ХАПЛОГРУПА I2 M438ОПШТЕ НАПОМЕНЕ: Хаплогрупа I2 је најзаступљенија варијанта хаплогрупе I. Присутна у широком појасу од Источне Европе до западног Медитерана, обухвата велики број разнородних популација Европе, тако да је учествовала у етногенези германских, словенских, али и келтских народа. Наследник неиндоевропског староседилачког становништва Европе које је временом индоевропеизирано, хаплогрупа I2 је оставила свој траг у пећинској палеолитској уметности, мегалитској уметности неолита и бронзаног доба.
ПОРЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ: Хаплогрупа I2 се од остатка хаплогрупе издвојила прe 22.000 година, вероватно на подручју данашњег Подунавља. Даља миграција хаплогрупе I2 ишла је према горњем Дунаву, са северне стране Алпе, одакле је преко Рајне једна група I2 прешла у југозападну Француску и северну Шпанију. Са тог подручја ће се раширити по западном Медитерану, Сардинији и атлантској Европи. Друга варијанта хаплогрупе I2 пребивала је дужи период у подручју горњег Дунава, на простору Баварске, Чешке, Моравске, Аустрије. Одатле ће их донекле потиснути неолитски земљорадници са Блиског Истока (хаплогрупа G2а) у периоду пре 8000 година, а припадници хаплогрупе I2 мигрираће и према истоку и према северу Европе. Највeћа разноврсност хаплотипова I2 у Европи је у региону горњег Дунава, тако да је претпоставка да је то била њихова базна територија у Европи дужи период.
СНП МУТАЦИЈЕ: М438
МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujeteМапа I2а1 P37.2Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujeteМапа I2a2a M223
СТАБЛО:Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujeteПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:
I2a L460
I2a1 P37.2Ово је једна од раширенијих варијанти хаплогрупе I2а. Заступљена је у западној, централној, источној Европи, Балкану и западном Медитерану. Детаљније ће бити описана кроз своје подгрупе. Oво је главна хаплогрупа граветијанског палеолитског човека у Европи. Пећински цртежи у Алтамири и Ласкоу, као и средњеевропске фигурине Венера попут оних у Вилендорфу, њихово су дело.
I2a1a M26Ову варијанту хаплогрупе I2 често називају и сардинијском граном (највише због високог процента присутности на Сардинији, око 40%) иако је ова варијанта хаплогрупе I2а на Сардинију по свој прилици дошла из јужне Француске и Шпаније, где се задржала још од палеолита. Захваљујући једном налазу М26 са налазишта мегалитске кулутуре у Француској, сасвим је јасно да је ова варијанта била главни носилац староседилачке културе Мегалита у западној Европи, па самим тим и оне на британским острвима, укључујући и Стоунхенџ. Ова варијанта хаплогрупе I2 присутна је код Баска у проценту од око 10%. Планинска област централне Сардиније позната као Нуоро најтипичнија је област за ову варијанту данас у Европи. Палеосардинијски језик који је утицао на формирање данашњег сардинијског језика и који је био неиндоевропски језик , близак баскијским вероватно је био оригинални језик ове хаплогрупе.
I2а1b М423За Србе најинтересантнија варијанта хаплогрупе I. Тешко је рећи где је настала, али је то свакако било негде на северу, могуће у горњем току Дунава, на простору данашње Аустрије, Баварске и Чешке. То су по свој прилици били палеолитски староседеоци региона који су се одржали након неколико инвазија досељеника са истока и запада. Интересантно је да данас постоје три различите варијанте ове хаплогрупе прилично територијално удаљене. Кен Нордведт их је именовао на основу места данашње повећане присутности као: Dinaric, Disles и Isles. Isles се пре неких 13.000 година одвојио од опште гране и данас је присутан углавном на британским острвима. Disles је пре неких 5.000 година такође одвојен од опште гране са Dinaric и може да се нађе скоро искључиво на британским острвима. Dinaric варијанта дефинисана СНП мутацијом L621+ Л147.2 + мигрирала je у источном смеру, на просторе данашње источне Пољске, Закарпатја, Полесја где ће нешто касније учествовати у етногенези Словена.
