ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 16.
Лола Лола

Немачки публициста Гилберд ин дер Маур, писао је уочи Другог светског рата: „ Српска раја није преузела језик османлијских господара. Друкчије је било у хрватским и словеначким пределима. Ту је образовани говорио немачки, латински, па чак и маџарски. За народ и за народни језик није се ни мало старао горњи слој, ограничен на страно дворско племство“. Дакле, Хрвати- Загорје и Словенци су у тој варијанти били само поданици, а сви над њима: интелигенција, племство, владари, били су странци. Код православних Срба је то било сасвим другачије. Срби су имали своје праве средњевековне самосталне државе и то моћне и велике, у којима се говорио српски језик, а пошто је племство и владарски сталеж одувек био српски, једини језик у народној, званичној и црквеној употреби, био је српски. Велики број потурица, који су стизали и до самог врха османлијског државно-војног апарата, били су српског порекла и то никада нису заборавили. Народ који је имао свој идентитет, није га могао изгубити ни за више од 300 и 400 година под Османлијама, а и током њихове окупације, српско племство је у првом периоду имало улогу вазала, када су земљу држали углавном српски феуди и властела. Нису Срби били под Османлијама, како се данас представља, 500 година. Османлије су улазиле на српске територије, које нису пале пре Косовског боја, тек 100-200 година, након велике битке. Па су Срби ослобађали убрзо све своје територије, да би папин Запад, један њихов део заузео, а други опет поклонио Османлијама у међународно дипломатским односима. Све време Срби су ратовали и борили се за ослобођење. Смењивали су се периоди мира, слободе и окупације, на различитим деловима српских територија. Као и када учимо историју Запада испада да су Британија, Француска, Аустрија и Немачка, Италија, Мађарска, одувек постојале и да су њихове границе увек биле исте, непроменљиве, а то је тако далеко од истине.

Темељ хрватства на Балкану- Илирски покрет, покренули су странци. Људевит Гај је рођен у угарској Кроатији- Загорју, од родитеља тек досељених из Аустрије, а матерњи језик му је био немачки. Његови предводници, учинили су незапамћену ствар у историји. Пошто Хрвати нису имали свој књижевни језик, као ни књижевност и никакав национални идентитет, било је најлакше да туђи развијени књижевни језик, српски, прихвате као свој. Једини њихов идентитет до тада, била је римокатоличка вероисповест. Да би се сакрила највећа крађа идентитета у историји, српски народ окупиран од Аустроугарске почео је бити називан по римским навикама Илирима, а његов језик илирски. Већ након Другог светског рата и илирско наслеђе је одузето Србима, кроз исполитизовану науку. Српским штокавским језиком, који је подлачки називан под Аустроугарском илирским, да би се сакрило чији је, говорили су искључиво Срби, православци, муслимани и католици. Требало је све који више нису православни, отуђити од свог народног имена и порекла.

ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 18.
Лола Лола

Србин из Дубровника, католички свештеник, Иво Стојановић, писао је 1900. године: „ Нијесу ли препознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др. што се тиче језика књижевнога, да им се треба обрнути, на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена кћи српска“.

Марко Цар, српски католик, књижевник из Задра, 1890. је објавио студију о словенској литератури и уметности, на италијанском језику, где помиње: „ Илирски језик, пре тога разбивен у различитим анархичним дијалектима, малтретиран са пет или шест, рогастих ортографија, идентификовао се са суштинским-тосканским међу словенским језицима, који се данас говори у Београду, Дубровнику, на Цетињу“.

Његов пријатељ и политички предводник приморских Срба, Сава Бјелановић, писао је: „ Хрват Гај, добивао је помоћи у Београду 1848. године и од стране Срба зајмио србски језик и преносио га у свој Загреб. Па и сад, Београд је даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални Ријечник, који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем. Па и сад хрватски списатељи, морају учити језик на српској књизи, а Матица Хрвацка мораће прије или послије пречишћавати своје књиге- препуне пусте смијеше и њемачке натеге, загребачке словенсштине и неразумљиве крпарије новијих ријечи- на српској њиви“.

