Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije  (Pročitano 3658 puta)

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Maksimijan Daja

Gaj Valerije Galerije Maksimin (lat. Gaius Valerius Galerius Maximinus; rođen novembra 270. godine, umro leta 313. godine) bio je rimski car, poznat pod svojim nadimkom Daja, kojeg je poneo iz seljačkog detinjstva. On je bio rođen na istoku današnje Srbije, na istoku provincije Gornja Mezija. Njegov ujak je bio car Galerije.

Galerije je stekao ugled zahvaljujući svojoj vojničkoj karijeri, a kada je njegov ujak Galerije  dobio titulu cezara, započeo je njegov uspon.

308. godine kada je Licinije  postao avgust, Maksimin Daja je zahtevao isti položaj i za sebe. I zaista, postao je avgust 310. godine, uz pomoć sopstvenih vojnika. Kada je umro Galerije, 311. godine, Maksimin Daja je dobio upravu nad provincijom Azijom. Maksimin Daja je kasnije sklopio savez sa Maksencijem  koji je kontrolisao Italiju. 313. došlo je do otvorenog razlaza između Licinija i Maksimina Daje. Došlo je do rata i Maksimin Daja je bio poražen u dve bitke na severu Male Azije. Posle poraza prvo je pobegao u Nikomediju, a zatim u Tars, gde je i umro avgusta te godine.

Maksimin Daja je sačuvan u rđavoj uspomeni među hrišćanima, zato što je nastavio sa progonima iako je Galerije već bio objavio edikt o toleranciji. Sesterciji Maksimina Daja mogu se videti u numizmatičkim zbirkama na Jugoistoku Srbije.

Biografija

Maksimin, čije pravo ime je bilo Daja, bio je Galerijev sestrić. U svom ranom životu bio je pastir u rodnoj Iliriji. Odrekavši se ovog skromnog poziva u zamenu za vojnički život, uzdigao se do najvišeg položaja u službi, pre će biti silom interesa nego kakvim primetnim zaslugama. Po Dioklecijanovoj abdikaciji u Nikomediji  305, premda se nije ni po čemu isticao i bio uistinu nepoznat, adoptirao ga je nov car Istoka, primio je naziv Jovije, uzdignut je na položaj cezara i dobio je na upravu Siriju i Egipat. Malo zahvalan za ove izuzetne i nezaslužne znake naklonosti žestoko je negodovao nakon što je zaobiđen u aranžmanu koji je usledio posle smrti Konstancija Hlora kada je Licinije  proizveden u avgusta. Daleko od toga da bude zadovoljan ustupkom Galerija — koji je da bi zamenio naziv cezara izumeo novi, sin avgusta, avgustov sin (lat.. filius Augusti) — bez dozvole je prisvojio najviši carski naziv i uz mnogo poteškoća uspeo da iznudi od svog ujaka nevoljan pristanak. Po smrti poslednjeg (311) pristupio je sporazumu sa Licinijem, na osnovu kojeg je pored bivšeg dominiona dobio provincije Malu Aziju, Helespont i Bosfor. Na taj način obrazovana je zajednička granica između dominiona dvojice suverena. Ali, izdajnički iskoristivši odsustvo svog suseda, koji je otišao u Milano kako bi oženio Konstantinovu sestru, neočekivano je napao Trakiju i iznenadio Vizant. Međutim, ubedljivo pobeđen u velikoj bici koja se odigrala u blizini Herakleje, utekao je prvo u Nikomediju a odande u Tars, gde je ubrzo potom i umro, prema nekim navodima iz očajanja, a prema drugima od otrova. Žena i deca su mu ubijeni, a svaka zamisliva uvreda nabacivana je na njegovo sećanje.

Veliki vojni talenti Herkulije, Galerija i Licinija donekle su služili, ako ne da ublaže, a ono bar da odvrate pažnju od njihovih poroka i zločina. Ali, nijedna osobina, bilo plemenita bilo sjajna, ne ublažava grubu brutalnost Maksimina, koji je nadmašio sve svoje savremenike u raskalašnosti privatnog života, u opštoj svireposti svoje uprave i u besnoj mržnji kojom je gonio hrišćane. Njegovo uzdizanje, koje je bilo rezultat čisto porodičnog uticaja, mora da je bilo isto toliko neočekivano za njega samoga koliko i za ostale. Očekivalo se da će biti pasivno i podređeno oruđe, ali on ni na koji način nije pokazao da je takav. Njegova nastrana taština — osećanje koje jedva da se može oplemeniti rečju „ambicija“ — bila je zadovoljena na neko vreme, pošto Galerije nije bio voljan da zarati sa kreaturom koju je sam stvorio, ali ga je po svoj prilici arogancija uzrokovana ovim uspehom navela na ničim izazvanu agresiju koja je dovela do njegovog uništenja.
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:07 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #1 poslato: 30.01.2013. 23:12 »
Za Konstantina se odmah znalo da je plemenitog porekla, s obzirom na to da je njegov otac bio nećak Klaudija Drugog Gotskog, što se majke tiče,tu ustvari stoje drugačije. Istoričari je prikazuju kao ženu niskog porekla, skromnu i ubogu devojku koja je radila kao konobarica u očevoj krčmi gde su se ona i Konstancije  i upoznali.

Pre toga, prema nekim izvorima, Jelenina porodica  bila je nastanjena u Bitiniji, gde je pripadala klasi bogatijeg građanstva u gradu Drepaneji na obali Crnog mora. Tamo se Jelena i rodila, negde oko 251. godine, ali je zajedno sa ocem i majkom morala da pobegne pred najezdom Gota u Dakiju, gde su na obali Dunava njeni roditelji otvorili krčmu. Sudbonosni susret se upravo tu desio i Konstancije i Jelena su se ubrzo venčali. Iste godine je Konstanciju ukazana velika čast - imenovan je za guvernera Dakije. Konstantin je rođen već u prvoj godini njihovog braka.

Konstancije, prozvan 'Hlor' zbog svoje bele puti, bio je profesionalni vojnik sa zavidnom karijerom. Bio je pripadnik telesne garde cara Aurelijana a kasnije i visoki oficir u službi avgusta Maksimijana. Ovo će se pokazati kobnim po njegov i Jelenin brak. Naime, u proleće 293. godine Maksimijan imenuje Konstancija cezarom Zapada, samim tim, Hlor je morao da pristupi carskoj porodici, a prema rimskim običajima toga vremena, to se činilo brakom Konstancije napušta Jelenu i ženi seTeodorom, Maksimijanovom ćerkom.

Konstantin, sada  već u zrelim godinama, morao je da bude poslat na dvor Galerija i Dioklecijana. Konstancije je očigledno smatrao da je njegov sin završio sa obrazovanjem koje sleduje jednom sinu cezara i da sada treba da usledi njegovo kaljenjeu legiji. Tako je otpočela duga i uspešna Konstantinova vojnička karijera. U Galerijevoj vojsci on je dobio mesto zapovednika konjice i to nije bila laka i bezazlena dužnost. Ipak, još u to vreme,kao mlad i neiskusan vojnik, Konstantin se isticao svojom građom, telesnom snagom i visinom  od skoro dva metra. Verovatno je u to vreme od svojih saboraca i dobio nadimaka 'Trašala'  što u prevodu znači - bivolj vrat.
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:08 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #2 poslato: 02.02.2013. 01:14 »
Licinije ili Flavije Galerije Valerije Licinijan Licinije (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (rođen oko 250. godine, poginuo 325. godine) bio je rimski car od 308. do 324. godine.

Licinije je bio seljačkog porekla. Rođen je u Dakiji ili u Gornjoj Meziji. Licinije je bio prijatelj cara Galerija koga je pratio u njegovoj ekspediciji protiv Persijanaca. Posle smrti Severa II, Galerije je uzdigao Licinija na rang avgusta na Zapadu, 11 novembra 308. godine. Licinije je smesta dobio upravu nad Ilirikom, Trakijom i Panonijom.

Nakon Galerijeve smrti, maja 311. godine, Licinije je vlast nad čitavim carstvom podelio sa Maksimijanom Dajom. Helespont i Bosfor su bili granica između dva domena.

Marta 313. Licinije se oženio sa Flavija Julija Konstancija, polusestrom Konstantina Velikog. Do braka je došlo u Milanu, i tom prilikom carevi su izdali Milanski edikt  kojim su hrišćanima vratili konfiskovanu imovinu. Oni nisu hristijanizovali Carstvo, kako se često misli, ali je položaj hrišćana posle ovoga bio mnogo bolji. Već sledećeg meseca, Licinije je pobedio Maksimina Daju i tako sebe proglasio za cara na Istoku, dok je njegov zet, Konstantin Veliki, imao vrhovnu vlast na Zapadu.

Licinije se 316. stavio na stranu Basijana protiv Konstantina Velikog. Kada je njegov postupak postao poznat, došlo je do građanskog rata, u kome je Licinije doživeo poraz u Panoniji, kod današnjeg Osijeka, 8.oktobra 316. godine. U međuvremenu, Licinije je imenovao za svog savladara lokalnog vojnog zapovednika duksa Valerija Valensa. Međutim, Licinije i Valerije Valens su još jednom potučeni u blizini Jedrena, ali je posle novih preokreta došlo do mirovnih pregovora. Jedan od uslova mira bila je i likvidacija Valerija Valensa. Mir je utanačen 1. marta 317. u Serdiki (današnjoj Sofiji). Licinije je time ostao bez svih evropskih poseda osim dijeceze Trakije.

Konstantin Veliki je 324. započeo drugi veliki rat protiv Licinija nakon što su odnosi dva avgusta postepeno pogoršavani od 320. godine. Naneo mu je poraz a zatim ga je zarobio u zidinama Vizanta. Nakon jednog pomorskog poraza, došlo je do odlučne bitke blizu Halkedona, 18.septembra 324. godine. Licinije je bio zarobljen i odveden u Solun gde je jedno vreme živeo u kućnom zarobljeništvu. Ipak, kada je pokušao da digne ustanak, Konstantin Veliki je naredio da bude ubijen zajedno sa svojim maloletnim sinom Licinijem II, Konstantinovim sestrićem.


http://sh.wikipedia.org/wiki/Licinije
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:09 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #3 poslato: 09.02.2013. 21:22 »
Bedemi oko Rima

Dragana Matović, 26.07.2009

Aurelijan naredio izgradnju visokih bedema da bi zaštitio Rim.Klaudije naredio ubistvo sv.Valentina

Sunce se tek promolilo na horizontu, tog septembarskog dana krajem sedme decenije trećeg veka, kada je dalmatinska konjica razbila napad gotskih jahača. Nevični taktičkom ratovanju, Goti, čija se snaga ogledala samo u mnoštvu, počeli su da se povlače prema logoru. Rimska vojska to je iskoristila za juriš. U masakru koji je nastao udarom legija, ubijeno je i ranjeno između 30.000 i 55.000 gotskih vojnika.

