Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Žene u srpskim ustancima  (Pročitano 13220 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #15 poslato: 17.10.2013. 02:22 »
Trijumfalan povratak

Jelena konačno stigla u Beograd. Udaja ćerki Save i Sare.


I SILNIKU, kakav je bio Miloš, polako je isticalo vreme. U leto 1839. godine doživeo je da bude proteran iz Srbije. Dok su sastavljane kombinacije ko će da nasledi Miloša, u punoj neizvesnosti, šansu koriste pristalice Karađorđevića. Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević, preko Stefana Stefanovića, sada ministar pravde, pozivaju voždovog sina Aleksandra i njegovu majku Jelenu da krenu u Srbiju...

Ovog puta oni su prešli granicu, stigli nesmetano do Negotina, što je kod Obrenovića izazvalo opštu pometnju, jer su oni i bez Miloša bili nosioci vlasti. Ministar policije Đorđe Protić, vatreni pristalica i zaštitnik mladog kneza Mihaila, nalaže istragu: ko je i kako pozvao Karađorđeviće u Srbiju? Istraga i ministar su uspeli samo da odlože njihov dolazak u Beograd i ništa više.

Početkom oktobra 1839, posle punih 26 godina, Jelena je stigla u Beograd. Ceo javni, ali i politički život počeo je da se vrti oko Jelene. Više od dva meseca obilazili su je ”gospoda i gospođe”, o čemu su i novine izveštavale. Jelena je bacila u zasenak i sina Aleksandra, kome je data služba u beogradskom sudu. A ubrzo ga je knez Mihailo (gle apsurda!) uzeo za svog ađutanta. Jelena je kod Mihaila i njegove majke LJubice mogla da se ponaša kako hoće i da izvoljeva do kraja.

Iako je živela 75 godina, Jelena nije doživela da vidi kako njen sin Aleksandar polaže svečanu zakletvu i postaje te iste jeseni knez srpski, nasleđujući svog oca, vožda Prvog ustanka.

Dok je Karađorđe samo udavao kćeri, Jelena je poživela i da ženi sinove... Najstarija Sava se i prva udala. NJen izabranik je bio Antonije Ristić, rodom iz Kamenice rudničke. Inače, bio je momak bezbednjak kod samog vožda. Od svih momaka koji su defilovali kraj njenog oca, ovaj joj je bio i najmiliji. Ovi momci su čuvali Karađorđa kad je bio u Topoli, ali i kuću i ukućane. Sava svoja osećanja nije krila pa joj ni zadevanje mlađih sestara nije smetalo da voljenom poklanja jabuke...

Vožd je vodio bitke, špartao beogradskim pašalukom, ali je morao da nađe vremena i za svoju prvenicu; Savka je odlučila da se uda za Antonija. Vožd je to blagoslovio i po mišljenjima mnogih postupio nepravedno kada je zeta promovisao u vojvodu, a da to zet nije zaslužio. Po temperamentu je bio vatra živa i više se ponašao kao sin, a ne kao voždov zet. A tek kada je novim položajem postao moćan, tek tada je postao i opak. Pošto su živeli u Karanovcu, Antonije više nije imao nikog iznad sebe: pljačkao je, bogatio se, ali bio je i nemilosrdni ubica. Promenio je prezime u Pljakić. On se sreće kod mnogih memoarista kao jedan od malobrojnih Srba koji su imali ličnog dželata, čoveka koji se nije stideo nijedne svoje žrtve. Pored kuće u kojoj su se rađala deca, nicalo je i groblje, na kojem je upokojena i neka nesrećna veštica.

Antonije je sa porodicom i voždom izbegao u Rusiju, u kojoj je i umro 1832. godine, a Sava je poživela još 15 godina, sklopivši oči 1847. godine. Antonijevo junaštvo u ustaničkim okršajima nije promaklo ni Simi Mlutinoviću, koji mu je posvetio čak i pesmu.

Sara se udala u vreme žestokih ustaničkih okršaja 1810, i kao i starija sestra u sudbinu dobila vojvodu Nikolu Karamarkovića. O Nikoli je ostalo malo svedočenja. Zbg čega hroničari ustanka ovu osobu retko spominju, teško je razumeti. O njemu je tek 38 godina od smrti Nikole, svoja sećanja izneo Petar Jokić. Jokić, koji je bio nerazdvojan sa Karađorđem, podseća da je upravo Karamarković zamenio Milana Obrenovića na mestu užičkog vojvode. Nikola je bio iz Lunjevice i oženio se 1819. voždovom ćerkom Sarom. Na Torniku više Sokola bio je glavni šanac tvrđava ustanika valjevske nahije, a gradio ga je i njemu krvario Hadži Milentije. Kada je Milentije unapređen u vladiku, za zapovednika šanca postavljen je Nikola Karamarković, koji je po Jokiću ”rđavo vladao”, zbog čega ga je vožd zatvorio u tamnicu.

Nikola je sa Sarom imao samo ćerku Katarinu, koja se udala za beogradskog trgovca Koču Pešika. Sara se preudala za Todora Bojanića, velikog Srbina iz Hercegovine, koji je i sam krenuo sa izbeglim ustanicima. Sara je rodila četvoro dece sa Todorom, živeli su u Šapcu. Jednom udovica, Sara je postala i sa drugim mužem: umrla je posle Todora, godine 1857.

ŽALOST

ŽIVELA je Jelena i u radosti i u suzama (radosnicama), dve godine i pet meseci. Umrla je u ponoć 28. januara 1842. godine. Pre toga je pred novinarima izjavila da ima samo jednu želju - da bude sahranjena u Topoli pored svog Crnog Đorđa, u mestu ”svojih najlepših uspomena”.
Niko pre Jelene nije u Beogradu tako dostojanstveno ispraćen na večni počinak. Prednjačili su upravo Obrenovići, Mihailo i LJubica, prateći po ciči i snegu voljenu kumu od Beograda do Topole.

Izveštač ”Narodnih novina” svoj izveštaj je završio rečima da je ”plakalo sve što je srpsko”.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #16 poslato: 17.10.2013. 02:23 »
Rođeno šestoro unučadi

Sve tri voždove ćerke, posle mučeničkog izbeglištva, vratile se u Srbiju opismenjene. Sin Aleksandar postavljen za kneza i – proteran.


POLA se udala iste godine kada i Sara, opet za osporavanog vojvodu. Treći voždov zet bio je jedan tanani Jovica Milovanović, đak Velike škole, sinovac Mladena Milovanovića, predsednika ustaničke vlade i čoveka do kraja odanog Karađorđu. Pola je posle dve godine umrla, ali se ne zna od čega, kao ni to da li je iza sebe ostavila porod. Kada je školovanje bilo u pitanju, ni čuvena Velika škola sa slavnim Dositejem, inače otvorena tokom ustanka, ženskoj čeljadi nije otvarala vrata.

Stamena je bila najmlađa, inače, meuzimica u svakom pogledu. Ali, mažena i pažena nije imala sreće sa muževima. Prvo joj je umro Dimitrije Ristić 1834, o kome se, inače, malo zna. Zatim se preudala za Iliju Čarapića, koji je prerano umro 1844. Poznato je da je sa Čarapićem rodila ćerku i sina.

Sve tri voždove ćerke vratile su se posle mučnog izbeglištva u zavijač. Voždu se rodilo šest ženskih i četiri muška unuka. U izbeglištvu su se sve tri i opismenile i po povratku u Srbiju donele izvestan kvalitet u životu.

I oba voždov sina bila su oženjena. Stariji, Aleksa, bio je nestašan, i s njim su roditelji imali muke. Posle Velike škole u Beogradu i smrti učitelja Dositeja Obradovića, nastavio ješkolovanje u Rusiji. Iako je kao carski pitomac uživao sve privilegije, Aleksa je stalno zahtevao od roditelja da mu šalju novac. Neuredan život, koji je vodio, narušio mu je zdravlje.

Bio je oženjen Marijom Trokin, ćerkom Nikolaja Trokina, dvorskog maršala ruskog cara. Kratko su poživeli: Marija je umrla 1827, a Aleksa tri godine kasnije. Iza njih je ostao sin Đorđe koji je poneo dedino ime. NJega je preuzela baka Jelena i tetka, tako da se on u Beogradu oženio sa jednom lepom i bogatom Sarom, ćerkom glasovitog Miše Anastasijevića: imali su dva sina, Aleksu i Božidara.

Mlađi voždov sin, Aleksandar, bio je sušta suprotnost starijem bratu Aleksi. On je bio više majčinske naravi, uz nju je odrstao i školovao se. On uopšte nije bio konfliktna ličnost, nije imao očevu ratobornost i plahovitost. Majka Jelena je bila najzaslužnija što se oženio sa 24 godine, sa 17-godišnjom Persidom, ćerkom Jevrema Nenadovića, iz poznate valjevske porodice koja je ostavila značajan politički i istorijski trag kod Srba.
Tako je **nemi** Aleksandar uspeo gotovo bez izgovorene ružne reči, a kamoli krvi, da postane knez i da uspešno vodi Srbe, formirajući i institucije koje su vodile ka državi Srbiji.

Aleksandar je bio proteran iz Srbije, ali to nije doživeo tragično. Više je patila njegova ambiciozna žena Persida. U zaveri koja je bila organizovana radi promene dinastije u Srbiji i u kojoj je ubijen Mihailo Obrenović - kada pučisti ipak nisu uspeli da promene vlast - Persidin angažman bio je veći nego Aleksandrov. Ona je angažovala neke svoje rođake, trgovce iz Valjeva, opremila ih oružjem i novcem ne bi li izvršili atentat. Oni su u maju 1868. godine u tome i uspeli, kada su u šumi Košutnjak kraj Beograda, ubili kneza, ali nisu uspeli da stignu u zdanje vlade i parlamenta, jer je zatajila tzv. Vojna komponenta.

AMBICIJE

PERSIDA i Aleksandar imali su mnogobrojni porod: četiri ćerke i šest sinova. Od sinova, Petar je nekako najviše podsećao na dedu, pa je od malih nogu govorio kako će osvetiti dedu i vratiti vladarsku krunu Karađorđevića u Srbiju.

Voždova žena Jelena i mlađi sin Aleksandar nisu imali u politici nikakvih ambicija. Želja im je bila da se vrate u zavičaj, da budu pokorni knezu Milošu Obrenoviću i da mirno žive. To se najbolje vidi iz pisama koje su oboje pisali Milošu i njegovoj ženi LJubici. Oboje su bili presrećni kada im je ta želja bila ispunjena. Aleksandar je dobio državnu službu i bio je svedok dinastičkih sukoba. Obrenovići, najpre Miloš, a potom i njegov sin Mihailo, bili su proterani iz Srbije. U akcijama koje su tome prethodile nije učestvovao Aleksandar, kao ni njegova majka. Savetnici, među kojima je najmoćniji bio Toma Vučić Perišić, imali su svoje statuse: Aleksandar je doveden, kao isprošena devojka, na mesto naslednog kneza.

Kako je igrom političara došao tako je i sklonjen njihovim igrama posle 16 godina. Naravno, izgubio je i kneževsku titulu.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #17 poslato: 17.10.2013. 02:26 »
Pravedan prema ženama

Vožd je želeo da Srpkinjama svane pred turskim zulumćarenjem. Hajduk Veljkovi problemi.


AKO bi voždu sudile žene, ne one iz današnjih organizacija tog tipa, za njegov odnos prema njima, ženama, sigurno ne bi bio osuđen. Možda bi bio i pomilovan, jer on, iako silan i osoran, nije na njih atakovao, nijednu nije obeščastio niti je zbog tzv. čiste seksualnosti nekoga silom priveo.

Vožd je prema ženama bio pravedan, odnoseći se prijateljski, očinski i bratski. Kažu, bio je moralan čovek. Svoju ulogu u ustanku i srpskoj revoluciji shvatao je i kao obavezu da i Srpkinjama svane pred turskim zulumćarenjem.

Crni Đorđe je imao drugi problem: kako da obuzda svoje potčinjene, čak i vojvode, koji su često bili agresivni i netolerantni prema ženama. Ponekad gori i od samih Turaka, koji su često personifikovali seksualno siledžijstvo. To mu je stvaralo ogromne nevolje u vođenju ustanka, skoro toliko da su ljudi kadkad žalili **za pustim turskim**...

