MOŠTI I GROBOVI SRPSKIH VLADARA-SVETITELJA
Posle svršetka Drugog svetskog rata srpska nacionalna istorija se sve manje predaje i uči u školama. Preovladalo je mišljenje da učenici treba da se "rasterete" pa je tako svedeno na minimum poglavlje preistorije i rane istorije Srba, a većina srpskih vladara pre dinastije Nemanjića se uopšte ne spominje. Vladari i svetitelji, čiji život i rad ne pogoduju trenutnim ideologijama nosilaca vlasti, bivaju gurnuti u stranu i zapostavljeni u nastavi, iako je njihova zasluga za srpski narod ogromna.
U toku komunističke diktature u Jugoslaviji u nastavi nacionalne istorije naglasak je stavljan na tzv. "neprijateljske ofanzive" i događaje iz borbe komunista za osvajanje vlasti. Istovremeno, politički ideolozi su zahtevali da se da podjednak prostor u nastavi Hrvatima, Slovencima, muslimanima, Albancima i drugima, pa za istoriju Srba više nije bilo mesta. U sadašnje vreme, posle pada komunizma, zavladala je nova ideologija koja teži da se nacionalna istorija potisne iz nastave, a da se više uči zajednička istorija naroda koji žive u Evropskoj zajednici. Uvođenjem informativne tehnologije u nastavu učenicima se pruža samo ono znanje koje sadrži američki i "evropski" školski program. Polako se ostvaruje težnja da u celoj Evropi svi učenici postanu neznalice istorije sopstvenog naroda.
Sa druge strane, neprestano se razvija i stimuliše turizam. Sve više ljudi putuje, posećuje arheološka nalazišta, muzeje, brojne crkve i manastire. Tu se sreću sa spomenicima, grobovima i moštima vladara-svetitelja za koje nikada nisu čuli. O njima ništa nisu učili u školi. Ostaju zapanjeni kada im čuvari svetinja, ili pak manje ili više stručni vodiči iznesu podatke o nekom vladaru ili svetitelju o kome baš ništa ne znaju.
Cilj ovog teksta je da pomogne zainteresovanima da dobiju bar izvesne, iako veoma oskudne, podatke o srpskim vladarima-svetiteljima, čiji se grobovi i mošti čuvaju u brojnim crkvama i manastirima širom Srbije. Na ovaj način zainteresovani, individualni posetioci, kao i učesnici organizovanih putovanja, moći će da usmere svoje interesovanje prema određenim mestima, i moći će nešto više da saznaju o svojim vladarima-svetiteljima pre nego što dođu na poklonjenje njihovim moštima ili u obilazak njihovih grobova.
SVETI JOVAN VLADIMIRVelikomučenik Jovan Vladimir (Vladimir je prezime), čudotvorac, knez Duklje od 998. (?) ubijen je na Prespi 22. maja 1015. godine. Rođen je u jednom debarskom selu udaljenom dva i po dana hoda od Elbasana, u sadašnjoj Albaniji. Kod Klbasana je Podigao manastir, koji Albanci zovu Sin-Đon, jer su tako zvali Svetog Jovana Vladimira. Prema vizantijskim izvorima, sveti Jovan Vladimir je bio dobar, mudar, pravedan, miroljubiv i pravi svetitelj. Na poziv makedonskog cara Vladislava došao je na Prespu, gde ga je, dok se molio u crkvi, ovaj na prevaru ubio. Sveti Jovan Vladimir je podigao pored svog dvora, u mestu Krajina, crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici, koju je nazvao Prečista Krajinska. Njegovo telo je preneto sa Prespe i sahranjeno u ovoj crkvi. Nad svečevim grobom čitane su molitve i mnogi bolesnici su bili isceljeni. Iz njegovih moštiju širio se svetački miris. Gospodar Albanije, Karlo Topija, 1381. godine podigao je novi manastir kod Elbasana i u njega je preneo mošti sv. Jovana Vladimira, sahranjene sa drvenim krstom koji je držao u ruci u momentu ubistva. Taj krst se sada nalazi u crkvi u selu Velji Mikulići, na putu Bar-Ulcinj. Po tradiciji, pravoslavni Srbi, muslimani i katolici svake godine na Duhove u svečanoj povorci idu noseći ovaj krst na planinu Rumiju, upućujući molitve za isceljenje Gospodu i sv. Jovanu Vladimiru.
Kult sv. Jovana Vladimira postoji još od dana njegove pogibije. Pored pravoslavne crkve, priznaje ga i katolička, kao i Albanci muslimani. Priče i legende o životu sv. Jovana Vladimira našle su svoje mesto u knjigama više pisaca i u narodnim pripovetkama.