Poraz Gota u bici kod Naisa (Niš) zavrteo je točak istorije u suprotnom smeru. Sprečena je velika najezda koja je pretila da uzdrma Rimsko carstvo. Trijumf Rimljana zaustavio je Gote, koji posle ovog kraha skoro čitav vek nisu prelazili rimsku granicu. Iz istorijskih izvora teško se može dokučiti da li je car Galijen, čija je vladavina zapamćena po mnogim nevoljama, u to vreme bio živ ili je imperator bio Klaudije II, koji je u čast pobede nazvan Gotski. Još jedan budući rimski car, koji je kao i Klaudije rođen na našem tlu, istakao se u ovoj bici. Bio je to Aurelijan.

Detalji kako je Klaudije Gotski 268. godine postao rimski car nisu u potpunosti jasni. Legenda kaže da je nekoliko oficira, poreklom iz Ilirika (Balkansko poluostrvo), skovalo zaveru da jedan od njih, najsposobniji ili najželjniji vladarske slave, postane rimski car. Kocka je pala na Klaudija Gotskog. Jedne noći, tokom opsade Mediolanuma (Milana), u šator cara Galijena upali su unezvereni vojnici. Obavestili su ga da se neprijatelj približava. Iznenađen, ne stigavši da navuče oklop, izašao je napolje. Smrtonosna strela je poletela, a uputio ju je komandant konjice Cekropije ili sam Klaudije. Te optužbe nikad nisu dokazane. Zaverenici objavljuju da je car za naslednika proglasio jednog od najuglednijih vojskovođa - Klaudija Gotskog. Pretpostavlja se da je to bila njihova izmišljotina, jer je Galijen imao sina i brata.

Bivši car je imao dosta pristalica među vojnicima i Klaudije je morao da smisli način da izbegne pobunu. Odabrao je provereno sredstvo: podelio je vojnicima po dvadeset zlatnika!
 
Spasao carstvo
 
Niko od njih nije mogao da odoli tom poklonu, jer je u Galijenovo doba državna kasa bila prazna. Car je bio primoran da kuje novac koji je imao tek tanku srebrnu prevlaku preko bakra i bio je skoro bezvredan. U takvim uslovima Klaudijev poklon bio je naprosto - neodoljiv.

Poreklo Klaudija Gotskog obavijeno je velom tajne. Rođen je u Dardaniji, negde između Naisa (Niša), Ulpijane (Lipljana) i Skupija (Skoplja). Opisan je kao čoveka visokog stasa, sjajnih očiju, širokog lica, prstiju koji su mogli da slome vilicu konju ili mazgi, ozbiljnog, uzornog, besprekornog ponašanja, koji je voleo dosta da jede, ali ne i da pije vino. Razlog za veličanje njegovih pozitivnih osobina jeste to što je kasnije proglašen za rodonačelnika dinastije koju je osnovao Konstancije Hlor - otac Konsantina Velikog. Upamćen je i po tome što je naredio ubistvo jednog hrišćanskog monaha, kasnije poznatog pod imenom sveti Valentin. Ubistvo se dogodilo 14. februara 269. godine, i taj datum se kod katolika obeležava kao dan svetog Valentina, praznik zaljubljenih.

Za nepune tri godine, koliko je trajala njegova vladavina, uspeo je da zaustavi rastakanje Rimskog carstva i započeo vraćanje otcepljenih rimskih provincija pod okrilje. Nije mu bilo suđeno da vlada dugo. Početkom 270. godine, kada je pripremao rat protiv vandalskih plemena koja su pljačkala Panoniju, pao je kao žrtva kuge u Sirmijumu (Sremska Mitrovica). Tu mu je priređena sahrana. Rimski senat mu je dodelio božanske počasti i postavio zlatnu statuu na Kapitolu.

Izvori kažu da je, neposredno pred smrt, za svog naslednika imenovao Aurelijana, koji je od početka imao podršku vojske. Aurelijan je dobar strateg i ratnik, o čemu svedoči i nadimak „Ruka na maču“ (manu ad ferrum). Za samo pet godina, koliko je trajala njegova vladavina, postigao je uspehe u obnovi carstva. Svake godine vodio je po jedan rat i izlazio kao pobednik.

Rođen je na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma ili, prema drugim izvorima, negde u Gornjoj Meziji. Otac mu je bio siromašan seljak, a majka sveštenica Solovog kulta. Legenda kaže da je njegova majka imala proročki dar i da je, dok je bio beba, predvidela je da će biti imperator.

Prve godine Aurelijanove vlasti nisu obećavale ništa dobro. Oslobodivši se suparnika, Klaudijevog mlađeg brata Kvintija, u Rimu se suočio sa ustankom radnika kovnice novca. Tek što se ova pobuna završila, na Italiju se obrušila još jedna najezda Germana. S krajnjim naporom, u više bitaka, uspeo je da razbije varvarske horde. Nije mogao da zna da je svojim vojnim intervencijama uspeo da zaustavi varvare, koji narednih nekoliko stotina godina neće napadati Italiju. Smatrao je da je bezbednost Rima ugrožena i naredio da se izgrade visoki bedemi kojima će biti opasan ceo grad. To su prvi bedemi oko grada Rima još od vremena kraljeva. Njih će nekoliko godina kasnije završiti imperator Prob.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279775-Bedemi-oko-Rima
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:11 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #4 poslato: 09.02.2013. 21:46 »
Mačem osvojio krunu

Dragana Matovic,  28.07.2009

Rimski car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima

RIMSKI car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima. Uzdigao se uz svog najboljeg prijatelja, imperatora Dioklecijana (284-305), do carskog prestola. Objedinjavalo ih je skromno ilirsko poreklo, sjajna vojnička karijera, a zabeleženo je da su, čak, istog dana slavili rođendan! Par koji je dve decenije uspešno vladao Rimskim carstvom bitno se razlikovao. Nasuprot Dioklecijanu, Maksimijan je, prema navodima antičkih izvora, bio neobrazovan, brutalan i nemaran prema redu i pravilima, ali i prema datoj reči. Mač mu je bio preči nego znanje, a laskanje ugodnije od istine. Dioklecijan je bio vođa, Maksimijan surov, snažan i neobuzdan izvršilac. U javnosti su se pojavljivali kao braća. Još na početku svog upravljanja rimskom imperijom, Dioklecijan je shvatio da ne može u istom trenutku da zapoveda vojskom na istoku i zapadu, pa je odlučio da ima suvladara. Izabrao je svog zemljaka Maksimijana, već prekaljenog vojnika. Na svečanosti u Nikomediji 285. godine proglasio ga je za avgusta, s tom razlikom što je za sebe uzeo titulu starijeg avgusta. Dodali su božanska imena: Dioklecijan je postao i Jovije (Jovis), prema vrhovnom bogu Jupiteru, a Maksimijan - Herkulije (Herculius), sa očiglednom asocijacijom na Herkula i njegovu snagu. Dioklecijan je dobio istočni, u to doba uticajniji deo Rimskog carstva, a Maksimijan ostatak imperije - umoran i ispošćen zapad. Nikomedija je bila Dioklecijanova prestonica, a Milano (Mediolanum) Maksimijanova. Zdanja koja su u to doba podignuta u Milanu - palata sa hipodromom, cirkus, teatar, velike terme, kovnice novca, dvostruki bedem - uzdigla su ovaj grad.

Tada su osnovane Peta Jupiterova i Šesta Herkulova legija, u kojima su bili elitni vojnici Ilirika. Te legije su decnijama korišćene za specijallne zadatke. Novi običaji Nekoliko godina kasnije, smatrajući da za celo Rimsko carstvo dva vladara nisu dovoljna, Dioklecijan je povećao njihov broj na četiri i time stvorio tetrarhiju, tzv. vladavinu četvorice. Pravo na rimski presto sticalo se uključivanjem u Jupiterovu porodicu činom usvojenja. Dioklecijan je tada u reformu upravljanja državom uneo odredbu da kada avgusti proslave dvadesetogodišnjicu svoje vladavine, dragovoljno se odriču prestola i svoja mesta, prava i titule prepuštaju cezarima. Njome je neposredno motivisana izgradnja carskih palata u Splitu i Gamzigradu. Dioklecijan je za suvladara i naslednika uzeo Galerija Maksimijana (293-311), a Maksimijan Herkulije - Konstancija Hlora (293-306). Dobili su titulu cezara. Iskusni carevi bračnim vezama obavezali su cezare na lojalnost - Galerije se oženio Dioklecijanovom ćerkom Valerijom, a Konstancije Hlor Maksimijanovom usvojenicom Konstancijom. Dioklecijan je potpuno izmenio pravila ponašanja na dvoru. Po ugledu na Aurelijana uveo je istočnjački običaj klanjanja i ljubljenja carske odore. Caru koji je postao gospodar i bog, mnogo se teže prilazilo, nego u doba kada se smatrao samo prvim među građanima i senatorima, dok je “božanstvo” postajao tek posle smrti. Uveo je protokl, koji je, zapravo, predstavljao višestepenu zaštitu od izdaje. Pre proglašenja tetrarhije, Maksimijan je upešno vodio ratove na rajanskom limesu, a hroničari opisuju da je tim pohodima uspeo da uđe u “germanski okean”. Mačem je umirio buntovničke provincije u Africi i Španiji, zajedno sa Dioklecijanom vodio je ratove protiv Sarmata.