A da stvar bude još gora, najviše nevolja su mu zadavali najbolji borci protiv Turaka: lakše je bilo postati junak, nego ostati čovek. Jedan od tih junaka, takvog profila, bio je i hajduk Veljko Petrović.

Zapazio ga je tada najslavniji hajduk Stanoje Glavaš, pozivajući ga u svoju četu. Stanoje je shvatio da Veljka ne može da ostavi bez kontrole, pa ga je lepo i oženio svojom rođakom Marijom. Veljko se učio hajdukovanju dok ga je žena čekala. Dođe i Prvi ustanak, Glavaš podrža u borbi Karađorđa, ali je ostao sa svojim junacima prilično samostalan, pogađajući sa voždom samo neke poslove.

U dizanju ustanka u Krajini, Veljko je ispoljio i strateška znanja, najuspešnije je izvodio iznenadne akcije. Veljko je uvećavao broj svojih momaka, ali i širio slobodnu Krajinu. NJegov ratni plen se umnožavao, a uvećavali su se i ratni prohtevi. Sa 27 godina života bio je u punoj snazi.

Veljko je najviše konačio u Krivom Viru, a kad je dostigao vrhunac svoje moći, najviše mu je prijala Soko Banja.

Po svedočenju njegovog brata Milutina, Veljko se mogao videti i u kuli u Negotinu, već u leto 1807. godine. U više navrata Veljka, prema svedočenjima, pomeraju južnije, u Negotin, tek negde posle 1809. godine, kada se upoznao sa Čučuk Stanom, sa kojom se i oženio.

Tih godina Veljko je bio, odmah posle vožda, glavna medijska ličnost ustanka. Iako nije bilo radija, novina a ni dobošara, priča od uva do uva pokazala se kao jako efektna. Ni najvažnija godišnja skupština, koja se održavala odmah posle svake nove godine, nije više mogla bez krajiškog delije (**Glavu dajem, Krajinu ne dajem**, bila je njegova krilatica).

Te večeri, 1810, Veljko se uplaši skupštinske rasprave.

- Braćo! Ja sam mislio mene zovu u Beograd da me pitaju koliko sam rana do sada zadobio, koliko mi je momaka izginulo, koliko je sakatih ostalo... a oni hoće da me pitaju koliko sam dvojaka poljubio! Pa, sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego bežite, da bežimo odavde...

Ovako je, po N. Đ. Milićeviću, reagovao hajduk Veljko kad je uoči skupštinskog zasednja čuo da su i na njegovo ime pristigle optužbe sa terena, iz nahija kuda je on zapovedao. NJega su optuživali da je neke devojke prisiljavao na ljubav, a njegove momke za otimanje goveda i ovaca, koje su, navodno, onda prodavali kao tursko dobro.

Veljko je sa svojom pratnjom, od oko dve stotine momaka, te noći u najvećoj tajnosti pobegao iz Beograda. U trku su hodili sve do Smedereva, gde su napravili prvu pauzu. Njemu i njegovim momcima najviše se obradovao Milenko Stojković, koji ih je primio u Poreču i jedno vreme finansirao.

Jedan od onih ustaničkih lidera, koji nije ni pokušavao da ispoštuje važeći moral i uobičajene principe u muško-ženskim odnosima, bio je Milenko Stojković, za koga nisu manjkali naj aributi, od čovečnosti do junaštva. Ali i naj vojvoda imaše slabost prema slabijem polu.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #18 poslato: 17.10.2013. 02:31 »
Srpske Engleskinje

Dobre vile na bojištu

Žene Škotske sakupile sredstva za više potpuno opremljenih bolnica. Pratile srpsku vojsku preko Albanije do Solunskog fronta

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Engleske medicinske sestre u Kragujevcu 1915.


POBEDE srpske vojske u 1914. godini na Ceru, Drini i Kolubari snažno su odjeknule svuda u svetu a posebno među savezničkim zemljama. Novi nametnuti rat, posle balkanskih, do krajnjih granica je iscrpio Srbiju, osiromašio narod i privredu, nagomilao ranjenike i bolesnike od tifusa i drugih bolesti. Shvatajući okolnosti u kojima se nalazila Srbija mnoge organizacije i pojedinci u svetu organizovali su se da pomognu malenom i hrabrom narodu da zaleči rane i podigne se na noge.

Najveću pomoć srpskom narodu i vojsci pružile su žene Škotske koje su organizovano poslale više potpuno opremljenih bolnica. Osoblje tih bolnica ostalo je i kada je srpska vojska odstupala preko Albanije, pomagalo za vreme borbi na Solunskom frontu i kasnije u nezadrživom srpskom jurišu za oslobođenje otadžbine.

U istorijskom pamćenju Srba zauvek će ostati odvažne i hrabre žene iz savezničkih armija - lekari, medicinske sestre, bolničarke, upravnice bolnica: Elsi Inglis, Elizabet Ros, Mejbel Dijermer, Florna Feris, Lujza Džordan, Margaret Frejzer, Agnes Majnšul, Evelin Haverfild, Flora Sends, Elinora Soto, Sinkler Stobart, Ketrin Mekfeil, Alisa Hačison, Fransis Vejkfild, Leila Padžet... Da bi pomogle napaćenom srpskom narodu da se oporavi od ratne tragedije i izbori pravo na mir i slobodu u svojoj zemlji neke od njih su žrtvovale i najveću dragocenost - svoj život, posebno u velikoj tragediji 1915. godine kada je u Srbiji među brojnim ranjenicima i bolesnicima harao pegavi tifus.

Najzaslužnija za sveukupnu pomoć Srbiji je legendarna dr Elsi Inglis, predsednik Federacije žena Škotske, koja je već 27. oktobra 1914. godine uputila dopis uredništvu lista „Tajms“, sa pozivom „za pomoć Srbiji“. List je u uvodniku preneo njen apel britanskim ljudima: „koji saosećaju sa žrtvama Srbije, da pomoć pošalju što brže i tako oduže deo duga koji saveznici duguju hrabrosti i postojanosti Srba. Na taj način najbolje mogu pomoći malom plemenitom narodu i njegovim vojnicima“.

SAHRANJENI ZAJEDNO

Ruskinja Darja Aleksandrovna bila je dobrovoljna bolničarka u Petom pešadijskom puku drugog poziva, koji je 1914. godine bio na Kodinoj glavi u divizijskoj rezervi. Drugog oktobra te godine Darja je spakovala zavoje i lekove i obavestila komandanta da ide da previja ranjenike Drugog bataljona, kod majora Miloja Jelisijevića koji se nalazio na Eminovim vodama. Dok je čekala u zemunici da se javi majoru, jedna neprijateljska granata udarila je u zemunicu i ubila Darju i ađutanta kapetana Milutina Milojkovića. Darja i Milutin sahranjeni su zajedno.


Zadivljen angažovanjem i stručnošću doktorke Elsi Inglis, Vinston Čerčil će kasnije izjaviti: „Njena slava će svetleti u istoriji“.

Druga Engleskinja koja je svojim sveukupnim humanitarnim radom zadivila svet i neizmerno zadužila srpski narod je Flora Sends, bolničarka, borac srpske vojske i rezervni kapetan jugoslovenske armije.

Akcija za pomoć je dobro krenula među svim slojevima društva iako mnogi u Engleskoj nisu ni znali gde se nalazi Srbija, a posebno ne njeni gradovi - imena su često pogrešno prepisivana s ćirilice na latinicu Kraguyevaz, Kraveovats, Kruyevatz... U akciji koju su pokrenule dr Elsi Inglis, glavnokomandujuća Ženskog rezervnog sanitetskog odreda i aktivist Flora Sends uključile su se i: Ketlin Berk, sekretar Londonskog kluba; Sinkler Stobart upravnik Ženskog sanitetskog odreda; Evelina Haverfild iz Ženskog odreda za hitnu pomoć; Amerikanka Mejbel Grujić, žena srpskog ministra spoljnih poslova; Ana Hristić iz čuvene srpske porodice, novinarka školovana na Oksfordu i mnogi drugi.

Doktorke i medicinske sestre iz Engleske, posle višednevnog napornog putovanja s velikim prtljagom, pristizale su, krajem 1914. i u 1915. godini u Srbiju: ledi Leile Pedžet prva je stigla sa moderno opremljenom bolnicom Fonda za pomoć Srbiji u Skoplje. Na Božić 1915. godine stigla je u Kragujevac prva Bolnica žena Škotske sa dr Elinor Soto na čelu. Za njom su ubrzo stigle u Mladenovac, Valjevo, Lazarevac, Vrnjačku Banju i ostale savezničke ratne bolnice. Dirnute hrabrošću i neustrašivošću srpskog vojnika i seljaka, naoružane jakom voljom i željom da pomognu, te žene su muški podnosile sve teškoće i nemaštinu na balkanskom prostoru.

U Beogradu je među prvima počela da radi Bolnica Crvenog krsta Sjedinjenih Američkih Država pod rukovostvom dr Edvarda Rajana, zapisala je u svoj ratni dnevnik Meri Gledvin, glavna sestra te bolnice. Na put za Srbiju nekoliko lekara sa dr Rajanom na čelu i 12 medicinskih sestara krenuli su 13. septembra 1914. godine. Stigli su krajem oktobra u Beograd i odmah se razmestili u napuštenu zgradu Vojne bolnice, da bi bili što bliže ratnim potrebama srpske vojske i naroda. Dr Rajan je iz zahvalnosti nazvan „spasilac Beograđana“ i bio je slavljen kao heroj. On je zabeležio da je za desetak dana, koliko je trajala okupacija Beograda, kroz Bolnicu prošlo više od 9.000 ranjenika, koji su 13 dana kasnije, evakuisani.

Bolnica ipak nije prestala da radi jer je na lečenju ostalo oko 3.000 neprijateljskih vojnika. Situacija je bila sve teža, naročito kada je početkom 1915. godine buknuo pegavac. Potreba za lekarima se povećala pa je Amerika tada imala sedam lekara i 24 medicinske sestre, navodi američki novinar Fortiera Jonesa u knjizi „ith Sebija into ehile“.

Prema podacima iznetim u knjizi saznajemo da je pomoć srpskoj vojsci i narodu odmah pružila i Rusija upućivanjem u septembru 1914. godine iz Soluna dva lekara, dva sanitetska inspektora i pet sestara. Taj broj se u narednom periodu povećao na 10 lekara i 110 medicinskih sestara sa opremom vrednom 250.000 američkih dolara. Medicinsku misiju koja je stigla u Niš lično je opremila grofica Trubeckaja, a na čelu se nalazio dr Arsenije Džuverović, Srbin koji je u Moskvi diplomirao na Medicinskom fakultetu i bio na praksi u Kalugi.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #19 poslato: 17.10.2013. 02:33 »
Moje srce među Srbima

Stela Majls piše koliko su joj hrabri ratnici prirasli srcu. Raul Labre svedoči o stradanju srpskog naroda

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


RUSKE bolnice lečile su i ranjenike Prve srpske dobrovoljačke divizije u bolnicama carske Rusije. Ta divizija formirana je 1916. godine u Odesi, a teške borbe vodila je na ruskom frontu u Dobrudži. Ona će se 1918. priključiti srpskoj vojsci na Solunskom frontu i učestvovati u oslobađanju Srbije. Izvlačenje ranjenika sa bojišta obavljao je sanitet, ali velikim delom i sami borci, posebno posle jurišnih borbi sa bajonetima.

Divizijski sabirni centar bio je u Medžidiji, gde su ranjenici dopremani sanitetskim vozilima, ali i kolskim zapregama. U Medžidiji sanitetske kompozicije železnice popunjavane su po dinamici pristizanja ranjenika i ešelonima transportovane do dunavskog pristaništa Černavoda. Tu su ranjenici utovarivani u brodove, koji su ih prevozili do pristaništa Reni, a odatle opet vozovima do Odese. Svu sanitetsku i lekarsku negu od Renija do Odese preuzimali su ruski lekari i medicinsko osoblje.

U Odesi ranjenici dobrovoljačke divizije lečeni su u Evangelističkoj bolnici, koja je bila pod pokroviteljstvom velike knjeginje Jelene Petrovne, kćerke Petra Prvog, žene velikog kneza Romanova. Ona je veoma često obilazila srpske ranjenike i zajedno sa pravoslavnim sveštenstvom i mnogim humanitarnim organizacijama, posebno pozorišnim grupama i slikarima - lečila i ublažavala teške duševne patnje i psihičke traume srpskih ranjenika.

