321-326) planirao je da tu sagradi novi grad, ali ga je močvarno tle odgovorilo od te namere. Događaj koji je usledio, verovatno je još više uticao da odustane. Pogubio je svog sina Krispa. Navodno, razlog je bila urota, koja nikad nije dokazana. Potom je ubio i njegovu maćehu i svoju suprugu Faustu, okrivljujući je za Krispovo smaknuće. Posle njihove smrti, odlučio je da podigne novu prestonicu. Izabrao je mesto Vizantion na Bosforu. Budućem Carigradu (Konstantinopolju) postavljen je temelj 4. novembra 326. godine.

Carska riznica

Konstantinove ambicije u pogledu završetka gradnje bile su velike. Želeo je da u godini posvećenja grada proslavi dvadesetpetogodišnjicu dolaska na vlast. Sagradio je sve ono što je potrebno velelepnoj prestonici - carsku palatu, trgove, hramove, kupatila, javne zgrade. Tu su bile i bazilike, svetilišta - hrišćanska i paganska. Doneo je najlepša umetnička dela iz svih delova carstva. Prenet je stub iz Delfa, koji su Grci podigli u znak pobede nad Persijancima kod Plateje 479. godine p.n.e. Stub je kasnije postao simbol otpora grada protiv Turaka. Na velikom trgu Filadelfion stajala je skulptura četiri nekadašnja tetrarha, kojom je Konstantin želeo da naglasi nastavak tetrarhije. Ukradena je i preneta u Veneciju 1204. godine. Od tada se nalazi tamo.

Posle samo četiri godine gradnje, Konstantinopolj je završen. Posvećenje grada usledilo je 11. maja 330. godine, a proslava 25-godišnjice Konstantinove vladavine 25. jula iste godine.

Nekoliko godina pred smrt, na uzvišenju koje nadvisuje ceo grad, Konstantin je naredio gradnju ogromne crkve Svetih apostola. Tražio je da se pronađu mošti svih 12 apostola i da se sahrane u crkvi. U centru ovog zdanja predvideo je spostveni grob na kome bi pisalo: “Konstantin - jednak apostolima”.

Mnogobrojni spomenici i građevine sa našeg tla, neposredno ili posredno su povezani sa Konstantinom. To se posebno odnosi na njegov rodni Nais, koji je prema svedočanstvu “veličanstveno ukrasio”, tako da se kasnijim vizantijskim hroničarima grad činio Konstantinovom zadužbinom. Njegov carski kompleks Medijana po svom bogatstvu mogao je da se meri sa najvećim carskim rezidencijama tog doba. Dosadašnjim istraživanjima otkriveno je osamdesetak zgrada, među kojima su bile i raskošne vile ukrašene vrhunskim mozaicima, šetalištima, sa fontanama i termama. Konstantinov rodni grad bio je u rangu njegove prestonice - Konstantinopolja. Medijana je dugo skrivala mozaik izuzetne lepote.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Put rimskih imperatora
« Odgovor #32 poslato: 17.03.2013. 12:01 »
Cezar u kolevci!

Konstantin II, kao beba proglašen za cara u Sirmijumu. Jedan od retkih vladara koji je umro prirodnom smrću

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

POSLE 324. godine kada je postao jedini vladar Rimskog carstva, Konstantin Veliki (306-337) je delio razne počasne titule članovima svoje porodice. Titulu avguste (carice) tada su dobile njegova majka Jelena i supruga Fausta. Navodno je pred kraj života proglasio svoju ćerku Konstantinu za caricu i krunisao je.

U to vreme Konstantin je pravio zamršene planove o nasleđivanju prestola. Pored njegovih sinova iz braka sa Faustom, Konstantina II (337-340), Konstancija II (337-361) i Konstansa (337-350), titulu cezara je imao i njegov sinovac Dalmacije. Drugi sinovac Hanibalijan, oženjen sa Konstantinom, dobio je neobičnu titulu “kralja nad kraljevima pontskih plemena”. Pretpostavlja se da ga je Konstantin, koji je pripremao pohod na Persijance, planirao za vladara oblasti koje bi osvojio.

Rat braće

Odmah nakon njegove smrti, 337. godine, te zamisli su pale u vodu. U pobuni vojske u Konstantinopolju (Istanbul), koja je navodno zahtevala da naslednici prestola budu samo njegovi sinovi, stradala su njegova polubraća i sinovci. Svi koji su mogli da ugroze vlast Konstantinovih sinova! Za obračun unutar carske porodice, kao glavnog krivca, kasniji istoričari navode Konstancija II, koji je jedini bio u Konstantinopolju kada se to događalo. Hanibalijan je, takođe, ubijen, a Konstantina ostala udovica. Do groba je bila gnevna na svog brata, koji ju je lišio svakog udela u vlasti!

Braća su se srela u Viminacijumu (Stari Kostolac) da podele očevinu. Najstariji je imao, tek, dvadesetak godina. Najmlađi sedamnaest! Mladi po godinama, ceo život su učeni da vladaju! Konstantin II je još kao beba, oko 317, u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), proglašen za cezara. Sa tri godine je, mimo pravila Rimske republike, postao konzul. Do tada je konzul morao biti stariji od 42 godine, ali je Konstantin Veliki lako prilagođavao državna pravila svojim potrebama. Konstancije II, rođen u carskoj palati u Sirmijumu, kao jako mlad, uz najmlađeg Konstansa, proglašen je za cezara. Konstantin Veliki je svojim sinovima omogućio dobro obrazovanje. Konstancije se izdvajao od braće. Bio je dobar retoričar i pesnik, nenadmašan u gimnastici, izuzetan trkač, skakač i vešt konjanik.

