Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Ustanci robova u antičkom Rimu  (Pročitano 3735 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Ustanci robova u antičkom Rimu
« poslato: 05.02.2014. 23:53 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


1.
„Sredstva za rad dele se na tri dela: na oruđa koja govore (instrumentum vocale), na oruđa koja puštaju neartikulisane glasove (semivocale) i nema oruđa (mutum); među oruđa koja govore spadaju robovi, među ona koja puštaju neartikulirane glasove — volovi, a među nema — zaprežna kola.“ — Marko Terencije Varon.

Brojni ratovi koje je vodio Rim ispunili su Italiju robovima, najrazličitijeg etničkog sastva. Bilo je tu mnoštvo Gala, Germana, Tračana, helenizovani stanovnika Azije i Sirije i mnogih drugih.

Robovi u Rimu pripadali su ili državi, ili pojedincima, odnosno pojedinim familijama, kako se to tada govorilo. Državni robovi korišćeni su za javne radove: za građenje vodovoda i javnih zgrada, nasipanje puteva i sl. Neki od njih zauzimali su i izvesne niže javne položaje: bili su klesari, raznosači, tamničari, dželati. Po rudnicima su radili isključivo robovi. Rudnici i kamenolomi pripadali su državi, koja ih je izdavala u zakup. Zakupci su ih eksploatisali korišćenjem sopstvenih ili iznajmljenih robova.

Robovi pojedinih rimskih bogataša delili su se na gradske i seoske. Svaki bogati Rimljanin imao je po nekoliko stotina gradskih robova. Među njima je bilo telohranitelja, kuvara, tkača, obućara, bojadžija, zidara, prepisivača, učitelja, glumaca, muzikanata — jednom rečju, ljudi svih struka potrebnih jednom bogataškom domu.

Seoski robovi su većinom radili u poljoprivredi, a njihov broj je zavisio od veličine imanja.  Većinom su živeli u izrazito teškim uslovima. Robovlasništvo je pogotovo bilo izraženo u južnoj Italiji i na Siciliji, u područjima gde su prevladavali veliki posedi, na kojima je radilo izrazito veliko mnoštvo robova. Njihovi gospodari su postupali sa njima veoma surovo. Mnogi robovlasnici nisu, tako reći, ni hranili, ni odevali svoje robove. Stoga su se oni odavali razbojništvu i pljački, jer je to bio jedini način da prežive.

Posebnu vrstu robova činili su gladijatori. Oni su bili obučavani u ludusima (gladijatorskim školama), potom primoravani da se, radi zabavljanja publike, bore između sebe, da se bore protiv divlji zveri i umiru u cirkuskoj areni. U I veku pre n. e. bez gladijatorskih predstava nije moga u Rimu da prođe ni jedan praznik. Neki od njih su se borili u teškom oklopu, drugi su bili naoružani samo trozupcem i mrežom koju su bacali na protivnika da bi mu zadali udarac, treći su imali velike četverougaone štitove i male mačeve, četvrti opet duge mačeve i male štitove, a bilo je i gladijatora koji su se borili na konjima. Kada bi u boju neki gladijator bio poražen, gledaoci su kricima davali do znanja, da li mu treba poštedeti život, ili da ga pobednik ubije.

2.
Ustanaka robova u antičkom Rimu bilo je izuzetno mnogo, mada su sve do II veka pre n. e. to bile manje-više sporadične akcije, koje nisu imale nikakav uticaj na politički i društveni život Rima. Ali na samom početku II veka pre n. e. dolazi do izbijanja nekoliko ustanaka robova koji su zahtevali oružanu rimsku intervenciju. Prvo je 199. g. pre n. e. skovana zavera u gradu Setiji, nedaleko od Rima, gde su se kartaginski taoci (koje je Kartagina morala da preda Rimu po mirovnom ugovoru nakon Hanibalovog poraza u Drugom punskog ratu) povezali sa lokalnim robovima i poveli agitaciju među neslobodnim stanovništvom drugih gradova. Ali zavera je otkrivena zahvaljujući dvojici izdajnika. U Setiju je odmah upućen pretor, koji je pohapsio inicijatore i tako sprečio ustanak. Ubrzo nakon toga dolazi do ustanka robova u Prenesti; gušenje tog ustanka bilo je praćeno pogubljenjem oko 500 robova. Najzad, 196. g. pre n. e. dolazi do ustanka robova u Etruriji; ustanici su lako potučeni, a organizatori ustanka surovo kažnjeni — razapinjanjem na krst.