Kako su se borbe povećavale na dobrudžanskom frontu tako je i rastao broj ranjenika, naročito posle borbi na Kokardzi. Bolnice u Odesi nisu mogle da prime toliki broj ranjenika, pa je ruski sanitet obezbedio transport težih ranjenika u bolnice u Rostovu na Donu. Tamo su imali odličan smeštaj, negu i lečenje i nisu odvajani od ostalih.

Ni Rostov nije bio poslednji sanitetski punkt koji je lečio ranjenike sa Dobrudže. Izuzetno teški ranjenici transportovani su u ruske ratne bolnice i klinike u Moskvi. Prvi takav sanitetski ešelon srpskih ranjenika sa Dobrudže krenuo je iz Rostova na Donu, oktobra 1916. godine. Kompletan tretman na tako dugom putu obezbedila je ruska sanitetska služba tako da su ranjenici medicinski tretirani sva četiri dana putovanja do Moskve.

U Moskvi su srpski ranjenici bili smešteni na trećem spratu bolnice koja je bila najopremljeniji ruski hospital. Glavni hirurzi dr N. Dimitrov i dr S. Gecl uspešno su obavili veliki broj operacija i spasili mnoge hrabre borce.


DNEVNIK STELE FRENKLIN

U BOLNICI na Solunskom frontu značajan doprinos dala je i Stela Majl Frenklin koja je posle rata objavila knjigu „Šest meseci među Srbima“ iz koje saznajemo mnoge pojedinosti o učešću australijskih žena u pomoći Srbima. Svoj život među Srbima opisala je i Katarina Korbet, koja je od prvih dana rata bila u Srbiji u bolnici za tifusare, da bi se kasnije priključila bolnici škotskih žena Dobrovoljačke divizije u Dobrudži.


Svakog meseca je specijalna vojno-lekarska komisija vršila pregled svih ranjenika i, posle završenog lečenja i oporavka, upućivala je srpske ratne dobrovoljce na front, u jedinicu, i tzv. „Slabosiliju komandu“. tj. u neboračke jedinice, komore, pojedine zanatske servise jedinica ili u administraciju, ako je ranjenik imao srednju školu.

Prema istraživanjima dr Žarka Vukovića objavljenim u knjizi „Savezničke medicinske misije u Srbiji - da ne zaboravimo“, saveznica Francuska se takođe odazvala pozivu ministarstva vojske da se Srbiji uputi hitna pomoć. Javilo se oko 3.500 zdravstvenih radnika od kojih je odabrano oko stotinu i preko Soluna su stigli u Niš. Odatle je francuska misija raspoređena na području od Drine do bugarske granice, od Nišave do Dunava, tako da su lekari te misije na konjima prešli celu Srbiju kao misionari higijene u borbi protiv tifusa i kolere.

U Pirotu je major Kot organizovao dispanzer za decu, u Beogradu je otvorena ustanova „Kap mleka“ za ishranu dece... Kada je srpska vojska počela da se povlači sa njom su krenuli i lekari francuske misije. Među njima bio je i Raul Labre, koji je ostavio zapis o užasu koji je zadesio srpski narod.

U okviru škotskih medicinskih misija u Srbiji nalazile su se i žene iz drugih savezničkih zemalja, najviše iz Australije, njih šezdesetak. U Australiji je vrlo uspešno vođena akcija prikupljanja pomoći najpre u Brizbejnu, a zatim i u drugim mestima - ukupno je sakupljeno šest hiljada funti. U pomoć srpskoj vojsci na Solunskom frontu krenule su i dr Lilijen Kuper i Meri Bedford i priključile se bolnici kojom je rukovodila dr Agnes Benet. Bolnica je znatno doprinela oporavku srpskih vojnika i dobrovoljaca koji su bili na ivici smrti. U oktobru 1916. godine prestolonaslednik Aleksandar lično je iskazao zahvalnost dr Benet.

O doktorki Benet najlepše reči iskazala je književnica Stela Majls Frenklin, koja je u bolnici radila kao pomoćna kuvarica:

„Klele smo se u našu Agnes. Svi smo imali veliko poverenje u njenu osećajnost i njene sposobnosti. Vladao je veliki duh drugarstva i nismo se osećale nimalo podređene u njenom prisustvu, niti smo bile primorane na bilo kakve iritirajuće odnose subordinacije“. Krajem 1917. godine povlači se iz vojne bolnice zbog teške bolesti malarije, ali u svojim pismima saopštava: „Moje srce je još u bolnici među Srbima, koji su me zadužili pažnjom i zahvalnošću za ono što sam im pružila“.

Na Solunskom frontu u okviru bolnica škotskih žena nalazile su se i doktorke Lilijan Kuper i Alisa Geris. Dr Kuper, vrsni hirurg, rukovodila je isturenom bolnicom sa trideset postelja, koja je bila smeštena bliže frontu kako bi se brže pomoglo ranjenicima. Pamtiće se i imena Meri Bedford, šefa transporta ranjenika, gospođe Harli iz ekipe za transport (poginula u Bitolju i sahranjena na groblju u Zejtinliku), Olive King, čija su ambulantna kola bila stalno u pokretu između fronta i bolnice, prenoseći ranjenike.
« Poslednja izmena: 17.10.2013. 02:41 Max »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #20 poslato: 17.10.2013. 02:41 »
Oružje ženskog odreda

Mladi iz Amerike prevozili ranjenike sa prvih borbenih linija. Dr Viktor Kin uspeo da iskoreni tifus i koleru

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


POSLE iscrpljujućih borbi kod Gorničeva, Starkovog groba, Gruništa i Kajmakčalana srpska vojska je pobedonosno ušla u Bitolj. U tim danima na bojište je stigla dr Izabela Emzi Haton, sa svojom Ženskom hirurškom poljskom bolnicom i ženskim odredom sanitetskih automobila. Upućena je hitno sa ratišta u Francuskoj da pomogne srpskim trupama na Solunskom frontu. Svojim neumornim radom i stručnošću znatno je pomogla lečenju ranjenika i njihovom izvlačenju sa bojišta.

Posle oslobođenja Srbije dr Izabela Haton je od Vrhovne srpske komande dobila nov zadatak: svoju bolnicu smestila je u Vranje gde je lečila ranjenike i bolesnike. Pored toga važnu medicinsku pomoć pružila je izgladnelom i obolelom stanovništvu. Radeći neumorno svoj posao, vrlo se zalagala za dopremu pomoći iz Engleske od Srpskog potpornog fonda, čime je doprinela ublažavanju mnogobrojnih nestašica. Uz to je razvijala medicinsku kulturu i organizovala sanitetske i bolničke službe u Surdulici, Vladičinom Hanu i Vranjskoj Banji. O njenom radu, ali i o stanju u Srbiji u vremenu proboja Solunskog fronta i posle oslobođenja saznajemo iz njene knjige "Sa jednom ženskom bolnicom u Srbiji, Solunu i Sevastopolju".

Iz knjige "Džentlmen i volonter" profesora američkog univerziteta Arlen J. Hausen saznajemo da su mladi Amerikanci i Amerikanke dobrovoljno došli da voze ambulantna kola koja su sa ratišta prevozila ranjenike. Među vozačima bila je i Edit Mej iz ugledne američke porodice, koja je diplomirala na čuvenom koledžu Velsli, kod Bostona u državi Masačusets. Za svoj rad dobila je dva francuska i jedno srpsko odlikovanje.


OD ODESE DO SOLUNA

DR KAREL Freja je najpoznatiji lekar iz tadašnje Čehoslovačke koji je dobrovoljno lečio srpsku vojsku i ratne dobrovoljce u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Dr Freja priključio se 1916. kao dobrovoljac Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Odesi, sa kojom odlazi na bojište u Dobrudžu, gde je lečio srpske ranjenike. Sa divizijskom bolnicom 1917. godine stigao je na Dunavski front, a odatle sa drugim pukom odlazi na Solunski front. Vratio se u Prag posle oslobođenja, gde je osnovao "Krug bivših srpskih dobrovoljaca" i ostvario prisnu saradnju sa srpskim ratnicima i dobrovoljcima. Sve do svoje smrti 1935. godine bio je iskreni prijatelj Srba i Srbije.


Katarina Klara Šturceneger, predstavnik Crvenog krsta Švajcarske, uz dr Arčibalda Rajsa je najpoznatija Švajcarkinja koja je u teškim danima 1914. i 1915. godine pritekla u pomoć Srbiji. Boravila je u Srbiji dva puta u vreme balkanskih ratova, a potom i u Prvom svetskom ratu od avgusta 1914. do proleća 1915. godine kao medicinski stručnjak. Klara se tokom boravka upoznala sa srpskim narodom i njegovom pravednom borbom za odbranu svoje teritorije, pa je posle povratka u domovinu objavila nekoliko knjiga o Srbiji i srpskom narodu, na oko 700 stranica i sa nekoliko stotina fotografija.

"Ono što je napisala predstavljalo je svojevremeno veliki pledoaje politički, pravni i moralni za stvar srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao što i danas znači jednu opsežnu dokumentaciju od velikog kulturno-istorijskog značaja", istakao je akademik Vladimir Stojančević u svojim analizama događaja u Prvom svetskom ratu.

Dr Viktor Kin je još jedan Švajcarac koji je u Srbiji lečio ranjenike i bolesnike u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Povodom otkrivanja spomenika dr Kinu u Ribarskoj Banji, u maju 2009. istaknuto je da je on kao đak i student medicine drugovao u Ženevi sa decom kralja Petra Karađorđevića prinčevima Aleksandrom i Đorđem.

- Kada je izbio Prvi balkanski rat Kin je kao hirurg i specijalista za zarazne bolesti došao u Niš 1912. godine i stavio se na raspolaganje srpskim vojnim vlastima. Spasio je mnoge Srbe od sigurne smrti - ispričao je Tola Milenković, istraživač biografije tog vrsnog lekara i humaniste.

Kada je počeo Prvi svetski rat dr Kin se sa suprugom vraća u Srbiju i predvodi grupu od deset švajcarskih lekara koji će lečiti srpske ranjenike i bolesnike. Ženu je obučio da bude medicinska sestra, a on se zdušno posvetio lečenju ranjenika i zaraženih od pegavog tifusa. Svojim novim metodama uspeo je da iskoreni koleru i tifus i spasi srpsku mladež od istrebljenja. Kao vojni lekar radio je pune četiri godine u Srbiji: u Nišu, Kruševcu, Ribarskoj Banji i Valjevu. Kada se krajem 1918. godine njegova supruga ozbiljno razbolela vraća se u Ženevu.

Kada je dr Kin došao u Srbiju sa sobom je poneo švajcarsku zastavu da bi ga, ako pogine, sa njom sahranili, a onda je, pri povratku u domovinu, poneo srpsku zastavu da ga sa njom sahrane kada umre. Kao da je slutio blisku smrt, otišao je sa ovog sveta kao upravnik bolnice "Mileze" u Lejsinu u kojoj je najviše lečio bolesne Srbe. Nožem ga je usmrtio 26. januara 1919. godine pacijent Dragoslav Milosavljević u nastupu šizofrenije. Doktor Kin je na samrti molio da njegov ubica ne bude kažnjen. O stradanju Srba u ratovima od 1912. do 1918. godine, dr Kin je napisao oko 500 članaka u švajcarskoj i francuskoj štampi.

Posle objave rata u pomoć Srbiji iz Holandije krenuo je dr Arijan van Tienhoven sa bolničarima. Našao se na prvoj liniji da pomogne u Cerskoj bici, da bi kasnije u valjevskoj bolnici spremno dočekao talas ranjenika. Još jedan holandski lekar došao je da pomogne srpskom narodu, dr Brejer, koji je sa svojim bolničarom krenuo sa srpskom vojskom u povlačenje. Star i iznemogao morao je da odustane i uskoro je umro u zarobljeništvu.

I Kanada je saznala za stravičnu sudbinu Srbije pa je odatle među prvima stigao dr Hauard Bari. Za vreme epidemije pegavca u Skoplju u bolnici za zarazne bolesti uveo je metode izolacije i lečenja, koje su zatim bile prihvaćene u celoj zemlji.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #21 poslato: 17.10.2013. 02:44 »
Melemi škotskih žena

Stigle su u Srbiju u vreme teške epidemije tifusa. Dr Elizabeta Ros izlečila je druge, ali ne i sebe

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

NAJVEĆI organizovani doprinos u lečenju ranjenika u Srbiji dale su Bolnice škotskih žena, čije su osoblje činile isključivo žene, i Bolnice srpskog potpornog fonda, kojim su, takođe, upravljale žene. Osim toga, mnoge žene su došle pojedinačno, na ličnu inicijativu, da rade kao lekarke, medicinske sestre ili bolničarke u okviru Crvenog krsta ili sasvim nezavisno, pridružujući se po dolasku srpskom Crvenom krstu, mesnim bolnicama ili organizacijama za pružanje pomoći.