Podelom nasledstva, Konstantin II je dobio Britaniju, Galiju i Hispaniju, Konstancije II je upravljao celim istokom, od Carigrada nadalje, a najmlađi Konstans, koji je ostao pod okriljem najstarijeg brata, vladao je Italijom, Ilirikom i delom Afrike.

Nije prošlo ni tri godine od smrti Konstantina Velikog, a njegovi sinovi su zaratili. Naime, Konstantin II besan što se Konstans ne obazire na njegove sugestije, sa vojskom je krenuo u Italiju da kazni svojeglavog brata. Konstansove trupe su ga ubile u jednoj zasedi. Tako je Konstans postao vladar zapadnog dela Carstva!

Konstancije i Konstans nisu bili prisni, ali se nisu ni sukobljavali. Jaz među njima stvorio je crkveni spor oko Arijevog učenja o prirodi Isusa Hrista. Naime, Arije je zastupao tezu da u okviru svetog trojstva Bog Otac i Bog Sin nisu ravnopravni, što je većina episkopa na Nikejskom saboru (325) osudila kao jeres. Konstancije je bio naklonjen arijancima, a mladi Konstans gajio simpatije prema pristalicama ikejaca.

Konstans je bio veoma pobožan i nije podnosio pagane. Ukinuo je prinošenje žrtava bogovima, što mu je donelo brojne neprijatelje među vojnicima, koji su poštovali rimsku tradiciju. Tako je posle desetak godina vladavine, vojska zapodenula ustanak protiv njega. Za novog cara proglasili su vojskovođu Magnecija, a Konstansa pogubili.

Izdaja vojske

Konstancije je krenuo u osvetnički rat i u bici kod Murse (Osijek), jednoj od najkrvavijih u čitavoj rimskoj istoriji (251. g.), obračunao se sa Magnecijem, koji je posle propasti izvršio samoubistvo. Kasnoantički istoričar Sulpicije Sever navodi da je Konstancije ishod bitke iščekivao u Bazilici mučenika izvan gradskih bedema, zajedno sa gradskim episkopom, arijancem Valensom. Episkop je udesio da mu se tajno dojavi rezultat, pa je prvi javio caru da neprijatelji beže. Kada je Konstancije zatražio da dovedu glasnika, Valensa je rekao da ga je o tome obavestio - anđeo! Naivni car je poverovao. Tako je vođa arijanaca, uz Ursacija, episkopa Singidunuma, postao glavni u ovom delu Imperije. Shvativši trijumf kao božansko proviđenje, Konstancije je viziju anđela izjednačio sa Konstantinovim snoviđenjem. Posle toga je podigao brojne memorijalne građevine - na prostoru gde je kasnije podignuta Crkva svetih apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara, u Smederevu, Sirmijumu i Viminacijumu.

Ovaj građanski rat iznedrio je još jednog rimskog cara, rođenog u bespuću tadašnje Mezije, pretpostavlja se negde između Bujanovca i Trgovišta. Komandant vojske Ilirika, vremešni Vetranion (350) odanost Konstantinovoj porodici, koja mu je priuštila vojničku karijeru, pokazao je na neuobičajen način.

U to vreme vođe Vetranionovih jedinica bile su sklone izdaji. Olako su prihvatili Konstantinine prevratničke ideje, koja je posle smrti muža Hanibalijana, samo tražila pogodan trenutak da se ponovo približi carskom tronu. Formalno je postao uzurpator prestola i protivcar legalnom Konstanciju II.

Kasniji događaji su, međutim, potvrdili da je Vetranion samo želeo da sačuva Ilirik od uzurpatora i preda ga Konstanciju. Antički izvori pominju da je do susreta dva imperatora došlo u Serdici, Sirmijumu ili Naisu. Po svemu sudeći, Vetranion je izabrao Konstantinov rodni Nais. Odlučio je da sačeka Konstancija i preda mu svoju vojsku. Tako je i bilo. Vetranion je uručio carski grimiz i insignije vlasti Konstanciju, koji se u ovoj pobedi poneo razborito i umereno. Podigao je Vetraniona, nazvao ga ocem i priveo tronu i oproštaju. Nagradio ga je sa velikim imanjem u Prusi, gde je Vetranion proživeo još šest godina u, kako je sam govorio, “raskošnom odmoru”.

U carskim purpuru ostao je samo Konstancije II, jedini sin Konstantina Velikog rođen na prostoru današnje Srbije (Sirmijum). Stolovao je još jedanaest godina i uspeo da sačuva i obnovi Konstantinovu baštinu. Umro je prirodnom smrću, što označava poseban uspeh za rimskog vladara iz tog perioda. Prema predanju, spavao je sam u izdvojenom zdanju, oko koga je bio iskopan dubok rov. Preko tog kanala se prelazilo pokretnim mostićem, koji je svako veče sam podizao!

Vreme Konstancijeve vladavine odlikuju značajni graditeljski poduhvati. Iz te epohe sačuvani su ostaci utvrđenja sa lepezastim kulama u Surduku, Slankamenu, Novim Banovcima i Petrovaradinu. U Viminacijumu je otkrivena njegova mermerna glava, koja ga pokazuje kao osobu lepog lika, meke duge kose i krupnih očiju.