U godinama kada je rimska imperija ponovo upoznala mir, Maksimijan je živeo, kako navode antički hroničari, raskošno i poročno. Negde u to doba, na majske kalenade 305. godine, u Nikomediji, prvi i poslednji put je ispoštovan Dioklecijanov ukaz: posle dve decenije vladavine oba avgusta su odstupila od prestola i svoje titule prenela na cezare Galerija i Konstancija Hlora. Izabrani su novi cezari: Maksimin Deja i Flavije Sever, takođe, rođeni na prostoru današnje Srbije. Dioklecijan se iste godine povukao u svoju palatu u Splitu da, kako saopštavaju istorijski izvori, u miru provede preostale godine života, a Maksimijan u dvorac u Lukaniji, nedaleko od Milana, mada je u svom zavičaju imao rezidencijalno zdanje, za koje se pretpostavlja da se nalazilo u vojvođanskom mestu Čalma. Zla kob odan Dioklecijanu dok su vladali, Maksimijan se posle odricanja od prestola nije držao postignutog dogovora. Opsednut željom za vlašću i moći, na sve načine je učestovao u uništavanju ideje o tetrarhiji, kako bi povratio titulu avgusta. Prilika se ukazala sledeće godine, kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. Rimsko carstvo je ponovo bilo u haosu. Maksimijan se 307. godine proglašava avgustom. Galerije je pokrenuo vojsku protiv Maksimijana i sa njom stigao do Rima. Pošto nije uspeo da ga savlada, jer su vojnici odbijali da se bore protiv svog starog komandanta i prešli na Maksimijanovu stranu, prepustio mu je Italiju. Kako bi ojačao svoj položaj, Maksimijan udaje ćerku za cezara Konstantina Velikog, sina Konstancija Hlora, koji vlada u Galiji i na Rajni. Ubrzo posle toga pokušava da preotme vlast od svog sina Maksencija, koji je, zvanično nepriznat, vladao u Rimu kao samoproklamovani avgust. Posle propasti, beži kod zeta i ćerke u Galiju. Živeći na Konstantinovom dvoru doprineo je njegovom učvršćivanju na vlasti. Zbog Maksimijanovog lošeg ponašanja, sledeće godine organizovan je istorijski skup u Karantumu. Tu ga je Dioklecijan navodno ubedio da se odrekne carske odore. Pored Dioklecijanovih i Galerijevih napora, vlastoljubivi Maksimijan nije odustajao. U leto 310. godine u dvoru u Trijeru ponovo sebe proglašava avgustom. Rimska imperija je tada imala sedam, što priznatih što nepriznatih avgusta (Galerije, Maksimin Deja, Konstantin, Maksimijan, Licinije, Maksencije i Domicije Aleksandar). Kob građanskog rata, kome je i sam umnogome doprineo, nije ga mimoišla. Ubijen je ili nateran da izvrši samoubistvo 310. u Marselju. Tako je “ovaj veliki rimski car”, navodi hroničar Laktancije, “okončao život sramnom i nedostojnom smrću”. Deceniju kasnije kada se budu merile zasluge imperatora Marka Aurelija Valerija Mksimijana, pobožnog sretnog nepobedivog avgusta, pontifeksa, maksimusa (vrhovni sveštenik), pobednika Germana (pet puta), Sarmata (četiri puta), Persijanaca (dva puta), Britanaca, Karpa, Armena, Međana, tribuna (sedam puta), konzula (šest puta), imperatora (sedamnaest puta), oca domovine, prokonzula i njegova lakoverna strast za vlašću - doživeće rehabilitaciju.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279777-Macem-osvojio-krunu
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:12 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #5 poslato: 09.02.2013. 21:55 »
Dvorac Gaja Valerija

Dragana Matović, 29.07.2009

Palata Feliks Romulijana, vrhunac umetnosti tog perioda. Biografija nalik bajci u kojoj pastir postaje car

IMPERATOR Gaj Galerije Valerije Maksimijan (293-311) jedna je od najprotivrečnijih ličnosti Rimskog carstva. Jedni su ga slavili kao spasioca imperije, novog Romula i Aleksandra Velikog, a drugi ružili i smatrali najlošijim vladarom i čovekom. Dok su ga paganski pisci opisali kao odvažno hrabrog, herkulovski snažnog, predodređenog za pobede, sa lepotom, koja se smatrala božijim darom, hrišćanski istoričari su ga prikazali kao monstruoznog gospodara, neprijatelja svake kulture i učenosti, koji je, čak, i svog očuha Dioklecijana oterao sa prestola!

Galerije je u mladalačkim godinama zadobio najviše vojničke činove i naklonost cara Dioklecijana, koji ga je usinio i 293. godine proglasio za cezara i svog suvladara. U zrelim godinama odneo je jednu od najvećih pobeda u rimskoj istoriji, a u trenutku kada ga je zadesila smrt, u vreme njegove najveće moći i slave, sahranjen je i uvršten među bogove u Feliks Romulijani (Gamzigrad kod Zaječara), danas jednom od najvećih arheoloških nalazišta u Evropi, na listi Uneskovih spomenika. Za njegovo ime vezuje se i poslednji veliki progoni hrišćana 303. i 304. godine, ali i prvi edikt o toleranciji hrišćanstva iz 311. godine.
 
Porazio  Persijance
 
Galerijeva biografija liči na bajku u kojoj pastir postaje car. Rođen je oko 260. godine na malom poljskom imanju Sekundijana u Priobalnoj Dakiji. Njegov otac, čije ime nije sačuvano, bavio se zemljoradnjom. Majka Romula bila je sveštenica “planinskih bogova”. Imao je sestru, majku budućeg imperatora Maksimina Deje. Kao dečak, Galerije je čuvao stoku i stekao nadimak Govedar. Tog nadimka se nikad nije odrekao, jer je u njemu slutio vezu sa Silvanom, šumskim božanstvom.

Kao i ostali tetrarsi, u vojsci je napredovao u vreme svojih zemljaka Aurelijana i Proba, kasnije i kod Dioklecijana, koji ga je 293. godine, uzeo uz svoje skute i proglasio cezarom. Tim činom Galerije je ušao u božanski red Jovija, sa kojim se Dioklecijan izjednačavao. Postao je Jupiterov sin, drugi Mars. Prethodno je napustio prvu suprugu s kojom je imao kćer Maksimilu i oženio se Dioklecijanovom ćerkom Valerijom.

U krajevima u kojima je vladao, gradio je palate, trijumfalne lukove, terme, a dvorove je imao u Serdici (Sofija) i Saloniki (Solun). Pretpostavlja se da je njegova glavna rezidencija pre 299. godine bila u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), jer je odatle u prvim godinama vladavine mogao preduzimati vojne poduhvate kako bi zaštitio granicu na Dunavu. Po okončanju tih ratova, dao je da se iskrče šume u Panoniji i isuši Pelsonsko jezero (Blatno jezero). Tu panonsku provinciju nazvao je po svojoj ženi Valeriji kojoj iskazao zahvalnost, što je kao svog, prihvatila njegovog sina Kandidijana, kojeg mu je rodila ljubavnica.

Najznačajniji događaj u Galerijevom životu odigrao se 297-298. godine. Bio je to rat koji je vodio protiv Persije.

Sa svojim vojnicima, Galerije je uspeo da savlada Persijance. Galerije je, poput Aleksandra Velikog, koji se posle pobede postarao za porodicu pobeđenog cara Darija, zaštitio porodicu Narsesa od nasrtaja i otmice, zasluživši veliko poštovanje. Posle ovog poraza, Persijanci su napustili Mesopotamiju, a Galerije slavljen u celoj imperiji kao drugi Romul i Aleksandar. Od tog trenutka počinje Galerijeva pripovest o božanskom poreklu: on je sin boga Marsa i Romulov brat, a njegova majka Romula, poput Olimpijade, majke Aleksandra Velikog, začela ga je sa samim bogom, koji se približio u vidu aždaje.

Odgonetač Romulijane, arheolog Dragoslav Srejović navodi da je Galerijeva majka od te godine morala uživati posebno poštovanje. Galerije je zamislio da sagradi palatu nazvanu po majci Romulijana, po uzoru na Dioklecijanovu palatu u Splitu. Obe palate su predstavljale do tad jedinstvene graditeljske poduhvate u rimskom svetu. Imale su dvostruku namenu: da služe za života vladara kao raskošni dvorci, da im obezbede dostojanstvenu i spokojnu starost kada se posle dve decenije povuku sa trona, a nakon njihove smrti trebalo je da postanu mauzoleji.

U Galerijevo rodno mesto iz svih delova carstva stigli su najbolji graditelji, čuveni umetnici, klesari, slikari i zanatlije, da od skupocenog mermera izgrade i ukrase raskošnu palatu.

Nova, grandioznija palata započeta je da se gradi na temeljima stare, ponovo Romuli u čast, 305. godine i građena je do Galerijeve smrti. Na severnoj strani ovog kompleksa bile su dve raskošne palate, sa dvoranama ukrašenim mozaicima, freskama i skulpturama.
 
Osveta caru
 
Dela sačuvana u Romulijani predstavljaju vrhunac umetnosti tog perioda. Između dve palate bio je mali hram sa žrtvenikom, posvećen Velikoj majci ili bogovima Liberu i Liberi. Iz nalaza u palati može se zaključiti da je Galerije bio sklon bogovima koji su, kao i on, imali smrtnu majku i besmrnog oca, kao što su Herkul, Eskulap, posebno Dionisije, što se vidi po mozaicima i skulpturama sa njegovim predstavama.

Galerijeva teška bolest zaustavila ga je da sprovede svoj naum do kraja. Umro je godinu dana pre završetka Feliks Romulijane. Lomača koja je 311. godine označila Galerijevu apoteozu poslednji put je u obeležila takav tradicionalni rimski ritual.

Na samrtničkoj postelji, suprugu Valeriju i sina Kandijana poverio je caru Licinuju na staranje. Valerija je kratko uživala Licinijevu zaštitu. Nekoliko meseci kasnije napustila je dvor i prešla u deo carstva kojim je upravljao Maksimin Deja. Ponudio joj je brak. Hteo je da se preko nje poveže sa Dioklecijanom. Kad ga je odbila, izgubila je svaku zaštitu. Oduzeta su joj sva dobra, a početkom 312. sa majkom Priskom, Dioklecijanovom suprugom prognana je u Siriju. Posle Dejove smrti, pokušala je da se približi Liciniju. Kada je čula da je Licinije naredio Kandijanovo ubistvo, sa majkom se sakrila u okolinu Soluna, ali su ih pronašli i ubili. To je bio Licinijev konačni obračun sa tetrarhijom i sa uspomenama na Galerija.

Posle tih događaja obustavljena je svaka graditeljska delatnost u Romulijani. Pretpostavlja se da je kompleks u četvrtom veku potpao pod upravu crkve, koja je u sred Galerijeve palate sagradila baziliku. Najverovatnije je to bio način osvete caru koji je surovo progonio hrišćane. U vreme najezde Huna u petom veku, Romulijana je razorena i spaljena. Ponovo je razrušena u sedmom veku. Tek u 11. veku, napuštene zidine naslelili su Sloveni, koji nisu znali ni naziv carskog dvorca, niti nekadašnjeg vlasnika. Feliks Romulijana je dobila novo ime - Gamzigrad.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279778-Dvorac-Gaja-Valerija
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:13 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #6 poslato: 13.02.2013. 22:42 »
Fausti zlatan prsten

Dejan Stojiljković,  01.02.2013

Ostavio prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga.Germanski kraljevi postali hrana za medvede u areni.

