Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Milanski edikt  (Pročitano 3465 puta)

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1042
  • Ugled: +122/-0
Milanski edikt
« poslato: 15.09.2012. 03:07 »
 Konstantin je objavio pomirenje i mir celom „svetu” 313. godine u Mediolanumu (Milano) susreću se dva preostala vladara - Konstantin i Licinije - i dogovaraju se o daljem savezu. Licinije se najzad ženi Konstantinovom sestrom Konstancom. Na istom sastanku dva vladara usvajaju čuvenu objavu - Milanski edikt o toleranciji svih vera, kada je hrišćanska crkva najzad prihvaćena kao ravnopravna sa ostalim religijama Carstva. U ediktu se kaže: „Mi avgusti, ja Konstantin i ja Licinije, srećno smo se sastali u Mediolanumu i dogovorili o svim onim stvarima koje su od koristi za državu. Treba dopustiti hrišćanima i svim drugim da slobodno prigrle onu veru koju bi hteli... tako zahteva državni mir da smo mi slobodu veroispovesti i javnog bogosluženja dali ne samo hrišćanima nego i svim drugima... svako koji bi hteo hrišćansku veru ispovedati to može slobodno da čini, da mu niko u tome ne smeta i da ga ne uznemirava...” U sledećih sedam decenija hrišćanstvo je u Rimskom carstvu uživalo ravnopravnost, pa i prvenstvo pred drugim religijama, da bi 387. godine bilo proglašeno i za jedinu veru Imperije. Sledeći svog imperatora, „u Crkvu je počela da se sliva masa”. Procenjuje se da je do Konstantinovog obraćenja u hrišćanstvo, u celoj Imperiji bilo najviše deset odsto stanovnika koji su se smatrali hrišćanima. Od tada, broj hrišćana stalno je rastao.

Konstantin je bio sujeveran, ne previše obrazovan, ambiciozan i strastan čovek koji se za hrišćanstvo vezao postepeno. Postepeno se okružio hrišćanskim biskupima, dao posebne povlastice hrišćanskoj crkvi (oslobađanje od poreza, pravo suđenja, darovi i drugo), gradio hrišćanske hramove.

Sve više se udaljava od paganstva, do te mere da je tokom proslave svog jubileja (315. godine) odbio da se popne na Kapitol da bi prineo žrtve pred hramom Jupitera Najvećeg i Najboljeg. Već 319. godine, carska verska politika do te mere je promenjena da te godine Konstantin objavljuje edikt o poštovanju paganskih vera - nešto što se u ranijim vremenima podrazumevalo. Vremena su se zaista brzo menjala. Ipak, car i dalje vodi pomirljivu politiku prema paganima sve do trenutka kada pobeđuje konkurenta Licinija (323) i kada postaje jedini i neprikosnoveni vladar Imperije. Za jednog vladara na zemlji - jedna vera.
Hrišćanstvo postaje državna vera.
Počevši sa Konstantinom, država i crkva sve više se prožimaju. Taj postupak traje kroz celi 4. vek, pa i kasnije. „Može se bez ikakvog preterivanja reći da je obraćenje cara Konstantina imalo za posledicu preokret veći od svih koje je Crkva ikada doživela”.
Tako ni istorija Rimskog carstva u našim krajevima nije više ograničena samo na priče o carevima, naseljima i legijama, već dobija i dodatne učesnike: hrišćanske biskupe, svece i jeretike. Od Konstantinovog vremena „hrišćanstvo stvarno postaje sudbina sveta”.
U poslednjim godinama svoje vlasti, Konstantin je sve više bio obuzet manijom veličine kao i osećanjem posebne misije, kao božiji predstavnik na zemlji. U tom razdoblju postaje i sve nepoverljiviji prema svojim najbližima, pa tako 326. godine naređuje pogubljenje sina Krispa, kao i supruge Fauste.

