Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Велики прогон хришћана  (Pročitano 3589 puta)

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Велики прогон хришћана
« poslato: 30.01.2013. 22:38 »
Константиново прво проглашење

По ретким поменима у изворима, изгледа да је Константин пратио цезара Галерија у његовим походима против подунавских варвара и против Сасанидске Персије (298) и Диоклецијана у посети Египту (301/2). На Галеријев подстрек, Диоклецијан је 303. године започео Велики прогон, последњи и најсуровији прогон хришћана у Римском царству. Важно је подвући да је само први од четири едикта против хришћана објављен у западном делу царства и да су Максимијан и цезар Констанције, морали да га примене. Колико су у томе били ревносни остаје друго питање. Констанције је бар гајио симпатије према хришћанима и по речима хришћанског оратора Лактанција, Констанције је уништио неколико цркава, али је сачувао „ ... прави храм Божји који је тело човеково“.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Констанције Први Хлор, Константинов отац

Сребрњак Констанција Хлора искован у Антиохији 294-295.
На реверсу Констанције је приказан као један од четворице тетрарха.


Борба против хришћанске цркве само је привремено заокупила Диоклецијана, пошто је питање наслеђивања престола постало акутно после августове хроничне болешљивости од зиме 303/304. године. Већ 1 маја  305. Диоклецијан се у близини Никомедије добровољно повукао са власти заједно са својим савладаром Максимијаном. Галерије и Констанције су постали нови августи, а њихови цезари двојица Галеријевих штићеника, Север и Максимин Други Даја, Галеријев сестрић. Наочиглед свих Констанцијев одрасли син Константин и Максимијанов Максенције су заобиђени у подели власти.
Изгледа да је са оваквим исходом догађаја Константинов положај на Галеријевом двору постао опасан. Констанције је, изговарајући се слабим здрављем, затражио од Галерија да му пошаље сина и Константин се у лето 305. најзад придружио оцу. Након заједничког похода против Пикта, Контанције је умро у Ебуракуму (данашњем Јорку)25. јула 306. Његова смрт је дубоко уздрмала Диоклецијанов систем, пошто су окупљени војници извикали за новог августа покојниковог сина Константина. Иако је у почетку био срдит, Галерије је одобрио уздизање Константина, али само за цезара потчињеног Северу, новом августу запада. Иако четврти у хијерархији царског колегијума, Константин је задржао сигурну власт над територијама свог оца: Галијом, Британијом и Хиспанијом. Један од првих Константинових потеза био је да, супротно својим недовољним овлашћењима, повуче све мере против хришћана и врати им њихова права и имовину. Константин је, у складу са уобичајном праксом, спровео апотеозу свога оца и касније је увек са поносом истицао да је син деификованог Констанција. Иако се одмах на почетку владе приказао као заштитник хришћана, Константин на новцу, који је ковао у ковницама на својој територији (Трир, Лондон и Арл) слави паганске богове.
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:24 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Велики прогон хришћана
« Odgovor #1 poslato: 01.02.2013. 21:15 »
Aleksandar Sever

Aleksandar Sever (222-235) je prvi rimski car koji je pokazao blagonaklonost prema hrišćanima. Carstvom su kružile glasine da je postavio kipove Avrama i Isusa  pored Sokrata  i drugih svetih ljudi u svom dvorskom svetilištu. Međutim, niži službenici su progonili hrišćane i bez careve naredbe, pa je tada nakon dugih muka ubijena i đakonesa Tatjana Rimska.
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:25 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Велики прогон хришћана
« Odgovor #2 poslato: 01.02.2013. 21:32 »
Dioklecijan

Glavni članak: Dioklecijanovi progoni

Dioklecijanovi progoni su poslednji veliki progoni hrišćana od strane vlasti Rimskog carstva, a koji su se zbili početkom 4. veka. Ime su dobili po caru Dioklecijanu,  jednom od vladara tadašnje tetrarhije, koji je 303. zajedno sa svojim kolegama Maksimijanom, Galerijem i Konstancijem Hlorom izdao niz edikata kojima se pod pretnjom strogih kazni zahteva od hrišćanskih vjernika da praktikuju tradicionalne rimske obrede; kasniji edikti su, pak, bili usmereni protiv hršćanskog sveštenstva te doveli do konfiskacije crkvene imovine i spaljivanja crkvenih knjiga i tekstova. Progoni su bili različiti po svom intenzitetu u različitim dijelovima Carstva - na zapadu, u Britaniji i Galiji su bili najslabiji, a u istočnim provincijama najžešći.