Međutim, osim niza manjih ustanaka robova, robovlasnički Rim je bio suočen sa tri mnogo značajnija ustanka, od kojih su prva dva imala lokalni karakter — oba su izbila i bila ugušena na Siciliji, dok je treći zahvatio celu Italiju i ozbiljno uzdrmao temelje rimske države i doveo do niza promena u rimskom državnom ustrojstvu.

3.
Prvi veliki ustanak robova u Rimskoj republici izbio je na Siciliji  136.(?) i trajao do 132. g. pre n. e.

Na Siciliji je život robova bio izuzetno težak; tamo je robovlasništvo pokazalo svoje najsurovije lice. Zato su zavere i ustanci na tim područjima bili od početka II veka pre n. e. izrazito česta pojava. Krupni sicilijanski zemljoposjednici i zakupci državnog zemljišta, nastojali su da izvuku što više prihoda iz zemlje i svojih stada. O tome kako su oni postupali s robovima svedoči istoričar Diodor sa Sicilije (Diodoros Sikeliotes): „(Sicilijanci) su kupovali mnoštvo robova. Pošto bi ih u masama odveli sa mesta gde su čuvani, odmah bi na njih stavljali žigove i belege. Mlađe robove upotrebljavali su kao pastire, a ostale — po potrebi. U službi su teško postupali sa njima i sasvim se malo o njima starali, kako u pogledu hrane, tako i u pogledu odeće“. Ostalo je zabeleženo da je jednom prilikom izvestan broj gotovo nagih robova došao sicilijanskom robovlasniku Demofilu, koji je živeo u  gradu Heni, sa molbom da im da kakvu-takvu odeću. Na to je obesni Demofil naredio da ih najpre dobro išibaju, a zatim ponovo oteraju na rad.

Demofil je svojom surovošću i cinizmom doveo do eksplozije dugo uzdržavanog negodovanja robova. Buknuo je strahovit ustanak, koji su otpočeli Demofilovi seoski robovi. Oni su noću upali u Henu; Demofil i njegova žena bili su ubijeni, a njihova vila spaljena. Njima su odmah pristupili i ostali robovi, te je nastao pokolj robovlasnika.

Vođa ustanka robova bio je Sirijac Eun, koji je uživao veliki ugled kod svojih sunarodnika Sirijaca, kao vešti mag i prorok, a navodno je bio pod ličnom zaštitom velike sirijske boginje (Atargatis). Čim su ustanici osvojili vlast, proglasili su Euna za kralja, a kao kralj Eun je uzeo sirijsko popularno ime — Antioh. Obrazovan je savet od robova koji su važili za najumnije i najobrazovanije. Za tri dana stvorena je vojska od šest hiljada ljudi. Tom vojskom ustanici su razbili nekoliko manjih rimskih odreda, koji su bili upućenu da umire Henu.

Međutim, istovremeno sa ustankom Euna, u jugozapadnom delu Sicilije buknuo je novi ustanak, na čijem čelu je bio Kilikijac Kleon, o kome Diodor kaže da je u svojoj domovini bio pastir i razbojnik. Sa odredom od oko pet hiljada ljudi Kleon se pridružio Eunu. Glavni vođa ustanka i dalje je ostao Eun, a Kleon mu se potčinio. Udruženim snagama uspeli su da razbiju rimsku vojsku od osam hiljada ljudi, koja je bila poslata da uguši ustanak. Potom ujedinjena ustanička vojska zauzima čitav niz važnih sicilijanskih gradova. Drugi centar ustanika postao je grad Tauromenij, koji su ustanici utvrdili i pretvorili u tvrđavu.

