Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Skorašnje poruke

Stranice: [1] 2 3 ... 10
1
Zanimljivosti / 7 blaga na 7 strana koja još niko nije pronašao
« Poslednja poruka Max poslato 16.01.2019. 16:24 »
Priče o zakopanom blagu nisu samo sastavni deo gusarskih mitova. Širom sveta zaista postoji blago koje još čeka da budu pronađeno – od ukradenog astečkog zlata do umetničkih dela koje su ukrali nacisti.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


1.Blago Tužne noći (La noče triste)

Krajem juna 1520, Asteci su konačno oterali Ernana Kortesa i španske konkistadore iz svoje prestonice Tenočitlana. Tom prilikom Kortes je naredio vojnicima da pokupe što više zlata i drugih dragocenosti pre nego što će se ukrcati na brodove.

Suočili su se, međutim, s problemom: Tenočitlan je bio na sredini jezera, a zlato je prilično teško, pa su se mnogi vojnici udavili pod teretom zlata i oklopa. U istoriji je “Tužna noć” ostala zabeležena kao noć u kojoj je ogromna količina astečkog blaga nestala u vodama oko Tenočitlana. Danas ono navodno počiva ispod Meksiko Sitija, koji leži na presušenom jezeru.

2. Blago Lime

Davne 1820. engleski kapetan Vilijam Tompson dobio je zadatak da u Limi (Peru) preuzme kovčeg sa blagom i doveze ga u Meksiko. Blago, međutim, nikada nije stiglo na odredište. Veruje se da ga je Tompson zakopao negde na Kokosovim ostrvima, oko 550 kilometara od obale Kostarike. Lovci na blago vekovima tragaju za njim, čak se i bivši američki predsjednik Franklin Ruzvelt zajedno s prijateljima upustio u tu pustolovinu 1910. godine.

3. Plen pukovnika Džona Singltona Mozbija

Komandant snaga Konfederacije Džon Singlton Mozbi izvršio je devetog marta 1863. napad na snage Unije pored zgrade Suda u Ferfeksu (Virdžinija). Tom prilikom, zarobili su 42 pripadnika snaga Unije i opljačkali odaje generala Unije Edvina H. Stoutona.

Mozbi i njegova vojska naleeli su na veliki kontingent pripadnika snaga Unije zapadno od Hejmarketa. Mozbi je blago dao jednom poručniku od poverenja da ga zakopa kako ga snage Unije ne bi preotele u borbi. Blago do današnjeg dana nije nađeno.

4. Izgubljeni teret s broda “Nuestra Senjora de Atoča”

Šestog septembra 1622. španski teretni brod “La Nuestra Senjora de Atoča” na povratku u Španiju zahvatio je uragan pored Floridskih ostrva. Brod je udario u koralni greben, oko 60 kilometara od ostrva. Gotovo svi članov posade su se udavili, a bogatstvo je potonulo.

Američki lovac na blago Mel Fišer pronašao je deo blaga 20. jula 1985, ali navodno nedostaje još 17 tona srebrnih poluga, 128.000 zlatnika, 27 kg smaragda i 35 sanduka crkvenog zlata.

5. Blago na dnu jezera Guatavita

Kada zlato završi u vodi, onda se to obično dešava slučajno, ali ne mora da bude tako. U okviru plemenskog rituala, pripadnici domorodačkog plemena na teritoriji današnje Kolumbije posuli su sveštenika zlatnom prašinom, nakon čega je on zlato bacio u jezero Guatavita, kao poklon bogu vode.

Bilo je nekoliko pokušaja da se jezero isuši kako bi počelo kopanje zlata, ali je Kolumbija to zakonom zabranila.

6. Evropska umetnička dela koja su ukrali nacisti

Tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, nacisti su često pljačkali domove ljudi, pretežno Jevreja, otimali im umetnička dela i druge dragocenosti.

Kada se rat okrenuo protiv njih, mnogi su počeli da uništavaju ono što su ukrali. Veliki deo blaga bacili su u Jezero Toplic, u susednoj Austriji.

7. Izgubljeno blago Konfederacije

Sredinom 1865. godine Konfederacija je počela da slabi i dok se Jug spremao za predaju, vlada Konferedarcije je smišljala šta da uradi sa zalihama bogatstva. Priča se da je velika količina zlata zakopana negde u blizini Vašingtona.
2
Grobovi pripadaju nosiocima fatjanovske kulture — prvim uzgajivačima stoke i zemljoradnicima u Ruskoj ravnici

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Nekropolj sa kamenim sekirama starim oko 4,5 hiljade godina pronađen je u Podmoskovlju, saopštila je pres-služba Ministarstva kulture Moskovske oblasti.

- Nekropolj je otkriven u Istrinskoj oblasti u Podmoskovlju tokom arheoloških iskopavanja teritorije zbog izgradnje međunarodne škole - navedeno je u saopštenju.

Grobovi pripadaju nosiocima fatjanovske kulture — prvim uzgajivačima stoke i zemljoradnicima u Ruskoj ravnici.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Fatjanovski kompleksi u Podmoskovlju su najstariji spomenici bronzanog doba u regionu i iste su starosti kao Keopsova piramida u drevnom Egiptu.

- Pojava Fatjanovog groblja vezana je za kretanje nosilaca kultura borbenih sekira i teritorije Severne i Srednje Europe u šumsku zonu Istočne Evrope, koja je dovela do uključivanja ove teritorije u globalni evropski svet borbenih sekira i keramike. Novi nalazi će možda baciti svetlo na genezu ove kulture, njihove migracijske puteve i ulogu u formiranju istočnoevropskih plemena - ističe se u saopštenju.

Iskopavanja su tek počela, ali su na groblju već pronađeni prvi artefakti.