Neke od mnogobrojnih žrtava ovog gonjenja su: centurion u rimskoj legiji Akakije, zapovednik tebanske legije Sveti Mavrikije, vojnik carske garde Sveti Georgije, načelnik carske garde Sveti Sebastijan, osamnaestogodišnji Julijan Tarsanin, četrnaestogodišnji Pankratije Rimski, krčmar Teodot Ankirski, Ardalion Glumac, episkop Kliment Ankirski, lekari Kozma i Damjan iz Kilikije, supružnici Julijan i Vasilisa, trinaestogodišnja Agnija Rimska, mučenice Julijana Nikomedijska, Anastasija Sremska, Pelagija Tarska, Doroteja Cezarijska i mnoge druge.

Po svom obimu ovo je verovatno bilo najžešće gonjenje koje je rimska država pokrenula protiv hrišćana. U nekoliko navrata progoni su obustavljeni, da bi ih formalno ukinuo tek Milanski edikt koga su 313. doneli carevi Konstantin i Licije. U vekovima koji su sledili, Dioklecijanovi progoni su Crkvi poslužili da stvori "kult mučenika", a vrlo često je bilo preterivanje u navođenju opsega i razmera okrutnosti progona. Kasniji istoričari, počevši od doba  Prosvetiteljstva u 18. veku, su počeli dovoditi u sumnju tradicionalne hršćanske navode o progonima. Moderni istoričari, pak, drže da su progoni uzrokovali tek između 3.000 i 3.500 žrtava, odnosno da je najveći broj hršćana izbegao progone.

Dioklecijanovi progoni su ipak imali određene dugoročne posljedice na hršćansku crkvu. Pre svega se to odnosilo na rascep između "čistih" hršćana koji su bili voljni postati hrišćanski mučenici i onih koji su se formalno pokorili carskim ediktima, odnosno tzv. "izdajnika"; on je poslužio kao povod sa šizmu u Sjevernoj Africi i meletijanaca u Egiptu koji će vekovima izazivati sukobe unutar hršćanske zajednice.
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:26 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Велики прогон хришћана
« Odgovor #3 poslato: 01.02.2013. 21:40 »
Kult mučeništva

Mučenik (od grčkog μάρτυς martys - svjedok) je naziv za osobu koja je ubijena zbog ispovedanja hrišćanske vere, i to kamenovanjem,razapinjanjem, spaljivanjem na lomači  ili nekom drugom metodom mučenja ili pogubljenja. Hrišćani su u Rimskoj državi često postajali meta policijske akcije. Za one koji su se našli u takvom položaju izbor je bio jednostavan: ili da govore otvoreno, izlažući se hapšenju, mučenju, formalnosti besmislenog suđenja, izgnanstvu i smrti, ili da ćute i spasu se. One koji su otvoreno govorili crkva je poštovala su kao »ispovednike«, a one koji su izdržali sve, do smrti, smatrali su »svedocima« (martyres).Mučenička smrt se smatrala djelom koje briše grehe, te kod nekrštenih hršćana nadomešta krštenje vodom, "krštenjem u krvi".Crkva je poticala kult mučeništva, te se od 4. stoleća nad grobovima mučenika grade crkve a njihovim   relikvijama pripisuju čudotvorne moći.

Međutim, nisu svi hrišćani zastupali mučeništvo. Mnogi su mučeništvo smatrali budalastim traćenjem ljudskog života, i zato protivnim Božjoj volji. Tvrdili su da je »Hrist, pošto je umro za nas, bio ubijen da mi ne bismo bili ubijani«.
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:28 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Велики прогон хришћана
« Odgovor #4 poslato: 01.02.2013. 21:53 »
Posledice progona

Izveštaji o okrutnostima prema hrišćanima izazvali su oprečna oosećanja među ljudima izvan tog kruga.Čak i oholi Tacit, opisujući kako je Neron ismevao hrišćane i mučio ih do smrti, podstaknut je da doda:
Čak prema zločincima koji zaslužuju krajnju i primernu kaznu pojavilo se saosećanje; jer oni nisu, kao što se činilo, bili uništavani za javno dobro, nego da se zasiti okrutnost jednog čoveka.