Kada je 12. avgusta 1914. godine austrougarska vojna sila prešla granicu u nadi da će lako pokoriti Srbiju, naišla je na žestok otpor srpskih branilaca. Napadač se, međutim, nije mirio sa porazom pa je ponovo nasrnuo na srpsku teritoriju i došao skoro do Beograda. Slavlje napadača prekinula je oporavljena srpska vojska, koja je ubrzo je proterala neprijatelja preko granice.

Drugi put je napadač u 1914. godini pognute glave napustio Srbiju ostavivši skoro 70.000 svojih vojnika u zarobljeništvu. Načelnik srpskog vrhovnog štaba vojvoda Radomir Putnik objavio je svetu da "na srpskom tlu nema nijednog slobodnog austrijskog vojnika...".

Otišao je naoružani neprijatelj, ali je na srpskom tlu ostavio svog ubitačnog saveznika - pegavac, tešku prenosivu bolest koja je ubrzo prerasla u nezadrživu epidemiju. Srpska sanitetska služba nije bila spremna ni materijalno ni znanstveno da se suprotstavi toj velikoj opasnosti koja je redom kosila vojnike, civile, sanitetsko osoblje i ratne zarobljenike.

U januaru 1915. godine, kada je u Srbiji bilo skoro beznadežno stanje, u Kragujevac je stigla Prva jedinica Bolnica škotskih žena, pod upravom doktorke Elinore Solto. Posle opsežne akcije, dr Elsi Inglis je u Srbiju otpratila bolnicu opremljenu svom potrebnom opremom, čak i osnovnim namirnicama, lekovima, zavojnim materijalom, posteljinom i krevetima za sto pacijenata. Kada su stigli u žarište i raspremili se, odmah su morali da prime 250 pacijenata, ali se broj svakodnevno povećavao pa je u proleće dostigao brojku od 650.


NI HRANE NI LEKOVA

ZIMA koja je te 1914. godine bila izuzetno hladna i snegovita dodatno je otežala zbrinjavanje i lečenje ranjenih i bolesnih. Sve je nedostajalo - hrana, ogrev, lekovi, zavojni materijal, kreveti, ćebad... Stacionarne i poljske bolnice bile su pretrpane, svuda je vladao haos.


Zaraza se nije smirivala pa je dr Solto, nemoćna da se nosi sa stalnim prilivom ranjenika i bolesnika, uputila telegram za hitnu popunu Bolnice medicinskim osobljem i materijalom za lečenje infektivne bolesti. Tražila je da se u Kragujevcu otvore posebne bolnice: za hirurgiju, lečenje pegavca, povratnu groznicu i trbušnog tifusa, ali za to je nedostajalo osoblja, lekova i materijala. Reagovala je dr Inglis i odmah uputila još deset bolničarki i medicinski materijal da se pomogne bolnici u Kragujevcu, ali i u Valjevu, gde se stanje naglo pogoršavalo.

Stanje se i pored ovog pojačanja nije poboljšavalo. Premorene i iscrpljene, doktorke i bolničarke počele su da posustaju i obolevaju. Prva je od pegavca obolela dr Frensis Vejkfild, ali je, uz izuzetnu negu dr Elizabete Ros i drugih medicinskih sestara, uspela da se izbori sa teškom bolešću. Posle nje, razbolela se i sama dr Elizabeta Ros, srčana lekarka i velika uzdanica borbe protiv epidemije, koja je u Srbiju došla sama i bila pridodata srpskoj infektivnoj bolnici u Kragujevcu.

Doktorka Ros je radila sa dve grupe lekara i nekoliko neškolovanih bolničara i medicinskih sestara u vrlo teškim i nehigijenskim uslovima - bolesnici su ležali po dvojica u krevetu i masovno obolevali od dizenterije, pegavca i povratne groznice. Bilo je malo ogreva i hrane, a voda je svakodnevno nestajala. U takvim uslovima iscrpljena od umora, fizički oslabela, dr Elizabeta Ros je umrla 14. februara 1915. godine.

U Kragujevcu se svake godine tog dana služi pomen nevinim žrtvama i evocira sećanje na humano delo preminulih doktorki i bolničarki iz Škotske. Na 80. godišnjicu od tih stradalnih dana, "Politika" je iz pera dr Žarka Vukovića objavila zapis pod naslovom "Elizabeta Ros je sahranjena kao heroj", u kome između ostalog navodi: "Britanska lekarka dr Elizabeta Ros, iz Tejna u Škotskoj, ostala je na svom radnom mestu, među svojim bolesnicima u bolnici u Kragujevcu sve dok je mogla da stoji. Sahranjena je uz najviše počasti, kao heroj koji je svoj život položio za otadžbinu".

Na opelu u pravoslavnoj crkvi okupilo se celokupno građanstvo da oda poštu dr Elizabeti Ros, neumornom lekaru koji svoj život podario srpskom narodu. U tišini i tugi odjekivale su reči zahvalnosti i poštovanja: "Gospođo Elizabet Ros, došla si da pomogneš ovoj zemlji u kojoj te danas sahranjujemo. Pomogla si nesebično i ispunila svoju dužnost kao hrišćanka, kao Britanka, kao žena i naučnik. Moja domovina ti zahvaljuje, Sećanje na tebe živeće u svakom srpskom srcu, a tvoj izuzetni primer samoodricanja izaziva divljenje i našu ljubav prema tvojoj domovini Britaniji, za tvoju britansku pripadnost, za veličinu tvoje engleske nacije".

Pegavac i trbušni tifus nisu mimoišli ni ostalo medicinsko osoblje: mlada medicinska sestra Lujza Džordan bila je sledeća žrtva, zatim Margaret Nil-Frejzer, a nešto kasnije i sestra Agnes Minšul.

U Kragujevcu se završio životni put i Mejbel Dijermer, lepe i elegantne dame, darovitog pisca i pozorišnog reditelja, čiji su sinovi bili vojnici, a muž sveštenik britanskih misija u Srbiji. Prijavila se dobrovoljno za službu bolničarke u Srbiji i tu 11. jula 1915. godine ostala navečnoj straži. Pored njenog groba večno konačište našla je 25-godišnja Lorna Feris. Omiljena sestra, znalac jezika, naučila je dobro srpski. Uskoro je trebalo da se vrati u Englesku i venča sa izabranikom svog srca. Radosti života prekinuo je pegavac.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #22 poslato: 17.10.2013. 02:45 »
Milostiva kraljica Meri

U akciju pomoći Srbiji uključio se i Vinston Čerčil. U proleće 1915. u Valjevu od pegavca umro 21 lekar

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U VALjEVU je, prema oceni doktorke Soto, bio centar žarišta epidemije pegavca i tu je trebalo hitno preduzeti neophodne mere. Predsednik Srpskog crvenog krsta uputio je tamo dve najpoznatije aktivistkinje kampanje za prikupljanja pomoći Srbiji Floru Sands i Emili Simods i kontingent 110 tona dragocenog medicinskog materijala.

U teškoj situaciji one su radile poslove za koje nisu bile potpuno osposobljene: instrumentarka Emili izveštila se kao pravi hirurg, dok se Flora pokazala kao sposoban pomoćnik, a ponekad je i sama radila manje operacije. Obe su se u aprilu u razmaku od nedelju dana razbolele od pegavca. Borba za oporavak trajala je punih šest nedelja i one su se vratile na posao. Tog proleća je u Valjevu umro 21 lekar.

U Valjevo je u junu 1915. godine stigla nova bolnica pod upravom dr Alise Hačison. Odmorni stručnjaci odmah su se uključili u rad, pa je Valjevo počelo polako, ali sigurno da se oslobađa novih naleta tifusa i ostalih zaraznih bolesti.

Zaraza se, međutim, u Kragujevcu nije smirivala pa je u proleće 1915. godine iz Britanije upućena Treća jedinica Srpskog potpornog fonda na čelu s upravnicom Sinkler Stobart. Bolnica pod šatorima postavljena je na ravnom, ali dosta vlažnom zemljištu, gde je nekada bio logor izbeglica, od kojih su mnogi bolovali od zaraznih bolesti. Zvaničnici iz grada nisu o tome obavestili gospođu Stobart kako bi potražila drugo mesto za smeštaj bolnice, što će kasnije biti jedan od razloga masovnog obolevanja.

Ubrzo je nikao čitav grad od šatora i uveden je strogi režim rada u zaštiti od pegavca. Prilikom prijema svaki pacijent je zavijan u pokrivač od nepromočivog platna, zatim je svlačen a njegova odeća obeležavana i dezinfikovana. Potom je na redu bilo kupanje, brijanje, šišanje, mazanje parafinom, pa oblačenje u čisti veš i pidžamu i smeštaj u čistu postelju. Sve ove mere dale su dobre rezultate, pegavac je, zahvaljujući i toplijem vremenu, počeo da se povlači.

Dr Mejbel King-Mej bila je glavna lekarka, a u svom timu imala je još šest lekara, 18 medicinskih sestara i 16 bolničarki i bolničara, i nekoliko vozača. Kasnije će se bolnica gospođe Stobart proširiti za još 41 ženu, uključujući i sedam lekarki. Time je postala jedna od najvećih medicinskih misija u Srbiji.


POMOĆ NAČELNIKA GENČIĆA

VELIKU pomoć u organizaciji bolnice u Kragujevcu dao je načelnik sanitetske službe srpske vojske pukovnik dr Lazar Genčić. Taj posao nije bio lak, jer je trebalo raspakovati i postaviti trista kreveta s posteljinom i ćebadima, bale s odećom za ranjenike i izbeglice, veliku količinu kuhinjske opreme, šporete, prenosne bojlere za toplu vodu, rezervoare za hladnu vodu, perionice i materijal za higijenu, lekove, sanitetski materijal, aparate za dezinfekciju itd.


Bližilo se proleće u Srbiji 1915. godine, ali se broj obolelih od zaraznih bolesti i ranjenika nije smanjivao. Kada su u Englesku stigli izveštaji doktorki Elinore Solto iz Kragujevca i ledi Lelijen Padžet iz Skoplja da je stanje krajnje teško, kraljica Meri prihvatila se pokroviteljstva nad Srpskim potpornim fondom u čiji odbor su ušle neke od značajnih ličnosti kasnijeg vremena: lord Kerzon, Vinston Čerčil, Lojd Džordž, Bonar Lo, ledi Bojl, gospođa Karington-Vajld i drugi.

Agitaciju za pomoć Srbiji i dalje su energično vodile dr Elsi Inglis, Mejbel Grujić, novinarka Ani Grujić, ali sada ojačane gospođicom Katlin Berk, sekretaricom Londonskog kluba. Ona je držala govore u ime Bolnica škotskih žena, putovala u Ameriku i tamo na raznim skupovima prikupila ukupno 63.000 funti za opremanje bolnica.

I drugi su se uključili u akciju. Tako je ser Tomas Lipton na svojoj luksuznoj jahti „Erin“ neprekidno prevozio jedinice Crvenog krsta od Marselja do Soluna, odakle su nastavljale u Srbiju. Na toj jahti su se upoznale Elsi Korbet i Katlin Dilon, pripadnice dobrovoljačkih odreda, koje su u Srbiji časno služile u lečenju bolesnih i ranjenih.

Rezultat svih akcija za pomoć bio je vidljiv u proleće 1915. godine kada su na put za Srbiju upućene: Druga jedinica Srpskog potpornog fonda i Jedinica Vimborn, nazvana po ledi Korneliji Vimborn, koja je prikupila sredstva za nju. I jedna i druga jedinica stigle su u pravom trenutku kada su snage bile na izmaku: u Skoplju su se ledi Padžet i šesnaest medicinskih sestara razbolele od tifusa, ali su, na sreću, sve ozdravile. U Kragujevcu je stanje bilo mnogo gore, osoblje je umiralo od pegavca, a i sama doktorka Solto je obolela od difterije.