Među nalazima istraživača su borbene i ritualne sekire, strelice, noževi i posude za ukop.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


(Telegraf.rs/Tanjug)

3
Lokaliteti u Srbiji / Odg: Maglič
« Poslednja poruka Milan77 poslato 13.01.2019. 13:28 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
4
Lokaliteti u Srbiji / Odg: Maglič
« Poslednja poruka Milan77 poslato 13.01.2019. 13:26 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
5
Srbija / Odg: Dušanov zakonik
« Poslednja poruka Milan77 poslato 13.01.2019. 13:11 »

Душанов законик: Култура и уметност епохе Немањића


Душанов законик: Право у доба Немањића


6
Lokaliteti u Srbiji / Odg: Beogradska tvrđava
« Poslednja poruka Milan77 poslato 13.01.2019. 13:07 »

Београдска тврђава I део


Београдска тврђава II део


Београдска тврђава III део

7
Lokaliteti u Srbiji / Odg: Beogradska tvrđava
« Poslednja poruka Milan77 poslato 13.01.2019. 13:04 »
3D vizuelizacija Beogradske tvrdjave izradjene na osnovu ortofotoa terena i pojedinih zidova tvrdjave

8
Lokaliteti u Srbiji / Odg: Beogradska tvrđava
« Poslednja poruka Milan77 poslato 13.01.2019. 13:03 »
Beograd za vreme despota Stefana 3D ‏


9
Srbija / Odg: Veliki župan Nikola Altomanović
« Poslednja poruka Milan77 poslato 13.01.2019. 12:52 »
15. Propast velikog župana Nikole Altomanovića

Akcija za županovo uništenje izvršena je veoma brzo, čak toliko da se ni sam župan, iako vojno veoma sposoban nije uspeo na vreme pripremiti. Celo vreme on deluje zbunjeno i uglavnom se nalazi u bekstvu sa tek sporadičnim pokušajima da nešto učini. Sve se desilo u veoma kratkom vremenskom periodu. Tokom maja 1373. godine Dubrovčani obaveštavaju sa prvim pismom ugarskog kralja o mogućoj županovoj izdaji, a već u novembru te godine (verovatno i nešto ranije) župan je bio "rasut", odnosno razbijen i zarobljen.

Saveznici su ovoj akciji dali izuzetan značaj tako da se na čelu njihove vojske nalaze najznačajnije ličnosti. Oko 1000 kopljanika iz Ugarske vodi lično ban Gorjanski, donedavni županov zaštitnik. Bosanske čete vodi ban Tvrtko, dok Lazar Hrebeljanović vodi svoju vojsku. Iako su akcije saveznika tekle odvojeno izgleda da je Lazar Hrebeljanović bio taj kome je priznato, makar neslužbeno, vođstvo. I inače on ima u celoj ovoj akciji inicijativu tako da se na najvažnijim mestima nalazi njegova vojska.

Župan je pokušao da organizuje otpor, ali snaga njegovih protivnika je bila suviše velika. Osim toga radilo se o toliko iznenadnom napadu da župan nije imao vremena za bilo kakve pripreme. Mora se napomenuti i to da je on verovatno u prvo vreme mislio da se radi o nekoj izolovanoj akciji koju vodi Lazar Hrebeljanović. Stoga se nadao da će uspeti da ostvari (kao i nekoliko puta do tada) ugarsku pomoć. Videći da se među njegovim neprijateljima nalaze i ugarske čete koje vodi ni manje ni više nego njegov dotadašnji zaštitnik - ban Gorjanski, i njemu je srce klonulo. Ma koliko lično bio hrabar u ovakvoj situaciji koja je sada stvarno bila beznadežna, izgubio je svaku volju za bilo šta ozbiljnije. Uz to saveznici su strahovito uništavali sve ono na šta su naišli u županovim zemljama. Zbog strahovitih paljevina i likvidiranja svih onih na koje su naišli, sve je u panici bežalo ispred njih. Bila je to strašna osveta za sve ono što je župan godinama radio. Ipak, sve te bestijalnosti nisu imale samo svrhu osvete već i nešto više.

Kako je njegov prvi organizovaniji otpor bio razbijen to se Altomanović počeo povlačiti prema primorju misleći da se u nekom od tvrdih gradova zatvori i da iz njega onda sakupi svoje pristalice te organizuje otpor. Međutim, pod utvrđenim Klobukom gde se nalazio njegov vlastelin Zorka (tada već knez jer ga je godinu dana ranije za "vernu" službu nagradio Altomanović) dočekalo ga je gorko razočarenje. Umesto da svoga sizerena pusti u grad i da mu pomogne, Zorka je županu zalupio gradske kapije pred nosom i odbio da ga pusti u sigurnost kamenih zidina. Bilo je očigledno da se radi o izdaji i da je neko (Dubrovnik verovatno) već kontaktirao sa Zorkom i obavestio ga o čemu se radi. Zorki nije trebalo mnogo da razume da je župan pred propašću i da je za njega samoga (Zorku) mnogo bolje da traži drugog zaštitnika ukoliko već ne želi da propadne sa županom. Veoma pragmatičan Zorka se odmah odrekao župana i nije ga pustio u utvrđenje.

Župan nije imao vremena da se mnogo zadržava pred Klobukom i da gleda za njega nepristupačne zidine jer su saveznici već pristizali. Stoga nastavi put ka Trebinju i Konavlu. Međutim, i tu je prije njega stigla vest o svemu što se dešava (Dubrovnik opet). Utočište je uspeo da nađe, ali samo za kratko. U Trebinju se župan jedno vreme i zadržao razmišljajući šta mu je dalje činiti. Da ratuje nije imao više sa kim, a zbog toga što je sa svima bio u zavadi teško da bi mu bilo ko od okolnih država i velmoža hteo pružiti utočište. O Dubrovniku nije smeo ni da razmišlja jer nakon svega onoga što je uradio ovome gradu sasvim je razumljivo da od njih nije mogao očekivati milosti.

Već u očajanju uputi se u Užice verovatno misleći da iz njega organizuje otpor. Sam položaj ove tvrđave je bio izuzetan i na prvi pogled se činila neosvojivom. Sagrađena je na visokoj steni koju sa tri strane obilazi reka Đetinja. Tvrđava ima nepravilan oblik nagnut ka reci (zbog nepravilnosti stene). Na neki način tvrđava se sastojala iz tri dela, relativno nezavisna, ali koji su bili povezani pokrivenim hodnicima. Zbog takvog rasporeda jedino je sa severne strane moguć pristup, ali i njega brani jedan veliki poligonalan donžon oko kojega je sagrađen gornji, uži deo grada. On leži potpuno izdvojen na stenovitom zubu sa četiri ugaone kule do koje se moglo stići samo uskom stenovitom stazom. Srednji deo tvrđave liči na nepravilni četvorougao sa nekoliko malih i jednom velikom kulom. Donji deo grada je nagnut ka jugu sa dugačkim zidovima koji su se spojili u ogromnoj okrugloj kuli koja kao da se izdiže iz same reke, a sve zato da bi se posadi koja brani grad omogućilo snabdevanje vodom. Osim toga tvrđava u srednjem delu ima duboki bunar do koga se spuštalo sa 156 stepenika, a voda je izvlačena posebnim mehaničkim uređajem. Izgledalo je da se župan Altomanović konačno dočepao sigurnosti i da može da organizuje odbranu.