SVETI SIMEON MIROTOČIVI, STEFAN NEMANJARođen je verovatno 1113, a umro 1200. godine. Bio je veliki župan srpski od 1168. do 1196. godine.
Život Stefana Nemanje nam je dobro poznat. Rođen je u Ribnici pored Podgorice kao najmlađi sin župana Zavide. Postoji više njegovih žitija (biografija), od kojih je najpoznatija ona koju je napisao njegov najmlađi sin — Sveti Sava. Drugo žitije je napisao njegov srednji sin sv. kralj Stefan Prvovenčani, a treće poznato žitije napisao je hilandarski monah Domentijan. Stefan Nemanja je umro kao monah u manastiru Hilandar na Svetoj Gori Atonskoj na rukama svoga sina, Svetoga Save, 13. februara 1200. godine. Osam godina posle njegove smrti otvoren je grob i u njemu je nađeno netaknuto telo iz koga je teklo miro i širio se svetački miris. Sveti Sava je preneo svete mošti svoga oca, Svetog Si-meona, u carsku lavru Studenicu i tu ih položio u ćivot 19. feb-ruara 1208. godine. Prema Domentijanu, prva služba sv. Simeonu Mirotočivom održana je u manastiru Hilandaru 3. februara 1202. godine, na dan sv. Simeona Bogoprimca. Mošti sv. Simeona Mirotočivog sada se nalaze u manastiru Studenica. U Hilandaru se još uvek nalazi loza koju je zasadio sv. Simeon, dok je u Studeni ci uvenula. Na mestu gde je postojala loza u Studenici, postavljena je 1419. godine mermerna ploča. Prema kultu, zrno grožđa iz Hilandara uz post i molitve sv. Simeonu pomaže nerotkinjama da dobiju potomstvo. Kult. sv. Simeona je duboko ukorenjen ne samo kod Srba, već i kod Rusa, Grka, Bugara i Rumuna.
SVETI STEFAN PRVOVENČANI
Drugi sin Stefana Nemanje, prvi srpski krunisani kralj, na zamonašenju je dobio ime Simon, a posle smrti sveti Simon. Umro je 24. septembra 1228. godine, kada se javio u snu bugarskom caru Borilu i latinskom vizantijskom caru Henrihu Flandrijskom, koji su sa svojim vojskama prodrli do Niša. Pojava sv. Simona ih je toliko preplašila da su odustali od daljeg ratovanja. Stefana je za prvog srpskog kralja krunisao njegov brat, arhiepiskop Sveti Sava, u manastiru Žiči na Spasovdan 1220. godine. Postoji jedno Stefanovo pismo papi iz marta 1220. u kome sebe naziva krunisanim kraljem. Postoji više žitija Stefana Prvovenčanog, a kult je počeo da se uspostavlja još za vreme njegovog života. Opisano je kako ga je Sveti Sava vaskrsao iz mrtvih i kako se on, tri sata posle toga, ponovo upokojio. Smatra se da je prvobitno bio sahranjen u zemlji, da je njegovo telo izvađeno posle projavljivanja kao svetitelja i da su zbog ratnih prilika 1687. godine njegove mošti prenete iz Sopoćana u Crnu Reku, a odatle 1701. godine u Studenicu, gde i sada počivaju. Jedna komisija je u manastiru Fenek 1813. godine otvorila kovčeg sv. Stefana Prvovenčanog koji je bio donet u Fenek iz manastira Studenice. U kovčegu se nalazilo telo sv. Simona i njegova okovana ikona sa česticom Časnog krsta. Po naredbi mitropolita Stratimirovića, kovčeg je opet zatvoren i zapečaćen. Godine 1958. kovčeg je ponovo otvaran i izvršeno je "presvlačenje" svetih moštiju koje su širile ugodan miris.
SVETI SAVA, PRVI ARHIEPISKOP SRPSKI
Rastko, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, prvi arhiepiskop srpske crkve, najveći je srpski svetitelj. O Svetome Savi je mnogo pisano, a njegov kult je uspostavljen u narodu još za njegova života. Svuda, u celom svetu, Srbi ga uvek slave i molitveno mu se obraćaju u dobru i u nevolji.