Као што видимо исту папазјанију од језика спроводили су чувени реформатори 19. века у Загребу, као што су то Хрвати чинили, када су прогласили своју државу, уз помоћ Немачке и Ватикана, од српске територије и српског народа, током Другог светског и последњег грађанског рата.

По речима написаним у очи Првог светског рата, „хрватског“ публицисте Милана Марјановића, Србина католика „ Људевит Гај је морао да веома опрезно и контролисано поступа, да не изгуби уопште могућност сваког рада. Он је прво завео јединствени фонетски правопис за латиницу, као што је то Вук урадио за ћирилицу. Прве године је писао тим правописом али кајкавским наречјем, јер је знао да му треба у првом у реду, придобити Хрвате из старога хрватскога Провинцијалa. Већ друге године, заводи Гај у новине и литературу, штокавштину. Кроз две године хтео је да отпочне штампање новина латиницом и ћирилицом, па да онда преузме за западни део народа само ћирилицу. Овај план није успео нарочито зато, јер је бечка цензура забранила штампање ћирилицом, а Гај није могао да због тога упропасти цело започето дело народног буђења, да се замери Бечу, па да извргне цели западни део народа маџаризацији, а онај део који би се после евентуално прикључио Србима, да доведе до положаја у којем су се нашли и угарски Срби“. То како се Гај, чувао Беча је више него смешна камуфлажа лоповског посла јер је он управо и био ангажован од бечких главешина, да ради то што је радио и сви потези су ишли синхронизовано. Убацивала се латиница и избацивала ћирилица. Паралелно Вук и Гај су спроводили реформу. Вук над Србима, Гај над Хрватима. Разлика је „само“ у томе што су Срби и даље говорили свој, а Хрвати-Кроати проговорили и прописали српски језик. На тај начин Хрвати су добијали за њих нов језик и све што је тај језик баштинио- историју и комплетан идентитет. Вук је преуређивао стара и новија српска књижевна дела, користећи нови правопис, ијекавицу, чак и дела својих савременика, попут Његошевих. Исти тај, савремени српски језик, новоштокавски, проглашен је од Гаја и Даничића и за хрватски, који су од тада почели учити и користити Хрвати. Тако је избрисана сва историјска, језичка и културна разлика између Срба и Хрвата- Кројцера, те им је данас лако да све што је српско, проглашавају за хрватско. Почетком 20. века хрватски књижевник Иван Крнић, се јавно залагао да Хрвати усвоје и екавицу, као најаутентичнији облик српског језика. Цела ова ујдурма имала је политички циљ, који је заокружен крајем 20. века, грађанским „Домовинским ратом“ Хрвата, за стварање своје, „чисте“ хрватско католичке државе, већином на српској територији. Кроз мутантску фазу илиризма, спроведене су реформе и Хрвати почели да уче српски језик, чиме су створени сви услови да се илирство прогласи за хрватство, а тако и бројнији покатоличени Срби угурају у хрватски национални корпус. Тако је и учињено када је илирски назив, царским Указом, забрањен, 1843. године.

Већ 1900. године, на католичком конгресу у Загребу, бискупи су донели одлуку да се сви римокатолици који говоре српски језик, морају назвати Хрватима. Тада је створен потпуно вештачки, нов хрватски народ, од одрођених Срба кроз католичанство, који једва да има икакве везе са изворним хрватством.

Дубровачки кнез, Медо Пуцић, истакнути српски интелектуалац, писао је 1867. године у листу Нова антологија: „ Ако је наречје довољно да обелодани један народ, онда Словени Хрватске и Славоније, припадају српској грани у Славонији и Војној Крајини а крањској грани Цивилној Хрватској. Али су Хрвати, формулисавши своје погледе на будућност, примили српски језик као званичан, српску литературу као своју, српску земљу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом“

ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 20.
Лола Лола

Научник Владимир Дворниковић, писао је непосредно пред Други светски рат: „ Кајкавски Загреб, постао је фанатичним чуваром класичног Вуковог, херцеговачког јекавског говора, оног истог за кога прави кајкавац, нема ни трунке урођеног осећаја ни слуха“.