-Tacit

Posle pokolja u areni, neki građani Liona su hteli da unakaze leševe, neki su ismevali mučenike kao budale, dok neki, »kao da su pokazivali izvesno saosećanje«, razmišljali o tome šta je izazvalo hrabrost hrišćana: »Kakva je to prednost koju im je dala njihova religija, a koju oni više vole nego svoj život?« Nema sumnje da su progoni zaplašili mnoge i naterali ih da izbegavaju dodir sa hrišćanima, ali i Justin i Tertulijan kažu da je prizor mučenika izazvao čuđenje i divljenje, što je navelo ljude da se raspitaju o pokretu, i da mu se priključe. Kao što Justin primećuje:
Što se više takve stvari događaju, to sve više i drugi, u sve većem broju, postaju vernici.

-Justin Filozof

Tertulijan u pismu Skapuli, rimskom prokonzulu Kartagine kaže:
Tvoja okrutnost je naša slava ... sve koji su svedoci plemenitog trpljenja (mučenika) obuzima sumnja, i gore od želje da ispitaju stanje ... i čim saznaju istinu, odmah se upisuju u njene učenike.

- Tertullian 

Tertulijan se hvali rimskom tužiocu da »što nas češće sravnjujete sa zemljom, sve nas je veći broj: krv hrišćana je seme!«

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Amfiteatar u Lionu, sa spomen-pločom ubijenima tokom progona.
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:30 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Велики прогон хришћана
« Odgovor #5 poslato: 02.02.2013. 01:13 »
Dolazak Dioklecijana na tron284. godine danas se smatra za početak doba Pozne antike koje je karakterisala centralizacija i birokratizacija imperije i kasnija pobeda hrišćanstva. Dioklecijanu je krenuo sa reforama u dosadašnjim formama principata sa ciljem da odgodi propadanje rimske imperije. Car je sproveo reformu državne uprave u okviru koje je povećao broj provincija. U svakoj od njih je bila odeljena vojnička i civilna uprava što je trebalo da sprečava pobunu protiv centralne vlade. Ka obezbeđenju granica sproveo je reforme armije koje je pored ostalog povećala već i tada visoke poreze.

Dioklecijan je stvorio novi sistem vladavine poznat kao tetrarhija (četvorovlašće). Za svoga kolegu i drugog avgusta je pozvao Maksimijana, svog starog prijatelja po oružju. Oba cara su imanovali po jednog savladara nižeg ranga koji je nosio titulu cezara, Dioklecijan Galerija, Maksimijan Konstancija I Hlora. Neposredni povod za ovu reorganizaciju bio je da se spreče uzurpacije. Podela carske vlasti nije bila novina, ali je za vreme Dioklecijana bila realizovana dosledno. Rim je i dalje bio glavni grad, ali su carevi pomerili svoje rezidencije bliže granicama gde su mogli lakše sa se suprotstave neprijateljima.

Dioklecijan je težio da ojača autoritet države i ličnosti cara i primio je ime „Jovius“ po bogu Jupiteru. Hrišićane koji su odbijali da mu pruže božanske počasti je progonio. Slično vladarima 3. veka, Dioklecijan nije mario za senat i vladao je kao apsolutni vladar tj. gospodar (lat: dominus). Zbog toga se danas smatra da od Dioklecijanove vladavine stari sistem carske uprave, principat, smenjuje dominat.

Sistem tetrahije se urušio nakon Dioklecijanovog povlačenja sa prestola 305. godine. Bez njegovog autoriteta brzo su izbila na površinu neslaganja unutar carskog kolegijuma. Tokom nerednih nemira i građanskih ratova vladar čitavog carstva postaje postepeno Konstantin I Veliki, sin Konstancija Hlora. Konstantin je u početku vladao severozapadnim delom Rimskog carstva, ali je 312.u bici kod Milvijskog mosta, nedaleko od Rima, Konstantin pobedio i uklonio Maksencija, Maksimijanovog sina. Za razliku od Dioklecijana i Galerija, Konstantin je već od dolaska na vlast 306. godine bio tolerantan prema hrišćanima, a u bici kod Milvijskog mosta njegovi vojnici su pobedili noseći Isusovim monogramom (hiron) na štitovima i vojnim stegovima. Pobeda iz 312. je inspirisala Konstantina da prigrli hrišćanstvo, a naredne, 313. godine, izdao je Milanski edikt zajedno sa zetom i savladarom Licinijem. Hrišćanstvo postaje jedna od zvaničnih religija Rimskog carstva, a posle 324. godine, kada je Konstantin ujedino carstvo pod svojom vlašću, prestaju svi progoni hrišćanskog klera.