Ustanak robova naišao je na brojne simpatije i kod nekih slojeva slobodnog stanovništva — sitnih zemljoradnika, koji su uzimali manje parcele zemlje pod najam. Po Diodorovim rečima „(Robovi) nisu spaljivali sitne vile, nisu uništavali u njima imovinu i zalihe, niti su dirali one koji su se i dalje mirno bavili zemljoradnjom; ali je gomila, iz zavisti, pod vidom robova napadala na sela i ne samo pljačkala imovinu, već i spaljivala vile“.

U početku su rimske trupe trpele redom poraz za porazom. Najzad su Rimljani poslali na Siciliju jake vojne snage pod komandom konzula Publija Rupilija. Pošto se pokazalo da se dva glavna ustanička uporišta — Tauromenij i Hena, ne mogu da osvoje na juriš, on je pristupio dugotrajnoj opsadi oba uporišta. Tako je uspeo da osvoji najprije Tauromenij, a zatim i Henu.

Iako su se ustanici hrabro branili, bili su pobeđeni, ne toliko snagom oružja koliko dugotrajnom glađu, a pominje se i da je došlo do izdaje. Kleon je poginuo još ranije, prilikom jednog neopreznog napuštanja tvrđave, a Eun je pao živ Rimljanima u ruke. Bačen je u tamnicu, gde je skončao pod teškim mukama.

Nakon zauzimanja Tauromenija i Hene, rimski odredi pročešljali su celo ostrvo i konačno ugušili ustanak 132. g. pre n. e.

Ovaj ustanak robova na Siciliji bio je signal za čitav niz ustanaka na području Mediterana. Krajem II veka pre n. e. bilo je više ustanaka u samoj Italiji, na ostrvima Delu i Hiju, i u Laurionskim rudnicima na poluostrvu Atici. Sicilijanski robovi su uspeli da osvoje vlast, ali kod njene organizacije nisu stvorili ništa principijelno novo. Zadržali su čak i ropstvo kao socijalnu ustanovu; slobodu su dobijali samo oni koji su pristupili pokretu. Uprkos tome, ustanak je potresao robovlasnički poredak i produbio krizu robovlasničkog društva i ubrzao proces njegovog raspadanja.

4.
Drugi veliki ustanak robova u Rimskoj republici, koji je takođe izbio na Siciliji, trajao je od 104. do 100. g. pre n. e. Izbio je u vreme dok su Rimljani vodili težak rat na severu. Konzul Gaj Marije je 102. g. pre n. e. razbio Tevtonce, a zatim poveo rat sa Kimbrima. Za vreme rata sa Kimbrima Marije se (po odobrenju Senata) obratio za pomoć u ljudstvu savezničkom kralju Bitinije Nikomedu III. Međutim, od bitinijskog kralja je dobio negativan odgovor; da ne može da mu pomogne, jer su mu većinu podanika odveli rimski publikani (poreznici) i da oni sada čame u ropstvu po raznim provincijama. Marije je o tome odmah izvestio Senat, na što je Senat doneo odluku da se podanici savezničkih država, koji su nezakonito lišeni slobode, oslobode ropstva. Rimski pretor Publije Licinije Nerva, koji je tada upravljao Sicilijom, odmah je pristupio izvršenju senatske odluke, i za kratko vreme je oslobodio oko 800 robova. Ali sicilijanski robovlasnici nisu bili spremni da se tek tako liše do krajnosti jeftine radne snage. Mitom i pretnjama naterali su upravnika provincije da obustavi dalje oslobađanje robova. Ovo je poslužilo kao povod za ustanak, koji je počeo gotovo istovremeno na raznim mestima Sicilije. Pretor Nerva je uspeo da izađe na kraj sa jednom grupom ustanika, ali je za to vreme drugi deo ustanika savladao jedan rimski odred i naoružao se njihovim oružjem. Ovo je doprinelo tome da ustanak obuhvati znatnu teritoriju.