Dr Elsi Inglis, koja je predvodila odmorno medicinsko osoblje, odmah je preuzela dužnost glavnog nadzornika svih jedinica Bolnica škotskih žena u Srbiji. Tada su u Kragujevcu oformljene tri bolnice: za hirurške slučajeve; za pegavac i povratnu groznicu sa preko šeststo postelja. Dr Inglis je uspostavila čvrste veza sa svim jedinicama Bolnica škotskih žena, Srpskog potpornog fonda, Srpskim crvenim krstom i vojnim sanitetom.

Zahvaljujući svojim vezama i velikoj želji da se pomogne Srbima u toj stradalnoj 1915. godini, dr Inglis je uspela da angažuje i doktorku Alisu Hačison, kćerku jednog doktora misionara u Indiji, čuvenog po svom dobrotvornom radu širom zapadnih Himalaja. Dr Alisa je pored izvanredne stručnosti, duboko razumevala duhovno i fizičko stanje ljudskog bića, i baš zbog toga je ona bila prava osoba za Srbiju. Posle kratkog boravka na Malti, gde je lečila savezničke ranjenike, dr Hačison je stigla u Valjevo početkom juna 1915. godine. Sićušna, lepuškasta sa crvenozlatnom kosom, Alisa je odmah osvojila simpatije bolesnika, ranjenika i osoblja bolnice.

Bila je očarana lepotom krajolika u koji je stigla, ali i duboko potresena nesrećom srpskog naroda, uzbuđeno je rekla: „Jedva čekam da vidim nizove belih šatora, zastave kako vijore i pacijente smeštene u čiste postelje s lepim crvenim pokrivačima“.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #23 poslato: 17.10.2013. 02:48 »
Tifus kosi i lekare!

U martu 1915. u skopskoj bolnici od pegavca obolelo 16 lekara i sestara. Odlični uslovi za lečenje i oporavak u Vrnjačkoj Banji

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sa decom u Vrnjačkoj Banji 1915.


TOG proleća i leta 1915. pegavac, trbušni tifus, dizenterija i druge bolesti nisu jenjavale, pa su doktorke i medicinske sestre bile izložene velikim naporima i patnjama, jer je svakodnevno desetine bolesnika umiralo. Doktorka Soto se, međutim, nije predavala, preduzela je sve što je mogla da predupredi širenje bolesti. U bolnici koja joj je u Kragujevcu stavljena na raspolaganje ispraznila je sve sobe, koje su zatim temeljno očišćene, dizinfikovane i okrečene, pacijenti su okupani, obrijani i ošišani, previjeni i smešteni u nove čiste postelje.

Dolazak ove doktorke i njene potpuno opremljene bolnice za 100 bolesnika znatno je olakšalo situaciju, ali nije bilo dovoljno da zbrine znatno više bolesnika, koji su svakodnevno u grupama pristizali, pa je rekvirirano više privatnih kuća i zgrada da bi se bolnica proširila. Doktorka Soto je ranije studirala u Nemačkoj i Austriji i odlično je govorila nemački, što je pomoglo u komunikaciji sa austrijskim zarobljenicima, koji su radili kao bolničari i obavljali druge pomoćne poslove značajne za bolnicu.

Sa pegavcem i drugim bolestima među ranjenicima i civilima borila se svom snagom i ledi Leila Pedžet, upravnica Prve jedinice potpornog fonda u Skoplju, tadašnjoj južnoj Srbiji, koje je bilo glavno vojno i upravno središte te oblasti. Stanje je bilo veoma teško zbog loših uslova za smeštaj i higijenu, pa je lečenje bolesnika bilo otežano i zbog njihovog velikog svakodnevnog priliva. U početku je stopa smrtnosti bila izuzetno visoka iako je osoblje činilo sve da bude smanjena, a posebne napore je ulagao glavni lekar Dž. T. Morison, profesor sudske medicine na Univerzitetu u Birmingemu. Lekari, uglavnom muškarci, između decembra 1914. i februara 1915. godine, obavili su skoro četiri stotine operacija.

Situacija se posebno iskomplikovala kada je i osoblje počelo naglo da oboleva. Između 6. i 24. marta 1915. godine obolelo je 16 članova osoblja uključujući i upravnicu ledi Pedžet. Zdrave su ostale samo dve sestre - Išervud i Skot, ali ne zadugo, jer je i Išervud ubrzo pala u postelju. Ostala je samo Flora Skot da se bori sa svim bolesnicima protiv teške bolesti. Zaplakala je od sreće kada su joj posle kraćeg vremena stigle upomoć četiri sestre iz jedinice Vimborn. Sreća je ipak bila na njihovoj strani, jer su svi oboleli ozdravili i ubrzo se vratili na posao.


ZNAMENjE ČUDA I NADE


ZA dve nedelje od dolaska Alise Hačison u Valjevo, podignut je veliki bolnički kompleks, u kome su se nalazile kancelarije za glavnog lekara i upravnika, velika trpezarija, kuhinje, spavaonice, šest velikih šatora za bolesnike, hirurška sala, perionica, kuhinja za bolesnike, šatori za prijem bolesnika, šatori za kupanje i presvlačenje, šatori za gorivo, materijal i namirnice. Dr Hačison je zapisala u svoj dnevnik: „Ovo je znamenje čuda i nade“.


Sestra Flora Skot je kasnije u svojim uspomenama iz tog perioda zapisala da je pored svih teškoća najveća bila kako doći do hrane, jer je nje bilo vrlo malo, a sastojala se samo od malo hleba, bistre supe i pirinča. Ispričala je kako se jedan bolesnik snašao da dopuni dnevnu porciju: „Jedan jadnik sa gangrenoznim stopalima, potpuno nesposoban da se pokrene s postelje, često mi je davao sveže kokošije jaje. Nisam mogla da shvatim odakle mu. Jednog jutra doktor je otkrio bolesnika da ga pregleda, bili smo iznenađeni kada smo videli da pored njega u krevetu leži kokoška - njegov izvor svežih jaja. Kazivanje je zapisala Monika Kripner u svojoj ispovesti: „Žene u ratu - Srbija 1915-1918“, koju je sa engleskog preveo prof. dr Veselin Kostić.

U borbi za iskorenjivanje zaraza i lečenje bolesnika i ranjenika jedan od najvažnijih zadataka bio je da se poboljša opšta higijena objekata i pacijenata, da se pojača ishrana i neprekidno sprovodi sistematska preventiva kako bi se sprečilo razmnožavanje vaši, koje su bile glavni prenosnici pegavca.

U svim jedinicama Bolnice škotskih žena stanje se mučno i lagano popravljalo. Najbolje je bilo u Vrnjačkoj Banji, bazi nekoliko britanskih medicinskih misija i posebno u Jedinici Beri, često zvanoj „Misija Beri“. U toj anglo-srpskoj bolnici bilo je 26 članova, uključujući pet lekara i deset bolničarki i svi su radili pod rukovodstvom Džemsa Berija, člana Kraljevskog hirurškog društva i njegove supruge, doktorke Mej Dikinson Beri, oboje iz Londonske kraljevske bolnice. Na poziv gospođe Grujić, ovo dvoje lekara odmah se odazvalo i krenulo u Srbiju.

Uslovi za ovu bolnicu u Vrnjačkoj Banji bili su izuzetno dobri: zelenilo i puno čistog vazduha, mineralna voda i zidane prostorije. Smestili su se u zgradi napuštenog kazina, kasnije poznatoj kao „Terapija“, i tu imali sve uslove za lečenje i negu bolesnika i ranjenika. Pored ove zgrade podignuta je velika baraka, izolacioni prijemni blok, koji je mogao da primi 50 novih pacijenata. Tu je strogo sprovođen postupak pregleda, kupanja, brijanja i dizinfekcije novodošlih. Svim sredstvima se nastojalo da se unište vaške, što je pretpostavljalo iskorenjivanje pegavca.

Režim je temeljno i dosledno sprovođen, što je donelo rezultate, jer nijedan član u jedinici Beri, ni bolesnik ni osoblje, nije oboleo od pegavca, što je bio ogroman uspeh. Dr Beri je kasnije zapisao: „To što se epidemija nije uopšte pojavila u našoj bolnici mora se pripisati tesnoj saradnji svih naših članova: lekara, medicinskih sestara, bolničarki i Austrijanaca, koji su se predano zalagali za istu stvar - uništenje vaški“.

U maju 1915. godine u bolnicu Britanskog crvenog krsta u Vrnjačkoj Banji stigle su dve dobrovoljne bolničarke Katlin Dilon i Elsi Korbet da neguju žene i decu obolele od difterije, trbušnog tifusa, šarlaha i raznih vidova tuberkuloze. Uz pomoć glavne sestre Kalvel, gospođe zašle u zrelo doba, uspele su da ovladaju poslovima i pomognu mnogim nesrećnicima.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #24 poslato: 19.10.2013. 22:54 »
Odvažna lordova kćer

Evelin Haverfild ostala na radnom mestu i kad se vojska povukla. Sahranjena u Bajinoj Bašti gde je brinula za ratnu siročad

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Heroina Evelin sa ratnim siročićima

U KRAGUJEVCU i Valjevu borba sa zarazom još je bila teška i neizvesna. O tome je dr Elinore Solto redovno izveštavala nadležne i tražila pomoć u ljudstvu i materijalu. Posle raspoređivanja jedinice gospođe Stobart u Kragujevac je stigla i dr Elsi Inglis u društvu s gospođom Evelin Haverfild koja je napustila svoju privatnu bolnicu u Francuskoj i krenula da pomogne Srbima. Sa njima je stigla nova jedinica lekara i bolničarki koje su odmah raspoređene da bi se rasteretilo umorno osoblje dr Solto. Upravu je preuzela Evelin Haverfild, a hirurgija je poverena dr Lilijan Česni, izvrsnom hirurgu i vrlo preciznoj ličnosti. U bolnici za pegavac radile su doktorke Dženet Makvej, Dženet Lerd i Australijanka dr Ketrin Korbet, a odeljenje za povratnu groznicu vodila je dr Elizabet Bruk.

Evelin Haverfild, sanitetska radnica, kćerka lorda Abingera, hrabra i odvažna žena, veoma dobro se snašla na poslu medicinske nege ranjenika i bolesnika, naučila dobro srpski jezik i bila uvek na usluzi osoblju i pacijentima. Posle odstupanja srpske vojske, u jesen 1915. godine, Evelin je ostala na svom radnom mestu, pa su je Austrijanci zarobili. Tek u februaru 1916. godine Evelina je uspela da se vrati u domovinu. U Engleskoj upoznaje Floru Sends koja je organizovala prikupljanje pomoći za srpske vojnike na Solunskom frontu, priključuje se njenoj misiji, putuje tim povodom u Švajcarsku, agituje za pomoć, drži predavanja i upoznaje svet sa stradanjem srpskog naroda.

Posle rata 1919. godine Evelin se vraća u Srbiju i u Užicu radi na osnivanju domova za ratnu siročad. Najpoznatiji je onaj u Bajinoj Bašti gde je Evelin bila upravnik i glavni organizator svih akcija. Ta izuzetna žena išla je od sela do sela, kroz bespuća da bi delila pomoć bolesnim, ranjenim vojnicima tek pristiglih sa fronta. Narod je svesrdno primio i iskreno zavoleo. Naporno je radila sa engleskim misijama u Srbiji radi osnivanja humanitarnih organizacija, škola za medicinske sestre i formiranja zdravstvenih zadruga.

Usled napornog i iscrpljujućeg rada u teškim uslovima Evelin Haverfild se razbolela i podlegla teškoj bolesti. Sahranjena je u porti bajinobaštanske crkve o trošku Podružnice ženskog društva. Na spomeniku u obliku presečene piramide uklesane su reči: „Ovde počiva telo plemenite Evelin Haverfild, poreklom Škotkinje, iz loze trećeg baroneta Abinger. Ona je žrtvovala svoj život za srpski narod, neumornim radom za sve vreme rata, do svoje smrti, 21. marta 1920. godina u Bajinoj Bašti“.

Organizovanim naporima medicinskog osoblja Bolnica škotskih žena, Srpskog potpornog fonda, Crvenog krsta Srbije i drugih pojedinaca i kolektiva u proleće 1915. godine pegavac je konačno pobeđen. Bilo je sve manje novo obolelih, a inficirani su se polako oporavljali.