VEĆ 307. godine mladi cezar Konstantin je podigao svoje legije i silovito napao Franke. Savez germanskih plemena, nekadašnjih saveznika Konstancija Hlora, pokazao se kao slab, a njihova vojna snaga kao nedovoljna. Opkolio je veliku franačku vojsku u slivu Rajne. Nakon žestokog okršaja, shvativši da u zaleđini imaju reku, a pred sobom nemilosrdnu armiju koju predvodi mladi ali iskusni vojskovođa, varvari su se predali. Pobeda je bila tako velika da su Konstantinu živi pale u ruke mnoge poznate germanske poglavice kao i dva njihova "kralja" - Askarik i Merogaj. Vratio se u Trijer projahavši kroz grad u trijumfu, koji je imao mitske razmere, pozdravljan kao veliki pobednik. Ali to nije bilo sve. Novi cezar je hteo da očita lekciju svima onima koji bi se usudili da podignu mač na njega i njegovo carstvo.

Bila je to strašna lekcija.

Zarobljeni poglavice i ratnici bačeni su zverima u arenu. A na kraju su u arenu uvedeni i "kraljevi" Askarik i Merogaj. Konstantin je njima namenio posebnu vrstu smrti - iz rupa u areni pušteni su medvedi. Ova surova crta koja je senčila Konstantinov karakter postaće još izraženija u godinama koje će uslediti, naročito prilikom njegovih razračunavanja sa političkim i vojnim neprijateljima, pa čak i sa članovima sopstvene porodice. Da stvar bude još grotesknija, mladi cezar je doveo svoju majku, svoju suprugu Minervinu i mladog sina Krispa da prisustvuju kažnjavanju germanskih poglavica.

Dok su ih rastrzali medvedi, Askarik i Merogaj su uzvikivali pogrde u pravcu carske lože, a Konstanin je sve to ravnodušno gledao dok mu je svetina u areni klicala. Bilo je to više od egzekucije ili krvave zabave za dokonu trijersku rulju, bila je to poruka. Mladi cezar Konstantin obraćao se svima onima koji su mislili da mu stanu na put i poručivao im kako će završiti ako se odluče da mu budu neprijatelji.

Poruka je imala učinka, germanska plemena ostala su mirna.
Ali šta se desilo sa uzdrmanim carstvom?

Novi avgusti nisu sedeli mirno, svako je imao svoje sebične ambicije, svako je sanjao o sebi kao vladaru sveta, svako je želeo carstvo samo za sebe... I svako je kovao planove da to ostvari.

Među prvima, sin bivšeg avgusta Maksimijana - Maksencije, potonji veliki Konstantinov takmac. On se proglasio vladarem uz snažnu podršku Senata, pretorijanske garde i sopstvenog oca, koji se vratio na presto. Maksencije, raspusnik i prostak, čovek kratke pameti i lošeg karaktera, našao je savršenog saveznika u zloj volji Rimljana. On im je uzvratio tako što ih je opteretio novim porezima i dažbinama. Svako ko mu se suprotstavio bio je ubijen.

Ovo se nije svidelo Galeriju. Moćni avgust Istoka ovoga puta nije mogao da sedi skrštenih ruku i opija se u Nikomediji dok Maksencije postaje gospodar Italije... Pozvao je svog savladara Severa i rekao mu da je on, navodno, naslednik Maksimijanovih dominiona i da je, samim tim, ovaj uzurpirao teritorije koje njemu pripadaju. I tako je nejaki i ratovanju nevični Sever krenuo da oslobodi te svoje teritorije. Armija koju je vodio bila je sastavljena uglavnom od Maskimijanovih veterana.

Ti ljudi nisu imali nikakvih šansi protiv Maksencijevih iskusnih i uvežbanih legija... A veliki broj njih je, jednostavno, prebegao na drugu stranu kad im se za to ukazala prilika. Izdan od sopstevnih legija, negde kod Ravene, Sever se predao Maksenciju. A onda su ga ubili. Galerije je potom podigao vojsku i krenuo da ga osveti. To je bilo kratkog daha, ubrzo se povukao.
Nakon toga, Maksimijan je otišao Konstantinu i ponudio mu ruku svoje mlađe kćeri Fauste.

Konstantin se tako našao u istoj poziciji u kakvoj je nekada bio njegov otac. Morao je da ostavi svoju prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga.
To je i učinio.

U Arlu je prihvatio brak sa Faustom i tim činom potvrdio savez.

Nakon toga se opet okrenuo Germanima u verovatno najsurovijem pohodu dotad. Rimljani su tom prilikom primenili taktiku spaljene zemlje, nije bilo milosti... Stanovništvo je na licu mesta stavljano pod mač ili terano u roblje. Opet je Konstantinova urođena (ili možda stečena?) surovost pokazala svoje groteskno lice. Ponovo je bio pobednik i poneo titulu "Germanicus Madžimus".

Za to vreme, u Rimu, netrpeljivost između oca i sina, Maksimijana i Maksencija, dostigla je vrhunac. Maksenciju se uopšte nije sviđalo to što je Fausta postala Konstantinova žena i tako ostvaren nesigurni savez. S druge strane, Maksimijan je istupio na Forumu i rekao da njegov sin nije sposoban da bude vladar. Maksencije nije imao mnogo obzira prema svom roditelju, uz podršku pretorijanaca prognao ga je sa dvora.

Ostarelom caru nije ostalo ništa drugo nego da utočište potraži na dvoru svog zeta Konstantina. To je i učinio.
Osujećeni Galerije je, na drugoj strani, odlučio da situaciju reši tako što će organizovati susret svih vladara. Čak je pozvao i nekadašnjeg imperatora Dioklecijana da posreduje. Upriličen je susret svih avgusta u Karnuntu, gradu na Dunavu. Dioklecijan je bio pozvan da preuzme presto, ali on je to odbio.

U proleće 310. godine Franci su se opet digli na oružje. Konstantin je odgovorio munjevito i stavio se na čelo svojih trupa. Otpočeo je novi pohod na varvare.
U međuvremenu, njegov tast Maksimijan, kome je dao utočište na svom dvoru, kovao je zaveru protiv njega.

DRAŽA BAŠTA OD PRESTOLA

Neki hroničari i letopisci kažu da je Dioklecijan svojim avgustima poručio da mu je "okopavanje bašte draže od carskog prestola". Donesene su važne odluke i Konstantin je ponovo bio ponižen. Oduzeta mu je titula avgusta a vraćena titula cezara. Umesto postradalog Severa, za cezara Zapada imenovan je Licinije.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:417758-Fausti-zlatan-prsten
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:15 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #7 poslato: 13.02.2013. 22:50 »
Osvajanje večnog grada

Dejan Stojiljković | 02. februar 2013

Na čelu 50 legija krenuo preko Alpa, putem kojim je išao Hanibal. Hrišćani u strašnoj smrti Galerija videli božju kaznu

DOK je Konstantin bio odsutan, predvodeći pohod na pobunjena varvarska plemena, njegov tast Maksimijan je poharao riznicu i arsenal, zatim pobunio trupe u Arlu. Pustio je netačnu glasinu da je njegov zet poginuo u obračunu sa Germanima i na talasu pometnje se sa vojskom povukao u dobro utvrđenu Masiliju, današnji Marsej. Čuvši za ovo, Konstantin je reagovao munjevito. Došao je sa svojim trupama podno zidina Masilije i lično predvodio napad na grad. Da li postiđeni ili uplašeni, svejedno je, žitelji Masilije su na kraju sami otvorili kapije grada svom cezaru. Sasvim je verovatno da su na taj način hteli da umilostive Konstantina i da se spasu ubijanja i pljačke.

Za Maksimijana, međutim, već je bilo kasno.
Iako ga Konstantin nije odmah pogubio, bilo je jasno da su mu dani odbrojani.
Bila je mu je data mogućnost izbora, to jest, ponuđen mu je način na koji će sebi oduzeti život. Maksimijan je odabrao konopac. Nedugo zatim pronađen je obešen.
Tako je završio avgust Maksimijan.

U Rimu, Maksencije, koji je snosio dobar deo krivice za njegovu tragičnu sudbinu, počeo je da glumata ucveljenog sina i da se zaklinje na osvetu Konstantinu.

Te iste 310. godine Konstantin je otišao u Gran u Galiji, gde je bilo čuveno Apolonovo proročište. Prespavao je na tom mestu i usnio čudan san, ujutru mu je to snoviđenje rastumačio Zenon, prefekt svetilišta. Proročanstvo je kazivalo da će Flavije Valerije Konstantin vladati trideset godina velikim Rimskim carstvom pod zaštitom boga Sunca. Konstantin je zato prihvatio da se zvanično stavi pod znak boga Sunca.

Sledeće, 311. godine, Konstantin, Licinije i Galerije donose čuveni Edikt o toleranciji, koji je trebalo koliko-toliko da sredi uzdrmane odnose u carstvu. Neki istoričari daju prednost ovom aktu u odnosu na Milanski edikt i smatraju ga važnijim. Ali on je bio samo mrtvo slovo na papiru. Potpisan od strane tada već umirućeg Galerija, nije do kraja bio sproveden u praksi. A sami Galerijevi motivi da stavi svoj potpis na njega bili su sebične prirode. Zato ga Galerije nikad nije ni poštovao. Ubrzo nakon donošenja ovog akta, Galerije umire u Serdici, u proleće 311. godine, i time Licinije postaje jedini vladar Istoka. Hroničari kažu da je Galerije umro strašnom smrću, a hrišćani su u tome videlu božju kaznu.
Bilo kako bilo, Konstantin je u tome pre svega video svoju šansu.

Odlučio je da krene na Rim i da se obračuna sa Maksencijem.
Krenuo je iz Arla 1. marta 312. godine predvodeći vojsku od čak pedeset legija, mahom jedinica iz Britanije i Galije. Krenuo je preko Alpa, odabravši sličan put kojim je nekad davno išao i Hanibal. Međutim, on nije napravio istu grešku kao kartaginski vojskovođa, poslao je kao prethodnicu izviđače, dobre poznavaoce terena, tako da je njegova vojska savladala bezbedno tu tešku prepreku.