Na povratku iz Svete zemlje, u Trnovu, u Bugarskoj, preminuo je na dan Odanija Bogojavljenja, 13. januara 1236. godine. Pošto je preminuo na dan kada se prema tipiku niko ne proslavlja, Sveti Sava se slavi 14. januara po starom kalendaru, dok ga Rusi slave 12. januara. Sveti kralj Vladislav Nemanjić preneo je iz Trnova Savino netljeno telo, što su posvedočili brojni arhijereji, u manastir Mileševa. Kao dan prenosa moštiju svetitelja ustanovljen je 6. januar, kada je 1237. otvoren kovčeg u Trnovu. Kult Svetoga Save svuda je prisutan, a u Trnovu, gde je prvobitno bio sahranjen, stalno se čitaju molitve na njegovom grobu. U manastiru Mileševa nalazi se grobnica u koju je Sveti kralj Vladislav položio telo Svetoga Save. Svečani ispraćaj tela Svetoga Save iz Bugarske predvodio je bugarski patrijarh sa arhijerejima i sveštenstvom a telo je primio na granici Srbije arhiepiskop Arsenije sa srpskim sveštenstvom. Prema pisanju Domentijana, Sveti Sava se "javio" i rekao da ga izvade iz groba i da njegovo telo stave u sredinu crkve kako bi ga svi mogli videti. Tako je i učinjeno.
Pored Srba, Svetoga Savu su uvek slavili Rusi, Bugari i drugi pravoslavni narodi. Katolička crkva ga nikada nije priznala za svetitelja. Jedino se u Dubrovniku i okolini uvek slavio ovaj svetitelj. U svetu postoji preko sto hramova posvećenih Svetome Savi, a najveći i najlepši je spomen hram na Vračaru u Beogradu, koji je po veličini drugi pravoslavni hram u svetu (posle Sv. Sofije u Carigradu).
Kult Svetoga Save je bio toliko jak da je predstavljao stub otpora srpkog naroda protiv Turaka. Zato je Sinan Paša 1594. godine naredio da se telo Svetoga Save prenese iz Mileševe u Beograd i spali na Vračaru, da mu se pepeo razbaca kako Srbi ne bi imali više kome da se mole. Izgleda da spaljivanje nije bilo potpuno. Sačuvane su obe ruke koje su verovatno bile van središta vatre. Savinu desnu ruku je otkupio Nikola Bošković 1688. godine i predao je jezuitima. U Trojici Pljevaljskoj čuva se leva Savina ruka. Đakon Atanasije Daskalo piše 1667. da nije izgorelo celo Savino telo i da su neki delovi spaseni.
Teško je pobrojati sve događaje iz života Svetoga Save, sva njegova dela i sva čuda koja su se dešavala. Izgleda da na svakoj stopi srpske zemlje, kao i u drugim zemljama i mestima kroz koje je prolazio, nalazimo tragove njegovih dela. Sveti Sava je jedan od najvećih srpskih pravoslavnih svetitelja. Bio je hilandarski monah, imao je sedište u Studenici i Žiči, imao je dva groba — u Trnovu i Mileševi, a pepeo mu počiva na Vračaru u Beogradu.
BLAŽENA KRALJICA JELENA ANŽUJSKA
Supruga kralja Uroša I, Jelena Anžujska, iz svetorodne francske vladarske porodice, udala se za kralja Uroša I oko 1250. godine. Posle muževljeve smrti, zamonašila se u crkvi sv. Nikole u Skadru. Ona je prva srpska kraljica koja je podizala crkve i manastire u svoje ime. Osnovala je prvu devojačku školu i sirotište pored svog dvora u Brnjacima na izvoru reke Ibar. Tu je i umrla 8. marta 1314. godine. Još za života narod ju je prozvao Sveta Jela. Sahranjena je u Brnjacima na veoma svečan način. Kralj Milutin je došao na sahranu iz Skoplja, tadašnje srpske prestonice, arhiepiskop Sava III stigao je iz Peći, a služio je episkop raški Pavle i mnogi drugi. Tri godine posle smrti (1317) javila se Jelena Anžujska u viziji jednom monahu u svojoj zadužbini, manastiru Gradac, i rekla da se njeno telo izvadi iz blata i stavi pred posetioce. Posle svenoćnog bdenija raški episkop Pavle je otvorio grob i našao njeno netaknuto telo iz koga se širio miomiris. Tada je preneta i sahranjena u desnoj grobnici u manastiru Gradac. Sedamdesetih godina XX veka Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije vršio je radove u cilju obnove manastira Gradac. Tom prilikom je otvorena grobnica Jelene Anžujske. Nađene su njene mošti, kao i drugi skeleti u ostalim grobnicama u crkvi. Mošti Jelene Anžujske je razbacala C. Jurišić, arheolog Republičkog zavoda, koja se uvek trudila da uništi tragove srpskih vladara ili svetitelja. Ista osoba je razbacala i mošti kralja Uroša I u Sopoćanima, i to bez potrebnog antropološkog pregleda i stručne dokumentacije. Grobnica Jelene Anžujske u Gradcu je sada prazna, a mošti su, navodno, zakopane "negde" ispod poda crkve.