Jednostavan i bez filozofskog obrazovanja, mešao se u hrišćanske dogmatske sporove koji su pretili da dovedu u pitanje jedinstvo tek priznate vere. Konstantin je sazvao prvi „ekumenski” (opšti) crkveni sabor u Nikeji u leto 325. godine. Sabor ipak nije bio sasvim „ekumenski” jer je uglavnom okupio episkope iz istočnog dela Carstva, dok je sa zapada prisustvovalo tek nekoliko predstavnika, među kojima i poslanici rimskog biskupa (pape). Većina od oko 300 prisutnih episkopa, koje je podržavao Konstantin u Nikeji se usprotivila Arijevom učenju, proglasivši ga za jeres. Arije je bio prognan u Ilirik, a njegovo učenje osuđeno i spisi spaljeni. Utvrđen je „simbol vere” iz Nikeje koji se i danas deklamuje po crkvama:
„Verujemo u jednog Boga, Oca, Svedržitelja, tvorca svih vidljivih i nevidljivih stvari. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jednorodnog, od oca rođenog, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednosušnog sa Ocem...”
Verovatno je na snagu teoloških stavova uticala i careva podrška, potpomognuta brojnošću legionara koji su okruživali sabor, kao i najava da će episkopi koji se budu protivili mišljenju Konstantina i saborske većine biti smenjeni i proterani. Tako je, tek nekoliko decenija nakon što je priznato i prihvaćeno kao državna vera, hrišćanstvo duboko zagazilo na stazu netolerancije i progona različitih mišljenja i vera, što će biti pravac koga će se sve čvršće držati i u narednim vekovima.

Poslednjih godina pred smrt, Konstantin je naredio gradnju ogromne crkve Svetih apostola u Carigradu, na jednom uzvišenju koje nadvisuje ceo grad. Naredio je da se nađu i u tu crkvu sahrane mošti svih 12 hrišćanskih apostola, a u središtu, između apostola, predvideo je sopstveni grob: „Konstantin - jednak apostolima”, kako je voleo da ga oslovljavaju u poslednjim godinama života.

Ocena Konstantina kao čoveka i njegove istorijske uloge veoma je protivrečna, čak i u redovima same hrišćanske crkve. „Za istočno hrišćanstvo Konstantin je i do danas ostao sveti začetnik hrišćanskog sveta, oružje pobede svetlosti nad mrakom koja kruniše podvig Mučenika. Zapad u ‘konstantinovskom svetu’ obično vidi početak porobljavanja Crkve ili čak prvi ‘pad’ hrišćanske crkve sa visina ranohrišćanske slobode”.

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Milanski edikt
« Odgovor #1 poslato: 21.12.2012. 23:09 »
U niškoj oblasti su bila rimska naselja, tu su bili stacionirani rimski vojnici, brojčano velika grupacija, koji su kasnije doveli svoju porodicu i odomaćili se, i tu su tada bila manjina ilirsko keltski stanovnici a zatim obični domodorci i razna mala plemena. Posle nekoliko žestokih ratova  sa varvarima, oni nisu nestali iza istorijske scene, već su dugo nastanjeni i preimenovali u nova imena i novu religiju, mešali se sa drugim plemenima.Oni su lako prodavali svoju dušu za 5 para,samo da bi se uklopili u novu kulturu, veru, politiku da bi opstali. Lako su prihvatili Srbe i izmešali se sa njima. Međutim, i dan danas među njima su potomci rimskog porekla. U Nišu postoji gradski grb koji ima rimsko obeležnje i ti potomci lako se prepoznaju jer podržavaju Milanski edikt, čine sve u njihovoj moći da uzvišuju legendarnog cara Konstantina i proslave u njegovu čast. Jer voda nije krv, i po rodovima njihovima ćete poznati i oni su 'vuci u jagnjećoj koži'.
« Poslednja izmena: 22.12.2012. 00:34 Carica Teodora »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Milanski edikt
« Odgovor #2 poslato: 19.01.2013. 21:47 »
Nekoliko reči o Milanskom ediktu, odnosno taj ' izvorni tekst samog edikta nije nađen, no u svojim delima navode savremenici njegova proglašavanja: Laktancije i Euzebije Cezarejski.'

Laktancije donosi edikt na latinskom jeziku u svom delu De mortibus persecutorum (poglavlja 34 i 48), kako Galerijev edikt tako i Milanski edikt.