Kada je ušao u Italiju, prva na udaru bila je Segusija, jako utvrđenje na obroncima Alpa. Postupio je slično kao kod opsade Masilije, naredio je sveopšti juriš. To se pokazalo uspešnim. Laka pešadija naprečac je osvojila gradske zidine i Segusija je pala. Poštedeo je posadu i građane kako bi pokazao da dolazi ne kao osvajač već kao oslobodilac. Dok su se glasine o njegovoj blagosti i milosrđu širile carstvom, on je krenuo dalje - na Taurinum. Na prostranom polju ispred grada, Konstantin munjevitim manevrom, koji se u rimskoj vojnoj doktrini nazivao “forfices” - makaze, uspeva da opkoli Maksencijevu konjicu i da joj nanese velike gubitke.

Nakon sveopšteg rasula i strahovitog poraza, Taurinum pada.
Posle pada Taurinuma, svi severni gradovi su mu otvorili svoje kapije. A onda je udario na Veronu. Bio je to čvrst, dobro utvrđen grad, sa tri strane zaštićen rekom... A Konstantin nije imao dovoljno vremena. Da sve bude gore, Maksencije je na njega poslao generala Rurika Pompejana, sa najboljim trupama iz Mediolanuma i Akvileje. Bili su dvostruko brojniji od Konstantinovih trupa. Rizikovao je da se nađe priklešten između zidina Verone i te velike armije. Izdao je naređenje pešadiji da formiraju dve kolone. Konjica se pomerila u stranu, omogućujući pešadiji da udari na Pompejanove konjanike. Sudar dve vojske je bio silovit i krvav. Kada je bitka dostigla vrhunac, uzjahao je konja i stavio se na čelo svojih trupa. I Pompejan je učinio isto... Ubrzo je poginuo i njegove trupe su se predale.

U Rimu, Maksencije je bio očajan. I uplašen. Svakog dana je terao sveštenike da tumače znakove sudbine čitajući životinjske utrobe ili prateći let ptica. U jednoj takvoj paganskoj ceremoniji, sveštenici su mu predvideli da će “neprijatelj Rima biti poražen”. Mogao je da odahne zakratko.

Nije se ni u jednom trenutku zapitao ko je zapravo taj “neprijatelj Rima” koji će uskoro biti poražen.
Konstantin i njegove legije su se ulogorile na Malborgetu, bregu koji je bio udaljen tek petnaest milja od Rima. Vojska je bila iscrljena dugim i krvavim pohodom, bili su brojčano slabiji, zalihe su bile na izmaku a imali su i dosta ranjenih... Konstantin je zato dao sam svojim vojnicima predah. Jednu mirnu noć pre nego što krenu u susret slavi ili porazu...
Tu, nadomak Rima, moren nemirima i sumnjama, suočen sa nemilosrdnim neprijateljem i njegovom nadmoćnom armijom, Flavije Valerije Konstantin iskusiće nešto što će mu zauvek promeniti život. 

KORAK DO CRVENE STENE

DOŠLA je jesen i Konstantin i njegove pobedonosne trupe jašu Flaminijevim drumom. Maksencije čeka u Večnom gradu, imao je poverenja u Pretorijansku gardu i očeve legije. Njegova armija prešla je Tibar preko Milvijskog mosta, usput na brzinu izgradivši pontonski most, i upućuje se na sever sve do uzvišenja severozapadno od Saksa rubre (Crvene stene).

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:417893-Osvajanje-vecnog-grada
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:16 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #8 poslato: 13.02.2013. 22:59 »
Rim priznaje Hrista!

Dejan Stojiljković | 03. februar 2013. 

Milanski edikt omogućio hrišćanima miran život i slobodno ispovedanje vere. Licinije ubio celu porodicu svog rivala Maksimina Daje

PREMA Laktanciju, Konstantinu se ukazala vizija (ili je čuo glas) u snu, u noći pred bitku kod Milvijskog mosta, naloženo mu je da na štitove svojih vojnika stavi znamenje Spasitelja. Taj nebeski znak je napravljen tako što je koso napisano slovo H savijeno na gornjem kraju, čime se dobija cru monogramica, svojevrsna skraćenica za reč "Hrist". Po drugoj verziji, Konstantin je na nebu, iznad sunca, ugledao svetlosni krst sa natpisom "ovim pobeđuj". Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi zastava u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Taj labarum nošen je ispred trupa i one su ga sledile kao zvezdu vodilju.

"Hiro" simbol je u poslednje vreme doživeo pravu ekspanziju, možete ga videti svuda, a mnogi ga i pogrešno tumače jer ga je jedna domaća desničarska organizacija upotrebila za vizuelno oblikovanje svog logoa. Sam simbol je i te kako prisutan na arheološkim nalazištima širom antičkog Naisa, nalazi se u bazilikama i katakombama, a Turistička organizacija grada Niša danas štampa majice sa ovim motivom. Njegovo značenje je relativno jednostavno i simboliše osnovnu dogmu hrišćanstva o Bogu kao polaznoj i ishodišnoj tački svega. Na ovaj način je, u stvari, Konstantinu poručeno da je Hristos početak i kraj svega, alfa i omega. Pre Hiro-a, do sredine 4. veka uobičajeni zaštitni znak hrišćana bila je riba (ihtus).

Nakon ovog mističnog događaja, car je odlučio da sledi Boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru. Postoji i treća verzija po kojoj je car video kako se na noćnom nebu formira krst od zvezda.

Kako god bilo, Konstantin je pod znakom novog Boga krenuo na Rim. I pobedio.

U tome mu je dosta pomogao i njegov takmac Maksencije koji je iz vrlo bizarnih razloga sasvim bespotrebno izveo vojsku van sigurnosti gradskih bedema. Njegova vojska se prebacila preko čuvenog Milvijskog mosta, napravivši usput pontonski most za slučaj brzog povlačenja. Most je bio napravljen na brzinu i nedovoljno čvrst, što se kasnije pokazalo kobnim za Maksencijeve trupe. Konstantin je napao silovito i brzo. U protivničkim redovima nastala je panika, mnogi su se, bežeći, podavili u Tibru. Među njima i sam Maksencije.

Proročanstvo se obistinilo - neprijatelj Rima je bio poražen.
Sve se to zbilo 28. oktobra 312. godine.

Novi gospodar Rima nije preuzeo osvetničke mere, kao neki njegovi prethodnici nekad, već je pokazao razum i milost. Čak je odlučio da pretorijance protera, a ne da ih stavi pod nož kao što bi to učinio Cezar ili Marko Antonije. Sasvim sigurno da je stanje u kome je zatekao Rim i njegove žitelje u njemu dodatno potvrdilo inicijativu da se napravi nova prestonica na Istoku. Sada je Carstvo imalo samo tri vladara: Konstantina na zapadu, Licinija i Maksimina Daju na istoku. Sledeće godine, u zimu 313. Konstantin i Licinije se sastaju u Mediolanumu (današnjem Milanu). Bilo je više razloga za ovaj susret. Prvi je da dva vladara razmene mišljenja o situaciji u carstvu nakon Maksencijevog pada, drugi povod je bila svadba između Licinija i Konstantinove sestre Konstancije, a treći i verovatno najbitniji - donošenje Milanskog edikta. Ovaj pravni akt omogućio je hrišćanima miran život, jer je zabranio progone i dozvolio slobodno ispovedanje vere. Milanski edikt je takođe akt o toleranciji, toliko sofisticiran i napredan za svoje doba da ga mnogi istoričari smatraju jednim od najvažnijih pravnih i humanističkih akata u istoriji civilizacije.

On nije ustoličio, kako se rasprostranjeno misli, hrišćansku državu pod patronatom prvog rimskog hrišćanskog cara, Konstantin u to vreme još nije bio kršten, već je doneo slobodu ispovedanja vere oličenu u prostoj sentenci: "Svako neka veruje kako mu srce ište".

Trećem vladaru carstva se sve ovo nije nimalo dopalo. Smatrao je, i to s pravom, da se Konstantin i Licinije ujedinjuju protiv njega. Maksimin Daja već početkom 313. godine podiže svoje legije i kreće u pohod, koristeći situaciju, pošto je Konstantin opet bio u ratu sa Francima na Rajni. Licinije odgovara istom merom, dve vojske se susreću kod Hadrijanopolja i Licinije odnosi odlučnu pobedu. Nekoliko meseci kasnije - Daja je bio mrtav. Izvršio je samoubistvo. Licinije preuzima njegove teritorije i da bi se osigurao, ubija čitavu njegovu porodicu i pristaše. "Milosrdni" potez "tolerantnog" vladara.

Sada carstvo ima dva cara, Konstantina na zapadu i Licinija na istoku, vezane savezništvom i krvnim srodstvom. Izgleda da su godine mira i blagostanja konačno došle. Ali Rimska imperija ipak mora imati jednog gospodara. U godinama koje slede, Konstantin se okreće reformama, donosi niz važnih akata, neke u duhu biblijske tradicije, zabranjuje paganska žrtvovanja i gladijatorske borbe. Za to vreme, Licinije preispituje svoj status i situaciju, a onda se odlučuje da ojača vojsku.
Dolazi sudbonosna 324. godina i konačni vojni sukob dva cara.

PLEBS ZAMERA BLAGOST

NOSEĆI Maksencijevu glavu na koplju, Konstantin je pobedonosno ujahao u Rim. Nije bio preterano oduševljen onim što ga je tamo čekalo. Rim je izjedala dekadencija na svim nivoima, umesto krotkog mladića, Konstantin je zatekao oronulog starca. Masa je bila oduševljena, toliko da su Rimljani hteli da ispregnu konje iz Konstantinovih kočija i upregnu same sebe. Nema sumnje da je Konstantin bio pomalo zgrožen histeričnom reakcijom plebsa, takođe, isti taj plebs mu je zamerio blagost.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:418033-Rim-priznaje-Hrista
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:17 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #9 poslato: 13.02.2013. 23:07 »
Drugi Rim na Bosforu!

Dejan Stojiljković | 04. februar 2013.

Na mestu varoši Vizantion osnovao novu prestonicu. Nekršten predsedavao Prvim vaseljenskim saborom u Nikeji kada su se dve vojske sudarile na obali reke Marice, iste one na kojoj će srpska vojska mnogo vekova kasnije doživeti strašan poraz od Osmanlija, Konstantin je opet bio onaj koji je imao brojčano slabije trupe. Ipak, Liciniju ta vojna nadmoć nije mnogo pomogla. Konstantin se opet pokazao kao vešt strateg i odlučan vojskovođa. Licinije je nakon strahovitog poraza pobegao sa delom svojih legija u Malu Aziju. Tu je davao otpor neko vreme, a onda, ponovo potučen, utekao u Nikomediju i odatle pozvao na primirje. U pregovorima je posredovala Konstancija, Licinijeva žena a Konstantinova sestra. Licinije je izvukao živu glavu ali po veliku cenu - morao je da se odrekne prestola. Sada je carstvo imalo samo jednog vladara - Flavija Valerija Konstantina.