SVETI STEFAN DRAGUTIN (KRALJ 1276—1282.)Stefan Dargutin je bio stariji sin kralja Uroša I. Opisan je kao asketa, spavao je u grobu na trnju i kamenu. Nosio je oštru lanenu košulju sa pojasom od trske koji mu se usecao u kožu. Monaško ime mu je bilo Teoktist. Umro je 12. marta 1316. godine u Debrcu i prenet je u manastir Đuređevi Stupovi, gde mu se grob nalazio desno od vrata u kapeli koja je postavljena uz severozapadni deo crkve. Zna se da su njegove mošti tu ležale sve do 1597. godine, a dalje se ne zna tačno šta je sa njima bilo. U manastiru Dečani se čuva relikvijar sa njegovom desnom rukom. Njegov kult postoji samo kod Srba i Rusa.
SVETI KRALJ MILUTINPodigao je više crkava i manastira u Srbiji nego svi Nemanjići pre njega. Zna se za 42 crkve u Srbiji, a podizao je crkve i na Svetoj Gori, u Solunu, Carigradu, Sofiji, Jerusalimu i u Prizrenu. Bio je kralj od 1282. do 1321. godine. Umro je 29. oktobra 1321. godine, a proslavlja se 30. oktobra. Smrt ga je zadesila u Nerodimlju, na Kosovu, odakle je prenet u manastir Banjska. Dve i po godine od njegove sahrane, u proleće 1324. godine, počela su se javljati čuda na njegovom grobu. Tada je otvoren njegov grob i nađeno netruležno telo. Kada je za to saznala njegova žena Simonida, odmah se zamonašila. Mošti Sv. kralja Milutina bile su u Banjskoj sve do poraza na Kosovu. Posle toga su prebačene u Trepču, odakle ih je mitropolit Siloan preneo u crkvu Sv. Đorđa u Sofiji (verovatno oko 1460. godine). Iz moštiju se uvek širio svetački miris. Na Lazarevu subotu 11. aprila 1831. godine turski paša Ali-beg izbacio je mošti Sv. kralja Milutina na zemlju. Posle su pohranjene u crkvu Svete nedelje, koja je dignuta u vazduh 1926/27. godine, ali je telo kralja Milutina ostalo potpuno očuvano.
Sveti kralj Milutin sada počiva u crkvi koja se naziva Sveti kralj, u Sofiji u Bugarskoj, gde je odavno uspostavljen njegov kult koji se izuzetno poštuje, kao i kod Srba. Slave ga i drugi slovenski narodi, u prvom redu Rusi. U Srbiji se kult svetog kralja Milutina održava od 1324. godine i njega je još sv. Stefan Dečanski nazivao svetiteljem. Katolička crkva je bila protiv kanonizacije Sv. kralja Milutina, a Dante ga je u svojoj "Božanstvenoj komediji" bacio u pakao.
SVETI KRALJ VLADISLAV
Kao drugi sin sv. Stefana Prvovenčanog, nasledio je na prestolu svoga brata Radoslava i vladao deset godina, od 1234. do 1243. Krunisao ga je Sveti Sava. Bio je iskreno odan pravoslavlju i svojoj otadžbini. Još pre krunisanja za kralja podigao je oko 1225. godine manastir Mileševa, čija je crkva posvećena Vaznesenju Hristovom. U taj manastir je preneo iz Trnova u Bugarskoj mošti Svetoga Save. Manastir Mileševa je jedan od najznačajnijih srpskih manastira i u svetu je poznat po divnim freskama, a freska "Beli anđeo" je najlepše delo srpskog srednjovekovnog slikarstva. Pošto su se mošti Svetoga Save nalazile u Mileševi, smatralo se da tu treba da budu krunisani srpski kraljevi. Tako je u Mileševi krunisan kralj Tvrtko. U Mileševi se nalazila velika škola za obrazovanje sveštenika, monaha i pismenih ljudi iz naroda. Ovu školu je pohađao i vezir Mehmed paša Sokolović, čiji je rođeni stric bio iguman manastira. Mehmed paša je imao 17 godina kada su ga Turci uzeli iz Mileševe i odveli u janičare.
Sveti Nikolaj Srpski u svome "Ohridskom prologu" piše da se sv. kralj Vladislav odlikovao milošću prema bednim ljudima. O osnovnom opredeljenju i pogledu na svet ovoga našega vladara dovoljno govori već i činjenica da se na novcu potpisivao kao "Rab Hristov Vladislav".