Др. Милован Миловановић, професор Београдског универзитета и председник српске владе, у студији Срби и Хрвати, 1895. године је рекао: „ Разумевши добро да Хрвати не могу имати доколице за стварање самосталнога књижевног језика и да је такав самостални хрватски језик и кад би се баш успело са његовим стварањем, не би имао потребних погодаба да одржи трајно свој самостални карактер. Људевит Гај и његови другови, одлучили су се усвојити у целини српски књижевни језик за хрватски. Земунски прота Димитрије Руварац, у књизи Ево шта сте нам криви 1895. године, револтирано износи: „ Данашњи Хрвати, тј. кајкавци и чакавци, које ми једино за праве Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-Словенци и Хрвато-Крањци, него чисти Хрвати, узели за свој књижевни језик, српски језик. Они се битно разликују од Срба католичке вере, који се сада проглашавају Хрватима, мада то у самој ствари нису и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима“.

Сетимо се то је била она прелазна фаза када су се чим би примали католичку веру одрицали српства, јер се оно везивало за православље. Тако је почео локализам и да се инсистира на географским одредницама, а не на припадништву народу. Све је то изузетно перфидно и лукаво рађено.

Велики Јован Дучић, писао је 1942. године у Чикагу: „ Људевит Гај се занео српским језиком, народним устанком и Вуковим реформама, па се у свему родила идеја да би требало и Хрвати да узму српски књижевни језик, по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски језик био је у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога да Хрвати приме српску штокавштину. Тим говором су се већ служили и Славонија и Далмација...а како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онакој, на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима...ово је главно дело Илиризма... Да не буде никакве заблуде, потребно је рећи да Хрвати, нису без великих духовних разлога извршили овај морални препород, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво без примера случај међу народима). На кајкавском говору, којега опет Словенци сматрају својим језиком, нису Хрвати ништа важно написали. На чакавском говору који се једини у филологији сматра неоспорно хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показао могућност, да се даље развије...Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него да се постепено помоћу њега окупе и сви други штокавци, значи Срби око Загреба, као главног штокавског културног центра...Доказ је што је одмах један познати Илирац, Иван Деркос тражио отворено такво груписање, свију штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију нити и једну другу штокавску православну земљу“.

ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 22.
Лола Лола

Јелисеј Рекли је 1878. у Паризу, објавио „ Универзалну географију“ у којој наводи: „ Хрвати су усвојили српски као народни језик, јер се њихов сопствени идиом разликује само провинцијализмима без важности, а такође и под утицајем претежне српске књижевности.“

Цела Европа је писала о томе да Хрвати нису имали ни своју културу, ни своју књижевност, све док нису преузели српски језик. Дакле, све створено до половине, па и до краја 19. века у књижевности, на српском штокавском језику, је српска књижевност. Сви историјски културни споменици су српски. Многи од тих људи, научника су се дивили Дубровачкој књижевности и сви су је називали српском, пре него што су се Хрвати и упознали са њом.

Као што су их ментори научили како да присвајају српски идентитет, тако су их научили и како да из фазе илирства увуку Србе у нови пакао, југословенство. Југославија није лоша идеја када би била оно што смо ми мислили да јесте али она је била само фаза лутке, из које су требале да изађу нове нације и државе.

Простор и народ на Балкану је у свим записима хроничира, историчара, називан вековима српским, а онда је под хрватским утицајем, који је спроводио ватиканске планове, преименован у југословенски (јужнословенски). Упорним инжењерингом већ 200 година се од Срба, стварају Хрвати и неки други народи. Историчар Јеремија Митровић констатује: „ Ватикан је у целости придобијене Хрвате за католичанство и поводљиве Србе, проглашавао једном нацијом- хрватском и тако стварао на западном Балкану један чврст хрватско-католички систем, који је столећима упућиван против Срба“.

