Zanimljivosti > Pogled na istoriju Srbije

Vojnici, junaci, vasi zivoti vise ne postoje...

(1/1)

Konstantin:
Slava i obraz srpske prestonice

Prvi svetski rat: Bitka za Beograd 1915.

Posle pobedonosne 1914, srpska vojska se 1915, odmarala i vidala rane u devetomesečnom primirju. S druge strane, postojala je očajnička potreba centralnih sila da probiju put do verne saveznice Turske, kako bi mogli da je snabdevaju ratnim materijalom i ostalim potrebama. U leto 1915, obrazovana je Grupa armija Makenzen, koju su činile nemačka 11. armija, austrougarska 3. armija i bugarska 1. armija. Ovim snagama koje je trebalo da izvedu glavni udar, komandovao je proslavljeni nemački vojskovođa sa istočnog fronta - feldmaršal Makenzen. Kada je birao komandanta za ovu operaciju, nemački Car Vilhem II izjavio je - Učiniću veliku čast hrabrim srpskim vojnicima: protiv njih ću poslati feldmaršala Makenzena. Veliko poštovanje prema protivniku pokazao je i Makenzen. U saopštenju koje je pročitano postrojenim vojnicima pred početak napada na Srbiju, navodi se: - Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije.

Simbolična pomoć saveznika
Prema obaveštajnim podacima kojima je raspolagala srpska Vrhovna komanda, austro-nemački napad postajao je sve izvesniji. Takođe, procenjivalo se da je skoro siguran ulazak Bugarske u rat, na strani centralnih sila. Svesni da neće moći dugo da pružaju otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju, srpska vlada od saveznika traži da pošalju pomoć od 150.000 vojnika. Umesto pomoći, saveznici traže da Srbija nipošto ne provocira Bugarsku, koja ih je lukavo uveravala da joj ne pada na pamet da ulazi u rat. Tako je propuštena prilika da se bugarskoj vojsci zada smrtni udarac u osetljivom momentu, kada je sprovođena mobilizacija i koncentracija trupa.

Saveznička pomoć je bila više simbolična: Francuzi su poslali osam aviona tipa Farman sa 99 ljudi, dve brdske i tri poljske baterije, a za odbranu Beograda i jednu bateriju obalskih topova kalibra 140 mm. Britanci dva torpedna čamca sa posadom i osam topova od 120 mm, čije su pancirne granate držale na odstojanju austrougarske monitore, nekoliko meseci pred početak glavnog napada. Rusija je, takođe, poslala dva mornarička topa kalibra 150 mm i odred marinaca, koji su zajedno sa engleskim kolegama minirali deo dunavskog i savskog toka oko Beograda. Sva obalska artiljerija stacionirana kod Beograda, bila je pod komandom britanskog admirala Trubridža.

Neprijateljske snage su krajem septembra završile koncentraciju trupa u zonama napada. Austrougarska 3. armija, ojačana nemačkim 22. rezervnim korpusom, imala je zadatak da zauzme Beograd i preduzme pomoćne napade preko Save, kod Progara i Jarka. Nemačka 11. armija planirala je glavni prelaz preko Dunava kod Rama, pomoćni kod Smedereva i demostrativni kod Oršave. Pravac nastupanja u srce Srbije, vodio je dolinom Morave. Za datum napada obe armije, određen je 6. oktobar. Dotad neviđena koncentracija artiljerije (ukupno 1.300 artiljerijskih oruđa), bila je karakteristika ove kampanje. Samo za napad na Beograd namenjeno je oko 400 topova, haubica i merzera raznih kalibara, pa i onih najtežih. Austrougarski merzeri Škoda od 305 mm i tri nemačke Debele Berte kalibra 420 mm. Za napad na Smederevo, sa ruskog fronta dovučena su dva dalekometna topa od 420 mm na železničkom lafetu.

Vatreni uragan nad gradom
Već 5. oktobra 1915, uz pomoć aviona, artiljerija je počela sa korekturnim gađanjem koje je trajalo do pred mrak. Maglovito jutro 6. oktobra, nije dozvolilo artiljerijsku pripremu. A onda, oko 14,00 h, nastao je pakao. Preko 400 artiljerijskih oruđa, računajući i one na monitorima, počelo je paljbu. Uragan od čelika spustio se na srpsku prestonicu. Za samo nekoliko časova Odbrani Beograda uništeni su svi reflektori i polovina artiljerije. Sve telefonske linije bile su pokidane. Ruska obalska baterija postavljena na Kalemegdanu zbrisana je pogotkom zrna od 305 mm, kao i srpska baterija na Velikom Vračaru. Vatra koja je pretvorila grad u ruševine trajala je neprekidno, da bi posle 24 časa dostigla najveću žestinu na mestima planiranim za prelaz, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih položaja. Ovo je označilo početak desanta. Na stotine pontona krenulo je preko Dunava i Save, ali branioci su bili na svojim mestima. Trupe Odbrane Beograda, pod komandom generala Mihajla Živkovića, činile su: 10. kadrovski puk, 7. puk II poziva, 7, 11. i 15. puk III poziva, Sremski dobrovoljački odred, odred beogradskih žandarma i dva eskadrona konjice. Ukupno, oko 16.000 ljudi sa samo 75 raznih artiljerijskih oruđa.

Razvile su se strahovite borbe na Adi Ciganliji, ušću i Dunavskom keju. Pripadnici tadašnje najveće svetske vojne sile - Nemci, bili su nov neprijatelj za Srbe, koji su jedva čekali da se sa njima okušaju u borbi. Disciplinovani, u tamnozelenim (feld-grau) uniformama i arhaičnim šlemovima sa šiljkom na vrhu, ipak na srpske vojnike nisu ostavljali utisak. Po starom srpskom običaju, podcenjivanje neprijatelja se podrazumevalo. Malobrojni branioci prestonice borili su se kao lavovi, nanevši neprijatelju velike gubitke. Zaustavivši neprijatelja na obalama, nisu imali snage da ga odbace nazad. Trudili su se da održavaju što tešnji kontak sa napadačima, kako bi izbegli ubistvenu artiljerijsku vatru. Međutim, na scenu su stupali monitori, koji su svojim teškim topovima razorili čitave ulice na Dorćolu. S druge strane, u šipražju Ade Ciganlije vodila se ogorčena borba 1. bataljona 7. puka II poziva, protiv nemačkih trupa, u kojoj je učestvovala i srpska improvizovana rečna flotila. Flotilu su činili ruski i britanski torpedni čamci, oklopljeni patrolni brod "Timok" sa revolverskim topom (sistema Hočkis), oklopljeni motorni čamci "Jadar", "Pobeda" i "Sveti Đorđe" naoružani mitraljezima. U sastav flotile, uključeno je i preko stotinu mesnih sredstava (ribarski čamci, dereglije i šlepovi), od kojih su neka manje ili više adaptirana. Tako je jedan šlep oklopljen, a na njegovom koritu načinjeni otvori-puškarnice. U unutrašnjost šlepa postavljene su skele, sa kojih su vojnici dejstvovali kroz puškarnice. Flotila je za kratko vreme, koliko je bila operativno sposobna, učinila niz herojskih zadataka, održavajući vezu sa trupama na Adi i dejstvovanja po neprijatelju u bok i leđa, po kiši od zrna i granata.

Govor majora Gavrilovića
Vrhovna komanda, trupama Odbrane Beograda 7. oktobra upućuje Timočku diviziju II poziva. Usled hitnosti, njen 14. puk prebacivan je železnicom do Beograda i istog dana dva bataljona su već stigla na Dunavski kej. Nešto više od sat vremena, pre pristizanja ovog pojačanja, major Dragutin Gavrilović okupio je oko sebe na Dunavskom keju preostale vojnike II bataljona 10. kadrovskog puka, delove žandarmerijskih četa i Sremskog odreda. Izdao im je onu čuvenu naredbu, koja je bila ogledalo srpskog borca iz tog davnog, prošlog, romantičnog vremena, koje su obeležavali ljudi drugačijeg kova nego danas:

- Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici!... Junaci... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu... Živeo kralj!. Živeo Beograd!.
Sa urlikom "Ura" krenuli su u juriš na austro-nemačke jedinice udaljene samo 20-30 m, utvrđene pored pruge i sa velikim brojem mitraljeza. Malo je ovih hrabrih ljudi preživelo masakr na Dunavskom keju, a skoro svi su lakše ili teže ranjeni. Među njima i major Gavrilović, čiji je život nekoliko dana visio o koncu. Sutradan, 8. oktobra, nikakva pojačanja više nisu vredela. Neprijatelj, zauzevši Adu Ciganliju, prelazio je u masama, preko mosta koji je povezivao Adu sa srpskom obalom. Srpske jedinice nisu uspele da sruše most, jer su postavljene mine slagale. Ubrzo su Nemci zauzeli Banovo Brdo, a zatim i Čukaricu i Topčidersko Brdo. Trupe na Dunavskom keju i Kalemegdanu još su se držale, izdržavajući strahovitu artiljerijsku vatru sa monitora, koji su i pored gubitaka od srpske i engleske artiljerije, nastavljali svoj krvavi posao. Krajem dana, neprijatelj se probio do Dušanove ulice, gde se zabarakadirao. Nastale su teške ulične borbe.

Veliki gubici u ljudstvu
Noć nije prekidala borbena dejstva. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlošću mnogobrojnih snažnih reflektora i raketa, dopunjenu neprekidnim eksplozijama granata. Otpor je pružan iza svakog ugla, ručne bombe su bacane sa krovova polurazrušenih kuća. Sve je bilo uzalud, neprijatelj je bivao sve mnogobrojniji. Nedugo posle ponoći, komandant Odbrane Beograda izdaje naređenje za povlačenje na liniju Veliki Vračar-Dedinje-Petlovo Brdo-Železnik-Ostružnica. Savezničke vojne misije i posade napuštaju Beograd 9. oktobra. Dedinje je napušteno pošto je, bukvalno, preorano granatama. Posle više neuspelih kontra-napada i povlačenja na nove položaje, srpskoj Vrhovnoj komandi je 11. oktobra bilo jasno da je bitka za Beograd izgubljena. U ovim petodnevnim borbama, gubici srpske vojske iznosili su oko 5.000 ljudi, ne računajući civile koji su poginuli i ranjeni prilikom bombardovanja. Austro-nemačke snage imale su 1.182 poginula i 8.619 ranjenih vojnika.

Konstantin:
Major Dragutin Gavrilović

Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem,
razneti vašim bombama i bajonetima.
Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici!
Junaci!'
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja.
Naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda.
Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje.
Zato napred, u slavu! Živela Otadžbina, Živeo Beograd!

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Dragutin Gavrilović rođen je 1882. godine u Čačku. Vojnu akademiju završio je 1901. god. Učestvovao je u svim ratovima srpske vojske. Vojnu karijeru je završio u činu pukovnika. Umro je 1945. god. u Beogradu. Nosilac je Karađorđeve zvezde, francuskog Ratnog krsta kao i mnogih drugih odlikovanja. U srpskoj istoriji ostaće zapamćen po govoru koji je održao braniocima Beograda oktobra 1915. godine neposredno pred juriš u kome je i sam teško ranjen.

U toku borbi za odbranu Beograda 6-7. oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na delu obale koji je držao 2. bataljon 10 kadrovskog puka kojim je komandovao major Dragutin Gavrilović. Austrijske jedinice utvrdile su se iza železničkog nasipa na samoj obali. Žestoko dejstvo austrijske artiljerije pretvorilo je srpske položaje u Banatskoj ulici u hrpu ruševina ali su hrabri branici i dalje pružali otpor. Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 m.

Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Prvo je u napad krenuo žandarmerijski odred koji uprkos teškim gubicima nije uspeo da potisne neprijatelja. Jedino rešenje bilo je da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.

Oko 14.30 major Gavrilović je prikupio svoja tri voda, dva voda 3. bataljona, Sremski odred i pred kafanom "Jasenicom" izdao sledeću zapovest:

Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem,
razneti vašim bombama i bajonetima.
Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici!
Junaci!'
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja.
Naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda.
Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje.
Zato napred, u slavu! Živela Otadžbina, Živeo Beograd!

Uz gromoglasni poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim, snažna vatra austrijskih jedinica na nasipu podržana uraganskim dejstvom austrijske artiljerije odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je teško ranjen.

Žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austrijski položaj na nasipu je bio ugrožen i samo je noć spasila austrijske jedinice od poraza. U toku noći 7-8 oktobra Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko Dunava.