Konačna pobeda ostvarena je posle sveobuhvatnih mera koje su usvojene u Nišu na savetovanju grupe lekara iz britanskog vojnog saniteta. Mere je odobrila srpska vlada, a za neposredne rukovodioce tima za potpuno iskorenjivanje pegavca postavljeni su pukovnik Hanter i potpukovnik Stamerson iz britanskog vojnog saniteta. Oni su sa timom od 30 lekara odmah preduzeli rigorozne mere preventive kako bi se linije zaraze između trupa i ostalih delova zemlje presekle. Počelo se sa primenom strogih mera higijene, na železnici, u javnim i drugim ustanovama u gradu: svuda su se ribali i čistili podovi, zgrade su krečene i dezinfikovane, osnovani su drumski dispanzeri za pomoć civilima, vladalo je, uopšteno rečeno, mobilno stanje u borbi protiv svih vrsta zaraza. Da bi uspeh bio potpun, u Kragujevac je posle misije dr King-Mej stiglo još četrdeset lekara i bolničarki da pomognu osoblju u bolnicama i tek osnovanim dispanzerima.


ZATIŠJE PRED BURU

DA nema opuštanja u radu sve je upozorio srpski načelnik sanitetske službe pukovnik Genčić na sastanku s šefovima britanskih misija i generalom Šubićem iz srpskog Crvenog krsta: „Vaši ljudi se ne smeju zavaravati privremenom obustavom neprijateljstava, ova faza je samo zatišje pred buru“. Ovo upozorenje značilo je pored ostalog da nema odlaska britanskih misija iz Srbije.


Do jula nova obolevanja od tifusa su prestala, a dolazilo je i vrlo malo novih ranjenika. Medicinsko osoblje je prvi put moglo malo da predahne i da nađe vremena da upozna zemlju u kojoj se do tada umiralo.

Sredina leta 1915. godine donela je olakšanje svim zaposlenima u bolnicama medicinskih misija iz savezničkih država, jer je pritisak pacijenata smanjen, zaraza je bila iskorenjena, a oboleli i ranjenici su se polagano oporavljali. Bolnice su i dalje radile, ali sada opuštenije, pa su i upravnice imale više vremena za druge aktivnosti. Posebno je bila aktivna dr Inglis koja je krenula u obilazak medicinskih centara Bolnica škotskih žena savetujući se sa lekarima i rukovodiocima, srpskim vlastima o novim potrebama za pomoć. Neumorno je slala izveštaje u London i Edinburg o situaciji u Srbiji sa čestim napomenama: „Molim vas, imajte u vidu da cenzor ovo nije pregledao“, tražeći tako od onih s kojima se dopisivala da budu diskretni i korektni.

Dr Elsi Inglis uspela je posle razgovora sa srpskim vlastima i pukovnikom Hanterom da iz britanskog vojnog saniteta obezbedi da Londonski odbor pošalje u Srbiju još dve bolnice - prvu u Mladenovac. Bila je to poljska bolnica sa 300 kreveta pod rukovodstvom dr Beatrise Makgregor. Bolnica je odmah počela da radi i dnevno je primala i po 20 pacijenata obolelih od zapaljenja pluća, trbušnog tifusa i dizenterije. Druga bolnica, pod upravom dr Edite Holvaj stacionirana je u Lazarevcu i veoma uspešno je radila u lečenju bolesnika.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #25 poslato: 19.10.2013. 23:01 »
Nesrećne srpske majke

„Leteća bolnica Stobart“ stigla u Skadar posle tri meseca muka i stradanja. Svoja sledovanja hrane davale majkama i njihovoj deci

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Povlačenje naroda i vojske prema Albaniji

KADA su austro-nemačke divizije u jesen 1915. godine ponovo provalile u šumadijska brda, dr Beatrisa Makgregor, glavna lekarka jedinice Bolnica škotskih žena u Mladenovcu, i njena upravnica gospođica Perz spakovale su za četrdeset osam sati svoju bolnicu i prebacile svu opremu na jug, u Kragujevac. Tu su se, pristižući iz raznih delova Srbije, okupile mnoge njihove zemljakinje, koje su takođe bežale pred nadirućim neprijateljem.

Doktorka Alisa Hačison i njeno osoblje, tada su se nalazili u Valjevu. Bilo je to strahovito mučenje dok se evakuisala velika bolnica preko šumadijskih brda. Gazilo se preko vodenih tokova, jer su mostovi bili porušeni, da bi velika kolona najzad stigla u Vrnjačku Banju. Tu su zatekli bolnicu britanskog Crvenog krsta, u kojoj su se, između mnogih drugih, Elsi Korbet i Katlin Dilon očajnički trudile da pomognu ranjenim i umirućim vojnicima i civilima, kojima su bile pretrpane bolesničke sobe.

Doktorka Elsi Inglis, osnivač Bolnice škotskih žena, okupila je svoje osoblje u želji da zajedno nađu novo najbolje rešenje u novoj situciji, dok je besneo novi napad austrijsko-nemačke vojske na Srbiju. Zaključak je bio jednostavan: treba uložiti maksimalne napore i pomoći koliko se god može. U tom cilju odmah je preduzeta prva mera - otpušteni su svi pokretni bolesnici, čak i oni koji su jedva mogli da se kreću. Duboko potreseni utučenošću i strahom srpskih pacijenata, ostavljenih na milost i nemilost neprijatelju, najzad su odlučili da prenebregnu naredbu o evakuaciji, jer „ako ćemo pomagati Srbima, sada moramo ostati na svojim mestima“.

Pošto se neprijatelj ubrzano primicao, gospođa Sinkler Stovart upravnica treće jedinice Srpskog potpornog fonda u Kragujevcu, u čijem je sastavu bilo sedamdeset osoba, jedinicu je podelila na dva dela. Glavninu je ostavila u Kragujevcu pod rukovodstvom dr Mejbel King-Mej, dok je sama preuzela rukovođenje manjim odeljenjem lekarki i bolničarki, pridodatom sanitetskoj službi srpske vojske, koja je postala poznata kao „Leteća jedinica Stobartove“. Ta jedinica, s gospođom Stobart na konju i velikim brojem bolničkih kola, pošla je za frontom koji se stalno premeštao, kako bi bila na licu mesta ukoliko srpska vojska reši da pruži poslednji odlučni otpor.

Kolona vojske i naroda kretala se prema jugu, središnjim pravcem između Ibra i niškog druma. Ljudi i tegleća stoka s mukom su se probijali lošim putevima po kiši i blatu. „Osvrnula sam se i videla samo tamu i tugu, kolone i patnju“, pisala je gospođa Stobart u svojim uspomenama. U koloni srpske vojske u povlačenju „Leteća bolnica Stobart“ stigla je u Skadar posle tri meseca muka, gladi i iscrpljenosti, prevalivši 1.200 kilometara uglavnom pešice po kiši, snegu i mrazu.


ORDEN LEDI PEDžET

LEILA Pedžet, supruga tadašnjeg britanskog ambasadora u Beogradu, vredna, hrabra i odvažna žena, veoma je zadužila srpski narod. Bila je upravnica bolnice i neumoran radnik sa izvanrednim smislom za organizaciju. Prva iskustva stekla je u balkanskim ratovima, kada je sa engleskim lekarima osnovala vojnu bolnicu u Beogradu. Ledi Leila Pedžet odlikovana je najvišim Ordenom reda Britanske imperije i najvišim odlikovanjem Srbije Ordenom Sv. Save. Jedna ulica u Beogradu nosi ime hrabre ledi Pedžet.


U Skadru je upravnica bolnice Stobart srela britanskog izaslanika u Srbiji ser Čarlsa des Graza, pukovnika Genčića, majora Popovića, pukovnika Terzića, koji je u međuvremenu postao vojni ministar. Svi su se divili hrabrosti upravnice Stobart koja je prevalila težak put bez izgubljenog člana Bolnice. „Svi oni nisu, primetila sam sa zahvalnošću, zažalili zbog toga što su napravili eksperiment i dali jednoj ženi da zapoveda sanitetskom jedinicom poljske bolnice aktivne vojske“, zapisala je gospođa Stobart.

Hrabre žene su iz Skadra otputovale brodom u Brindizi.

Sa srpskom vojskom i narodom preko Albanije povlačila se doktorka Harijet Kolberi, članica Medicinske misije iz Kanade. U svojim zapisima na tom putu bola i užasa, ovako je videla srpsku majku:

„... Povlačila sam se sa srpskim vojnicima i izbeglicama kroz bespuća Albanije. Ovo je bilo groznije od bojišta u Srbiji na kojima sam se našla još u početku rata sa grupom kanadskih lekara. Tamo, na bojištu, padalo se od puščanog zrna, granate, bombe; ovde, na ovim ledenim stazama, od zime, gladi, iznurenosti...

I ja sam na tom putu bila gladna, slomljena, iznemogla. Sledovanja hrane, veoma oskudna, davale smo srpskim majkama i njihovoj deci, koju su nosila u naručju, uvijena u šalove koje su im davali vojnici. Meni, rođenoj u Torontu, u izobilju bogatih roditelja, teško su padali i glad i pešačenje - prešla sam 640 kilometara. Ali, zar bih smela da kažem da mi je teško? Gledala sam nesrećne srpske majke koje su grabile napred, prema obalama Jadrana, prema luci spasenja. One su posustajale, posrtale, ali su se dizale i išle dalje. One su i meni davale snagu da istrajem na ovom surovom maršu smrti...“

Dalje na jugu, u Skoplju koje je ležalo neposredno na pravcu bugarskog nadiranja, nalazila se velika bolnica kombinovane Prve i Druge jedinice Srpskog potpornog fonda pod rukovodstvom ledi Leile Pedžet, koja je bila u Srbiji još od jeseni 1914. godine. Uz punu saglasnost svog osoblja, ledi Pedžet je odlučila da ostane uz srpske pacijente, kojih je bilo na stotine. Bugari su najzad zaposeli grad, Bolnica je pala u ruke okupatora. Sve do novembra 1915. godine osoblje Bolnice i ledi Pedžet borili su se se na više frontova: za lečenje pacijenata, Srba i Bugara, ali i protiv bahatih bugarskih osvajača. Najzad je uz pomoć kraljice Eleonore uspela da se izvuče i uz pomoć Crvenog krsta vrati u Englesku.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #26 poslato: 08.11.2013. 14:40 »
Beli orao dr Inglis!

Zahvalni Srbi hteli da proglase dr Elsi Inglis za sveca. Umrla na rukama srpskih vojnika 25. decembra 1917.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Spomen-česma u Mladenovcu


DOKTORKA Elsi Inglis, organizator Škotskih ženskih bolnica, najzaslužnija za svesrdnu medicinsku pomoć u osoblju i sanitetskom materijalu napaćenoj Srbiji, rođena je 1865. godine u Indiji, gde je njen otac bio glavni komesar kolonijalne uprave u Laknou. Kasnije se porodica preselila u Tasmaniju u Australiji, gde je Elsi išla u školu do svoje šesnaeste godine, kada se cela porodica vratila u Škotsku. Zvaničnu diplomu lekara stekla je 1899. godine položivši diplomski ispit na Edinburškom univerzitetu.

Privrženost ljudima kojima treba pomoć ponela je iz porodice za koju je bila čvrsto vezana, posebno za oca, koji je u svemu podržavao, naročito u želji da studira medicinu i time doprinese emancipaciji žena. Odlučna i snažnog karaktera razoružavala je svoje protivnike. Srbi su je naročito obožavali, pa su čak bili skloni da je proglase za sveca.

Sve do početka rata u avgustu 1914. godine, Elsi Inglis se, radeći u raznim mestima, usavršavala u svojoj struci. U julu iste godine postala je zapovednik Šestog edinburškog dobrovoljačkog odreda, a krajem godine i glavnokomandujući Ženskog rezervnog sanitetskog odreda, koji je bio jedan od osnivača budućih Ženskih vojnih pomoćnih odreda. Kada je rat već bio potpuno izvestan, dr Inglis je krenula u ofanzivu. Mobilisala je sve svoje dobrovoljne sanitetske jedinice, organizovala njihovo obučavanje, a zatim tražila način da obučene žene pošalje na službu u ratom zahvaćena područja. To nije išlo lako, ali je dr Inglis bila uporna, pokrenula je opsežnu akciju za prikupljanje priloga za opremanje poljskih bolnica s isključivo ženskim osobljem.