Протествујући против масовног похрваћивања, присвајања Срба, па и Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, целог Дубровника и његове српске прошлости, дубровчанин Лујо Војиновић, написао је чланак у листу „ Време“, у коме каже: „ А да отворено речемо досадила је у нашем народу злоупотреба имена Хрват, хрватски. Та злоупотреба не долази из једне народне потребе, она извире из логора извесних елемената, који са невјероватно вјештом пропагандом искористиће бесконачну безазленост хрватских маса, са хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уцртали му у жиле, отровно лудило, гоњење“. То је политика којом је малобројна група шовинистички задојених Хрвата, похрваћених Срба и припадника других народа, водила те људе до данашњег дана крвавим и срамним путевима братоубиства и прогона, свих који нису хтели постати Хрвати.

Докле је ишла патологија међу водећим Хрватима, којима су Аустријанци и Немци 1915. обећали и омогућили уз подршку Ватикана, током 20. века ширење српским територијама, сведочи нагла појава фалсификата у виду поплаве, која траје до овог часа, којом се прекраја српска историја у корист хрватске. У оквиру пропаганде и вишеслојних активности, Хрвати су чак објављивали српске народне песме под именом хрватских. Између осталог, одштампали су две књиге о Милошу Обилићу и Марку Краљевићу, представљајући их као „хрватске народне јунаке“. Једна од тих књижица је насловљена „ Јуначке приповијести о народном јунаку Милошу Обилићу, за хрватску младеж“. По њиховом трагу данас исто раде и Албанци. Тачније, на глобалном нивоу имају исте менторе.

Да све ове бесрамне крађе, нису трагичне по српски народ, биле би смешне.

Др. Јурај Крњевић, писао је 1955. године: „ Пре једно 120 година, Хрватска је била врло малена. Загорје и околина, то је била Хрватска...Онај крај где се говори кај, то је била Хрватска“.
Зато су били потребни Илирски покрет и југословенство, Титове републике, да се неупоредиво већа област, прогласи за Хрватску. Украдени српски језик су на отетим и опљачканим српским територијама у Хитлеровој НДХ мењали, унаказујући га, само да би почели да се разликују. Тако су радио назвали „круговал“, пропаганду „промиџба“, шницла је морала бити „бечки одрезак“, такса је постала „пристојба“...до данас је безброј рогобатних, наказних кованица, изврнутих туђица, преплавило хрватски, унаказујући српски, само да би направили да имају свој језик. А то је и даље, српски језик.

ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 24.
Лола Лола

Истражујући хрватску повијест увек наилазимо на фрапантне и парадоксалне податке. Сви „знаменити Хрвати“ су странци. Хрватски национални корпус огромном већином чине Срби католици али хрватство није гутало само Србе. Хрвати су и припаднике других народа хрватизовали или их данас, када нису живи, проглашавају за Хрвате. Симтоматична је велика способност да се од странаца, нехрвата, већ 200 година, врло успешно производе не само Хрвати, већ и највећи национал-шовинистички борци, као и сами творци хрватске нације и државе.