Između 8-9 oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze preko Save i Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske snage su 9. oktobra 1915. god. istakle Austro-ugarsku i Nemačku zastavu na zgradi Starog dvora.
Major Dragutin Gavrilović je bukvalno paradigma srpske nesreće. Čoveka koji je hrabro branio Beograd 1915.godine, trideset godina kasnije ubili su Beograđani. Naime, kada se Gavrilović 1945.godine vraćao iz zarobreničkog logora, išao je u uniformi oficira kraljevske vojske. U Beogradu je naišao na neki rulju komunista ili njihovih simpatizera, ili ko zna već koga, koji su njegovu uniformu protumačili kao provokaciju, pa su svoju mržnju prema kralju, vladi u Londonu i jugoslovenskoj vojsci, a odanost Titu, partiji i novom poretku, rešili da iskale na majoru Gavriloviću. Ubrzo posle toga, Dragutin Gavrilović je umro, a Srbija ostala bez jednog od svojih najvećih sinova.

Major Dragutin Gavrilović sa vojnicima
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



Major Dragutin Gavrilović u vojnoj bazi
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



Major Dragutin Gavrilović pred Drugi svetski rat i po izlasku iz nemačkog logora 1945.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Konstantin:
Kako je umro slavni major Gavrilović

ODUŽIVANjE VELIKOM JUNAKU BEOGRADA


Šta se dogodilo heroju odbrane grada iz 1915, kad je iz nemačkog zarobljeništva stigao u Beograd 1945.

Dragutin Gavrilović, pukovnik kraljevske jugoslovenske vojske i junak odbrane Beograda 1915, nije imao priliku da svoj put završi na bojnom polju, ali ni sa spokojem onih pravednika kojima se prirodno gasi životni plamen… To je, najkraći odgovor na kontroverzna nagađanja u javnosti, kakva je zaista bila sudbina čoveka koji je još za života predstavljao obrazac dostojanstva i požrtvovanja.

Pukovnik prof. Milorad Prelević, istaknuti istoričar, na osnovu dokumenata i svedočenja Danice Dokmanović, profesora čačanske gimnazije, inače kćerke pukovnika Dragutina, sačinio je o tome hronologiju tragičnih zbivanja:

Nahuškana rulja

Maja 1945. na beogradsku železničku stanicu stiže prvi transport oficira, ratnih zarobljenika, iz Nemačke. Među njima je i stasita, markantna figura pukovnika Gavrilovića, ko ga nije slomilo četvorogodišnje ropstvo. U Oflagu 13 imao je smelosti da se izlaže mnogim rizicima, pa i da prikuplja hranu za Ruse u susednom logoru, koji su umirali u najvećim strahotama…

Teško oboleo, pukovnik Gavri-lović biva otpušten. On kreće ka Slaviji i ulici Beogradskoj 4, u kojoj mu je živela porodica. Često ga opet presreću razjareni ljudi koji viču, ponižavaju ga, pa i udaraju. Ne znaju ko je. Ali ih je, izgleda, provocirala uniforma…

- Ovo ga je satrlo - Pukovnik Gavrilović je, od posledica ropstva, ali i od bezumnih postupaka siledžija koje bar u njegovom slučaju niko nije sprečavao, pao u postelju. Nikuda nije izlazio više, ni u dvorište.

Posle kratkog vremena, 19. jula 1945, umro je.

Njegov sin Dragoš, artiljerijski poručnik, hrabro se borio 1941, kao komandir baterije kod Gornjeg Milanovca protiv Nemaca. Takođe je dopao zarobljeništva. Nije hteo da se vrati u zemlju kad je čuo za tragični kraj svoga oca. Otišao je u Ameriku…

Pukovnik je, međutim, imao još četvoro dece. Sva su univerzitetski obrazovana. I sva su pamtila suludu nepravdu.

Kad se porodica obratila komandi grada Beograda, radi voj-nih počasti koje zakonski pripadaju, odbijena je.

Zatim se obraćaju vlastima: neka pukovnik bude sahranjen kraj kosturnice izginulih vojnika odbrane Beograda 1915, sa svojim ratnim dugovima. Ni to ne može! Porodica ne dobija, redovnim putem, ni grobno mesto. I zato pukovnika sahranjuje u grob njegove ujne na Novom groblju…

Nepravde se događaju.