U tome nije uspeo jer je pod grad veoma brzo stigao i Lazar Hrebeljanović. Tvrđava je odmah opkoljena i napadi na nju su počeli. Opsada je bila veoma aktivna i Hrebeljanovićevi ljudi su besno napadali na tvrđavu. Kako su zidine bile čvrste i jake to su bile u upotrebi i različite opsadne sprave kojima su razbijani zidovi. Postoji mogućnost da su upotrebljavani veliki balisti - samostreli. Sa većim primercima ove sprave upravljalo je i po 6 ljudi, tako da je ona bila u stanju izbaciti strele dužine 90 cm koje su mogle da probiju drvene zidove od 12,5 cm sa daljine preko 300 metara.

Mnogo opasniji su bili katapulti koji su bili u stanju da bace kamenje težine do 100 kilograma, ali i razne zapaljive materije (sumpor, smolu, maslo, itd.). Može se misliti kakav je lom mogao da napravi takav kamen kada bi napadači uspeli da ga bace preko zida. Osim toga njegov udarac u zid tvrđave ne samo da je mogao da napravi veliku štetu već je mogao i da ga sruši.

Bojne kule zbog nepristupačnog terena sigurno nisu mogle biti korištene. Kako su one predstavljale tornjeve visine od 30 pa do 50 metara to su zbog svoje nezgrapnosti zahtevale i posebne uslove za korištenje, odnosno mogle su biti korištene uglavnom na ravnim terenima tako da za planinska utvrđenja nisu bile pogodne. Sama njihova konstrukcija nije dozvoljavala široku primenu jer su na donjem delu bili ugrađeni točkovi sa kojima bi se kule dokotrljale pod zidine. Po neravnom terenu to nije bilo moguće jer kula se nije mogla pokretati ili bi se prevrnula. Kako su rađene od drveta to su morale biti prekrivene sirovim kožama ili platnom natopljenim sirćetom da ih opsađeni ne bi mogli sa svojim strelama zapalili. Kule su imale po nekoliko spratova. Na najgornjem se nalazio viseći most za spuštanje na bedem. U donjem spratu se nalazio ovan za razbijanje zidova. Ovnom se delovalo tako što bi se njegovim ojačanim prednjim delom (u obliku šiljka od strele ili ovnujske glave) udaralo o zid ili gradsku kapiju sve dok se ovi ne bi razbili. Kod složenijih naprava ovnu bi se na vrh stavljali specijalne kuke pomoću kojih bi se kamenje čupalo iz zidova.

Pod Užicem je sigurno bilo i "kornjača" koje su predstavljale pokretne zaklone (takođe na točkovima). Pod zaštitom njihovih ojačanih krovova napadači bi se primakli zidinama i potkopavali ih, zatrpavali bi rovove, itd. Čini se da je grad bombardovan i vatrenim oružjem što bi verovatno bila prva upotreba ovoga oružja u Srbiji. Ako bi to bilo tačno onda je za pretpostaviti da je Lazar Hrebeljanović ovo oružje pribavio iz Dubrovnika koji je u to vreme već koristio neke vrste topova.

Protiv sve ove "tehnike" ma koliko ona po današnjim shvatanjima možda može biti primitivna grad se nije mogao dugo braniti i predao se, a sa njime i župan Altomanović. Time je doživeo i konačni poraz. Imao je tek 25 godina. Sama akcija usmerena ka njegovom uništenju je trajala oko tri meseca (od septembra do kraja novembra 1373. godine), što izaziva i neka pitanja.

Poznato je da srednjovekovni ratovi i uopšte pohodi nisu bili nikada nešto posebno brzi. Retko kada se insistiralo na brzini pokreta (izuzev u pljačkaškim akcijama) i celo ratovanje se najčešće svodilo na iscrpljivanje protivnika. Nije bilo samo u pitanju to da se nije želela brzina, mada je bilo i toga jer je u duhu viteštva bilo da se protivniku pruži prilika da se na dostojan način odbrani. No, toga u Srbiji u to vreme teško da je ikada bilo. Srednjovekovna vojska (pa i srpska) jednostavno nije bila u stanju da se brzo kreće jer to nije dozvoljavala ogromna komora i sve ono što je za takvim armijama išlo. Kako je snabdevanje bilo uvek glavni problem to su se za armijama uvek terala stada volova, a gomile kola su se valjale noseći ostale potrebe. Osim toga, uz armije je išlo uvek mnoštvo zanatlija koji su popravljali ratnu opremu koja se u takvim uslovima, a i zbog loše izrade, brzo habala i kvarila. Kako je ratni pohod uvek predstavljao i neki oblik zabave, armije su bile praćene i gomilom žena lakog morala, zabavljačima i svime onim što može da razgali srca surovih ratnika. Takve pratnje su znale često da po broju premaše i po nekoliko puta ratno sposobne ljude.

U slučaju napada na župana ništa od toga nije tako rađeno. Cela akcija je bila izuzetno brza sa velikim i brzim prebacivanjima trupa i sa neuobičajenom žestinom u napadima. Vojska je ili sama na svojim konjima nosila ono što im je bilo potrebno ili su trpeli sve u želji da što brže završe rat. Nekog razloga za takvu brzinu su oni morali da imaju.

Odmah u početku ratnih dejstava savezničke trupe su žestoko uništavale županove zemlje, palile i ubijale. Ne treba ni sumnjati da su takvo naređenje imali od Lazara Hrebeljanovića. Ugarske trupe nisu imale značajniju ulogu i njihovo prisustvo je sigurno bilo samo simbolično. Oni su tek osiguravali neke pravce i bile tu najviše zbog toga da bi se župan mogao uveriti da više nema ugarsku podršku. Glavnu ulogu su imale vojska koju je vodio Lazar Hrebeljanović i bosanski ban Tvrtko. To što su županove zemlje odmah u početku išle pod plamen i mač bilo je zbog toga da svi županovi ljudi dočuju da se radi o ozbiljnom napadu gde nema mnogo pregovaranja. Oni su se mogli samo predati ili ići pod mač. Sve je to stvorilo jednu određenu paniku koja je uz pomoć Dubrovačke propagande od župana odvratila mnoge. To je Altomanović osetio naročito kada je došao pod Klobuk, a kasnije u Trebinje i Konavle gde su mu njegovi ljudi otkazali poslušnost.