Ustanak je rastao vrtoglavom brzinom: vojska robova je za kratko vreme brojala oko šest hiljada ljudi. Kao i u prvom sicilijanskom ustanku, ustanici su izabrali kralja i obrazovali savet mudrih ljudi. Za kralja je proglašen Sirijac Salvije koji je uživao slavu iskusnog pretskazivača po utrobi životinja. Salvije je kao kralj uzeo novo ime Trifon (tako se zvao jedan od sirijskih kraljeva-uzurpatora, rob po poreklu), a za svoju rezidenciju izabrao je grad Triokalu. Salvije (Trifon) je podelio vojsku na tri dela i svakom odredu je dodelio po jednog komandanta. Njegova vojska je narasla na dvadeset hiljada dobro uvežbanih boraca, a imali su čak i konjicu.

Sa tako znatnom vojskom, Salvije  (Trifon) je izvršio opsadu grada Morgantine, a robovima u opsednutom gradu je objavio da će dobiti slobodu ako pređu na njegovu stranu. Na to su odmah reagovali morgantinski robovlasnici obećanjem robovima da će im dati slobodu ako pomognu u obrani grada. A robovi su radije izabrali dobijanje slobode od svojih gospodara nego od ustalih robova. Salvije (Trifon) je razbio na brzu ruku sakupljeni rimski odred koji je krenuo u pomoć opsednutom gradu, ali je Morgantincima, zahvaljujući robovima, pošlo za rukom da obrane grad. Međutim, robove koji su se nadali oslobođenju čekalo je teško razočarenje: pretor je obećanje robovlasnika proglasio nevažećim, jer je bilo iznuđeno i nezakonito.

Otprilike istovremeno, počinje ustanak i u zapadnom delu Sicilije. Vođa tog ustanka bio je hrabri i iskusni Antenion, bivši pirat iz Male Azije, koji je uživao slavu pretskazivača po zvezdama. On je u svoju vojsku primao samo one robove koji su bili sposobni za borbu. Ostali su pak bili dužni da snabdevaju vojsku hranom, da vode brigu o pozadinskim poslovima i njihovoj organizaciji. I Antenion se takođe proglasio za kralja i, pošto je sakupio znatnu vojsku, pristupio je opsadi grada Lilibeja, koja se završila neuspehom. Ubrzo dolazi do spajnja Salvijeve (Trifonove)  i Antenionove vojske, u gradu Triokali, u zapadnom delu Sicilije. Antenon se tom prilikom dobrovoljno stavio pod Salvijevu (Trifonovu) komandu i priznao ga za kralja. Za sebe je zadržao samo položaj glavnog komandanta. Dobro utvrđeni grad Triokala izabran je za prestonicu druge sicilijanske države robova; tu se nalazio kraljevski dvorac, pred kojim se sastajala narodna skupština, koja je rešavala pitanja prethodno razmotrena u veću. Salvije (Trifon), a zatim i Atenion, pojavljivali su se pred narodom sa dijademom na glavi, u širokom hitonu i purpurnoj togi; ispred njih su išli liktori (neka vrsta garde).

Sve u svemu, građanski rat je obuhvatio znatan deo Sicilije. U gradovima, koje ustanici još nisu zauzeli, robovi su svakog trenutka bili spremni da se dignu i pridruže svojim drugovima.

Pokušaji Rimljana da pokore ustanike završili su se 103. i 102. g. pre n. e. neuspehom. Robovi su bili rešeni da se bore do poslednje kapi krvi; tako rimska vojska nije uspela da zauzme nepristupačnu i dobro utvrđenu Triokalu. Tek je 101. g. pre n. e. Maniju Akviliju, Marijevom prijatelju i kolegi po konzulatu, pošlo za rukom da dugotrajnom opsadom Triokale, natera ustanike na predaju. U međuvremenu je Salvije (Trifon) umro, a na njegovo mesto je došao Atenion — koga je kako kaže Diodor — Akvilije ubio u herojskom dvoboju. Iako se najveći deo robova, koje je glad dovela do očajanja, predao neprijatelju, jedan deo (oko hiljadu njih), i dalje je nastavio borbu. A kada su Rimljani obećali život svima koji se predaju, i oni su se na kraju predali. Njih su kasnije otpravili u Rim i tamo izveli u arenu kao gladijatore. Međutim, oni su odbili da uveseljavaju rimsku svetinu, i naočigled straže i gledalaca, međusobno su se poubijali.