Pukovniku je organizovana skromna sahrana, koja se ipak pamti po rečima njegovog klasnog druga pukovnika Aleksandra Todorovića: „Danas je još jedan vitez bez straha i mane, manje! Još jedan hrast manje iz one gospodstvene šume srpskih rodoljuba koji su sagoreli na oltaru Otadžbine…"

Ne probijanje istine dugo se čekalo. Pukovnika Gavrilovića nema u Vojnoj enciklopediji 1960, ali to nije ni čudo, ako je kralju Petru Prvom bilo dato samo „sedam i po reda". „Prosvetina" Mala enciklopedija već ispravlja stvar: pominje ga, u dvanaest redova, ali bez fotografije…

Porodica je pukovnikove lične stvari predala muzeju njegovog rodnog grada Čačka, pa je, povodom njegove stogodišnjice rođenja, 1982. trebalo da se tu priredi izložba. Komitet SK je zabranio!

Tek osam godina kasnije ona je ipak priređena, u autorstvu kustosa Radivoja Bojovića i uz pomoć pukovnika Prelevića.

I do tada se, ali retko, pisalo i govorilo o pukovniku Gavriloviću. Potomak poznate porodice zanatlija, ratnika, sveštenika. Oženjen Radojkom Belopavlović. Učesnik u Balkanskim ratovima. A u jesen 1915, je major komandant jednog dela odbrambenih linija Beograda (Donji grad), sa rovovima do Dunava.

Napada jedna brigada 59. austrougarske divizije. Vrlo često, u borbama prsa u prsa, samo ručne bombe i noževi. Gavrilović ima vrlo malo vojske i samo dva oficira. Dolaze mu, u najkritičnijim trenucima, u pomoć žandarmi i Sremski dobrovoljački odred. Pred juriš 7. oktobra, u 14.30 časova, major Gavrilović im drži govor, koji će većini biti poslednji:

„Vojnici, junaci… Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine… Vi nemate više da brinete za živote vaše koji više ne postoje“

Ratna vreva guta ljude. Većina gine. Major Gavrilović je teško ranjen, ali kad prizdravi on se opet pridružuje svojim Šumadincima. Pred proboj Solunskog fronta 15. septembra 1918, on je komandant bataljona u puku „Car Lazar" i prvi oficir koji vadi sablju: Juriš!

Posle rata on je dio komandant puka. Prvi je počasni građanin Kruševca. Nosilac dvanaest najviših ratnih odlikovanja i Francuskog krsta. Zašto takav čovek i junak nije postao general?

- Ima onih koji govore da je pukovnik Gavrilović bio crnorukac i tobože zato u nemilosti kralja Aleksandra. Istina je drugačija: on je polagao generalski ispit ali ništa čudno - nije položio. Njegovi ispisnici su išli napred, recimo Dušan Simović. Posle puča 1941. on je pokušao da nekako ispravi tu nepravdu, ali Gavrilović je ponosno odbio generalski čin: „Neću ga!". Tako je otišao u rat i zarobljen kod Sarajeva…

Mnogo godina kasnije, M. Prelević je, kao oficir JNA, bio član delegacije u poseti Tunisu. gde su, uz pomoć naših građevinara, uređena groblja srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata. Na jednom prijemu, načelnik tuniskog generalštaba je digao čašu i nazdravio vojnicima iz zemlje koja je dala jednog Dragutina Gavrilovića! I počeo, na srpskom, da izgovara taj besmrtni tekst…

- Često sam razmišljao u čemu je veličina Gavrilovićevog po-stupka, kaže D. Prelević. - Komandant ima prava čak i da ob-mane svoje potčinjene, samo da bi ih osokolio i dao snage za okršaj. Nikome se u borbi ne priznaje bezizlaz, jer odatle do rasula je samo korak… Pukovnik Gavrilović je, međutim, bio oči u oči sa ljudima za koje je znao da ih vodi u smrt. Izgovorio im je najsuroviju moguću, čak beznadnu istinu, ali ona je na njih čudesno delovala. Nisu ustuknuli…

Zar takav čovek nije zaslužio mesto u Aleji velikana?

Navigacija

[0] Indeks poruka

Idi na punu verziju