U toku leta 1990. godine vršena su velika arheološka iskopavanja i restauracija manastira Mileševa. Tom prilikom izvršeno je iskopavanje manastirskog groblja u kome su bili sahranjeni i manastirski đaci. Paleopatološkim pregledom, koji je izvršio antropolog iz Londona, prof. Srboljub Živanović, utvrđeno je da je glavni uzrok smrti bila tuberkuloza. Skeleti ovih đaka su posle izvrženog pregleda sahranjeni u zajedničkoj grobnici uz južni zid crkve. U toku radova u crkvi otkriven je grob Sv. kralja Včadislava. Otvaranju groba prisustvovao je direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, P. Stanić, direktor Arheološkog instituta iz Beograda, V. Kondić, prof. Srboljub Živanović iz Londona, dr V. Letić iz Novog Sada i monasi iz manastira. Prof. Živanović je izvršio antropološki pregled i identifikaciju moštiju Sv. kralja Vladislava. Zatim su mošti predate monasima, i sada se nalaze u ćivotu postavljenom u crkvi.
SVETI KRALJ STEFAN DEČANSKI
Sin Sv. kralja Milutina, Stefan, nazvan je Dečanski jer je sazidao jedan od najznačajnijih i najlepših manastira u Srbiji — Visoke Dečane. Vladao je kao kralj od 1321. do 1331. godine. Oko 1310. je podigao bunu protiv oca, kralja Milutina, ali je izgubio bitku, bio uhvaćen i oslepljen. Otac ga je poslao u Pantokratorov manastir u Carigradu, gde se nalazila bolnica za lečenje slepih. Tu je proveo sedam godina, od 1310. do 1317. godine. Prvo veliko čudo koje se pripisuje sv. Stefanu Dečanskom je kada mu se posle molitvi sv. Nikoli povratio vid. Posle sv. kralja Milutina na presto je stupio sv. kralj Vladislav, Dragutinov sin. Kada se utvrdilo da sv. Stefan Dečanski nije više slep, Vladislav se povukao i prepustio presto Stefanu. Za vreme svoje vladavine došao je u sukob sa vlastelom. Velikaši su se pobunili, uhvatili sv. Stefana Dečanskog i odveli u Zvečan, gde je i umro 13. septembra 1331. godine. Neki strani izvori govore da je bio udavljen. Sahranjen je u grobnici koju je podigao za života, na južnoj strani naosa u Visokim Dečanima. Sedam godina posle smrti javio se u vidu svetlog čoveka koji je rekao eklezijarhu manastira da se njegovo telo izvadi iz zemlje. Sveti Arhijerejski Sabor je otvorio grobnicu i našao netruležno Stefanovo telo. Mošti su položene u kovčeg i sada se nalaze u manastiru Visoki Dečani. Iz raznih krajeva zemlje stalno dolaze bolesnici da se mole kraj njegovog ćivota. Posle molitvi, uz pomoć sv. Stefana Dečanskog, vraćaju se isceljeni. Naročito mu se obraćaju slepi i oni koji boluju od bolesti očiju. Njegov kult je uspostavljen još dok je bio živ. Prvi put je pomenut kao "sveti car" na jednom krstu iz 1330. godine koji se čuva u Dečanima. Njegov sin, car Dušan, takođe ga je nazivao svetim. Posvećene su mu mnoge crkve. Veliki broj porodica ga slavi kao krsnu slavu. Neki ga identifikuju sa Svetim Martinom (Mratom), koji se proslavlja na isti dan. Njegov manastir Visoki Dečani je već više vekova mesto gde dolaze, pored bolesnika, i nerotkinje da se pomole za porod, kao i umobolni koji traže utehu. Pored manastira se nalazi sveti izvor na kome se slepi umivaju, moleći se da im se povrati vid. Mnogi ljudi traže da im Sveti kralj postane kum. Tada iguman manastira preuzima ulogu kuma. Kult sv. Stefana Dečanskog je, osim u Srbiji, veoma raširen u Rusiji i drugim zemljama.
Sv. Stefan Dečanski je imao težak i mučenički život. U ranoj mladosti je bio talac na dvoru tatarskog kana. Bio je oslepljen i proživeo sedam godina bez očinjeg vida. Za kraljevanja morao je da vodi ratove protiv Bugara i protiv Vizantije, a imao je i stalne unutrašnje borbe sa domaćom vlastelom i raznim jereticima, naročito sa vođama tzv. akidinske jeresi, koje je progonio iz Srbije.
Za vreme Prvog svetskog rata Bugari su odneli njegovo telo, ali su posle rata morali da ga vrate u Dečane.