Uz to brzina pokreta savezničkih trupa i žestina njihovih napada sprečavali su župana da na bilo koji način predahne i pokuša da dođe u dodir sa banom Gorjanskim. Možda je to baš bilo i sračunato jer su se saveznici plašili susreta župana i bana Gorjanskog. Pretpostavimo da je županu stvarno napravljena spletka kojom je optužen u Ugarskoj za potajno pravljenje saveza sa Venecijom. U tom slučaju župan bi veoma lako uspeo da ubedi bana Gorjanskog (koji nije bio glup čovek) o čemu se radi. Tada bi se sav ugarski gnev zbog pokušane prevare okrenuo ka Lazaru Hrebeljanoviću. To bi bila njegova propast. Stoga se to nije smelo dozvoliti i dopustiti da župan ima i trenutak predaha koji bi bio u stanu da iskoristi. Ako je tako, onda je Lazar Hrebeljanović igrao na veoma tankoj žici i rizikovao je mnogo. No, kako to često biva, upravo takvi rizični potezi gde se igra na sve ili ništa, mogu da donesu mnogo toga. Tako je bilo i ovaj put. Županov otpor je slomljen, a on sam prepušten na milost i nemilost Lazaru Hrebeljanoviću.

Zarobljavanjem župana Altomanovića postavila su se među saveznicima dva pitanja. Prvo i najvažnije je bilo kako da se podele županove teritorije. To se do kraja pokazalo mnogo lakšim problemom no što je s obzirom na veličinu plena moglo da se pretpostavi. Ugarski kralj Ludvig I nije imao nameru da bilo šta uzme za sebe zadovoljavajući se time što je nevernoga župana uništio, a na njegovo mesto dobio novoga vazala - Lazara Hrebeljanovića. Stoga je najveći deo županove oblasti ostao da se podeli između Lazara Hrebeljanovića i bana Tvrtka. U prvom momentu Tvrtka su preduhitrili Balšići zauzimajući Dračevicu, Konavle i Trebinje (1373.), ali samo za kratko jer su im se ovi krajevi odmetnuli i potčinili banu. Iako je igrao glavnu ulogu u ovoj celokupnoj akciji, Lazar Hrebeljanović se pri podeli plena pokazao suzdržljiv tako da je lavovski deo za sebe uzeo Vuk Branković zauzimajući veliki deo Kosova. Na neki način izgleda da je u celoj ovoj deobi on još i najbolje prošao. Bilo kako bilo, nekih natezanja oko deobe plena između saveznika nije bilo.

Drugo pitanje je bilo takođe veoma ozbiljno jer se radilo o županovoj sudbini. Kako je on zarobljen živ to se trebalo odlučiti šta sa njime uraditi. Po mnogo čemu je za saveznike bilo mnogo bolje da je župan u okršajima poginuo jer takav kakav je bio predstavljao je još uvek opasnost jer se nije znalo kako će Ugari da postupe. Ukoliko bi pokušali da se sa njime pomire to bi tada moglo da bude veoma opasno. Kako se znalo da je župan živ zarobljen to sada više nije bilo mogućnosti da se likvidira jer bi to imalo negativan odjek u zemlji, a i inače se takav način obračuna sa protivnicima nije uklapao u politiku Lazara Hrebeljanovića. Ipak, trebalo ga je onesposobiti tako da ne bude više upotrebljiv za bilo kakvu politiku. Zatvoriti ga u manastir nije značilo mnogo jer je iz njega župan uvek mogao pobeći, a kako je bio mlad to se nije moglo računati da će ga manastirska tišina smiriti. Baciti ga u tamnicu takođe se nije moglo jer je župan bio suviše poznat da bi njegovo izolovanje na takav način moglo ostati neprimećeno. Stoga je upotrebljen već provereni srednjovekovni recept - oslepljivanje.

Kako Lazar Hrebeljanović nije mogao rizikovati svoj glas smotrenog političara i narediti županovo oslepljivanje to je na posredan način sve to povereno njegovom sestriću Stefanu Musiću. Nakon zarobljavanja župan je poveren Musiću na čuvanje, a kako su oni od prije još imali mnoštvo neprečišćenih računa to je bilo savršeno normalno očekivati da će se sada ovaj nesmetano županu osvetiti za sve ono što je od njega trpeo proteklih godina. Tako je i potekla priča da je Musić na svoju ruku dao da se županu Altomanoviću iskopaju oči. Nema sumnje da se Musić na takav korak ne bi usudio bez odobrenja Lazara Hrebeljanovića i da je od ovoga dobio naređenje. Time je Lazar Hrebeljanović postigao dva cilja. S jedne strane eliminisao je župana iz daljnje političke igre, a s druge strane sva krivica je svaljena na Musića. Ipak, svi su znali istinu, no to nije menjalo mnogo na stvari. Javno je Musić bio kriv za županovo oslepljenje i Hrebeljanović je imao za sebe dovoljno opravdanje.

Ne treba mnogo kriviti Lazara Hrebeljanovića za ovakav postupak prema županu, jer da su uloge bile izmenjene nesumnjivo da bi se župan još groznije osvetio Hrebeljanoviću. Osim toga tu se radilo o borbi na život i smrt dva protivnika koja su već u nekoliko navrata radila jedan drugome o glavi. U svojoj suštini to je bio jedan tipičan politički okršaj koji je dobio svoj epilog i svoga pobednika.

Nakon svega, slepi župan više nikome nije bio nikakva opasnost pa ga se shodno tome više nije trebalo držati u tamnici. Da je on bio izuzetna ličnost čiji je život i tada plenio punu pažnju vidi se i po legendi o njegovoj smrti. Ona kaže da se on tako slep i onesposobljen jedno vreme potucao od mesta do mesta. Na kraju je smirenje pronašao u nekom od zabitih manastira na teritoriji braće Balšić i tu umro 1374. godine. Na neki način mučenička smrt koja govori o nestalnosti svakog zemaljskog uspeha. Tako kaže legenda. No, kao i uvek istina je mnogo prozaičnija.

Verovatno je tačan podatak da je župan odmah nakon "rasapa" oslepljen jer to je u to vreme bio sasvim normalan postupak budući da se time politički protivnik onesposobljava. Međutim, župan nije odmah umro već je živeo još dugi niz godina nadživevši sve svoje protivnike koji su ga "rasuli". Lazar Hrebeljanović mu je u okviru svoje oblasti dodelio jedan deo teritorije koji je bio dovoljan da se župan izdržava. Istovremeno ostavio mu je i titulu župana, ali sigurno je da mu nije ostavio i veliku slobodu kretanja. Doduše župan trguje sa Dubrovnikom i sa njima se preganja oko nekih neprečišćenih finansija. Izgleda da se pomirio sa sudbinom živeći mirno pa je nadživeo tragediju kneza Lazara i Vuka Brankovića na Kosovu (1389.). Tako se župan spominje u jednom pismu od 7. decembra 1395. godine gde se obraća Stefanu Lazareviću (sinu kneza Lazara) i kneginji Milici gde ih moli da oni posreduju u nekom njegovom sporu sa Dubrovnikom. U to doba imao je oko pedeset godina. Nedugo potom je i umro.

Nema sumnje da su ga njegovi protivnici - knez Lazar i Vuk Branković - visoko cenili, ne pokušavajući da mu na bilo koji način napakoste onako slepom i nemoćnom. Iako se surovo sa njim obračunao tako što ga je oslepio, knez Lazar nije uradio zapravo ništa više nego što je bilo uobičajeno u takvim borbama. On nije imao nameru da župana i fizički uništi, u krajnjoj liniji da je to hteo niko ga ne bi mogao sprečiti (a verovatno da se niko ne bi ni posebno uzbuđivao), već jedino da ga kao političkog protivnika onesposobi. Onoga momenta kada je župan oslepljen i kada je sišao sa političke scene, knez Lazar ga više nije uznemiravao. Čak i kasnije, kneževi naslednici zadržavaju taj odnos prema županu tako da se on Stefanu Lazareviću usuđuje obratiti i tražiti za posredovanje u svojim sporovima sa Dubrovnikom.

Vekovi koji su kasnije nailazili prešli su preko velikog župana Nikole Altomanovića i on je ostao skoro zaboravljen. O njemu ne postoji čak ni narodno predanje, osim tu i tamo ponekog naziva koji tek posredno podseća na njega. I ono malo što se zna o njemu potiče uglavnom iz Dubrovačkih izvora

koji ga predstavljaju kao zver u ljudskom obliku. Tendenciozno bacanje takvih loših osobina na župana sigurno nije ono što odgovara realnosti već je uglavnom plod njegovih stalnih sukoba sa Dubrovnikom. Odbacujući te naslage negativne legende ostaje činjenica da je župan Altomanović jedna od retkih figura koja može da predstavlja onu pravu sliku srednjovekovnog viteza koja nam se najčešće nameće. Bio je mlad (imao oko 25 godina kada je "rasut") i kao takav svoj ceo život je proveo u stalnim ratovima. Da je bio uspešan ne treba posebno ni govoriti budući da je držao ogromnu teritoriju pod svojom vlašću, a vodio je i veliku vojsku. Nema niti jedne slike koja bi nam možda mogla reći kako je izgledao, ali nema sumnje da je bio snažan čovek kome nije bilo teško da na sebe navuče oklop, uzme u ruku mač i direktno učestvuje u borbama. Da nije bio takav ne bi ni uspeo u svemu onome što je uradio. Ipak, nedostajala mu je mudrost (koja dolazi uglavnom sa godinama) pa je sve ono što je na maču stekao od mača još brže i izgubio.

Njegov život je bio prepun strahovitih događaja koji nisu mogli, a da na njemu ne ostave traga. Kao dete bio je sa majkom prognat od strica Vojislava sa teritorija koje je držao njegov pokojni otac. Ko zna kako mu je protekao taj deo života. Nakon smrti kneza Vojislava on je kao sedamnaestogodišnjak uspeo da zauzme skoro sve ono što je knez Vojislav imao pod svojom vlašću. Da se tu zaustavio i da je više upotrebljavao diplomatiju, a manje mač, moguće da istorija Srbije bila sasvim drugačija. Sigurno je da knez Lazar ne bi uspeo da u tolikoj meri ojača kao nakon županovog "rasutija" i da bi mnoge stvari dobile drugi pravac. Da li bi župan Altomanović posegnuo za kraljevskom krunom ostaje stvar procene, ali teško da bi moglo da bude drugačije. Nakon pogibije Mrnjavčevića on je bio jedini koji je mogao da zauzme njihovo mesto. Međutim, župan nije umeo da razmišlja tim načinom jer je više verovao sili nego pameti.

Na kraju, veliki župan Nikola Altomanović nesumnjivo ostaje najsilovitiji i neponovljivi lik inače bogate srednjovekovne istorije Srbije. Za života o njemu su pričane legende, a nakon smrti još i više u potpunosti iskrivljavajući ono što je stvarno bilo. Osim toga, sam njegov uspon i celokupan život, a možda još i više način na koji je propao stvara od njega izuzetan romantičan lik srednjovekovnog viteza. Od mladog župana koji zahvaljujući svojoj viteškoj snazi drži skoro celu Srbiju u svojim rukama i pred kim drhte okolne zemlje, on se tragikom života (ali i "prokletstvom" politike), pretvara u oslepljenog asketu koji dugi niz godina nakon "rasutija" ima vremena da razmišlja o prolaznosti ovozemaljskoga. Doživljava i to da vidi propast svojih najvećih dušmana, kneza Lazara, Vuka Brankovića, bana Tvrtka, kralja Ludviga I, ali sada to za njega nije značilo više ništa. On je tada već bio isušeni starac kome propast njegovih protivnika ne može doneti.

Veliki župan Nikola Altomanović / Željko Fajfrić
Izvor: www.rastko.rs
10
Srbija / Odg: Veliki župan Nikola Altomanović
« Poslednja poruka Milan77 poslato 13.01.2019. 12:49 »
14. Spletka ili sticaj nesretnih okolnosti?

Sa ovim svojim akcijama za veoma kratko vreme uspeo je župan da dobro preplaši rašku vlastelu, a njegov napad na život Lazara Hrebeljanovića i uništenje Miloša Povića bili su dovoljan znak da se njegova ekspanzija na trenutak zaustavljena na Kosovu sada nastavlja ne samo istom već i jačom snagom. Međutim, teško je bilo odrediti pravac kojim će on sada da krene. U tome momentu raška vlastela je bila obezglavljena. Njen predvodnik Lazar Hrebeljanović je stradao i bio toliko slab da nije davao otpora dok mu je uziman Rudnik. Sada je trebalo možda još samo malo da cela Raška bude u rukama županovim. Do kraja se pokazalo da ni Raška, a ni Lazar Hrebeljanović nisu bili osnovna županova meta već je to i nadalje bio Dubrovnik. Kao da mu je ovaj grad postao prava opsesija.

Želeći da iskoristi to što je Lazar Hrebeljanović ranjen, a kako su još uvek trajale borbe oko onih teritorija koje su ostavili Mrnjavčevići, župan odluči da za jedno vreme stane sa napadima na Dubrovnik. Nakon toga bi sve slobodne snage usmerio ka ovim novim ciljevima. Sa Dubrovnikom je primirje postigao veoma lako jer je grad pristajao skoro na sve ono što je od njega traženo. Negde početkom 1372. godine pregovori su doveli do primirja čiji je rok bio do Uskrsa, ali na molbu Dubrovčana on je produžen do Đurđeva. Posebnu ulogu u sklapanju primirja odigrao je županov kefalija Obrad Zorka koji je imao nesumnjiv uticaj na njega. U suštini radilo se o jednom uglavnom beznačajnom čoveku iz još beznačajnije porodice koja je svoj uspon dugovala upravo županu. Da se na tako visok položaj Obrad Zorka uzdigao uglavnom zahvaljujući tome što je umeo da podiđe županu ne treba ni sumnjati. On će svoj položaj umeti da očuva i onda kada župan bude pred propašću i to na isti način kao što ga je i stekao: podilaženjem. Ovaj put županovim protivnicima tako što je na najbesramniji način izdao svoga dobrotvora.

Osetivši na vreme o kakvom se čoveku radi Dubrovnik je sve svoje napore usmerio upravo ka tom pravcu i, ne treba sumnjati uz dosta mita Obradu Zorki, postigao produženje primirja. Tek nakon toga su mogli da započnu i pregovori o miru. Oni nisu dugo trajali, ne toliko zbog toga što je Dubrovački poslanik Blaž Vodopić bio sposoban pregovarač, već iz razloga što je grad pristao na sve ono što je župan tražio. Osnovni njegov zahtev je bio u tome da sada Dubrovnik njemu isplaćuje srpski dohodak oko kojeg se celo vreme, barem formalno, i ratovalo. Kako je u to vreme car Uroš već bio mrtav, to Dubrovnik, shodno svome običaju da ovaj dohodak isplaćuje srpskom vladaru, pristane da ga nadalje isplaćuje županu. Time je na nedvosmislen način pokazano da župana Altomanovića sada u Dubrovniku smatraju najjačim velmožom u Srbiji. Kako vladara u Srbiji nije bilo, to je Dubrovnik dohodak isplaćivao onome koji je najjači, a to je bio župan. To je bilo prvi put da Dubrovnik ovaj dohodak ne isplaćuje nekom od srpskih vladara već velikašu. U tom momentu, barem formalno, postojao je srpski vladar u ličnosti Marka Mrnjavčevića koji je još za Vukašinovog života uzdignut za mladog kralja, ali njega niko nije priznavao. "Kralj" Marko je spao na rang sitnog vlastelina koji je u to doba izgleda već priznavao tursku vlast.

Nakon svega, odnosi između župana i Dubrovnika su naglo poboljšani tako da se već tokom leta 1372. godine njihove dotada čvrsto zatvorene međusobne granice otvaraju. Trgovina se između njih normalno odvija i županovi ljudi nesmetano trguju sa gradom. Da je situacija bila normalna vidi se iz toga što su se počeli pojavljivati i trgovački sporovi. Na prvi pogled, izgleda da je između njih vladala prava idila. Možda su to i Dubrovčani poverovali, ali nije bilo tako. Župan je samo svoje snage sa jednog ratišta usmerio na drugo, ali sa namerom da ih uskoro vrati usmerene ka starom cilju: Stonu i Pelješcu.

Pomalo je čudno to koliko se župan pokazivao nezainteresovan za Rašku teritoriju usmeravajući sve svoje napore ka Dubrovniku. To što on nije uspeo da zahvati mnogo od Mrnjavčevićevih teritorija više je zbog toga što on nije sa velikim snagama nastupao već što su njegovi protivnici bili jaki. Prizren je tu očigledan primer. Iako su ljudi Balšića prvi zauzeli ovaj grad oni se nisu mogli ugnezditi tako da ih jedan dobro odmereni napad ne bi isterao. Međutim, župan je nastupao sa slabim snagama na širokom terenu i stoga mu je uspeh morao biti takav kakav je bio - tek polovičan. Kao da je Altomanović potcenjivao značaj koji je Raška mogla imati za njega i koji je ona objektivno imala. On je i dalje uporno pratio onaj politički pravac koji je ucrtao još knez Vojislav želeći da pod svoju vlast da stavi Ston i Pelješac. To je bio očigledan nedostatak originalnosti u političkim idejama, ali i nedostatak političke gipkosti u odabiranju ciljeva. Župan je bio mlad, ali i suviše osion da bi bio u stanju da može da pravilno oceni koji su mu ciljevi dostupni, a koji ne. Osim toga lakoća sa kojom je on ostvarivao ono što je do sada uradio mogla ga je prevariti u proceni koliko ima snage.

U to vreme župan je po svemu sudeći sasvim izgubio iz vida Lazara Hrebeljanovića, što mu je bila najveća greška. Lazar se postepeno lečio i nije bio u mogućnosti da bilo šta odlučnije preduzme u vreme kada je župan od njega povratio Rudnik. On je tada bio bliži propasti nego bilo kada, ali nekim sticajem okolnosti uspeo je to izbeći jer se župan jednostavno zadovoljio samo time da ponovo povrati svoj Rudnik i za dalje se nije upuštao. Njegova opsesija Dubrovnikom ga je u tome momentu odvratila od dalje akcije prema Hrebeljanoviću. To mu je bila prva greška.

Druga je bila kobnija. Županove akcije su privukle pažnju ugarskog dvora. Dok je on pritiskao Dubrovnik i pravio mu štetu, ugarski kralj nije reagovao jer mu je sve to na neki način i odgovaralo. Međutim, župan je odjednom počeo da pokazuje neuobičajenu veliku upornost u napadima na grad, ali isto tako i velike ambicije. Niko od srpskih vladara nikada nije sa tolikom upornošću jurišao na Dubrovnik, pa čak ni knez Vojislav. Postojala je realna opasnost da Dubrovnik, ne poklekne, ali da izgubi dovoljno teritorija i snage tako da oslabi mnogo više nego što je to ugarski kralj hteo. Osim toga župan je počeo da pokazuje neke ambicije koje su prerastale njegovu dotadašnju ulogu vazala prema ugarskom kralju. To što mu je Dubrovnik ustupio stonski dohodak koji izvorno pripada srpskim vladarima njemu je sasvim jasno dao do znanja da je on sada stvarno najjači u Srbiji. Nakon smrti Vukašina Mrnjavčevića nije bilo više nikoga ko bi se mogao sa njime meriti. Sasvim je realno da je njemu moglo pasti na pamet da je vreme da svoju snagu iskoristi u cilju da sebi stavi srpsku krunu na glavu. Uzimajući u obzir snagu koju je imao, to je bila stvarna i ostvarljiva mogućnost. Time bi sasvim izvesno sa sebe odbacio dotadašnju zavisnost od Ugarske. Moguće je da župan nije pokazivao svoje ambicije u tolikoj meri da na ugarskom dvoru budu sigurni šta on namerava, ali oni su tako nešto podozrevali, ali moćni ban Gorjanski je još uvek uspevao da svojim uticajem sve takve glasine o Altomanoviću ukloni. No, bilo je dovoljno samo to da se takve priče pojave i da župan postane sumnjiv.

Gorjanski je čuvao župana uglavnom zbog toga što nikako nije imao zamenu za njega. Držeći ga u zavisnom položaju Gorjanski je imao mirne granice Mačvanske banovine koju je držao i stoga nije želeo rizikovati da ga izgubi. Sve što je Gorjanski učinio za župana i revnost kojom ga je branio na ugarskom dvoru mogla je stvoriti kod mladog župana sliku o tome da je on nezamenljiv i da će ga Ugarska gledati sačuvati po svaku cenu. Njemu očigledno nije ni na pamet palo da bi se iz Srbije mogao pojaviti neki drugi velikaš koji bi preuzeo njegovu ulogu. Stoga je sebi dozvolio neke slobode koje su se pretvorile u neoprostivu nepromišljenost.

I upravo u to doba, župan pravi odlučujuću grešku. Osećajući da sam nema dovoljno snage da zaposedne Ston i Pelješac, nesmotreno je ušao u pregovore sa Venecijom i braćom Balšić. Njegova mladost, osionost, ali posebno lakoća kojom je postigao sve ono što je želeo, stvorila su u njemu sliku da je u stanju sve da uradi. Od njega se nešto drugo nije moglo ni očekivati jer kako se mogao ponašati mladić njegovog doba kada je došao u priliku da pred njim drhti Dubrovnik, ban Tvrtko, protiv njega se udružuju najmoćniji srpski velikaši, Ugarska radi sve ne bi li ga zadržala uz sebe, i sada na kraju jedna moćna Venecija upućuje svoga poslanika i moli za njegovo savezništvo. Tu bi pali o mnogo jači karakteri, a ne jedan župan Altomanović koji i nema mnogo iskustva u političkim pregovorima i čija se sva pamet nalazi u gvozdenim perima njegovog topuza. Osim toga, što je za njega bilo možda i najpogubnije, savez i njegovi ciljevi koji je Venecija predložila bili su sasvim uverljivi i ostvarljivi.

To su bili izuzetno tajni pregovori (započeli su početkom 1373. godine), ali kao i svaka tajna i ova se mogla provaliti ako se novac doturi na pravo mesto. Upravo je to uradila i Dubrovačka diplomatija. Kako su se nalazili u neposrednoj blizini teritorija koje su držali Balšići to je sasvim razumljivo da su tu imali i dosta svojih špijuna. Od njih su saznali da je Venecija tajno poslala svoju galiju koja je dovela njihovog izaslanika koji je sa Balšićima nešto pregovarao. U tome momentu Dubrovčani nisu znali o čemu se govorilo, ali su znali da je i župan bio u sve to umešan. To im je bilo sasvim dovoljno da pretpostave da je reč o nekom dogovoru koji je usmeren na Dubrovačku štetu. Kako su znali da župan ima aspiracija na Dubrovačke teritorije, a Venecija na sam grad, to je moglo značiti samo da se sprema nekakav ujedinjeni napad na grad. To je bilo sasvim dovoljno da grad zazvoni na uzbunu. Odmah je poslana panična poruka ugarskom kralju i od njega zatražena pomoć.

Pismo je otputovalo u Ugarsku (maj 1373. godine), a u međuvremenu saznaju Dubrovčani i detalje. Mletačka republika je predložila Balšićima da se uz učešće župana Altomanovića izvrši zajednički napad na Dubrovnik, Kotor i Drač. Gradovi sasvim sigurno ne bi izdržali napad ovakve tri udružene vojske. Istovremeno bila je predložena i podela plena. Balšići bi dobili Drač (koji je držao Frančesko Karare - gospodar Padove) i Kotor, Venecija sam Dubrovnik, a župan Nikola Altomanović dugo željeni Ston i Pelješac. Sve su to bile teritorije koje su priznavale vrhovnu vlast ugarskog kralja, pa je time ovaj savez bio uperen direktno protiv njegovih interesa. Uskoro je ugarskom kralju putovalo i drugo pismo koje je objašnjavalo ove najnovije detalje.

Ovakvo pismo je izazvalo pravu uzbunu na ugarskom dvoru. Do toga momenta ugarski kralj nije obraćao posebnu pažnju na sve ono što je župan radio po Srbiji, a još su ga najmanje interesovale žalbe koju mu je Dubrovnik upućivao. Tu i tamo bi kralj skrenuo pažnju banu Gorjanskom da malo zauzda svoga štićenika i stvar bi legla. Međutim, ovaj put je sve bilo mnogo ozbiljnije. Više se nije radilo o nekom izolovanom županovom napadu na Dubrovnik, koji ionako nema veće šanse za uspeh, već o dobro smišljenom savezu između nekoliko jakih saveznika. Osim toga, što je još važnije, Venecija je bila ljuti ugarski protivnik oko prevlasti na obalama Dalmacije. Mnogo je sredstava potrošeno da se Venecija istisne sa tih terena, a sada je župan direktno radio na tome da se pod vlast Republike dovede Dubrovnik. Time bi se Venecija ugnezdila u Dalmaciji i svoj uticaj verovatno pokušala da proširi i na ostale gradove. To bi označilo početak novih sukoba između Venecije i Ugarske i trošenje velikih novčanih i ljudskih sredstava. Uzimajući u obzir to da je župan bio ugarski vazal, ili je barem po onome što je od njih dobijao to trebao da bude, ovakvo njegovo dogovaranje sa najvećim ugarskim protivnikom - Venecijom, moglo se nazvati samo jednim imenom - izdaja. Za takav postupak postoji samo jedna kazna i to ona najteža.

Nema sumnje da ugarski kralj niti jednoga momenta nije razmišljao o tome da li treba da se župan kazni. Osnovni problem je bio što je župan bio relativno daleko i što je trebalo da se pokrene velika vojska da bi se on slomio. To bi izazivalo mnoštvo problema koje ugarski kralj u tome momentu nije bio u mogućnosti da reši. No, sada je sretan slučaj (ili dalekovida politika) odigrao za njega veliku ulogu. Koliko je to sretan splet okolnosti za ugarskog kralja, toliko je za župana Altomanovića bio nesretan. Po prvi put od kada se upustio u borbu za prevlast njega nije pratila njegova sretna zvezda - ovoga puta na njegovu propast.

U igru se nenadano upustio i Lazar Hrebeljanović, a na onoj strani gde se nalazio ugarski kralj Ludvig I. Ostaje tajna na koji su način došli ugarski kralj i Lazar Hrebeljanović u vezu. Da li je to bila Lazareva ideja ili je impuls došao iz Ugarske? Kada je došlo do njihovog međusobnog kontakta: prije nego što je ugarski kralj saznao za veze Altomanovića sa Venecijom ili nakon toga? I konačno možda i najvažnije pitanje jeste čija je ideja bila da se župan uništi: Lazareva ili ugarskog kralja Ludviga I? Sve su to pitanja koja nemaju svoga odgovora, ali ostaje činjenica da je ugarski kralj imao jednu dobru rezervu za župana Altomanovića i to baš u odlučujućem momentu. Sticaj okolnosti ili nečija mudra politika (čak spletka)?

Lazar Hrebeljanović je umeo da do kraja iskoristi svoju šansu. Pristao je da bude vazal ugarskog kralja Ludviga I (verovatno ne iskreno), a za uzvrat ovaj mu je obećao svu moguću pomoć u narednoj akciji protiv župana. Hrebeljanović nekog velikog izbora i nije imao jer se od župana nije imao nadati ničemu dobrome. Župan mu je već radio o glavi, a to što u tome nije uspeo do kraja nije značilo da se te svoje ideje i okanuo. Po svemu sudeći ugarski kralj je bio taj koji je uspeo da obezbedi i učešće bana Tvrtka u narednim akcijama. Već je dovoljno rečeno o bitkama koje su vodili bosanski ban i župan Altomanović. I do tada župan je uspeo da banu nanese dosta štete, a u slučaju da županu uspe da pod svoju kontrolu stavi Ston i Pelješac bilo je sasvim jasno da bi Bosna bila sledeća na redu. Dakle i banu se radilo o borbi na život i smrt.

U ovoj igri se pojavljuje do tada jedna cenjena, ali slaba porodica koja tek započinje svoj uspon - Vuk Branković. Vuk je sa županom bio u veoma bliskoj rodbinskoj vezi, županova majka Vitoslava bila je ćerka vojvode Mladena (rodonačelnik Brankovića). Praktično županova mati je bila Vukova tetka, pa su župan i Vuk bili braća preko tetke. To njima očigledno nije smetalo da se međusobno ne trpe i jedan drugome da preotimaju teritorije i sebre. U prvom momentu Vuk je bio mnogo slabiji od župana tako da je od njega izgubio i neke teritorije, međutim stvaranje ovoga saveza usmerenog na županovu propast bila je idealna prilika Vuku da od župana povrati sve ono Što je izgubio, ali i da nešto zauzme.

Ovaj savez između ugarskog kralja Ludviga I, Lazara Hrebeljanovića i bana Tvrtka sklopljen je veoma brzo i odmah je stavljen u pokret. Iznenađuje brzina kojom je to učinjeno. Saveznici su verovatno imali razloga za to misleći da je župan sa Venecijom i Balšićima već utvrdio plan i da je samo pitanje dana kada će oni krenuti u akciju. Stoga ih je trebalo preduhitriti. Ono što je tragikomično u celoj situaciji jeste to da pregovori između Venecije, Balšića i župana Altomanovića nisu u tome momentu mrdnuli od početka. Oni su o nečemu razgovarali, ali nije se baš jasno znalo o čemu. Celu zbrku su napravili upravo Dubrovčani. Oni su uspeli da svojim dramatičnim pismima dobro preplaše ugarskog kralja, ali i bosanskog bana. Stoga postoji mogućnost da su oni celu stvar ne samo preuveličali (to je sasvim sigurno) već možda dobrim delom izmislili.

Nekakvog kontakta između Venecije, Balšića i Altomanovića je sigurno bilo. Sama njegova priroda je ostala nejasna i Dubrovčani su o tome samo nešto načuli. Moguće da je Venecija stvarno predložila sve to, ali ostaje pitanje da li je župan uopšte pristao. No, to Dubrovčanima uopšte nije bilo važno jer su sada dobili idealnu priliku da konačno potkopaju župana upravo tamo gde je on najjači - na ugarskom dvoru. Ugarski kralj Ludvig I je bio veoma sujetan čovek (konačno koji političar na bilo kojem nivou to nije) i oni su zaigrali upravo na to. Predstavili su mu u svojim pismima da župan održava veze i sklapa saveze sa najvećim ugarskim protivnicima i to na ugarsku štetu. Kralj Ludvig I je reagovao sasvim spontano. Prisećajući se svega onoga što je učinio za župana odlučio je da ga zbog izražene nezahvalnosti uništi. Kako je bila u pitanju veoma jaka Venecija čiji bi ulazak u Dalmaciju značio ugarsku katastrofu to nije bilo vremena da se sa županom razgovara i da se proverava istinitost optužbi. Osim toga Dubrovčani su mogli da na pravo mesto doture koju kesu dukata (možda baš banu Gorjanskom) tako da je bio obezbeđen i dodatni uticaj na kralja.

Bilo bi veoma interesantno doznati kako se Lazar Hrebeljanović našao na raspolaganju baš u tom momentu. Da li su i tu Dubrovčani mogli imati umešane prste? A opet, s druge strane, moguće da je čitava operacija bila plod diplomatskog genija Lazara Hrebeljanovića. Mogao je i on sve to da zamisli i da uz pomoć Dubrovačke diplomatije sve to izvede na ovako elegantan način. U suštini moguće su sve kombinacije, ali bez obzira iz kog mesta potekle, sve su imale isti cilj - županovo uništenje. Čak se čini da je uloga Kotora neopravdano zapostavljena, jer konačno i on je bio ugrožen. Zašto bi bilo nemoguće da je upravo Kotor bio taj, a ne Dubrovnik, koji je sve inicirao? Sa županom oni su oduvek bili u dobrim odnosima tako da su mnogo sarađivali. Od onoga momenta kada je župan odlučio da Kotor žrtvuje u korist Balšića, ovaj grad prema njemu nije imao više bilo kakvu obavezu.

Bilo kako bilo, maksimalno je iskorišteno županovo nesnalaženje u politici i oslanjanje isključivo na zaštitu bana Gorjanskog. Kada je i ta zaštita nestala župan nije imao drugih mogućnosti da se pravda pred ugarskim kraljem, a očigledno da nije imao ni špijuna koji bi mu dostavili kakva se mreža oko njega plete. Jedna zaista sjajna vojnička karijera bila je pri zalasku i to isključivo zbog toga što nije imala političku podršku. Župan je sve stavio na mač i od njega će uskoro i da strada.
Stranice: [1] 2 3 ... 10