Drugi sicilijski ustanak robova, slično prvome, odjeknuo je i među ostalim ugnjetenim, u drugim delovima rimske države: na ostrvu Delu i na poluostrvu Atici. Atički robovi, koji su radili u rudnicima u Laurionu, digli su se na ustanak, pobili stražu i zauzeli tvrđavu na morskoj obali. Odatle su dugo pustošili Atiku, sve dok nisu bili umireni. Istovremeno, došlo je do ustanka robova u dalekoj helensko-rimskoj pokrajini, bosforskoj kraljevini. Tamo su ustali skitski robovi, koje je predvodio Savmak. Robovi su ubili bosforskog kralja, i na njegovo mesto postavili Savmaka, koji je vladao oko dve godine i čak kovao novac sa svojim imenom. Ustanak je na kraju krajeva ugušila vojska pontske kraljevine, koja se nalazila na južnoj obali Crnog Mora (Ponta).

5.
Teći veliki ustanak robova, istovremeno i najveći ustanak robova u antici, otpočeo je u samoj Italiji. Izbio je u trenutku ogorčene klasne borbe u samom Rimu, rata sa Kvintijem Sertorijem i Mitridatom u Aziji, a osim toga i u vreme bezuspešne borbe sa gusarima na moru. Taj treći ustanak robova, poznat je i kao Gladijatorski ustanak, a najviše kao Spartakov ustanak, po vođi ustanka Spartaku. Izbio je 74. i trajao do 71. g. pre n. e. Bio je to poslednji ustanak u nizu neuspelih i međusobno nepovezanih ustanaka koje su dizali robovi protiv Rimske republike.

Po biografu Plutarhu, glavni vođa ustanka Spartak je bio poreklom Tračanin. Neko vreme je služio kao najamnik u rimskoj vojsci, ali je dezertirao i organizovao bandu. Međutim, bio je uhvaćen i prodat u ropstvo. Tako je dospeo u gladijatorsku školu (ludus) Lentula Batijata, u kampanijskom gradu Kapui. O Spartakovoj snazi i visokoj intelektualnoj nadarenosti Plutarh kaže da je „više ličio na obrazovanog Helena nego na varvarina“, a istoričar Salustije da je bio „neobično velik snagom tela i duše“. Na žalost, ne postoje nikakvi biografski podaci o drugim vođama ustanka. Sama njihova imena — Kriks, Enomaj, Ganik, Kast — ne govore ništa, jer su robovima obično davali imena njihovi gospodari po svom nahođenju.

Nezadovoljstvo gladijatora u ludusu Lentula Batijata kulminiralo je zaverom 74. g. pre n. e. U zaveri je uzelo učešća oko 200 robova-gladijatora, sa Spartakom na čelu. Međutim, zavera je bila otkrivena, ali je preko 70 robova uspelo da se izvuče iz grada i učvrsti se na vulkanskoj planini Vezuv. Ubrzo je njihov broj veoma porastao; njihovim redovima pridružilo se brojni robovi, među kojima je bilo veliki broj Tračana, Gala, Germana, kao i pastiri sa latifundija južne Italije koji su obično bili naoružani radi odbrane stada. Osim robova pridružili su im se — kako kaže Apijan — i „slobodni ljudi sa polja“ (najverovatnije propali seljaci, kojih je bilo puno u Kampaniji).