Euzebije donosi oba teksta na grčkom jeziku u svojoj 'Povesti Crkve' (VIII,17;X,5)''

Značenje edikta

Kao što se vidi, nije bila reč o davanju slobode samo hrišćanima, kako se to često tumači, niti je bila reč o proglašenju hrišćanstva državnom religijom. Naprotiv, namera edikta je bila sloboda verskog izražavanja u Rimskom carstvu, kako bi se postigao unutrašnji politički mir.

Tek 380. godine, uredbom cara Teodozija I, hrišćanstvo će postati državnom religijom u Rimskom carstvu.


http://hr.wikipedia.org/wiki/Milanski_edikt

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Milanski edikt
« Odgovor #3 poslato: 19.01.2013. 22:17 »
Zanimljiv detalj iz ovog događaja koji povezuje sa carem Maksimijanom Dajom:

''Edikt je u suštini proglašen protiv Maksimijana Daje, Cezara na istoku. Primivši imperator Galerije 'instrukciju da ukine progon 311. godine, Maksimijan Daja je naredio svojim potčinjenima da odustane, ali nije pušteno hrišćane iz zatvora i zaprećivao kaznama i smršću u rudnicima, kao što su to činili Konstantin i Licinije na zapadu.

Posle Ginusove smrti, Maksimijan Daja je oduševljeno nastavio progone hrišćana u istočnoj oblasti pod svojom kontrolom, podsticao peticiju protiv hrišćana, od kojih, upućeno njemu, Konstantina i Licinije. Taj spis je očuvan na kamenom natpisu na Arikandu u Likiji, 'da zatraži da se hrišćani, koji su dugo bili nelojalni i dalje nastave u istoj nameri istrajno, treba da sarađuju i da ne trpe bilo  kakve novine da uvrede protiv časti zbog (paganskih) bogova.'

Otkako je edikt napisan za javnost na istoku od Licinije, donela je pobedu nad Maksimijanom Dajom, pre je to ekspresivna verske politike koja je prihvatila Licinija, paganska, nego od Konstantina hrišćanska. Konstantinova lična politika prevazišla je tolerisanja hrišćanstva: dakle, on je tolerisao paganizam i druge religije, ali  hrišćanstvo je aktivno promovisao.''


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



http://en.wikipedia.org/wiki/Edict_of_Milan

prevela:Carica Teodora


Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Milanski edikt
« Odgovor #4 poslato: 30.01.2013. 23:33 »
Hrišćanstvo prvi priznao Galerije!

Lj. TRIFUNOVIĆ | 04. decembar 2009

U Nikomediji, današnjem Izmiru u Turskoj, rimski imperator Galerije, graditelj palate “Feliks Romulijana”, kod Zaječara, 30. aprila 311. godine doneo je edikt o toleranciji hrišćanstva - dve godine pre nego što je to, čuvenim Milanskim ediktom učinio car Konstantin

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


BOR - U Nikomediji, današnjem Izmiru u Turskoj, rimski imperator Galerije, graditelj palate “Feliks Romulijana”, kod Zaječara, 30. aprila 311. godine doneo je edikt o toleranciji hrišćanstva - dve godine pre nego što je to, čuvenim Milanskim ediktom učinio car Konstantin!
 Ovaj istorijski podatak, koji je veoma malo poznat, čak i stručnoj javnosti, izneo je, na multimedijalnoj prezentaciji u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije pod nazivom “Koreni evropskog hrišćanstva, u susret obeležavanju 2013. godine”, Bora Dimitrijević, direktor Narodnog muzeja u Zaječaru. U tom projektu učestvovali su muzeji iz Pirota, Vranja, Leskovca, Niša i Knjaževca.

- Definitivno, prvi edikt o toleranciji hrišćanstva doneo je imperator Galerije - uveren je Dimitrijević. - Prema tome, iako postoji samo originalni prepis edikta koji je doneo graditelj “Feliks Romulijane”, 1.700 godina hrišćanstva trebalo bi da se počne sa obeležavanjem 2011. godine, budući da je car Konstantin Milanski edikt doneo 313. godine, odnosno dve godine kasnije od Galerija.
 Dimitrijević ističe da su sa ovom činjenicom, koja ima svetski značaj, upoznati i stručnjaci iz Grčke, Francuske, Nemačke, Turske i Italije. A zbog čega zvanična istorija slabo poznaje ove činjenice ima objašnjenje:
 - Hrišćanski panegiričari tog doba “bacaju” ružnu sliku o imperatoru Galeriju, zbog čega je njegov edikt, nakon toliko vekova, gotovo potpuno prekrila prašina zaborava - objašnjava Dimitrijević. - On je, u njihovim spisima, opisan kao čovek koji je 303. godine progonio hrišćane. Panegiričari iz tog doba prezentuju podatak po kome je Galerijeva majka Romula na cara Dioklecijana, kome je njen sin bio suvladar, uticala da uništi hrišćanstvo.
 Direktor Narodnog muzeja u Zaječaru ne spori da je Galerije zaista progonio hrišćane, ali ga “brani” time da je ispunjavao Dioklecijanovu zapovest, kome je bio potčinjen.

 Međutim, svedočanstvo o Galerijevom ediktu o tolerenciji hrišćanstva sačuvano je u delu Konstantinovog panegiričara Laktancija “De mortibus persecutorum”, iz četvrtog veka - naglašava Dimitrijević. - Takođe, podaci o tome objavljeni su, između četvrtog i šestog veka, i u knjizi Eusebija, hroničara koji je zabeležio istoriju ranog hrišćanstva u Rimskom carstvu, pod nazivom “Istorija hrišćanstva”.
 Dimitrijević podvlači da je imperator Galerije preminuo u Serdici, današnjoj Sofiji, mesec dana nakon donošenja edikta o toleranciji hrišćanstva, tako da njegovu nameru nije imao ko da sprovede u delo.
 - Tako se istorija “poigrala” sa čovekom koji je doneo prvi edikt o toleranciji hrišćanstva - zaključuje direktor zaječarskog Narodnog muzeja. - Međutim, nepobitna je činjenica da se tek nakon Galerijevog edikta može govoriti o duhu tolerancije, koji počinje da vlada između paganstva i hrišćanstva...

IRONIJA SUDBINE

 - Nekoliko godina nakon donošenja edikta o tolerenaciji hrišćanstva, imperator Licinije, koji je, uz Galerija i Konstantina bio jedan od velikih tetrarha, ubija njegovu porodicu i tela im baca u more - navodi Dimitrijević.
 - Ali, istorija se “pobrinula” i za imperatora Licinija, koji je, zajedno sa Konstantinom, doneo Milanski edikt. Danas, svi priznaju da je hrišćanstvo u Evropu doneo Konstantin, dok Licinija niko i ne pominje da je učestvovao u tome.


sa izvora: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:258882-Hriscanstvo-prvi-priznao-Galerije


Van mreže Brasch

  • Opšti urednik
  • Mlađi član
  • *****
  • Poruke: 48
  • Ugled: +21/-0
Odg: Milanski edikt
« Odgovor #5 poslato: 30.01.2013. 23:47 »
Citat: Carica Teodora
Nekoliko reči o Milanskom ediktu, odnosno taj ' izvorni tekst samog edikta nije nađen, no u svojim delima navode savremenici njegova proglašavanja: Laktancije i Euzebije Cezarejski.'

Pretpostavlja se da je tekst Milanskog edikta glasio ovako:

„Kada smo ja, Konstantin Avgust, i ja Likinije Avgust, srećno stigli u Milano, i kada smo uzeli u razmatranje sve što je blagopolučno za napredak i ticalo se društva, među ostalim stvarima koje su nam izgledale da mogu biti korisne za sve u svakom pogledu, mi smo odlučili, iznad svega i na prvom mestu, da izdamo pravila koja osiguravaju poštovanje i uvažavanje Božanstva. Odlučili smo, drugim rečima, da dozvolimo i hrišćanima i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri koju bi oni želeli, kao i bilo kojoj božanskoj ili nebeskoj stvari, da bi mogli i mi i svi oni koji su pod našom vlašću dobar i miran život voditi. Tako dakle, zdravim i pravilnim rasuđivanjem, odlučili smo da ne treba apsolutno nikome odbijati pravo (slobodu) da sleduje i izabere pobožnost i veru hrišćana, i da svakom bude data mogućnost (sloboda) da promišljeno pristupa onoj veri, koju on sam smatra da mu je korisna, tako da bi Božanstvo moglo da nam ispuni u svemu svoju zaštitu i dobročinstvo. Ovo nam beše po volji (odgovaralo nam je) da izdamo ovaj reskript, da tako napišemo da bi posle potpunog ukidanja postojećih propisa u našim prethodnim pismima poslanim Tvojoj Odanosti povodom hrišćana, bili ukinuti i oni koji bi izgledali sasvim nepravični i strani našoj blagosti, i da sada slobodno i jednostavno, svako od onih koji su se slobodno opredelili da drže hrišćansku pobožnost, da je drže bez ikakvog uznemiravanja. Evo šta smo odlučili da objavimo u potpunosti tvojoj brižnosti, da bi ti znao da smo mi dali slobodnu mogućnost i bez prepreka malo pre pomenutim hrišćanima da praktikuju njihovu veru. Pošto tvoja odanost vidi da mi nudimo (hrišćanima) ovu slobodu bez ikakvih ograničenja, takođe vidi da i drugima, koji isto žele, slobodna je mogućnost da slede njihova ubeđenja i njihovu veru, što očigledno odgovara miru našeg vremena: prema tome, svako ima mogućnost da izabere i praktikuje veru koju hoće. To je od nas poteklo, jer nemamo nameru da ikome ograničimo (umanjimo) niti kult niti pobožnost. I, između ostalog, evo šta mi odlučujemo što se odnosi na hrišćane: njihova mesta na kojima su oni imali običaj da se ranije okupljaju, a povodom kojih je u jednom ranije poslanom pismu Tvojoj Odanosti bilo ustanovljeno jedno drugo pravilo koje je odgovaralo prethodnom vremenu da, ili da su ih (pomenuta mesta) kupili, bilo od nas, bilo od nekog drugog, neka ova mesta budu ustupljena pomenutim hrišćanima besplatno i bez zahtevanja bilo kakve nadoknade. A svaki nehat ili dvosmislica neka ostanu po strani. I ako su neki dobili ta mesta sada, neka ih vrate, što je brže moguće pomenutim hrišćanima. Tako ako su posednici takva njihova mesta kupili ili ih poklonom dobili u sadašnjosti i žale se našoj dobroti zbog nečega, neka se obrate sudu mesnog magistrata, kako bi im našom plemenitošću bila data nadoknada. Sva dobra moraju biti vraćena hrišćanskoj zajednici (telu hrišćana) tvojim staranjem bez ikakvog zakašnjenja i u potpunosti.

I pošto ovi hrišćani nemaju samo ona mesta u kojima su imali običaj da se okupljaju, već imaju i druga mesta, što je poznato, a koja ne pripadaju njima pojedinačno, nego dostojanstvu njihove zajednice, što će reći hrišćanskom društvu, ti ćeš narediti da sva njihova dobra po zakonu koji smo prethodno naveli, budu apsolutno vraćena, bez ikakvog osporavanja pomenutim hrišćanima, to jest njihovom telu i (svakoj) zajednici (saboru). Gore navedene odredbe moraju biti javno poštovane, tako da oni koji ih sprovedu ne dobiju naknadu, kao što smo malo pre rekli, a oni mogu da se nadaju naknadi za sebe prema vrlini naše dobrote. U svemu tome, ti moraš posvetiti gore pomenutom telu hrišćana najveću moguću revnost, da bi naše naređenje bilo što je brže moguće ispunjeno, da bi u tom poslu našom blagonaklonošću bio postignut opšti i javni mir.

Ovom odredbom, kako je napred rečeno, sigurno će Božansko staranje za nas, koje smo mi već u mnogim stvarima iskusili, ostati čvrsto za sva vremena. I da bi reči našeg izloženog zakona i naše dobrote mogle biti stavljene na znanje svima, uputno je da ono što smo mi napisali bude objavljeno tvojim naređenjem i da date do znanja svima, tako da se o ovaj zakon naše dobrote niko ne može ogrešiti."

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Milanski edikt
« Odgovor #6 poslato: 30.01.2013. 23:52 »
Moguće je ovako sve citirano, ali da li je baš citirano od reči do reči. Kažu da je ovaj edikt prepisan što znači neko bi mogao po volji da dopunjuje ili prepravlja, ili odabran tekst za objavu.

Zato, original tekst više znači.