Usledio je jedan veoma bitan događaj iz Konstantinovog života, a vezan je za njegovu majku Jelenu koja je imala veliki uticaj na sina. Naime, ona je 327. godine u Jerusalimu pronašla krst na kome je Isus Hrist razapet. Evo šta o tome kaže carev biograf Sokrat Sholastik:
„Jedan deo krsta Jelena je stavila u srebrni kivot, i ostavi ga onde u spomen svedocima kasnijih vekova, a preostali deo krsta posla caru. On delove krsta stavi u svoju statuu, nadajući se da će mesto u kome je takva dragocenost, biti spašeno. Statua o kojoj je reč, nalazila se na sredini 'otvorenog mesta’, koje se zvalo Konstantinovo, a beše postavljena na visokoj porfirnoj koloni (postolju). Ja sam napisao onako kako sam čuo o tome, a ovako kazuju i svi stanovnici Konstantinopolja. Do cara su došli i klinovi kojima je Hristos bio prikovan za krst. Jelena ih je našla u grobu, i poslala sinu. Od tih klinova car je za sebe iskovao šlem i štit, i nosio ih je na sebi u vreme bitaka“.

Ova priča o pronalaženju Časnog krsta biće kasnije izvor mnogih legendi.

Tri godine kasnije, Konstantin će predstaviti svetu još jedno svoje veliko delo. Na mestu male varoši Vizantion on je podigao sebi novu prestonicu, koju je nazvao Nea Roma (Novi Rim) ili Konstantinopolj. Grad je inaugurisan 11. maja 330. godine i po svojoj veličini, lepoti i bogatstvu bio je više nego dostojan takmac svom zapadnom bratu. Čuveni vizantolog Georgije Ostrogorski oštroumno je primetio da se u njemu vremenom napravilo jedinstvo rimskog prava, helenske kulture i hrišćanske vere.

O samom osnivanju Konstantinopolja prvi opširnije piše Sokrat Sholastik:
„Car je nakon Sabora dane provodio u radosti, i čim je proslavio spomen svog dvadesetogodišnjeg carstvovanja, odmah je počeo da zida crkve, kako po drugim mestima, tako i u gradu koji je prozvan njegovim imenom. Najpre je grad opasao zidanim bedemom, pa je onda gradio zgrade, sve lepšu od lepše, i tako je proširio grad i izjednačio ga sa carskim Rimom, a onda dade ime gradu Konstantinopolj, a takođe izdade zakon kojim se ovaj grad naziva i Drugi Rim. Ovaj zakon beše isklesan na stubu od kamena, i nalazio se na 'Vojničkom groblju’, blizu statue cara na konju. U gradu je sagradio i dve crkve: jednoj dade ime hram mira, a drugoj hram Apostola. I ne samo da je gradio hrišćanske hramove, nego je ružio neznabožačke bogomolje“.

O Konstantinovom doživljaju vere dosta se raspravljalo, ali najviše je o tome rekao on sam kroz dokumente koje je ostavio. U pismu persijskom caru Šaporu 333. on nadahnuto govori o svom odnosu prema veri i shvatanju Božanskog:
„Bog kome se klanjam je onaj čiji znak moje odane trupe nose na svojim leđima, idući svuda gde ih pravedni ciljevi vode, i nagrađujući me svojim sjajnim pobedama. Priznajem da se klanjam ovom Bogu sa večnim sećanjem. O njemu, koji boravi visoko na nebesima, razmišljam čistim i neukaljanim umom. Pred njim klečim, kloneći se odvratne krvi, svih neprikladnih i zlokobnih govorkanja, sve vatre čarobnih reči i svakog skrnavljenja kojim je nezakonita i sramna zabluda uništila čitave nacije i bacila ih u pakao“.

Možda najbolju definiciju Konstantinovog odnosa prema veri dao je naš poznati vizantolog prof. dr Radivoj Radić: „Nisu u pravu oni koji smatraju da je Konstantin Veliki u potpunosti nastupao kao privrženik hrišćanske vere i da su svi njegovi poduhvati prožeti hrišćanstvom. Međutim, podjednako nisu u pravu ni oni koji smatraju da ga je u odnosu sa hrišćanima isključivo pokretala hladna politička pragmatičnost i proračunatost. Da bi ova istorijska zagonetka bila potpuna, sačuvani istorijski izvori podupiru obe pretpostavke. Nesumnjivo je, međutim, da je Konstantin Veliki imao određeno hrišćansko osećanje, ali je, istovremeno, bio i odličan političar“. Ovoj konstataciji nema šta da se oduzme ili doda.

Još jednu kontroverzu vredi pomenuti. Naime, Konstantin je kao nekršten čovek (po nekima još paganin, sledbenik kulta Apolona) predsedavao Prvim vaseljenskim saborom koji je bio održan u Nikeji 325. godine. Ovaj Sabor je odbacio krivo učenje Arija, sveštenika iz Aleksandrije koji je propovedao da Hristos nije Sin Božji. Na ovom Saboru učestvovalo je preko tri stotine delegata, utvrđen je Simbol vere, vreme praznovanja Vaskrsa, a propisano je još dvadeset raznih kanona.

Konstantin umire u blizini Nikomedije 22. maja 337. godine neposredno pre početka pohoda na Sasanidsku Persiju. Njegovo krštenje organizovano je u žurbi, a primio ga je iz ruke Evsevija Nikomedijskog.

SIMBOLIKA U KRIPTI

CAR Konstantin je sahranjen u Konstantinopolju (današnji Istanbul) u kripti u kojoj je bilo još 12 praznih sarkofaga i na taj način simbolički prikazan kao trinaesti apostol. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 21. maja po julijanskom a 3. juna prema gregorijanskom kalendaru. Taj datum je takođe i gradska slava grada Niša.[/b][/i]

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:418248-Drugi-Rim-na-Bosforu
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:18 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #10 poslato: 14.05.2013. 21:50 »
Како је Константин надмашио Ханибала

ПРЕКО АЛПА
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete




Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

 Римска војска на Константиновом славолуку у Риму

Гај Флавије Валерије Константин, за живота прозван Велики, рођен је највероватније око 272. године у Наису (данас Ниш), као син тада значајног римског војног заповедника Констанција и његове наложнице Јелене. Његов отац, прозван Хлор због светле пути, имао је завидну војничку каријеру.
   Служио је у личној гарди цара Аурелијана и био високи војни заповедник августа Максимијана. Из политичких разлога отпустио је дотадашњу дружбеницу Јелену и оженио се усвојеном Максимијановом кћерком Теодором. Ушавши тако у царску породицу, постављен је 1. марта 293. године за цезара у западном делу Царства.
    Наставивши очевим стопама, млади Константин пратио је као коњички заповедник цареве Диоклецијана и Галерија на њиховим војним походима на истоку Римског царства. Служио је у Галеријевој најближој пратњи, где је имао више прилика да се докаже као способан заповедник и храбар ратник. Током похода на дунавском лимесу, у другој половини 305. године, Галерије му је наредио да нападне и зароби неког сарматског поглавицу, наводно привучен његовом богатом ратничком опремом. Константин га је не оклевајући ухватио за косу, заробио и донео пред ноге цару Галерију. Непосредно потом Галерије га је послао у мочвару, те је ујахао у њу на коњу и нашао пут којим је остатак војске довео до Сармата. Тако је Галерију донео победу, побивши многе противнике. У овим пограничним окршајима Константин је показао велику храброст и завидне заповедничке способности, стекавши тако високи чин трибуна првог реда.


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Исте те 305. године август Констанције припремао се за важан поход на Пикте, племе које је угрожавало безбедност Царства на северу Британије. Док је окупљао војску, упутио је захтев савладару Галерију да му одмах пошаље сина. С Галеријевим допуштењем или без њега, Константин није оклевао. Прешавши Алпе највећом могућом брзином, сатирући под собом коње из станица поштанске службе, придружио се свом оцу непосредно пред његов прелазак у Британију. Поход оца и сина ка северу Британије био је успешан и племе Пикта је поражено. Међутим, Констанције Хлор нагло се разболео и 25. јула 306. године преминуо је у Ебуракуму (данас Јорк у Великој Британији). Његова војска одмах је урадила оно што су римске војске раније често чиниле – прогласила је Константина за новог августа. Када је Галерије обавештен о овом догађају, приморао је Константина на уступак. За августа западног дела Царства прогласио је свог саборца Флавија Севера. Константину је заузврат понудио нижу титулу цезара, коју је овај нерадо прихватио. Успостављена је варљива равнотежа снага унутар Царства, која није дуго потрајала.
   Напустивши умирену Британију, Константин је за резиденцију изабрао Тријер (данас Трир у Немачкој). То је урадио можда из поштовања према оцу који је ту столовао највећи број година или, вероватније, због стратешки важног положаја града на увек осетљивој граници Царства према Германима. Из овог добро утврђеног града предводио је наредних година бројне и успешне војне походе. Потрудио се и да обезбеди савезништво с германским вођама које су и раније биле склоне сарадњи с Римом. Један од њих, алемански старешина Хрок, био је одани савезник и пратилац Констанција Хлора и први је подржао његов избор за новог владара.
   Константин је 307. године прво напао Франке, лабави савез више германских племена која су насељавала земље источно од доњег тока Рајне. Током окршаја који су уследили заробљена су два франачка краља: Аскарик и Мерогај и многе племенске старешине и ратници. Њихова судбина била је запечаћена намером цезара да страхом од немилосрдне освете умири непокорне Германе. Њихови краљеви проведени су у тријумфу улицама Тријера и живи бачени зверима у градском амфитеатру. Константин је тиме послао недвосмислену поруку свим народима источно од Рајне – нови владар неће имати никакве милости за непријатеље и издајнике Рима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


