Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Skorašnje poruke

Stranice: [1] 2 3 ... 10
1
Zanimljivosti / Ruski spomenik mnogo stariji od egipatskih piramida
« Poslednja poruka Zoki poslato 08.12.2018. 21:50 »
Drveni spomenik Veliki Šigir Idol nađen na Uralu 1890. godine je, prema najnovijim rezultatima, 1.500 godina stariji nego što se ranije mislilo.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ruski spomenik mnogo stariji od egipatskih piramida
 
Jednom od najvećih ruskih bogatstava pravu starost utvrdili su nemački naučnici, a rezultati su senzacionalni jer je više nego duplo stariji od egipatskih piramida.

"Prvi pokušaj da se precizira starost Idola je bio 107 godina nakon njegovog otkrića, 1997. godine. Prve radiokarbonske analize su pokazale da je Idol star 9.500 kalendarskih godina, što je dovelo do sukoba u naučnom društvu. Da bismo isključili sumnje, doneta je odluka da se koristi najsavremenija tehnologija ne bi li se Idolu ponovo utvrdila starost", objasnili su iz Regionalnog muzeja "Sverdlovsk", gde se skulptura nalazi.

Istraživanja su sprovedena u Manhajmu, u Nemačkoj, u jednoj od najnaprednijih svetskih laboratorija u kojima se koristi tehnologija karbonskog datiranja, nazvana ubrzana masena spektometrija, na sedam minijaturnih drvenih uzoraka. Rezultati su bili zapanjujući - uzorci iz unutrašnjih delova Idola pokazali su starost od 11.000 kalendarskih godina. Takođe su saznali da je skulptura napravljena od ariša, koji je bio star najmanje 157 godina.

Jasne posekotine na deblu ne ostavljaju nikakve sumnje da je Idol bio napravljen od kamenih alatki sveže sečenog drveta.

Izvor je dodao da je istraživanje pokazalo da je Veliki Šigir Idol najstarija drvena skulptura na svetu, izvanredno otkriće, i ključ za razumevanje evroazijske umetnosti. Idol je približno istih godina kao i antropomorfne kamene strele pronađene u drevnom mestu Gobekli Tepe na prostorima današnje Turske.

To potvrđuje da su lovci i ribolovci iz Urala stvarali umetnička dela isto razvijena i monumentalna kao drevni poljoprivrednici na Bliskom istoku, rekli su iz muzeja.

Idol je očuvan kao da je u vremenskoj kapsuli. Stručnjaci pretpostavljaju da njegovi hijeroglifi sadrže kodirane informacije o stvaranju sveta.

Statua je visoka 2,8 metara, ali je prvobitno bila visoka 5,3 metra. Skoro dva metra artefakta nestalo je tokom 20. veka, ali je sibirski arheolog Vladimir Tolmačev nacrtao slike svih delova.

Profesor Mihail Žilin, vodeći istraživač Ruske akademije nauka na Institutu za arheologiju, ranije je izjavio da Idol proučavaju sa osjećanjem strahopoštovanja.

"Ovo je remek-delo, nosi ogromnu emotivnu vrednost i snagu, to je jedinstvena skulptura i ne postoji ništa drugo ovakvo na svetu", istakao je Žilin.

(Siberian Times)
2
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Tokom poslednjeg istraživanja stručnjaci su skenirali piramidu pomoću elektro-tomografije

Mesečeva piramida jedna je od najvećih građevina pretkolumbovske Amerike. Nalazi se u Meksiku, u ostacima drevnog grada Teotivakana, koji je postojao od III veka p.n.e  do VII veka naše ere.

Ka prenose meksički mediji, arheolozi su otkrili podzemni tunel ispod Mesečeve piramide koji verovatno vodi u grobnicu koja, prema mišljenju strucnjaka, simbolizuje podzemni, odnosno zagrobni svet.

Tunel je pronađen na dubini od osam metara i vodi ka prostoriji dužine 15 metara. Ulaz u tunel se nalazi na južnoj strani Trga Meseca, u neposrednoj blizini hrama, ali se smatra da postoji i drugi ulaz, negde na istočnoj strani.

Međutim, arheolozima je još uvek nepoznato šta se tačno nalazi u pogrebnoj prostoriji. Smatraju da je podzemni sistem prostorija simbolizovao zagrobni život i potoke svete vode boginje vode i Meseca, Čalčiutlikue.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Mesečeva piramida izgrađena je u periodu od 200. do 400. godine naše ere i korišćena je za obavljanja ritualnih ceremonija u čast boginje Čalčiutlikue.

Iskopavanja na ovom lokalitetu su vršena i tokom 1980-ih godina prošlog veka, a istraživači su tada pronašli ljudske ostatke sa deformisanim lobanjama, kao i artefakte izrađene od zelenog kamena.



editor.rs
3
Australijski lovac na zlato pronašao je grumen zlata teži od četiri kilograma koji bi mogao da vredi 190 hiljada dolara. Otkriće se dogodilo na južnom delu Zlatnog Trougla u australijskoj pokrajini Viktoriji, području koje je i ranije pretraživano.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Grumen je pronađen u petak, pa je dobio ime “Sreća u petak”. Otkrio ga je “stariji lovac na zlato koji je htio da ostane anoniman”, oko 30 centimetara ispod zemlje. Dan ranije na istom području je pronašao grumen veličine teniske loptice. “Prvo sam pomislio da se radi o otpadu, možda o staroj potkovici”, izjavio je srećni pronalazač  koji planira da kupi kombi kako bi proputovao Australijom, ali kaže da to ne znači da će se povući iz posla, nego nastavlja kao i do sada.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
4
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Arheolozi su u drevnoj izraelskoj luci Cezareji otkrili kolekciju zlatnika za koju se veruje da je sakrivena pre 900 godina, prenosi BBC.

Zlatnici su, zajedno s jednim parom zlatnih minđuša, pronađeni u bronzanom loncu sakrivenom između kamenja jednog starog bunara.

BBC navodi da se čini da su zlatnici, njih 24, sakriveni na mestu na kojem je kasnije neko trebalo da ih uzme, ali se to nije dogodilo.

Arhelozi su saopštili da je vlasnik verovatno poginuo kada je stanovnike grada masakrirala vojska krstaša 1101. godine.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Zlatnici iz 11. veka pronađeni su tokom iskopavanja i konzerviranja lokacije Cezareje.

Cezareja je bio antički grad i luka koju je krajem prvog veka pre nove ere sagradio Irod Veliki, tadašnji vladar Judeje, a čiji se ostaci nalaze na mediteranskoj obali današnjeg Izraela, na pola puta između Tel Aviva i Haife.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete




(Beta)
5
Pogled na istoriju Srbije / DESETI PEŠADIJSKI PUK ŠUMADIJSKE DIVIZIJE
« Poslednja poruka Miloš21 poslato 03.12.2018. 16:25 »
„LJUDI, MI NOĆAS IMA DA IZGINEMO“: HEROJSKI GOVOR KAPETANA CVIJOVIĆA KOJI LEDI KRV U ŽILAMA I PONOSOM ISPUNJAVA SRBE

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ovo je priča o onima koji su znali malo više. A koji su veru držali toliko visoko, da ih je i dovela pred vas. I, ta sto godinu stara priča ide ovako.

Šumadijska divizija. Kao i svaka od divizija srpske vojske, imala je četiri puka prvog poziva. Odnosno, četiri puta po oko 4.000 ljudi, koliko je bilo u svakom puku. Svaki puk je imao neki redni broj. Ovo je priča o “desetom”, pešadijskom. Umoran je bio. Desetkovan. Borio se po Mačvi, pa morao da se prebaci na jugoistok Srbije, jer su Bugari krenuli na tu istu Srbiju. A tamo, na jugoistoku… Deseti puk se našao u velikom problemu. Okružen sa tri strane, pretilo mu je uništenje jer su Bugari počeli da zatvaraju i jedini pravac za izvlačenje preostalih vojnika tog puka.

Pukovnik Tucović je, kako je zabeležio Milan Šantić tamo negde posle Velikog rata, pozvao jednog od svojih podređenih, komandira treće čete kapetana Radomira Cvijovića. Dao mu je naređenje koje se ne daje često. Da sa vojnicima ode i žrtvuje se kako bi ostali preživeli.

– Cvijoviću… Jedan bugarski bataljon prešao je večeras reku Vlasinu. On ima zadatak da nam preseče odstupnicu. Naređujem ti da od svoje čete uzmeš tri voda. Četvrti neka ti ostane u rezervi. Do sedam sati ujutru moraš pronaći taj bugarski bataljon i prebaciti ga preko Vlesine. Jesi li razumeo? – reče prvi čovek puka.

– Razumem, gospodine pukovniče. Ali vi znate da nijedan moj vod nema više od četrdeset pet redova. Ima li gde zapisano da su tri ovako bagljava voda iznurenih i propalih vojnika napala ceo jedan bataljon? Moja tri voda ne broje više od sto trideset ljudi, a treba da napadnu bataljon od hiljadu ili, možda, hiljadu i dvesta Bugara, koji su tek došli iz Trnova, odmorni i spremni za borbu. I još treba da ih potučem i preteram preko nebujale reke?

– Bogami, Cvijoviću, tako što do sad nije zapisano. Ali noćas ćemo i to zabeležiti.

– Onda, gospodine pukovniče, meni izgleda ovako: vi žrtvujete mene i moja tri voda da izginemo, da bi ste se vi mogli izvući i sačuvati puk.

vojnik- srbija

– Tako je. Ti pravilno misliš. Vidiš li one vatre u daljini? Ono su bugarske vatre. Zaokružili su nas sa svih strana, a sada je ovaj bataljon upućen da nam preseče i jedini prolaz koji je ostao. Ako mu to pođe za rukom mi smo zarobljenici.

– Dobro, gospodine pukovniče – reče kapetan Cvijović i, nedugo zatim, ode svojim vojnicima.

– Večeras ćemo otvoreno razgovarati, vojnici moji. Dobio sam jednu tešku zapovest. Kada se ona prevede na naš vojnički jezik, znači ovo: tri voda moje čete noćas će da se tuku i gušaju s Bugarima, jer Deseti puk mora da se spase pre zore. Dakle, ljudi, mi noćas ima da izginemo. Svaki od vas neka ponese fišeklije sa sto pedeset metaka, bombe i ašove. Veze nemamo ni s kim ni desno ni levo. Idemo u maglu, pa šta nam Bog da. Potrebno je samo da se čvrsto držimo jedan uz drugog.

Nastao je tajac među ljudima. Ona mučna tišina kao kada se mrtvi sahranjuju. Na licima “bagljavih” redova nije se moglo ništa pročitati: ni strah, ni užas, ni revolt. Oni su nemo ćutali i samo gledali u svog kapetana, čije su oči sevale kao munje ispod gustih obrva na kojima su svetlucale kapljice kiše i snage. A on nastavi:

– Vojnici, ako ima ko među vama pa se toliko uplašio i ne sme da krane, onda neka odmah istupi i kaže: “Ja ne smem!”, poštedeću ga i ostaviti u četvrtom vodu, a na njegovo mesto uzeću drugog, hrabrijeg vojnika.

Iz mraka se javi glas jednog redova:


– Gospodine kapetane, hoćete li i vi poći s nama?

-Razume se. Zar bih ja mogao napustiti četu?

– Onda ćemo poći svi! – odgovoriše prokisli vojnici, a na njihovim licima kao da zablista novi žar i snaga.

– Znači svi ćete sa mnom?

– Hoćemo svi!

srbija- rat- vojska- vojnici

Pripreme nisu dugo trajale. Navikli na ovakva iznenađenja, vojnici su dohvatili puške, napunili fišeklije municijom i svaki poneo tri bombe. Mokra šatorska krila prebacili su preko torbaka. To je bilo sve. Zar je njima potrebno što drugo, i zar su oni navikli na bolje? Tako se ide već godinu dana. I sad će krenuti u maglu, u planine na koje se sručila pomrčina hladnog oktobarskog neba, u sneg i kišu, u smrt… Kao četa beskućnika, četa izgnanika.

Vatre su se lagano gasile i cvrčalo je mokro granje. Možda su to poslednje vatre koje će ostati za njima.

– Kape skini! – kratko je komandovao kapetan Cvijović i prvi skinuo šapku sa glave.

Vojnici su to isto učinili. Njegove krupne crne oči, koje su maločas sevale kao vatrene munje, ispuni neka čudna, plemenita blagost. U mračno nebo on upre svoj molećivi pogled i, umesto da održi poslednji govor vojnicima, obrati se Bogu:

– Veliki Oče sviju ljudi, molim Ti se spasi i sačuvaj moje vojnike. Pomozi im u ovoj mračnoj noći i u nevolji. Njihov porod i njihove njive čekaju da se živi vrate. Budi nam milostiv kao što si uvek bio, jer mi nismo ušli u rat da otimamo i pljačkamo tuđe, nego da branimo svoja sela i svoje kuće koje su nam dedovi ostavili. Pokaži nam put pravde i pobede, put slave i časti. Blagosloveno ime Tvoje, Gospode, na vijeki vijekov! Amin!

Vojnici su se prekrstili i u čudnoj pobožnosti šaputali ime Gospodnje. A onda, kratka komanda ponovo je odjeknula kroz noć:

– Pokri s’! Napred!

Kapetan Cvijović je na jednom uzvišenju, baš nad potokom u kom su Bugari potražili spas od hladnoće, te noći naredio vojnicima da svako sebi iskopa jednu rupu, koliko da u njoj stoji. Rupe su bile na svakih sedam, osam metara. Kada je namamio neprijatelja na svoj položaj, dočekao ga je snažnom vatrom, a četvrinu vojnika hitro poslao da zađu okolo, u napušteni potok, pa da s leđa iznenade osvajača koji je već pošao uzbrdo. Bugarski bataljon je bio uništen. Preko 200 zarobljenika, preko 150 mrtvih. Ostali pobegli. Kapetan Cvijović je naredio da se mrtvi sahrane. Nad grob bugarskog komandanta, u čijim stvarima pronađoše dnevnik, a u njemu zapise kako su se vojnici bunili što idu u rat protiv Srba, staviše krst od granja.

A onda, za njega, za sve izginule Bugare… srpski vojnici ispališe – počasni plotun. Tek da nas, sto godina kasnije, podsete da neće ostati ništa od nas, osim naših dela i naše časti.

(Darko Nikolić)
6
Pogled na istoriju Srbije / Slučaj neustrašivog oficira Mihaila Madžarevića
« Poslednja poruka Miloš21 poslato 03.12.2018. 15:27 »
Austrougarska komanda je za hvatanje ili ubistvo Madžarevića nudila 50.000 kruna, kao i unapređenje u viši čin

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ovde Petar! – začulo se u telefonskoj slušalici.

— Koji Petar? Prezime!

— Ovde kralj Petar!

— Izvolite, Vaše veličanstvo! – skoči, kao oparen, stade mirno i petama udari jednu o drugu, srpski oficir.

— Za pokazanu i osvedočenu hrabrost prilikom prvog i drugog prelaska preko Save i porobljavanje neprijateljskih vojnika, ja vas pod današnjim danom unapređujem u čin poručnika.

— Hvala, Vaše veličanstvo!

— Tićili mi se takvi junaci u mojoj vojsci – uzvratio je kralj.

— Čuo nas Bog, Vaše veličanstvo!

Ovako je na bojnom polju tekao telefonski razgovor Mihaila Madžarevića, jednog od najhrabrijih i najpožrtvovanijih Valjevaca, najodlikovanijih srpskih ratnika u Velikom ratu. Rođen u Murgašu kod Uba, odrastao u Valjevu, bio je nosilac tri Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrne i Zlatne medalje za hrabrost, Ordena belog orla sa mačevima, Albanske spomenice, francuske Legije časti, engleskog Ratnog krsta. Sa samo 27 godina postao je major Vojske Kraljevine Jugoslavije.

Bio je Madžarević stručnjak za hvatanje neprijateljskih „živih jezika“. Na mačvanskom frontu, maja 1915. godine, saveznici su tražili da srpska vojska, uprkos mrtvim stražama na obe obale, pređe Savu, napadne austrougarske jedinice i olakša pritisak neprijatelja na francuske i ruske vojnike. Za izviđanje položaja Austrougara dobrovoljno se javio mladi pešadijski potporučnik Madžarević. Osmislio je da se iznenadnim prepadima na drugoj strani reke zarobljavaju pripadnici neprijateljskih stražarskih odeljenja, naročito oficiri, kidnapuju i saslušavaju.

Tako je u noći između 8. i 9. maja 1915. godine, sa 16 vojnika u tri čamca prešao Savu kod Vladimiraca, zarobio odeljenje od 20 austrougarskih izviđača sa starešinom i prebacio ih na srpsku stranu. Istragom su dobijeni važni podaci o snagama protivnika. Madžarević je odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima četvrtog reda, a njegovi vojnici Obilićevom medaljom za hrabrost. Slična akcija ponovljena je 22. maja, kada su srpski vojnici zarobili austrougarskog podnarednika, kaplara i sedam redova. Nekoliko dana kasnije, Madžarević sa tridesetak dobrovoljaca kod Prova, nadomak Vladimiraca, zarobljava osmoricu neprijateljskih vojnika, a potom i čitavo austrougarsko odeljenje! Ubrzo je dobio i drugu Karađorđevu zvezdu.

— Tokom borbe na Kajmakčalanu, zaslužio je i treću Karađorđevu zvezdu, kada je u pratnji jednog narednika, sa po dve bombe o pojasu i po jednom u rukama, neutralisao mitraljesko gnezdo Bugara na Kučkovom kamenu, odakle su nanosili velike gubitke našim snagama – kaže Marinko Lugonja iz Udruženja za negovanje tradicije i kulture valjevskog kraja. — Prethodno je u prisustvu prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i francuskog generala Franša Deperea, komandanta Solunskog fronta, Madžarević za tu akciju zatražio dozvolu od vojvode Živojina Mišića. Za taj podvig, Madžarevića je general Depere odlikovao svojim Ordenom legije časti! Vojvoda Mišić vanredno ga je unapredio u čin majora.

Početkom septembra 1916. godine, pred zoru, bio je u izviđanju protivničkih položaja na Pločama. Bombama je primorao četvoricu austrougarskih vojnika na predaju. Kada je čuo za tu njegovu akciju, regent Aleksandar unapredio ga je u kapetana druge klase. Sredinom aprila 1918. godine, bio je na čelu patrole koja je obavila prepad na mitraljesko odeljenje na Ferdinandovoj kosi.

— Ovakvih i sličnih akcija Madžarević je izveo na desetine, te je zbog toga smatran za najhrabrijeg vojnika valjevskog kraja – ističe Lugonja. — Ne čudi onda što ga je Austrougarska vrhovna komanda ucenila na 50.000 kruna, a onome ko ga zarobi, ili ubije obećala unapređenje u viši čin. Svoje najvažnije doživljaje iz Velikog rata, objavio je u knjizi „Kroz sjaj i senke rata“. Bio je najmlađi major srpske, odnosno jugoslovenske vojske i jedini oficir koga su vanredno unapredili kralj Petar, regent Aleksandar i vojvoda Mišić.

Oženio se 1919. godine Vidosavom Šavić, ćerkom prote iz Batkovića kod Bijeljine, imali su sina Momčila i ćerke Dušanku i Ljubicu. Demobilisan je 1920. godine, a kada je izbio Drugi svetski rat, odbio je poziv Milana Nedića da pristupi njegovim formacijama, te je posle hapšenja i boravka u logoru Banjica odveden u zarobljeništvo u Nemačku.

— Po završetku Drugog svetskog rata, Mihailo Madžarević odbio je da se vrati u komunističku Jugoslaviju, pa je otišao u SAD, živeo u Viskonsinu, u državi Ilinois – kaže Lugonja. — Uživao je veliki ugled među tamošnjim Srbima. Sahranjen je na srpskom groblju u Libertivilu.

RADIO U ŠEĆERANI
— Posle Velikog rata, bio je Madžarević u službi u više garnizona jugoslovenske vojske, a 1931. godine penzionisan je u Gvozdenom puku u Beogradu, po jednom izvoru jer nije imao uslova za dalje napredovanje, a po drugom iz političkih razloga – ističe naš sagovornik. — Neko vreme radio je u Fabrici šećera na Čukarici u Beogradu. Pred Drugi svetski rat bio je poslanički kandidat na listi Dimitrija Ljotića u Tamnavskom i Posavskom srezu na parlamentarnim izborima. Znajući za njegove ratne podvige i neustrašivost, Ljotić i Nedić u leto 1941. godine nudili su mu mesto komandanta žandarmerije, što je Madžarević odbio, te je ubrzo uhapšen.

Autor Branko Puzović
Izvor Večernje novosti
7
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Švajcarski naučnici su bili veoma iznenađeni kada su prilikom istraživanja otkrili nešto neobično: u pitanju je bronzana ruka.

U isto vreme su bili začuđeni, ali i svesni da su pronašli nešto veoma važno jer nikad do sada ovakav predmet nije pronađen na području Evrope. Upravo zbog tog razloga naučnici ne mogu tačno sa sigurnošću da daju odgovor za šta se koristila ta ruka i kome je pripadala.

Tzv. “Hand of Preles” je pronađena 2017. u blizini jezera Biel kraj Berna u grobu zajedno sa bronzanim bodežom. Pronađeno je i ljudsko rebro. Ovog leta arheolozi su radili na tom istom nalazištu gde su pronašli ostatke kostura muškarca.

U njegovom grobu se nalazio bronzani broš, bronzani ukras za kosu i zlatni komadi koji su možda takođe bili deo bronzane ruke. Naime, na bronzanoj ruci se nalazila i široka zlatna narukvica. Prema mišljenju stručnjaka, ona je verovatno bila simbol moći, ali oni ne znaju je li bila deo neke skulpture ili je možda bila ukras na vrhu štapa. Datiranje ugljenikom je pokazalo da je nastala u razdoblju između 1500 i 1400 pre nove ere.

Ovde se radi o verovatno najstarijem predmetu na svetu izrađenom od bronze koji prikazuje deo ljudskog tela.

Kada bi se otkrio identitet čoveka čiji su ostaci pronađeni u grobu, moglo bi se saznati i čemu je služila ruka. On je prema mišljenju naučnika bio važna osoba, a ruka dokaz moći, pripadnosti društvenoj eliti ili čak znak božanstva. Ako je bila deo skulpture, onda se ovde možda radi o najstarijoj skulpturi na području Evrope.

Arheolozi iz Berna trenutno sprovode detaljna istraživanja i analize pa se očekuje da će za nekoliko meseci imati odgovore.
8
DEČAK SA SLAVNE SLIKE: Šest puta ranjavan, tri puta odlikovan, nakon rata je postao ČUVENI SRPSKI GLUMAC

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Njegova fotografija je obišla svet. I danas izaziva divljenje – mali, sićušni ratnik koji prkosno stoji na braniku pred nadolazećim zlom. Ušla je u ratne albume i bila nezamenjiva u svim publikacijama kao simbol teških dana, velikih borbi i sjajniog otpora srpske vojske u Velikom ratu. Ipak, da li znate ko je dečak sa nje?

Kada se pomenu deca-ratnici iz Prvog svetskog rata, najveći broj ljudi u Srbiji odmah pomisli na Momčila Gavrića, osmogodišnjeg kaplara, koji je ušao u legendu kao najmlađi vojnik svih vremena.

Ipak, ova junačina nije bila jedino dete koje se tih nesrećnih dana Velikog rata dohvatila puške i stala u odbranu domovine!

Ovo je Dragoljub Jeličić, dvanaestogodišnji branilac Beograda:

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Dragoljub Jeličić je bio sin izbeglica sa Korduna koji su prebegli u Šabac zbog terora koji je u Austrougarskoj zavladao nad Srbima. Rođen je 1902. a pošto je kao mali ostao bez cele porodice, bez igde ikoga, u martu 1912. godine, krenuo je za Beograd.

U prvo vreme po dolasku prodavao je novine, a vikendom je radio na ringišpilu. Po izbijanju Prvog balkanskog rata, prijavio se u vojsku, ali je zbog godina odbijen.

Mali ratnik velikog srca

Početak Prvog svetskog rata zatekao je Dragoljuba u Beogradu. Učestvovao je u odbrani srpske prestonice i upravo tu, na Kalemegdanu, ga je na fotografiji zauvek ovekovečio jedan francuski reporter.

Dragoljub je stigao i do borbi u Mačvi, Jadru, Drini… Na Mačkovom kamenu ranjen je dok je zamenjivao poginulog mitraljesca.

Nakon pada Beograda, krenuo sa srpskom vojskom prema jugu. Primetio ga je kralj Petar I Karađorđević, i saznavši za njegovu sudbinu, naredio da ga pripreme i urede kao pravog srpskog vojnika.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Glas o njemu stigao je i do Arčibalda Rajsa koji u svojoj knjizi “Šta sam video i doživeo u velikim danima” posvećuje jedan deo dečaku koji “puca iz puške i baca bombe”.

– Kada je ranjen u ruku, vade mu kuršum u Niškoj bolnici. Nije hteo da se dade uspavati za operaciju. Izdržao ju je bez ijedne reči – zapisao je Rajs.

Dragoljub je sa jedanaest postao redov. Kroz bitke je stekao činove kaplara, podnarednika i narednika. Sa nepunih 14 godina bio je najmlađi podnarednih, učesnik Solunskog fronta. U borbama je šest puta ranjavan i tri puta odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.

Nakon Velikog rata – u još jedan rat, pa pravo na “daske koje život znače”

Dragoljub Jeličić učestvovao je i u Drugom svetskom ratu. Poznato je da je preživeo nacističke kazamate, a kraj rata dočekao je u partizanskoj uniformi.

Nakon Drugog svetskog rata posvetio se svojoj velikoj strasti – glumi. Bio je član Udruženja dramskih umetnika Beograda. Zapamćeno je da je bio sjajan komičar i nakon Beograda, Jagodine, Skoplja, Tuzle i Rijeke, obreo se u Narodnom pozorištu u Nikšiću.

Umro je 1963. u 61. godini, a iza njega je ostavio tri kćerke. Njegovi potomci i danas žive u Nikšiću.



(Dnevno.rs)

9
Velika privatna riznica iz samurajskog doba: U velikom ćupu pronađeno 260.000 komada metalnog novca iskovanog u Kini


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Na lokalitetu gde je bila rezidencija jednog samuraja iz 15. veka u blizini Tokija pronađen je zakopan keramički sud velikih dimenzija u kome je pohranjeno 260.000 komada metalnog novca iskovanog u Kini.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kako je saopštio arheolog Jošijuki Takise, a preneo američki časopis "Archaeology" takva količina metalnog novca značajno prevazilazi ukupnu sumu novca koja je bila u opticaju u tom regionu i predstavlja jednu od najvećih privatnih riznica tog perioda.

nezavisne.com
10
Zanimljivosti / Natpis na drevnom prstenu potvrđuje da je pripadao Pontiusu Pilatu
« Poslednja poruka Max poslato 30.11.2018. 22:15 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Naučnici u Izraelu su na prstenu pronađenom šezdesetih godina dešifrovali ime rimskog prefekta Judeje Pontija Pilata, koji je, prema Jevanđeljima, osudio Isusa Hrista na smrt.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kako piše "Harec", natpis je pročitan tek u naše vreme, primenom sistema čišćenja i specijalne tehnike fotografisanja prstena. Kako se navodi, Pilatovo ime je u toj epohi bilo retko.

"Ne znam nijednog drugog Pilata iz te epohe, a prsten ukazuje na to da se radilo o čoveku na visokom položaju", izjavio je profesor Dani Švarc.

Kako se pretpostavlja, prsten je mogao da bude korišćen kao pečat i pripadao je i Pilatu i službenicima njegove administracije.

Sputnik
Stranice: [1] 2 3 ... 10