Тај источни М423, познат као Dinaric, данас и најмногобројнији, је генетски веома млад, тачније предак свих данашњих припадника ове хаплогрупе живео је пре неких 2.500 година. Управо та генетска младост, изненадна демографска експлозија, већа разноврсност хаплотипова у Закарпатју него на Балкану, оборила је хипотезу да је I2а М423 Dinaric староседилачки на Балкану, што је испрва тврђено, и означила I2а М423 Dinaric као један од јасних маркера словенског присуства и експанзије у Европи. Тако I2а М423 Dinaric не налазимо западно од Рајне ге Словени нису продирали, али је имамо на Пелопонезу где су живела словенска племена Милинга и Језераца. Прашкокорчаковска археолошка култура 5. века н.е. је јасно препoзнатљива култура у ком је доминирао I2а М423 Dinaric. Племенске скупине које се повезују са овом културом су Срби, Дуљеби, Лемузи, Ленђани, Бужани, Волињани, Дреговичи и Древљани. Прашкокорчаковска култура је проистекла из нешто старије Зарубињецке културе источне Европе из првих година наше ере, а од скупина које су могле донети балканско-панонске келтске латенске елементе на исток спомињу се Бастарни, могуће и келтизовано племе Боја са горњег Дунава. И Бастарни и Боји су добри кандидати за носиоце I2а М423 Dinaric и припаднике Зарубињецке културе. Данас се хаплогрупа I2а М423 Dinaric дели на две основне гране, назване условно: Dinaric North и Dinaric South . Та подела није дефинисана СНП мутацијом већ мутацијом на STR маркеру DYS 448, ге North хаплотипови имају вредност 20, а South вредност 19. South група је млађа и издвојила се из општег Dinaric пре 1800 година, на простору данашње југоисточне Пољске, где је и данас прилично заступљена. Одатле је пратила миграцију словенских племена на запад преко јужне Пољске до Чешке, доње Аустрије, источне Баварске и Саксоније. Претпоставка је да су стари Срби који су први пут као народ поменути код Фредегара у 7. веку на простору данашње Саксоније носили између осталих ову хаплогрупу. Не само да је крај у југоисточној Пољској одакле су кренули познат као Бојковшчина, већ су се населили управо на подручју Бохемије и Баварске које су биле територије старог народа Боја по коме су добиле име. Онда нам постаје јасан и податак из дела DAI Константина Порфирогенита о доласку Срба на просторе Далмације из земље Боики у којој Срби живе од давнина. Простор западне Чешке и источне Баварске је по свој прилици простор Порфирогенитове Беле Србије у суседству Франачке. Одатле су у Срби у 7. веку на позив византијског цара Ираклија доселили на подручје Паганије, Захумља, Конавала и Требиња и загорске Србије, а то је отприлике простор језгра српске средњевјековне државе. И данас на том простору, Херцеговине, југозападне Србије и западне Црне Горе, јужне Далмацијe хаплогрупа I2а М423 Dinaric South доминира са преко 70%. Друга варијанта Dinaric North мигрирала је више у источном правцу, спуштајући се из прапостојбине у западној Украјини према југу, области доњег Дунава, мешајући се тамо са антским племенима и заједно са њима и Аварима, прешла је Дунав и насељавала се више у источним и централним крајевима Балкана све до Пелопонеза. На овај начин учествовалa je у етногенези бугарског, македонског, али и грчког народа највише преко словенских племена Дреговића, Смољана, Велегезита, Берзита, Вајунита, Милинга и Језераца. Ова варијанта такође значајно је заступљена код Румуна и Молдаваца и претставља словенски елемент у њиховој етногенези што бројни словенски топоними у Молдавији и Влашкој доказују. Данас је I2 М423 Dinaric заступљен код Срба укупно у проценту од око 35% гдје је три четвртине South варијанта, а једна четвртина North варијанта. Католички Буњевци су још једна типична Dinaric South популација, генетски много ближа Србима него Хрватима Истре, Покупља, Загорја и Славоније. На простору Црне Горе и Херцеговине може се пратити словенско присуство управо преко ове хаплогрупе. Становништво долина, које су планинци попут Васојевића (E1b) називали Србљацима, Бјелопавлићи (E1b) Лужанима и Матаругама, по свој прилици су припадали хаплогрупи I2а М423 Dinaric. Ова експанзивнија Е1b влашка племена која су долазила са граничног појаса са Албанијом потискивала су их према западној Херцеговини, Далмацији, Лици, али и према северној Србији, Срему. Ипак и у Црној Гори нека јака братства као Вукотићи са Чева или Боројевићи са Цетиња припадали су овој хаплогрупи, а по свој прилици и целокупно племе Братоножића као и делови Пиперског племена (Лутовци).