У међувремену су се догодиле важне промене у прерасподели политичких снага унутар Царства. Оно што је било допуштено сину једног августа, тешко је било забранити сину другог. Максенције, син некадашњег августа Максимијана, крајем октобра 306. године огрнуо се пурпуром и у Риму прогласио владарем. На подстицај Галерија, август Флавије Север пожурио је из Медиоланума (данас Милано у Италији) да угуши ову неочекивану побуну. Уместо да изненади младог и неискусног Максенција, затекао је добро брањену престоницу Царства попуњену војском коју је предводио његов отац, стари Максимијан, искусни цар и војсковођа.
   Док се Флавије Север премишљао шта да учини, његови противници успели су да новцем, молбама и претњама поколебају велики део његових војника и привуку их на своју страну. Флавију Северу није преостало ништа друго него да се повуче у Равену, где је убрзо потом принуђен на предају. Август Галерије је, предводећи легије, безуспешно покушао да помогне заробљеном Флавију Северу, али је и он био принуђен да устукне. Да би сачувао пољуљани морал трупа и можда задовољио повређену сујету, наредио је или допустио војницима да током повлачења пљачкају и пале све око себе. Тако је Италија, пошто се непријатељски понела према војсци Римљана, доживела да се њени ратници односе према њој као према некој варварској земљи.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Максимијан је потом од Константина затражио и добио потребну подршку. Константин је у Арлеату (данас Арл у Француској) прихватио за жену Фаусту, кћерку старијег августа, и тако потврдио нови савез.  Политички промишљено дао је предност старијем Максимијану, поштујући га као оца и заштитника, притом занемарујући његовог сина Максенција који му се замерио јавно га називајући сином блуднице.
   Пошто се Максимијан вратио у Италију, Константин је и даље упадао у германске земље. Током 308. године моћ његових легија осетили су Бруктери, велико германско племе које је насељавало подручје у близини данашњег Келна. Они су већ дуже време ратовали против Римљана, избегавајући отворену битку и примењујући тактику „удари и бежи”.
   Због тога су били готово неухватљив противник. Константинов напад је због тога био брз и пажљиво припремљен. Током похода применио је уобичајену римску тактику такозване спаљене земље. Његови војници су уништавали германска насеља, палили усеве и пленили стоку. Нико од Германа није био поштеђен, без обзира на пол и узраст. Одрасли мушкарци стављани су под мач или су, заједно са женама и децом, продавани у робље.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Велики Константинов узор – Ханибал прелази Алпе

Истовремено је у Италији тињао сукоб између оца и сина, Максимијана и Максенција, који нису могли да суспрегну међусобну нетрпељивост. Максенције није скривао незадовољство због савеза који је његов отац склопио с Константином. Максимијан је због тога затражио од незахвалног сина да се одрекне престола, називајући га самозванцем. Стари август је ипак био надмудрен јер је Максенције добио подршку од моћне Преторијанске гарде, па је оцу оставио само једну могућност – да се запути преко Алпа и потражи помоћ од Константина.

   Пруживши уточиште Максимијану, Константин је наставио већ припремљене војне подухвате. У пролеће 310. године нови поход у германске земље био је изазван устанком Франака, истих оних које је успешно победио две године раније. Један део војске повео је у овај казнени поход, док је остатак распоредио по јужном делу Галије као резерву уколико Максенције нападне из Италије. Искористивши Константиново одсуство, Максимијан је део трупа навео на побуну. Повод је била наводна, свакако измишљена, вест о Константиновој погибији.   
   Приграбивши новац из ризнице, он се, праћен војском, повукао у добро утврђену Масилију (данас Марсељ у Француској). Константин је муњевито реаговао. Вратио се из германског похода и одмах наредио напад на град. Видевши да Константин лично предводи нападаче, браниоци Масилије су се збунили и постидели. Само су на један начин могли да траже и добију опроштај од разгневљеног владара. Отворили су капије и предали му град, нудећи као искупљење заробљеног Максимијана.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



Иако га је Константин тада поштедео, већ у лето 310. године Максимијан је био мртав. Обесио се. Можда га је на то натерао Константин, који је у међувремену променио мишљење, или је, како се причало, његова смрт била последица неуспешног покушаја да убије свог надмоћног зета. Максенције је напречац постао ожалошћени син вођен намером да освети неправедно погубљеног оца. Сукоб два преостала владара западне половине Царства постао је неизбежан јер ни Константин није намеравао да устукне. Он је и почео рат. Сакупивши војску, највероватније у Арлеату почетком 312. године, повео је одабране трупе према обронцима Алпа. Брзина којом је почео поход збунила је искусне Константинове заповеднике. Они су пред њим отворено посумњали у крајњи исход, позивајући се на недавна лоша искуства двају августа, Флавија Севера и Галерија, који су походе на Рим окончали срамно поражени.
   Константина ове примедбе нису могле ни да одговоре, ни да зауставе. У овоме он је, на неки начин, следио другог великог стратега, највећег непријатеља кога је Рим икада имао. Млади картагински војсковођа Ханибал Барка повео је своје ратнике истим путем у неизвесност и славу Другог пунског рата. Искористивши непажњу римских војсковођа, он је октобра 218. године пре наше ере почео овај опасни подухват. Војска коју је тада предводио Ханибал била је изузетно бројна – око 38.000 пешадинаца, 8000 коњаника и 37 слонова. У то доба године било је готово немогуће наћи храну, огрев и склониште за толико бораца и животиња. Планински превоји и пролази већ су били завејани, водичи које је изабрао показали су се као непоуздани, а келтска племена која су насељавала планину као непријатељска.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Константинов мост код Келна на графици из 16. века

Ништа од свега тога није поколебало несаломивог Картагињанина. Хладноћа, глад и издаја савезника нису могли да га спрече у покушају да оствари животну тежњу – да покори Рим. Ханибалова војска прелазила је Алпе дугих 16 дана и ноћи. Први х дана картагински војници били су принуђени да ратују с планинским племенима, трпећи неочекиване нападе из заседа. Војска је у једном тренутку била насилно подељена на два дела, а комору која је преносила храну и друге потрепштине непријатељи су више пута пљачкали. Многи борци су страдали. Товарне животиње и коњи су, бежећи панично, падали са замрзнутих каменитих стаза у дубоке јаруге. Након ових недаћа уследило је неколико дана каквог-таквог мира. Изгледало је као да се домороци мире с проласком велике војске. Поједине племенске старешине понудиле су Ханибалу примирје, али им овај није поверовао. Док је његова војска пролазила једним веома уским кланцем, на њу су, с околних литица, полетеле громаде стена и киша каменица. Показало се да је Ханибал имао разлога да не верује Келтима. На том месту погинуло је много картагинских ратника.
   Гладна и промрзла Ханибалова војска, после девет дана напорног марша, стигла је до највишег планинског превоја. Он је на том месту покушао да подигне морал војницима показујући на долину која се назирала у подножју планине. Рекао им је да се тамо, надохват руке, налази њихов главни циљ – Италија. Иако их непријатељска племена нису више нападала, показало се да је силазак низ планину био тежи и скопчан с још већим опасностима него успон. Није постојао никакав пут и готово да није било проходних стаза. Све је било покривено једнолично белим и блештавим снежним покривачем, па су многи војници изгубили живот падајући у готово невидљиве јаме и провалије.
   Схвативши да ће му тако цела војска пропасти, Ханибал је наредио да се направи пролаз кроз беспуће да би се њиме сигурније прешли последњи планински превоји и падине. Коначно, шеснаестог дана марша картагинска војска спустила се у долину реке Дурије минор (данас Дора Рипарија у Италији), где су се војници три дана одмарали и видали ране.   
   У логору подигнутом у подножју Алпа било је тада само 20.000 пешадинаца, 6000 коњаника и 27 слонова. Ниједан непријатељ, ни пре ни касније, није Ханибалу нанео овако велике губитке. Било како било, пут у Италију био је отворен и картагинског војсковођу тек су чекале битке које ће му донети бесмртну славу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Као и већина Римљана, Константин је добро познавао ову причу. За разлику од Ханибала, он је своју војску на прелазак Алпа повео у рано пролеће. Два су разлога била пресудна за такву одлуку. Први и важнији било је постизање стратешког изненађења јер му је намера била да затекне Максенцијеве предстраже неспремне за борбу. Други је био везан за саму природу прелаза. Успон са галске стране био је умерен и постепен, али је зато део којим се спуштало у Италију и на први поглед био веома стрм и страшан, због литица које су се надносиле над обе стране пролаза. Зими су због леда многи путници и трговци налазили смрт у његовим понорима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Константинов поход на мозаику из једне римске куће на Сицилији

Један од начина да се ово спречи било је повезивање конопцима већег броја товарних кола, које би онда заједничким снагама људи и волови отпозади придржавали и полако спуштали низ стрмину. Нарочито је било опасно силазити низ планину у пролеће када је снег нагло копнио, али је још варљиво прекривао стрмоглаве јаруге и раселине у које су упадали људи и товарне животиње ма како опрезно и пажљиво да су се кретали.  Осим тога, бројни потоци стварали су праве бујице које су потапале стазе, чинећи их недоступним.
   Да би се обезбедио од овакве пропасти, Константин је кренуо нешто раније, док су снег и лед били довољно снажни да поднесу терет наступајуће војске. Као претходницу послао је искусне извиђаче, добре познаваоце овог подручја, који су забијали коље на провереним местима, тако да њихов низ јасно означава правац безбедног пролаза. Захваљујући овим мерама предострожности, Константинова војска, која је по бројности била готово истоветна првобитној Ханибаловој, неометано је и брзо прешла Алпе а да притом није претрпела безмало никакве губитке.  Изненађење које је желео да оствари Константин је постигао у потпуности, затекавши противнике неспремне за окршаје који су уследили.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Како је Константину успело да надмаши Ханибала и да готово без муке учини оно што је Картагињанина замало коштало губитка рата и живота? Када је Ханибал прелазио Алпе, крећући из Галије за Италију, предузео је подухват до тада непознат његовим савременицима. Пошавши у доба године када је већ почела оштра планинска зима, морао је да открије пролаз и прокрчи пут којим никада пре тога није прошла велика војска.   Пред њом нису биле само готово несавладиве природне препреке.  Планинске пролазе запосели су непријатељски настројени Келти с намером да на сваки начин омету кретање Ханибалових ратника. Они и њихове животиње нису били навикнути и нису били опремљени за тако тешке зимске услове, што је додатно допринело застрашујућим губицима.
   У вековима који су протекли између доба Другог пунског рата и Константиновог похода на Италију много тога се променило.  Константинова војска највероватније се кретала правцем који се поклапао с оним којим је Алпе прешао Ханибал. Али, тамо се сада протезао пут који је крајем 1. века пре наше ере, према предању, прокрчио и изградио келтски владар Котије, као залог мира првом цару Рима Октавијану Августу, с којим је пре тога дуго ратовао. Становници који су насељавали то подручје од сирових ратника променили су се у цивилизоване поданике највећег царства које је свет познавао.
   Константинову војску чинили су искусни ратници римских легија, помоћних и савезничких одреда. Они су махом били пореклом из Галије, Британије и Германије, области у којима су дуге и хладне зиме биле уобичајене и честе. Већина ових ратника припадала је војним јединицама с вишевековном историјом ратних похода унутар Римског царства и ван његових граница. Осим тога, ти исти борци су већ годинама ратовали под заповедништвом Констанција Хлора и Константина, изашавши из свих окршаја као победници. То је морало пресудно да утиче на високи морал и спремност трупа да поднесу тежак пут и лоше временске услове који су били неизбежни током прелажења Алпа у рано пролеће, пре тачно 1700 година.
   Све ово утицало је да Константин Велики успешно преброди једну од највећих препрека на дугом путу ка титули јединог владара и господара Римског царства. На крају тог пута заслужено је стекао славу која је надмашила и ону коју данас има његов историјски претходник у беспућу стрмоглавих алпских литица и бездана, легендарни Ханибал Барка
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Аутор:  Никола Керавица


izvor: Politikin-zabavnik.rs  2012.
« Poslednja izmena: 14.05.2013. 22:02 Carica Teodora »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Rodbinske veze u vrhu rimske cezarije istočne provincije
« Odgovor #11 poslato: 14.05.2013. 23:30 »
Византијске приче


КРСТ      Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Шта је Константин Велики видео уочи битке код Милвијског моста 312. године

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Савремени историчари сматрају да је један од пресудних тренутака позноримске историје била визија Константина Великог која се одиграла у завршним данима шестогодишњег грађанског рата (306–312). Заплет је почео када је у војном логору у Јорку 25. јула 306. преминуо Констанције Хлор. Без много оклевања војска је његовог сина Констанина Великог прогласила за августа. Галерије, август на Истоку, признао је Константиново уздизање, али само као цезара. Као нека врста одговора, међутим, преторијанска гарда је у Риму следеће 307. године за цара извикала Максенција, сина бившег августа Максимијана. Тако је почео вишегодишњи грађански рат.
    У једном тренутку Константин Велики схватио је да му време које пролази не иде у прилог и да треба да убрза коначни обрачун са супарником. Он се није налазио у завидном положају јер је у случају да крене против Максенција знатан део трупа морао да остави на Рајни за одбрану граница од варварских германских племена. Ипак, проценио је да му одржавање постојећег стања не иде у прилог, а како му храброст и војничка проницљивост нису недостајали, пренебрегавајући савете сарадника, „прешао је Рубикон” и, како се сматра, покренуо само четвртину војске, око 25.000 војника. При том је био свестан да је војска његовог противника неупоредиво бројнија. Премда хришћански писци настоје да кривицу за избијање сукоба припишу Максенцију, веродостојни историјски подаци јасно показују да он није био тај који је изазвао рат.
    Пошто је, попут Ханибала, прешао Алпе и стигао у Северну Италију, Константин Велики се на челу трупа лагано спустио према Риму. Како бележе неки извори, Вечни град је доста пропатио током неколико година Максенцијеве владавине. На Константина, који је наводно био пун саосећања за древну престоницу, тада осиромашену и потлачену, односе се речи:
    „Живот му није био весео док је гледао патњу престонице света”. У међувремену ни Максенције није оклевао већ је припремио огромну војску, тако да је Рим штитило чак 100.000 људи.   

                                                          За победу

    Још док је боравио у Северној Италији, Константин је заузео Верону чији су се браниоци јуначки борили. Заробио је цео гарнизон и бацио га у ланце како би осујетио могућност да се врате Максенцију и поново ратују против њега. У овом случају његова људскост и висока свест о ономе што је добро за државу нису дозволили да заробљенике побије. Њихове мачеве претопио је у окове и разрешио то питање. Верона се предала тек на вест да је други део Константинових трупа запосео Аквилеју и Модену. Освајањем поменутих градова нападачима се отворио пут према Средњој Италији и Риму на којем није било истинске препреке. Пребацујући Максенцију на погрешној војној тактици, један истраживач стога бележи:
    „Оно што је уз невелик труд могло да се оствари правовременим запоседањем алпских прелаза, није се могло ни уз потоке крви у подножју Алпа и равници“. Константин је, дакле, надмудрио Максенција и његове генерале, па су његови победоносни одреди наставили своје кретање према југу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


   На Константиновом путу до Рима збили су се догађаји за које може да се каже да су ушли у легенду. Одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска угледали су крст са натписом „Овим победи! (грчки: touto nika)”. Евсевије из Цезареје, отац хришћанске историографије, који доноси ову приповест, додаје да му је то лично испричао цар и да је истинитост својих речи потврдио заклетвом.   Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је чинио златан венац пободен на дршку са монограмом од почетних слова Христовог имена.
    Унеколико другачију верзију читаве приче и Константиновог сна доноси латински хришћански писац Лактанције. По њему је Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је он и учинио. Радило се о скраћеници за Христа која је написана у облику косог слова Х (грчко hi) које је на горњем крају било савијено. Упркос извесним разликама – код Евсевија се радило о застави, а код Лактанција о штитовима – суштина сна, а поготово његова поента, углавном су истоветни. У латинском изворнику стајало је „У овом знаку ћеш да победиш (In hoc signo vinces)”.

                                                  Хало ефекат

    У науци се много расправљало о томе шта је, уколико јесте, Константин Велики заправо видео и протумачио као небеску визију. Док су једни истраживачи без трунке интелектуалне сумње прихватили вести хришћанских аутора Евсевија из Цезареје и Лактанција, други су их сврстали у ред пуких измишљотина и сасвим одбацили као легендарне и стога неприхватљиве. Било је и оних који су заузели унеколико неодређен став и остали у уверењу да у причи о визији крста и Христовог имена, ипак, постоји некакво зрнце истине, али и таквих који су се заштитили италијанском максимом да ако није тачно „барем је добро измишљено”.
   Пре десетак година научник Петер Вајс је на сасвим другачији начин пришао спорном и толико пута претресаном питању визије Константина Великог. Он је најпре упозорио да постоји и ранији помен исте визије. Реч је о једном похвалном слову које је именом непознати галски беседник посветио Константину Великом 310, дакле две године пре битке код Милвијског моста. У наставку научног прилога, П. Вајс напустио је терен историје као хуманистичке дисциплине и ослонио се на образложења које нам пружају природне науке. Он, наиме, сматра да је у питању спектакуларни соларни феномен. Према његовом тумачењу, описи које доносе како анонимни галски беседник за 310. годину, тако и Евсевије из Цезареје за 312. годину, одговарају појави такозваног двоструког соларног хало–ефекта. Посреди је оптички ефекат који је изазван преламањем закривљене сунчеве светлости кроз ледене кристале у горњој атмосфери. На тај начин настаје полукружни свод с јарким крстовима светлости непосредно изнад и са обе стране Сунца.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
                 

                                   Лик великог владара на мозаику у Аја Софији

    У оба случаја, и 310. и 312. године, појава оваквих хало–ефеката – или цоронае како се каже на латинском језику – здушно је прихваћена и протумачена као знак победе. У случају анонимног галског беседника, што значи из паганске перспективе, божанство које је послало визију неспорно је био старогрчки бог Сунца – Аполон. Подсетимо се да се ова визија на небу указале недалеко од чувеног светилишта Аполона Грана (Apollo Grannus) које се налазило на важној саобраћајници кроз Галију која је водила према северу и царској резиденцији у Триру.

                                      Хришћанска надградња

    Иначе, овај драматичан и упечатљив утисак није непознат. Као нека врста посредне потврде у науци наводи се искуство сер Едварда Вајмпера, познатог алпинисте из 19. века. Он живописно сведочи о сличном хало–ефекту који му се указао када се спуштао после првог успешног освајања Матерхорна 1865. године. Вајмпер са нескривеним усхићењем говори о призору достојном страхопоштовања и бележи како су „сабласне појаве светла висиле са неба непомично”, а у наставку записује: „Био је то необичан и страшан призор, за мене јединствен и неописиво импресиван у том тренутку.”
    Дакле, Константин Велики је најпре 310. године имао то искуство и са њим се саживео. Две године касније, у јеку припрема за одлучујућу битку против Максенција, он је његово значење поново тумачио. Међутим, сада су три сјајна крста – или ће пре бити чак њих шест – задобили другачији, хришћански смисао. Победа коју су они наговештавали, у облику саме короне, овога пута била је знак који је послао хришћански Бог, а не старогрчки бог Аполон. Евсевије из Цезареје славодобитно описује улогу Константинових хришћанских саветника, пре свега чувеног богослова и царевог блиског пријатеља Осије, епископа шпанског града Кордобе. Они су светле крстове на небу већ видно задивљеном цару протумачили као испољавање Исуса Христа и симбол његове (Христове) победе над смрћу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
           

                                                      Константинов новац

    Што се тиче предложене теорије Петера Вајса, треба нагласити да су је неки научници прихватили, многи до сада сасвим игнорисали, али су је сасвим ретки оспорили. У сваком случају, његово објашњење, које у себи садржи и озбиљне податке из природних наука, вредно је уважавања. Оно, између осталог, поучава да неке загонетне догађаје из повеснице не смемо да узимамо здраво за готово, али, с друге стране, не смемо ни да их ниподаштавамо и олако сврставамо међу легендарне и, као такве – лишене било какве историјске веродостојности, – брзоплето да одбацујемо. После Вајсовог објашњења, разборито је претпоставити да је Константин Велики заиста на небу и видео некаква крстолика знамења. Онда су хришћански писци, Лактанције и Евсевије из Цезареје, извршили учену стилизацију цареве визије и додали јој хришћанску „надградњу”.
    Како било, Константин Велики наредио је да се хришћански симболи ставе на опрему војника, покренуо је своје трупе и усмерио их ка Вечном граду. Када је дошао под бедеме Рима, он је не часећи ч запосео његове луке да би глађу унео раздор и пометњу у Максенцијеву војску у граду и међу становнике. У бици која се одиграла 28. октобра 312. године Константин Велики однео је велику победу. Они који нису страдали од мача, нашли су смрт у реци. Око Максенција су се најдуже борили преторијанци, војници од заната и храбрости, који су га и довели на власт и који су не повлачећи се на том месту и изгинули. У наступу страха, Максенције је побегао и неславно се удавио у Тибру.  Овом блиставом победом Константин је добио Италију и Северну Африку и постао неприкосновени господар Запада. Каснје се показало да је то био догађај који је променио историју света.



Аутор:  Радивој Радић

Илустровао:  Горан Горски

извор: politikin-zabavnik.rs  2012.