U zapisniku sa sastanka odbora Saveza sifražetskih društava Škotske, 12. avgusta 1914. godine, zapisan je predlog dr Inglis „da se opremi bolnica... čije bi osoblje bile samo žene i da se pošalje u inostranstvo, ukoliko nije potrebna u zemlji“. Poduhvat škotskih žena prevazišao je sva očekivanja. Za kratko vreme prikupljeno je skoro pola miliona funti, što je bilo dovoljno da se potpuno opremi četrnaest poljskih bolnica koje su upućene u savezničke države, pa i Srbiju. Pripremajući se da s prvom bolnicom krene na put u Srbiju dr Elsi Inglis u svom pismu poziva sve britanske građane „koji saosećaju sa žrtvama Srbije, da svoju pomoć pošalju što brže i tako oduže deo duga koji saveznici duguju hrabrosti i postojanosti Srba“.

Prva Bolnica žena Škotske prispela je u Kragujevac na Božić 1915. godine i smestila se u osnovnoj školi u samom centru grada. Kasnije su u Srbiju stigle još tri bolnice: u Valjevo, Mladenovac i Lazarevac. U Skoplje je stigla bolnica Fonda za pomoć Srbiji, u Vrnjačku Banju bolnica Crvenog krsta Velike Britanije, zatim bolnica dr Džemsa Berija, koju je opremila Prva kraljevska bolnica iz Londona, pa bolnice britanskih farmera, Udruženja ranjenika i druge.

Dr Elsi Inglis je organizovala i posebnu bolnicu, koja se u Odesi priključila Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji. O tome svedoči Edita Paliser u svojoj studiji „Sa srpskom divizijom u Rusiji i Rumuniji“ objavljenoj 1919. godine. Na molbu srpske vlade u julu 1916. godine Federaciji žena Škotske, da uputi jednu poljsku bolnicu u sastav tek formirane Prve srpske dobrovoljačke divizije, koja nije imala potpuno sanitetsko obezbeđenje, a očekivale su je teške borbe na ruskom frontu, dobijen je pozitivan odgovor.

Najzaslužnija za to je opet dr Elsi Inglis, koja je odmah preduzela sve što je potrebno da se izađe u susret potrebama srpske vojske. Radilo se brzo i precizno, pa je već 30. avgusta iz Liverpula brodom krenula bolnica na čelu sa dr Inglis. Imala je 75 članova, među kojima tri lekara hirurga, 12 transportnih i sanitetskih vozila sa potpunom opremom i sanitetskim materijalom.


BOLNICA U EDINBURGU

Hrabroj i odvažnoj doktorki i humanisti zahvalni potomci podigli su dostojne spomenike u Škotskoj i Srbiji. Bistu slavne doktorke uradio je vajar Ivan Meštrović i nalazi se u Nacionalnoj galeriji Škotske. U Edinburgu je i „Memorijalna Bolnica dr Elsi Inglis“ za majku i dete. Da Srbi nisu zaboravili njen svetli lik dokazuje, osim česme u Mladenovcu, spomen-bolnica na Dedinju, a na Fiziološkom institutu Medicinskog fakulteta stoji mermerna spomen-ploča u čast Elsi Inglis, kao „osvedočenog prijatelja Srba“.


Bolnica je u Odesu stigla 21. septembra 1916. godine, nažalost posle teških borbi koje je Srpska dobrovoljačka divizija vodila krajem avgusta u Dobrudži, i tu je znatno doprinela lečenju njenih ranjenih i bolesnih boraca. U studiji se posebno naglašava uloga dr Inglis u konačnom rešavanju sudbine divizije i njenom izvlačenju iz Rusije i upućivanju na Solunski front. To je, prema autorki Paliser, ostvareno zahvaljujući vezama sa britanskim generalštabom, nasuprot želji ruskih vojnih štabova da diviziju koriste za svoje ratne ciljeve.

Dr Elsi Inglis je posle toga nastavila da radi na organizovanju bolnice za sanitetsko zbrinjavanje srpskih vojnika na Solunskom frontu. Na nesreću nije doživela da posao dovede do kraja, umorna, iscrpljena i bolesna, umrla je na rukama srpskih vojnika, 25. decembra 1917. godine. Novoformirana bolnica dobila je njeno ime i početkom 1918. godine upućena na Solunski front u sastav srpske vojske.

Žitelji Mladenovca su još u leto 1915. godine na osoben način odali priznanje doktorki Elsi Inglis i njenim jedinicama Bolnice škotskih žena. Posebno su ozbiljno shvatili njeno upozorenje da je obezbeđivanje zdrave vode za piće, hranu i higijenu osnovni uslov zdravstvene zaštite. U spomen doktorki Inglis i vodi, podigli su u centru mesta lepo uređenu javnu česmu zdrave pijaće vode i na engleskom i srpskom jeziku napisali: „Za uspomenu na Bolnice žena Škotske u Srbiji i njenog osnivača dr Elsi Inglis, 1915“. Na velikoj svečanosti održani su dirljivi govori zahvalnosti osoblju Bolnica škotskih žena i posebno doktorki Inglis.

Vrhovna komanda srpske vojske i vlada posmrtno su odlikovali doktorku Elsi Inglis Ordenom belog orla, najvišim odlikovanjem Srbije.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #27 poslato: 08.11.2013. 14:45 »
Epolete Flori Sends

U valjevskoj bolnici jedva odolela opakom tifusu. Odbila da se povuče u sigurnost Soluna

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



FLORA Sends, najmlađa ćerka u svešteničkoj porodici iz Londona, kada je čula da su malenu Srbiju napale daleko snažnije i dobro naoružane snage Austrougarske monarhije, dobrovoljno se pridružila grupi od devet Engleskinja i Amerikanki da krene u pomoć tom nepoznatom i dalekom narodu.

Prilikom njene posete Beogradu, Aleksandar Petković je u "Večernjim novostima" od 12. novembra 1954. godine, u članku "Naša Engleskinja", zapisao njene reči: "Ja sam uvek bila na strani malih nacija i slabijih".

Flora je u avgustu 1914. godine preko Francuske, Italije i Soluna stigla u Kragujevac i prihvatila se bolničarskog posla. Kada je u toj godini odbijen napad neprijatelja vraća se u Englesku i agituje za pomoć ranjenim i bolesnim Srbima. Od prikupljenih 2.000 funti kupuje 120 tona sanitetskog materijala i sa tim dragocenim tovarom kreće brodom za Srbiju. Januara 1915. godine stiže u Niš i srpskoj vojsci predaje sanitetski materijal, a od dr Subotića, predsednika Crvenog krsta Srbije, traži raspored za rad u bolnici gde je najteže.

U tom vremenu najteže je bilo u Valjevu, gde je bilo žarište pegavca i drugih teških oboljenja. Tamo se svakodnevno umiralo, a bolest nije mimoilazila ni medicinsko osoblje. Prema nekim podacima, stradalo je više od polovine srpskih lekara. Flora je sa svojom američkom drugaricom Emili Simonds, vrednom medicinskom instrumentarkom, htela baš tamo da bude bolničarka. Engleski konzul se tome usprotivio:


VATRENO KRŠTENjE

DOBROSAV Turović, istoričar iz Leskovca, u svojoj knjizi o Miladinu Popoviću iz Gajtana kod Medveđa, ratnom drugu Flore Sends, navodi da je Engleskinja imala prvo vatreno krštenje u odstupnim borbama protiv Bugara. U povlačenju preko Albanije, Engleskinja je od srpskih vojnika primljena oduševljeno, uz zadivljujuće poštovanje i svesrdnu pomoć u najtežim trenucima. Izdržala je mraz, umor, glad, kolebanja - kao i svi ostali.


- Ne dozvoljavam vam! Tamo idete u sigurnu smrt. Bolesničko osoblje u Valjevu prosečno živi jedan mesec.

Flora nije poslušala konzula već je sa lekovima krenula u žarište epidemije. Uz najveće napore radila je sve dok su je noge držale, a onda je postala težak tifusar. Snažno telo i jaka volja za život izvukli su je iz sigurne smrti, prezdravila je i odmah se vratila na svoj posao. Kada je epidemija suzbijena, vratila se u Englesku da ponovo agituje za pomoć Srbima. To je, nažalost, kratko trajalo, pošto je rat u drugoj polovini 1915. godine obnovljen: Austrija, Nemačka i Bugarska svom silinom nasrnuli su na Srbiju. Flora nije mogla da sedi mirna dok srpski narod krvari. Kreće iz Marselja u jesen 1915. godine brodom "Mosul" gde upoznaje dr Izabelu Emsli, koja je putovala u Srbiju s jedinicom Gerton i Njunem u okviru Bolnica škotskih žena.

Flora je želela da se u Srbiji priključi bolnici u Valjevu, ali je u Pireju saznala da je put presečen, a jedinica ledi Padžet u Skoplju zarobljena od Bugara. Sa tri člana iz jedinice Srpskog potpornog fonda u Skoplju: Mjurijel Herbert, Elija Linden i Doli Majlz, polazi vozom za Bitolj gde ih je sačekao britanski konzul gospodin Gring. On ih je obavestio da se očekuje da cela Srbija bude okupirana i da se bez oklevanja odmah vrate u Solun. Flora je bila uporna, želeći po svaku cenu da stigne u Srbiju, dok su ostale tri saputnice poslušale konzula i vratile se u Solun.

Pošto nije mogao da je ubedi, Gring je Floru prevezao svojim kolima u Prilep, gde su se u podnožju Babune vodile žestoke borbe, a u gradu je radila srpska bolnica. Flora je, međutim, želela da bude što bliže frontu pa je sa zadovoljstvom prihvatila ponudu da stupi u ambulantu Drugog gvozdenog pešadijskog puka "Knjaz Mihailo" srpske Prve armije. Tu je upoznala komandanta pukovnika Milića, koji je obavestio da puk uskoro kreće u povlačenje preko Albanije i da ambulanta mora da se ostavi, a ranjenici i bolesnici otpuste. Smirenim glasom je zatim rekao Flori: "Bolje bi bilo da odete sada, dok se još može preći preko granice u Grčku".

Iznenađena predlogom, Flora je uzviknula: "Ali, ja želim da ostanem s Drugim pukom". Komandant Milić, kao da je očekivao takvu reakciju, smireno je nastavio da joj objašnjava ratne tegobe, kako bi je ubedio da promeni mišljenje. Flora se, međutim, nije dala, bila je uporna da ostane i pomaže u previjanju ranjenika tokom odstupanja. Kada se više nije imalo kud, Milić se, zanet mislima, okrenuo Flori i dodao: "Pa, možda bismo mogli da vas uzmemo u vojsku". Milić je naglo ustao, skinuo sa svoje epolete oznaku "2", i prikačio je Flori na njen elegantni smeđi kaput. "Eto, sada ste redov u Drugom puku srpske Prve armije. Razume se, Vaše stupanje u vojsku moraće da potvrdi komandant divizije. Ali, to će se sigurno urediti".

Posle toga, Flora je dobila kobilu Dijanu i posilnog omalenog i dobroćudnog Dragutina, što je bio znak oficirskih počasti. Vojnici su zavoleli novog člana svog puka i od milja je prozvali "naša Engleskinja".

Nekoliko dana kasnije Flora je s pukovnikom Milićem bila primljena kod komandanta divizije pukovnika Vasića. U kancelariji komandanta bio je i kapetan O'Grejdi iz Britanske vojne misije. Još jednom su oficiri Vasić, Milić i O'Grejdi pokušali da ubede Floru Sends da se vrati u Solun, jer se to još moglo. Objasnili su da je u suprotnom čekaju veliki napori i potpuna neizvesnost. Flora se ponovo nije dala, odlučno je odbila povratak, u želji da sa pukom pređe preko Albanije.

Pukovnik Vasić je ustao, prišao Flori i rekao: "Vrlo dobro - pukovnik Milić se o Vama veoma pohvalno izražava i pričao mi je koliko Vas puk poštuje, a Vaše prisustvo će, siguran sam, hrabriti vojnike pošto predstavljate našeg saveznika Englesku. Zahvaljujem Vam i želim svu sreću".

Usledile su čestitke, a Flora je izašla radosna pošto je postala srpski vojnik.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #28 poslato: 08.11.2013. 14:48 »
Vojnik gvozdenog puka

Svakom vojniku svog puka darivala ruksak sa vešom i čarapama. Zaplakala kad je kralj odlikovao "Karađorđevom zvezdom"

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Flora sa srpskim oficirom u Solunu


NA srpski Božić u Draču, Flora Sends je u znak priznanja, dobila čin kaplara i bila pozvana na ručak kod pukovnika Milića. Sa srpskom vojskom, iscrpljena i umorna, stigla je na ostrvo Krf. Posle odmora i oporavka Flora je izdejstvovala kod saveznika 3.500 kompleta uniformi za srpske vojnike koji su bili u dronjcima. Pored obuće i odeće ona se zalagala i za poboljšanu ishranu, što je vojnike podiglo iz mrtvih.