Crkva je sa svojom složenom hijerarhijom u početku oponašala rimsku provincijsku upravu. Pored toga, Konstantin i članovi njegove porodice su započeli tradiciju ktitorstva zidajući crkve širom carstva. Takođe, Konstantin je episkopima dao i svetovna ovlašćenja da sude u sporovima među samim hrišćanima, a kler je oslobodio poreza. Osim priznavanja hrišćanstva car Konstantin Veliki je poznat po još jednom događaju a to je bilo osnivanje Novog Rima - Konstantinopolja. Težište imperije se time preselilo u bogatiji i stabilniji deo istočne polovine. Konstantin je nastavio sa reformama Dioklecijana i imperija je bila podeljena na četiri prefekture koje su se dalje delili na trinaest dijeceza. Dioklecijanove i Konstantinove reforme doprineli su stabilnosti imperije, dodale su nova finansijska sredstva koje su dozvolila da se poveća armija i da se učvrsti odbrana imperije.

Ubrzo posle smrti Konstantina I Velikog između njegovih tri sina se razvila borba za vlast.Konstancije II  je nadživeo svoju braću i do 353. godine uklonio uzurpatore Vetrariona i Maqnencija. Konstancije je sa uspehom branio carstvo od Persijanaca, a preduzeo je i pohod protiv Sarmata na srednjem Dunavu. Kako bi sprečio nove uzurpacije na Zapadu, Konstancije je proizveo svog brata od strica Julijana u savladara-cezara. Novi građanski rat je izbegnut Konstancijevom iznenadnom smrću 361. a Julijan Apostata (Otpadnik) je pokušao da osnaži tradicionalno paganstva. Carev pokušaj nije bilo dugog veka i posle pohoda na Persiju i smri ovog vladara363. ugasila se Konstantinova dinastija. Novu carsku dinastiju utemeljio je Valentinijan I koji je za svog istočnog savladara imenovao brata Valensa.

Novi car Teodosije je bio prinuđen da uspostavi mir sa Gotima kojim je bilo dozvoljeno da nasele ove zemlje kao „federate“ od kada potiče kao trajna pojava prisustvo barbara na rimskoj teritoriji. Teodosije I je bio poslednji rimski car nakon što je savladao poslednju uzurpaciju i vladao je celom imperijom. Za vreme njegove vladavine hrišćanstvo je bilo ustanovljeno kao jedina državna religija posle njegove smrti vladali su carstvom njegovi sinovi Honorije i Arkadije na zapadu i istoku. Iako je ova podela kasnije postala kao definitivna misao o jedinstvu trajala je i dalje i tako su zakoni koji su proglašeni od jednog cara bili važeći i na drugoj strani.
« Poslednja izmena: 25.02.2013. 00:31 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Велики прогон хришћана
« Odgovor #6 poslato: 12.05.2013. 00:27 »

   Без сумње се Константину треба приписати слава и развој града
који се, можемо претпоставити, огледао у изградњи многих грађевина и
његовим личним залагањем. Да ли ова забелешка подразумева и хриш­ћанске
храмове, мора остати у оквирима претпоставки.
   Ипак, знамо да је највећи политички, економски и културни процват
Ниш је доживео у IV веку. Већ тада је Наисус јако упориште хришћана.
Пре тога у III, па и у првој половини IV века, нема помена о Нишу као
месту страдања првих хришћана. Нова религија, коју су са истока ширили
војници и трговци, по свој прилици је и раније заживела у Нишу, као војном
упоришту и трговачком центру, смештеном на раскрсници важних путева.
   Крајем III века и у првој половини IV столећа у легијама је приметан
утицај хришћана. Зато је, сведочи Еузебије, цар Диоклецијан очистио
своје легије од хришћанских војника. Баш у то време владавине цара
Диоклецијана, најжешће између 298. и 301. године, први пут чујемо за
Илирске мученике.
  Није тешко претпоставити да су та страдалничка времена осетили и
хришћани Наисуса. Мученичко страдање знаменитих хришћана Наисуса
резултирало је тиме, да већ крајем IV века, захваљујући реликвијима својих
мученика Наисус постане познат широм оновременог хришћанског света.
Мошти славних мученика, пострадалих у Наисусу или његовој околини, су
чиниле чуда спашавајући и лечећи невољне из свих хришћанских крајева
докле је допрла слава нишких мученика и светаца чија су имена данас за­борављена.
  Како другачије објаснити речи чувеног хришћанског мислиоца
из IV века, св. Виктриције (Sanctus Victricius) епископа Руана у Француској,
који у спису “De laude sanctorum”, већ у то време наводи Наисус као један
од знаменитих градова у којима се чувају реликвије светаца која чине чу­да
спашавајући и лечећи невољне ''An aliterinOrienteConstantinopoli,Anti­ochiae,
Thessalonicae,Naiso, Romae in Italia miseris porrigunt medicinam”.