I2а1c L233Ова грана хаплогрупе I2а P37.2 има назив Western и присутна је скоро искључиво у западној Европи, сјеверној Француској и британским острвима.
I2а2 P214Ова хаплогрупа је данас најприсутнија у северозападној Европи, земљама Бенелукса и северној и централној Hемачкој. То је староседилачко мегалитско становништво тог дела Европе које је касније учествовало у етногенези Келта и Германа. Представљено је кроз две главне варијанте :
I2а2а М223Ово подгрупа представља скоро сву I2а2 хаплогрупу. Присутна је у северној Hемачкој и Холандији са Фландријом у проценту од 15% као и у источној Енглеској, Данској и северној Француској са 10%. Има неколико варијанти:
Старобританску М284 присутну скоро искључиво у Британији где је и настала.
Централноевропску L701, присутну у целој Европи од Шпаније до Украјине, Hемачке. Могуће је да су је разнослили Готи или неко друго германско племе.
Норманску Z161 присутну у Данској, Нормандији, Енглеској, Сицилији. Траг норманских сеоба.
Англосаксонска L1229 присутна у северној Hемачкој, Енглеској и код Енглеза у Ирској. Последица сеоба Англа и Саса у Британију.
I2а2b L38Њено присуство данас је ограничено на Рајнску област и планину Харз у Hемачкој, земље Бенелукса и Британију. Ова хаплогрупа нађена је на старим костима у пећини Лихтенштајн у централној Hемачкој које су припадале Урнфилд култури 1000 г. пне. Претпоставља се да су је разносили Келти носиоци Латенске културе који су у Гвозденом добу мигрирали долином Рајне према Британији.
I2b L415Веома давно одвојена грана хаплогрупе I2. Могуће остатак палеолитског човека у региону Јадранског мора и Италије. Веома малобројна група.
I2c L596Ради се о веома старој грани хаплогрупе I2, али тек недавно SNP дефинисаној. Ово је уједно и једина грана хаплогрупе I која се налази у региону Кавказа и Мале Азије. Унутар ње постоји неколико давно раздвојених грана. Постоје гране типичне за кавкаски простор, Јерменију и Иран, али и гране које су карактеристичне за Грчку и западну Европу од који је најпрепознатљивији подгрупа хаплогрупе I2c карактеристична за шкотски клан Wallace, као и ашкенаски јеврејски кластер у Украјини. С обзиром на источну дистрибуцију ове подгрупе као и на давну одвојеност од остатка стабла I2 могло би се претпоставити да је она била део миграције тзв. источног Гравета на просторе северно од Црног Мора, када су палеолитски ловци сакупљачи из Европе у потрази за ловиштима мигрирали у правцу источних степа и даље према Кавказу. Иначе је и ова хаплогрупа малобројна, слично хаплогрупи I2b.