Za sve što je učinila za spas srpskog vojnika Drugi puk joj je uručio zahvalnicu na kojoj je na srpskom i engleskom pisalo: "Gospođice Sends, srpski vojnik je ponosan zbog toga što u svojoj sredini vidi plemenitu kćer Engleske čiji je narod stari srpski prijatelj. Vi, gospođice Sends, treba da budete ponosni što se nalazite u položaju da činite dobro i pomažete srpskom vojniku. Srpski vojnik će uvek poštovati dela Vaše ljubaznosti i duboko u svom srcu zapisaće ta dela i sećaće ih se zauvek... Zahvaljujemo Vam u ime svih vojnika, mi Vas pozdravljamo sa usklikom: da živi naš saveznik Engleska, da živi plemenita Sends". Zahvalnicu je potpisao komandir četvrte čete poručnik Janaćko Jović.

Tu jednostavnu vojničku zahvalnicu Flora je najviše volela i ljubomorno čuvala, jer je dobila od njenih neposrednih ratnih drugova. Prilikom posete Beogradu taj već žuti papir - vredno vojničko priznanje - drhtavim staračkim rukama radosno je pokazivala prijateljima i poznanicima.

Sa oporavljenom srpskom vojskom Flora Sends učestvuje u borbama na Solunskom frontu. Januara 1917. godine u borbi protiv Bugara ranjena je od gelera neprijateljske bombe. Drugovi su joj pritekli u pomoć i u kišnoj kabanici odneli do previjališta. Odmah je prebačena na lečenje u Solun gde se oporavljala nekoliko meseci. Kada su rane od šrapnela počele da zaceljuju, često je boravila napolju na vazduhu. Jednog dana, dok je bila u dvorištu, oko njenog kreveta se okupila povelika svita oficira i vojnika. Pozvali su je da se vrati u sobu, a ona je gledala ljude oko njenog ležaja, ne znajući povod. Onda se iz grupe izdvojio uparađeni kraljev izaslanik, oficir ađutant:

"Podnaredniče Sends, ovo je najviše priznanje kojem vas odlikuje vrhovni komandant srpske vojske prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević". Prišao je i okačio joj na bolesničku pidžamu "Karađorđevu zvezdu sa mačevima". Svečanost time nije bila završena: drugi oficir pročitao je naredbu kojom je unapređena u čin narednika srpske vojske. Srećna i radosna gotovo da je zanemela, od uzbuđenja zarila je glavu u jastuk i od radosti zaplakala.

Mnogobrojni geleri od eksplodirane bombe zabili su se po telu i nogama, pa je Flora izdržala više operacija, a posle toga je prebačena u Bizertu na oporavak. Kada je prezdravila vratila se u Englesku da prikupi novu pomoć za srpske vojnike na Solunskom frontu. Maja 1917. godine vraća se u svoj puk, noseći svakom vojniku ruksak sa vešom i čarapama. Od toga dana vojnici su je iz milošte prozvali "naša Engleskinja".

Zajedno sa srpskim vojnicima izdržala je sve teškoće rovovskog rata na Solunskom frontu i sa svojim drugovima iz Gvozdenog puka učestvovala u proboju fronta. Pod borbom u teškim uslovima s vojskom je nastupila sve do Ćuprije, gde je morala ponovo u bolnicu, jer je obolela od španske groznice. Iako bolesna, preuzima mere u bolnici za poboljšanje uslova lečenja i higijene, zavodi red i rad uz pomoć nekoliko bolničara i bolničarki i uspešno pomaže u lečenju bolesnih i ranjenih.

Kada je rat završen Flora nije bila sa svojim ratnim drugovima da podeli radost pobede. Njen puk je bio već u Segedinu, a ona u Đupriji. Kada je prezdravila, stigla je u Beograd, javila se komandantu grada i zatražila da je prebaci do njenog puka. U Pančevu je sačekala velika masa ljudi da je pozdravi. Iznenađena dočekom, održala je kraći govor na srpskom jeziku. Meštani su joj u znak pažnje poklonili peškir sa vezenom posvetom, koji je sačuvala kao dragu uspomenu.

Juna 1919. godine Narodna skupština Srbije proizvela je Floru Sends u čin potporučnika srpske vojske. Unapređenje je potpisao regent Aleksandar Karađorđević, a potom je po njenoj želju upućena na granicu s Italijom koja je bila najnemirnija. Tu je unapređena u čin poručnika, tu je upoznala i zavolela narednika Jurija Judeniča, s kojim će se kasnije venčati.

SA VIOLINOM PREKO ALBANIJE

U PAKLU povlačenja preko Albanije Flora Sends imala je snage i volje da organizuje proslavu katoličkog Božića u svojoj četi, da zabavlja tada, na albanskoj obali, svoje drugove muzikom na violini, koju je uporno nosila preko albanskih krševa.


Kada se na granici stanje smirilo Flora se s mužem vraća u Beograd, gde je prvog novembra 1922. godine demobilisana. Tada je posle punih sedam godina skinula vojničke čakšire i obukla haljinu. "U novom odelu osećala sam se neudobno, bilo mi je teško što se rastajem sa vojskom i uniformom", pričala je Flora kasnije. Kad je demobilisana, Flora Sends odlazi u Englesku. Posle nekoliko godina ponovo se vraća u Beogradu gde do početka Drugog svetskog rata daje časove engleskog jezika školskoj omladini.

Kada je bombardovan Beograd, Flora je kao rezervni kapetan prve klase zakucala na vrata komandanta jedne jedinice i zatražila uniformu i pušku da se bori protiv neprijatelja. U opštem rasulu nije dobila zadaovoljavajući odgovor pa se dobrovoljno priključila jednoj jedinici u Mladenovcu, ali nakratko, jer su Nemci u Aranđelovcu zarobili tu jedinicu. Ona se potom priključila jednoj bolnici i s ranjenicima se vratila u Beograd. U junu 1941. godine Gestapo je hapsi i u zatvoru drži desetak dana. Puštena je posle istrage uz obavezu da se redovno javlja policiji i da se ne sme udaljavati iz grada. Kada je rat završen, Flora se vratila u Englesku gde je živela od srpske penzije.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Žene u srpskim ustancima
« Odgovor #29 poslato: 08.11.2013. 14:51 »
Pozdravi ratnog druga

Flora Sends redovno pisala Miladinu Popoviću na srpskom, ćirilicom. Poslednji put videla svoju drugu otadžbinu 1954. godine

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Scena iz filma "Naša Engleskinja"

U SVOJIM istraživanjima istoričar Dobrosav Turović iz Leskovca navodi da je Flora Sends iz Engleske redovno pisala svom ratnom drugu Miladinu Popoviću, na srpskom jeziku, ćirilicom. U već poodmaklim godinama u jednom pismu navodi: "Izvini Miladine što ti odavno nisam pisala. Zima je bila tako hladna i rđava da ništa ne radim kako treba. No, sada je malo bolje. Kako je kod vas? Čitala sam u novinama da ima mnogo snega. Tvoj komšija Đokić Stojan živi mnogo daleko, ne mogu tamo ići. Inače, nigde nisam bila cele zime, jer boli noga od starih rana. Ne treba misliti da sam ja zaboravila tebe i sve moje ratne drugove. Često mislim na tebe, i ako mogu, ja ću dođem još letos u Beograd. Mnogo tebe pozdravljam i želim svako dobro. Tvoj ratni drug Flora Sends. Pozdravljam tvoje kod kuće i želim dobro zdravlje. Tvoja Flora Sends."

Miladin Popović je za uspomenu napisao pesmu o hrabroj Engleskinji. Evo jedne strofe:

"No, da vidiš i čuda i hvale,/i hrabrosti jedne ženske glave,/Flora Sends iz Londona grada,/Bugarima zada trista jada./

Vojnici je kao majku mole,/da ostane u rov, da je sklone,/ali ona nikada nije htela,/svakad beše vedra i vesela,/moral daje i drugom do sebe".

Flora Sends je svoja sećanja i uspomene opisala u knjizi "Engleskinje u Srpskoj vojsci". O srpskom vojniku zapisala je: "Komandant je dugo izdavao zapovest. On jedno vreme ode nekud, a ja legoh na travu i zaspah. Na svoj običan, ljubazan način, dva vojnika dođoše i rekoše mi da oni imaju gore vatru, a jedan od njih uze svoje ćebe i prostre ga pored vatre da legnem na njega, dok drugi savi svoj šinjel i namesti mi ga umesto jastuka.


MISIJE IZ CELOG SVETA

MNOGO lekara i medicinskog osoblja dolazilo je samoinicijativno iz Francuske, Velike Britanije, Rusije, Kanade, Grčke, Danske, Australije i Novog Zelanda, tako da je u leto 1915. godine u Srbiji bilo oko 600 lekara i medicinskog osoblja iz savezničkih zemalja. Učešće medicinskih misija u Srbiji u toku Prvog svetskog rata nije značajno samo zbog njihove brojnosti, već i zbog toga što su pojedini delovi ostali uz srpsku vojsku i tokom svih ratnih zbivanja. Odstupali su preko Albanije i sa srpskom vojskom stigle 1916. godine na Solunski front.


Ponašanje srpskog seljaka nije nešto što je naučeno, što zavisi od toga da li je bilo dobro ili rđavo vaspitan, već izgleda da je od prirode sastavni deo njegov i kao sa takvim treba računati.

Ljudi koji ništa nisu znali o srpskom narodu više puta su me pitali - zar me nije strah da se krećem među ljudima za koje oni misle da su divljaci?! Dok je, u stvari, sve sasvim suprotno tome! Jer, ne mogu zamisliti ništa manje verovatno nego da me napadne - srpski vojnik! Ja bih se osećala sigurnije šetajući po nekoj varoši ili selu u Srbiji - ma u koje doba noći - nego u mnogim engleskim i drugim evropskim varošima".

U 74. godini ponovo dolazi u Beograd. U pismu javlja svom ratnom komandiru Nikoli Stanojeviću: "Zaželela sam se da još jednom vidim svoju drugu otadžbinu i stare ratne drugove." Još vitalna, Flora je prošetala Beogradom, razgovarala sa poznanicima i sela u parku da odmori staračke noge gde se, prema opisu Aleksandara Petkovića u tekstu "Naša Engleskinja" objavljenom u "Novostima" 13. septembra 1954. godine, poveo zanimljiv razgovor:

- U blizini su se igrala dečica. Jedan mališan koji je rekao da se zove Duško prišao je i znatiželjno pitao: "Bako, šta je ovo", pokazujući na orden koji se sijao na Florinim grudima. "To je Orden Miloš Obilić", odgovorila je starica i nasmešila se. "Je li to onaj Miloš koji je na Kosovu ubio Murata?", ponovo je pitao mališan. "Jeste, sine, bićeš ti dobar đak kad to već znaš", radosno je kazala Flora.

Dve godine kasnije, 24. novembra 1956. godine, u svom skromnom domu u Sufolku kod Londona umrla je Flora Sends, oficir srpske vojske.

Život i ratovanje Flore Sends u Srbiji inspirisalo je Jelicu Zupanc da napiše scenario za televizijski film "Naša Engleskinja", koji je režirao Slobodan Radović. Lik Flore tumače dve glumice Ljiljana Krstić i Ana Sofrenović. Film je više puta prikazan srpskoj publici.

Monika Kripner, dobrovoljna bolničarka iz Australije objavila je 1980. godine u Londonu knjigu "Žene u ratu - Srbija 1915-1918". To delo izazvalo je veliko interesovanje jer je u knjizi obuhvatila rad lekara i bolničara iz savezničkih zemalja koji su sa srpskom vojskom doživeli i preživeli sve strahote rata, prelaz preko Albanije, dolazak na Krf i lečenje isrpljenih bolesnika i ranjenika, oporavak u Solunu i borbe na Solunskom frontu.

Knjiga je pisana na osnovi dokumenata, ali i prema uspomenama koje je doživela boraveći u Srbiji u tim ratnim danima. Mnoge žene lekare i bolničarke upoznala je na teškom zadatku lečenja ranjenika i bolesnika od pegavog tifusa.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete