Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Dražino blago sakriveno u Pranjanima i Ivanjici  (Pročitano 1487 puta)

Van mreže Milan77

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 250
  • Ugled: +9/-0
Dražino blago sakriveno u Pranjanima i Ivanjici
« poslato: 29.03.2015. 14:21 »
Jedna od najzanimljivijih tajni Drugog svetskog rata na ovim prostorima i dalje ne prestaje da golica (pohlepnu) maštu nekih. Reč je o ostacima zakopanog blaga ravnogoraca koje je navodno pronađeno u Pranjanima, na planini Mučanj u Ivanjici i traženo u Ovačar Banji, ali nije pronadjeno.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Zagonetni Bil Hadson (levo) u društvu Dragoljuba Draže Mihailovića i nepoznatog Crnogorca

Bukurešt, 1946. godina. Iako nije poznato, tih godina je gomilanje raznih špijuna u glavnom gradu Rumunije bilo toliko da mirne duše može da se poredi s Bečom, koji je za takve delatnosti bio bogomdan, kako je to i Grejem Grin opisao u „Trećem čoveku”. Rade hoteli, noćni život je vrlo bogat, pa sve to donosi Bukureštu titulu „malog Pariza”. U hotelu „Atena palas” dva stranca su vodila zanimljiv razgovor. Jedan od njih bio je major Bil Hadson, vojni ataše u britanskoj ambasadi, a drugi Štefan Coler, mađarski Jevrejin, britanski trgovački opunomoćenik za drvo, za region istočne Evrope.

Na prvi pogled uobičajen razgovor dvojice poznanika, ali kada se zna da je Hadson bio profesionalni obaveštajac, koji je predvodio misiju saveznika pri štabu đenerala Draže Mihailovića, stvari postaju mnogo zanimljivije. Coler mu je bio neophodan pošto se po prirodi posla slobodno kretao celim Balkanom, gde je nabavljao drvo neophodno u izgradnji razrušene Engleske. Ponudu koju je dobio od Hadsona teško je mogao da odbije. Radilo se o četvrtini zlata koje su Englezi u toku rata padobranima spuštali ravnogorskom pokretu, koje je bilo sakriveno, a mesto je znao Hadson.

Britanska pomoć je, inače, bila više nego skromna, retko kad veća od prijateljskog tapšanja po ramenu i pohvala preko radija, pa se dešavalo da, uz malu količinu oružja, stigne municija totalno različitog kalibra, preostala od nekog ratnog plena. Ipak, u toku 1943. godine, iz aviona su izbacivane i pošiljke za zlatom i dijamantima, koje su ravnogorcima trebalo da pomognu u nabavci materijala. Zlato su Englezi prikazivali kao svoju pomoć, a zapravo je poticalo od kraljevske vlade u Londonu i jugoslovenskih zlatnih rezervi zatečenih u inostranstvu u trenutku izbijanja rata. Od istog zlata su uredno naplatili i svaki metak i zavoj izbačen u Jugoslaviju.

Malo vama, više meni

Po jednoj verziji, Hadson je za mesto skrivenog zlata znao tako što je zajedno sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem zakopao dve konzerve prilikom brzog povlačenja iz sela Pranjana kod Čačka, kada je štab napala Četvrta proleterska brigada. Po drugoj, svedoci koji su bili pri štabu tvrdili su da je Hadson veći deo zlata iz pošiljki zadržavao za sebe, dok je ravnogorcima prosleđen tek mali deo. U prilog ovome govori i podaak da su četnici i Hadson zajedno dočekivali pošiljke, uvek bacane iznad Pranjana, kada su u njima bile uniforme i sanitetski materijal. Za posebne pošiljke, u kojima su bili zlatnici, zaduženi su bili samo Hadson i Englezi koji su se u tom trenutku nalazili u štabu.

Lavovski deo ovog zlata Hadson je zakopao, da mu se nađe za posle rata.   Tu su i ravnogorci i Hadson računali da će doći neka bolja vremena, a jedini problem bio je u tome što su im se po tom pitanju gledišta prilično razilazila. Ravnogorci su se nadali omasovljavanju pokreta, nastavku borbe, dok je lukavi Hadson računao da sam dođe po zlato, čim se rat završi.

Rat se završio, ravnogorci su bili ili pod zemljom, ili u odmetništvu, ili u emigraciji, pa je Hadson mogao da sprovede svoju privatnu operaciju, nazvavši je „Kengurov skok”.

Hadson je Coleru opisao Pranjane, gde treba da krene od sela, od vodenice niz potok 35 koraka, da se okrene vojnički „nalevo”, napravi još 15 koraka i dođe do dva drveta. Od kupastog drveta sa velikim korenjem van zemlje, tri koraka na sever i tu treba da se kopa do dubine od 40 centimetara. Uzeli su u obzir i da je Coler znatno niži od Hadsona, pa su mu i koraci kraći. Na kraju su precizno izračunali da se na deset Hadsonovih dodaje jedan Colerov korak.

Sve je utanačeno i Coler je već sutradan u Hadsonovom automobilu krenuo put srpskih planina. Pre rata radio je u Jugoslaviji, dobro je govorio srpski, a imao je i poznanike u preduzeću „Šipad”, koje se bavilo trgovinom i preradom drveta. Iako je dogovoreno da po dolasku ni sa kim ne stupa u vezu bez preke potrebe, da koristi isključivo javne govornice, on odmah po dolasku iz jedne od njih zove svog starog poznanika, šumarskog inženjera i nagovara ga da zajedno krenu u procenu nekih šuma po zapadnoj Srbiji.

Bunkeri u automobilu

Pravo iz hotela „Mažestik”, u kome su se okupljali stranci, pripadnici raznih misija u Jugoslaviji, a osoblje mahom činili pripadnici OZNA (Odeljenja za zaštitu naroda), kreću ka Čačku. Može samo da se zamisli kako je tada savremena „lanča” upadala u oči dok se tociljala izlokanim džadama srpske provincije, maltene kao svemirski brod. Od Beograda, preko Gornjeg Milanovca i Takova, nekako su se dokotrljali do Pranjana.

Kada su konačno našli traženu šumu, Coler se šećkao okolo, nešto brojao, pa je inženjer posumnjao da namerava da uspostavi vezu sa nekom odmetničkom grupom, kojih je bilo mnogo u tom kraju. Kada ga je razuverio, Coler je posle nekoliko odmerenih koraka iz putne torbe izvadio vojnički ašovčić i počeo da kopa kao mahnit. Posle nekoliko minuta u rukama je imao konzerve, iz kojih je izvadio dve kese od šatorskog krila i zapanjenom inženjeru pokazao gomilu zlatnika i dijamanata. Pošto ga je od tog trenutka proglasio svojim saučesnikom, inženjeru nije ostalo drugo nego da sarađuje.

U povratku ih je zaustavio mladi oficir OZNE, koji je hteo da ih legitimiše, pošto je stranac ne samo u Pranjanima tada uvek izazivao pažnju. Coler je odmah digao dreku, pozivao se na ratno savezništvo, ali ih je oficir ipak naterao da odu u stanicu OZNE za Gornji Milanovac, radi rutinske provere. Na putu je motor počeo da krklja, pa je Coler zaustavio auto i, dok je nešto petljao i čekićem popravljao ispod haube, sakrio je kese sa zlatom u bunkere, napravljene pored motora. Pokazalo se da je, kad je Coleru pozajmio svoj automobil, Hadson mislio na sve. Kada su stigli u stanicu, Coler je sam predlžio da ga pretresu, na šta je nesrećni inženjer samo menjao boje. Kad nije pronađeno ništa sumnjivo, nastavili su put.

Ono što nisu znali bilo je da ih je mladi oficir pratio još od Beograda, od „Mažestika”. OZNA je imala podatak da neki Englez traga za „Dražinim blagom” po nalogu Hadsona, ali ništa nisu mogli da dokažu. Lovci na blago stigli su u Beograd, gde je inženjer dobio sitan bakšiš, u odnosu na vrednost zlata, ali je ipak morao da ćuti, budući da je bio upetljan do guše.

„Slučajan susret”

Coler je preko misije Unre zlato poslao diplomatskom poštom u britansku ambasadu u Budimpešti, a oni odatle Hadsonu u Bukurešt. Da bi zavarao trag, u Beogradu je proveo još nekoliko dana na beznačajnim sastancima u Ministarstvu šuma, a zatim se pridružio Hadsonu u Bukureštu.

Dobio je svoj deo, 100 zlatnika, oko pola kilograma zlata. Hadson mu je predložio da još jednom skokne u Srbiju, ovaj put na planinu Mučanj, iznad Ivanjice, gde je u dve kutije od eksploziva pohranjeno još veće blago. Izgleda da je to bio deo koji je britanski obaveštajac sklonio sam. Uputstvo je bilo slično, drveće, broj koraka, a dobio je čak i mapu, sakrivenu u postavu šešira koji je posebo naručio za tu priliku.

Coler je opet našao svog nevoljnog saučesnika inženjera, zapretivši mu da će ga prijaviti ako mu opet ne pomogne (i ovog puta pokupio je i trećeg člana družine, nekog Jevreja antikvara, koji je čudom preživeo rat, i koji je pristao da pomogne, a da mu se da deo zlata.

Pri povratku sa sastanka, inženjera kao slučajno sreće onaj oficir Ozne i privodi ga u centralu. Ovaj shvata da mu je bolje da kaže kakvim su se to šumsko-poljoprivrednim radovima bavili po Pranjanima i kakav izlet planiraju po Mučnju, nego da ga pojede mrak. Islednici ga podučavaju da kaže da se razboleo, pa na put odlazi samo antikvar. Po uputstvu pronalazi mesto, otkopava dve kutije s natpisom „eksploziv”, a njihovom sadržaju mogao je da se divi samo dok mu na leđa nisu skočila dva kršna seljaka, zapravo prerušeni oficiri Ozne. Uopšte, tih dana se na Mučnju pojavio zavidan broj uredno obrijanih seljaka u novim odelima, a vašara u blizini nigde.

Coler je uhapšen u „Mažestiku”, dok je čekao isporuku, sa sve šeširom koji je pokušao da sakrije ispod šanka. Dobio je sedam godina kopanja, ovaj put u kazneno popravne svrhe. Hadson je ostao bez lepog dela plodova svog rada za vreme rata, a 1947. je i britanska Služba saznala za ovu njegovu delatnost. Da ne bi brukali i sebe time što će optužiti svog ratnog heroja, predložili su mu da se skloni, i on je nestao negde u Južnoj Africi, gde je udobno živeo sve do 1995. godine, najverovatnije ne samo od penzije.

 
* * *

Postoji i priča o trećem, najvećem delu ravnogorskog blaga, zakopanog negde u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Udba je 1965. godine, po nalogu svog neprikosnovenog šefa Aleksandra Rankovića, izvela akciju „Morava” u kojoj je pretražena cela Ovčar Banja. Sa sobom su vodili i ravnogorca koji je navodno znao mesto, ali je ovaj ugrabio priliku da se ubije, pa je Udba ostala praznih šaka. U nekim krugovima govorkalo se i da je ova akcija bila jedan od razloga uklanjanja Rankovića sa svih položaja u državi.

Priče do dana današnjeg ne prestaju, a u Ovčar Banji se svako malo pojavljuju ljudi koji ni malo ne liče na planinare.

Iz podmornice na planinu

Hadson je bio kapetan britanske armije, kasnije major, pa i pukovnik. Rođen je u Južnoj Africi. Od 1936. do 1940. godine radio je u Jugoslaviji kao rudarski inženjer, a živeo je u Krupnju. Radio je u rudnicima antimona u Podrinju. Govorio je šest jezika, a srpski gotovo kao da je ovde rođen.

U britansku specijalnu službu SOE stupio je 1940. godine. Dvadesetog septembra 1941. iz podmornice „Trijumf” iskrcao se kraj Petrovca u Crnoj Gori. S njim su bili i majori jugoslovenske vojske Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović, kao i radista Veljko Dragićević. Posle mesec dana u Crnoj Gori, krenuli su u Srbiju u štab pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića. Usput je proveo nekoliko dana u Užicu, u partizanskom Vrhovnom štabu, da bi konačno stigao na Ravnu goru. U štabu Mihailovića bio je do 1944. godine, kada je s grupom od 500 savezničkih pilota evakuisan sa aerodroma u Pranjanima. 

Pustolov, kakvih je bilo mnogo u tom vremenu i na tim zadacima, nije ratovao samo za državu i ideale, već – pokazalo se – mnogo više za sebe.

Izvor: Politikin zabavnik

Autor:  Nemanja Baćković

Ilustrovao:  Milan Ristić

broj: 3211/2013