U početku rimske vlasti nisu posvećivale nikakvu posebnu pažnju ovom ustanku — bekstva robova od svojih gospodara su bile uobičajene pojave. Protiv Spartaka su poslali samo nekoliko lokalnih odreda, koje su ustanici lako potukli i zaplenili njihovo oružje. Tek nakon tog neuspeha, rimske vlasti su poslali pretora Gaja Klaudija Glabera, sa odredom od tri hiljade ljudi. Glaber je zauzeo jedini put koji vodio ka vulkanskoj planini i time presekao robovima odstupnicu. Ali Spartak je tada ispoljio izvanrednu sposobnost snalaženja; naredio je da se naseku grane divlje vinove loze, koja je u izobilju rasla po padinama vulkanske planine, i da od nje ispletu debelu užad. Pomoću te užadi robovi su se spustili niz okomitu stranu planine i napala Rimljane sa leđa. Usledio je neočekivani napad i Glaberov odred se razbežao, ostavivši robovima ceo svoj logor. Nakon toga snage ustanika su izuzetno brzo narasle;  robovi su u masama prilazili Spartaku. Na to su rimske vlasti poslali u Kampaniju pretora Publija Varinija, ali je Spartak najpre zadao potukao njegove legate, a zatim porazio i samog pretora. Spartakovi uspesi doveli su do proširenja ustanka i izvan granica Kampanije. Sada je Spartak — kako piše Plutrah — postao već velika i strašna sila.

Ni naredni poduhvati, koje su Rimljani preduzimali protiv robova nisu bili ništa uspešniji. Spartak je neprestano tukao njihovu vojsku. Rim se našao u teškom položaju. A sa svakom pobedom Spartak je bivao sve jači i opasniji.

Međutim, i pored brojnih uspeha, Spartak je sumnjao da može da slomije i sam Rim. Zato se zalagao za izvođenje robova iz Italije, kako bi oni mogli da se vrate u svoje domovine. U tom cilju on preduzima pohod preko cele Italije sa namerom da se dokopa Alpa. Ali, nisu svi bili saglasni sa tom njegovom odlukom. Kriks je pak hteo da ostanu u Italiji i da krenu na sam Rim. (Njegova vojska je bila sastavljena od Gala i Germana, koji su se već odavno navikli na život u Italiji.). Isto tako, ni slobodni seljaci, kojih je bilo dosta u Spartakovoj vojsci, nisu bili zainteresovani za napuštanje Italije, već su želeli da se bore za svoja prava i zemlju u samoj Italiji. Kao rezultat tih nesuglasica došlo je do podele vojske — Kriksova vojska odvojila se od Spartakove.

Rimski senat 72. g. pre n. e. šalje protiv pobunjenih robova dva konzula, Lucija Gela i Gneja Kornelija Lentula. U apuliji, kod planine Gargan, jedan od njih je uspeo da potuče Kriksov odred; sam Kriks je tokom sukoba poginuo. Ali se Spartak ubrzo osvetio Rimljanima za taj poraz. Zadajući nekoliko udaraca rimskim trupama on je brzim maršem krenuo ka severu Italije, i kod Mutine odnosi pobedu nad vojskom namesnika Cisalpijske Galije. Iako je put ka Alpama bio slobodan, iz još uvek nedovoljno razjašnjenih razloga, Spartak se okrenuo natrag na Rim. (Teško je reći šta ga je navelo na odustajanje od prvobitnog plana. Sasvim je moguće, kako misle neki istoričari, da je shvatio da u dolini reke Po i po planinskim mestima, gde je bilo malo robova, neće moći da računa na neku veću podršku lokalnog stanovništva.). Na povratku ka srednjoj Italiji, Spartak je u Picenumu potukao vojske oba konzula. Spartakovom je sad komandovao ogromnom vojskom od najmanje šezdeset hiljada ljudi — kaže istoričar Eutropije. Međutim, istoričar Apijan kaže da je Spartakova vojska imala sto dvadesethiljada ljudi.

Iako je sada raspolagao sa izrazito velikim brojem ratnika, Spartak nije bio dovoljan da ga ohrabri da udari na sam Rim. A u samom Rimu se osećao isti onakav užas kao u vreme rata sa Hanibalom. Niko se više nije usuđivao da pođe sa vojskom na Spartaka. Najzad je Senat dodelio izvanredna ovlašćenja pretoru Marku Liciniju Krasu, bogatašu, političaru i špekulantu.

Kras je odmah otpočeo sa strogim jačanjem discipline u rimskoj vojsci. Međutim, kako i pored toga nije imao baš nekih uspeha, Kras je — kako kaže Apijan — surovo kažnjavao rimske vojnike. Sprovodio je decimiranju (pogubljenju svakog desetog vojnika), koja odavno nije primjenjivana u rimskoj vojsci. I pored toga, kako i dalje nije imao uspeha, u jednom trenutku je čak molio Senat da pozovu Gneja Pompeja iz Španije i Marka Licinija Lukula iz Trakije.