  Можда су баш те, још увек, добро знане исцелитељске моћи релик­вија
нишких мученика, нагнале оне које је Приск 448. године видео у
рушевинама нишких храмова да ту, кроз молитву, потраже спас и лек за
своју болест: „Кад смо стигли до Ниша (ές Ναϊσσον), нађосмо град сас­вим
опустео пошто је до темеља био порушен од непријатеља (Хуна).
У рушевинама храмова били су неки људи који су се ту задржавали због
болести. Преноћисмо на чистини, мало подаље од реке, пошто је сав обал­ски
простор био покривен костима оних што су у борби погинули.
   Поред ближе убикације града, од посебног је значаја Присково спо­мињање
храмова у којима је затекао људе који су ту потражили спас за
своју болест. Узећи у обзир време када се он затекао у Наисусу, али и,
како у средњем веку, тако и данас, жив обичај да се у црквама тражи лек
за болест,0 треба закључити да су болесни потражили спас у градским
црквама, близу реликвија светаца чије исцелитељске моћи наглашава и св.
Виктриције. Из изреченога посредно сазнајемо да је унутар градских бе­дема
 постојао већи број цркава јер их Приск бележи у множини. Присков
податак је једини писани извор који потврђује постојање већег броја црка­ва
 унутар града, од којих ни једна није откривена.
  Овај податак указује на живо веровање у исцељитељску моћ Светог
места захваљујући присуству реликвија мученика или његовог гроба. Зато
је разумљиво што болесни траже спас „у рушевинама храмова“ који су
могли бити гробне цркве мученика или су у њима чуване њихове мошти.
Максим Турински у V веку препоручује да треба нарочито поштовати му­ченике
 свеце чије се реликвије налазе у цркви, и њима, поред осталих,
упућивати молитве јер они „у блаженство уводе“.13


Свети Виктриције је Наисус сагледао као град мученика ­ Марти­риополис.
4 У то време официјални симбол града је палмина грана као
препознатљив знак победе над смрћу, славе и мучеништва, што је одли­
ковало Наисус као добро знан град мученика. То је потврдила и исцрпна
анализа угравираног орнамента на оловном тегу откривеног у порти црве
Св. Пантелејмона



Примећено је да је, међу најзначајније урбане центре где се чувају
реликвије мученика: Константинопољ, Антиохија, Солун и Рим, епископ
Виктриције равноправно сврстао и Ниш. Можемо претпоставити колико
је Ниш био славан са својим мученицима, када је глас о њему доспео до
 Галије, који га је сврстао међу наведене градове. Изгледа да је Ниш, по

угледу на веће малоазијске центре, или ближе, на Сртумицу и Сремску
Митровицу,23 био град мученика ­ Martyriopolis. У оваквим центрима на
првом месту славили су се мученици који су пострадали у самом граду
или његовој ближој околини. Изнад њиховог гроба грађена је црква­мар­
тиријум, каква је откривена у Нишу. Наисус, као значајан верски центар,
имао је и реликвије познатих мученика. Знане цркве са некрополе у Јагодин
Мали могле су бити саграђене за њих. Овакве реликвије имале су велики
значај за град и целу епархију. Наисус је у то време културно средиште,
јако верско жариште и познато епископско седиште.


'Ниш и Византија IV' ,   47 страна