Spartak je u međuvremenu sa vojskom krenuo ka jugu Italije, u Brutiju. Namera mu je bila da svoje trupe prebaci na Siciliju, gde se nadao izrazito velikoj podršci tamošnjih brojnih robova. Dogovorio se sa kilikijskim gusarima da oni svojim lađama prebace sve njegove ljude preko Mesinskog moreuza, ali oni nisu ispunili svoje obećanje. Potplaćeni od Rima, jednostavno se nisu pojavili u zakazano vreme. Spartak je tada naredio da sagrade splavove, ali je iznenadna razbesnela bura razbila sve sagrađene splavove. A čak i da se to nije dogodilo, veliko je pitanje da li bi Spartakova vojska u spela da se iskrca Na Siciliju, jer je propretor Ver, koji je tada upravljao Sicilijom, učvrstio sicilijansku obalu, sa namerom da onemogući iskrcavanje robova.

Tako je Spartakova vojska ostala zatvorena u Brutiji, prednjem delu italijanske „čizme“, jer su je Krasove trupe otsekle od ostatka Italije. Štaviše, da bi potpuno sprečio povratak ustanika, Kras je naredio da se iskopa dubok rov širom prevlake, od Tirenskog do Jonskog mora. Koristeći se okriljem jedne burne zimske noći, robovi su zatrpali zemljom i suvim granjem jedan mali deo rova, kojim je Spartak preveo svoju vojsku.

Kras se bojao da robovi ne krenu na Rim, ali se Spartak uputio u Brindizij, odakle je planirao da se sa ustanicima prebaci u Heladu (Grčku). Ali dvojica istaknutih komandanata njegove vojske ― Ganik i Kast, odbili su da se pokore toj odluci i odvojili su se od Spartaka. Ovu podvojenost Kras je to odmah iskoristio. Svom žestinom je napao otcepljeni odred i sasvim ga uništio; poginulo je preko dvanaest hiljada robova.

Kras je po svaku cenu želeo da se sam razračuna sa robovima, iako je je prethodno molio Senat da pozovu Pompeja iz Španije i Lukula iz Trakije. Do presudne bitke između Spartaka i Krasa došlo je u Apuliji, 71. g. pre n. e. Ostalo je zabeleženo da su pred samu bitku Spartaku priveli konja, kojeg je odmah ubio. Na čuđenje njegovih pristalica odgovorio je da će ukoliko pobede steći mnogo dobrih konja, a ako budu poraženi ― tada mu neće biti potreban nikakav konj. Nakon tih reči jurnuo je na neprijateljske redove. Sa mačem u rukama pokušavao je da se probije do samog Krasa. Pri tom je pobio gomilu protivnika, među kojima i dva centuriona. Upadao je među Rimljane tamo gde ih je bilo najviše, a kad je ranjen u kuk, klekao je i nastavio da se bori, sve dok ga nisu isekli na komade. (Njegovo telo docnije nije uopšte pronađeno.). Nakon Spartakove smrti njegova vojska se raspala.

U međuvremenu stigao je i Pompej iz Španije, koji je zajedno sa Krasom organizovao pravu hajku na odbegle robove. Između Rima i Kapue razapeto je tada na krst oko šest hiljada ljudi. Ipak, pojedini delovi Spartakove vojske su se održali na jugu Italije još čitavu deceniju, gde su nastavili sa pružanjem otpora.

Spartakov ustanak je bio jedini ustanak robova koji je direktno i uveliko uzdrmao celu Italiju. Rimljani su se dugo nakon ugušenja ustanka sećali Spartaka, a užas i strah koji su nekada osećali, vremenom je izbledeo. Mnogi razboriti Rimljani bili su zadivljeni njegovom hrabrošću i sposobnošću, tako da se sve češće govorilo da je vođa robova poginuo „kao veliki vojskovođa“.

Marko Krajšić
« Poslednja izmena: 13.03.2014. 21:30 marko313 »