Вођа Илирског покрета био је Људевит Гај, од оца Француза из Бургундије- Gay и мајке Немице Schmit. Најближи Гајеви сарадници били су: Станко Враз рођен у Штајерској, чије је право име Jakob Frass; Димитрије Деметар био је јерменског порекла. У доба илиризма, живео је и Ватрослав Лисински, велики музички стваралац, који је написао и „прву хрватску“ оперу. Његово право име било је Ignac Fuch, што јасно сведочи да ни он није Хрват. „Највећи хрватски глазбеник“ Иван Зајц, који је написао оперу „ Никола Шубић Зрински“, рођен је у Ријеци, а нико од његових предака, као ни родитељи, нису Хрвати, већ чешки Јевреји. Први „хрватски романописац“ и творац модерне хрватске књижевности Аугуст Шеноа је немачко-чешког порекла, чији су се родитељи 1830. доселили у Загреб из Аустрије. Тада су породице и појединци циркулисали у оквиру хабзбуршке империје, што самовољно, а што по налогу државних и римокатоличких програма. Први „хрватски“ професионални писац, Павао Витезовић, презивао се Ritter а потицао је од немачке породице, која се из Алзаса доселила у Сењ. „ Велики хрватски“ сликар, Влахо Буковац, рођен је у Цавтату 1855. и уписан у књигу крштених под именом Biagio Faggioni- Италијан. Сликари и вајари 20. века: Ваништа, Тартаља, Кинерт, Херман, Радауш, Кулмер, Пал, Џамоња...нису били хрватског порекла, а ипак су се многи од њих, изјашњавали као Хрвати. Иван Горан Ковачић, чувени писац поеме Јама, био је Јеврејин. Мајка му се презивала Klein. Ото Рајзингер је био Немац. Нобеловац Лавослав Ружичка, рођен у Вуковару, био је Чех. И ако су му родитељи и преци били Чеси, Хрвати га, као и све друго, својатају и проглашавају за Хрвата. Едуард Славољуб Пенкала, је као зрео научник и човек, дошао у Загреб, по препоруци једног пријатеља, због извесних послова. Рођен је у месту Липтовски Микулаш у Словачкој, 1871. године. Изумео је хемијску оловку и налив-перо, које је по њему названо „пенкала“. Хрвати га бесрамно свету представљају као „знаменитог хрватског сина“. Јосип Јурај Штросмајер „ један од највећих Хрвата свих времена“, рођен је у Осијеку 1815. у немачкој војничкој породици, која потиче из Горње Аустрије. Штросмајер је отац југословенства али не онако како смо ми веровали, већ као прохрватско-пронемачко-римско јужнословенство. Залагао се да Аустрија под Хабзбургзима, буде федерална држава која ће прогутати све Јужне Словене и ставити их под управу папе- Ватикана. По њему, верски центар те нове државе која би била у саставу аустријске федерације, требао је да буде Загреб. Као католички свештеник, предводио је чак и политичку партију Народну странку. Његов програм је да се сви покатоличени Јужни Словени, претворе у Хрвате, да се муслимани из Босне покатоличе, Срби православци поунијате и тако сви заједно претопе у хрватски национални корпус. Под велом југословенства, Штросмајер је у ствари хтео да од Срба створи хрватски народ и од њихових територија велику хрватску државу. Посебно се залагао да цели простор данашње Босне и Херцеговине, Срем и Бачка, под Аустроугарима, буду обележени као Хрватска. Као што смо већ помињали велики србофоб Анте Старчевић је био српског порекла, а све његове болесне идеје, преузео је осијечки Јеврејин, Јошуа Јосип Франк, који се добровољно покатоличио, похрватио и лично предводио језиве рушилачке антисрпске демонстрације 1902. у Загребу и другим градовима. Андрија Хебранг, Титов комуниста и жестоки хрватски националиста, који се залагао за „ хрватски комунизам“ у ствари за независну државу Хрватску ( не може бити случајност да су Титови комунисти, на руководећим местима били острашћени национал-шовинисти, сви антисрпски оријентисани) отац истоименог потпредседника ХДЗ-а, је немачког порекла. Његова мајка Немица, презивала се Штрасер. Хебранг Старији је из брака са Јеврејком Олгом Штраус, добио сина Андрију, хадезеовца, који очигледно баш ништа хрватско нема осим идеологије. Одгајан на тековинама славне „хрватске повијести“, израстао је у великог поштоваоца оснивача логора смрти Јасеновац, Макса Лубурића и уопште наци-усташтва. Он иде редовно у Блајбург, да се поклони споменику усташтва са сазнањем да је читава његова фамилија са мајчине стране- Јевреји, поубијана, баш у Јасеновцу. Здрав мозак то не може да прими, као и много тога што се дешава на Балкану последњих 200 година али то је истина.

Већина великохрвата, уопште нису Хрвати. Титов блиски сарадник, који је жарио и палио Југославијом, Бакарић, је крио своје право презиме- Kupferštajn. Фрањо Туђман, творац хрватске државе и налогодавац најновијег етничког чишћења Срба је немачки Јеврејин. Зато се не треба чудити када пронађемо податке из сведочења бивших и ретких преживелих јасеновачких логораша, да је тамо било Јевреја и на једној и на другој страни, исто као и Срба. Једни су били мучитељи, а други страдалници. Они што нису хтели да се покатолоче и постану Хрвати, страдали су исто као и Срби који на то нису пристајали. Када се исчепрка све из кратке хрватске повијеснице, установи се да готово сви познати Хрвати, што по добру, што по злу, уопште нису Хрвати. Да су Хрвати необјашњивом спретношћу успевали да гутају и трпају у свој национални корпус, не само масе Срба, већ и припаднике других народа: Немце, Аустријанце, Чехе, Словаке, Јевреје. А што је најневероватније управо су ти странци постајали највећи национал-шовинисти, многи чак и злочинци у име хрватства, које уопште није део њиховог етничког и историјског наслеђа. Како им то успева? Упадљиво указује на путоказ чињеница, да су сви ти људи постајали острашћени хрватски шовинисти, примајући католичку веру и школујући се по католичким школама. Исти програм је свима, на исти начин, испирао мозак и усађивао мржњу, без обзира на њихово право порекло.
Скровити самостани, катедрале и бројна католичка семеништа су места у којима су изнедрени хрватски национал-шовинизам и србофобија. Један од највећих антисрпских тровача и отаца хрватске нације, Анте Старчевић, са 18 година, отишао је на преваспитавање у једно католичко семениште у Сењу. После је студирао теологију, а идентичан пут школовања, прошао је и његов блиски сарадник, Еуген Кватерник. Римокатоличко семениште па студије теологије. Штросмајер је био католички бискуп исто као и чувени по великом злу, Степинац. Алојзије Степинац (1898.- 1964.) је 1917. био добровољац у српским редовима, као аустријски шпијун, на Солунском фронту. После рата је постао католички свештеник, а 1937. надбискуп у Загребу. Већ током међуратног периода је ширио верску нетолеранцију и посебно мржњу према православним Србима, са нескривеним тежњама, да се цели Балкан покатоличи. У свом дневнику 1934. је записао: „ Да је већа слобода и довољно радника, Србија би била за 20 година католичка“. Сву слободу за своја деловања добио је када је Хитлер окупирао Југославију и када је створена НДХ, а Срби присилно са камом под вратом превођени у католичанство. Многа антисрпска, великохрватска размишљања и ставови, забележени су и сачувани у његовом дневнику, писмима...Чим је створена нацистичка НДХ (постојала 4 године под Хитлером), Степинац ју је поздравио надбискупском окружницом, речима: „ Римокатолички пастири у Хрватској се придружују народном весељу и заносу, пуни дубоког ганућа и топле захвалности Божијем Величанству“. Наш хришћански Бог мира, слоге и љубави, никако није у складу са крволочјем усташтва, нацизма, Хитлера и НДХ.

То је само делић великог лицемерја, којим је окружен српски народ у канџама језуитизма. Свим свештеницима Степинац је наредио да служе Te Deum, службу захвалности за стварање нацистичке државе НДХ. „Крижарска братства“ су редови, нарочито активних римокатоличких верника, код свих народа, који су били део Трећег Рајха. Многи од њих, били су међу највећим усташким крволоцима. Они су деловали под директном управом Степинца и његовим благословом у краљевини Југославији и НДХ. У њиховом листу Недјеља, 27. априла 1941. писало је: „ Војска Адолфа Хитлера, вође њемачког народа, била је најсвечаније дочекана у хрватским крајевима...Да живи поглавник др. Анте Павелић“. Римски папа, Пио 12. је послао свог легата Рамира Марконеа, као повереника, за односе са Павелићевим режимом. Исти папа, одмах је надбискупа Степинца, који се посебно истицао нацистичким и антисрпским ставовима и активностима, поставио и за војног викара, хрватско усташко домобранске војске. Степинац је у НДХ имао свештеничке, војне и политичке функције, на највишем нивоу. Као један од најважнијих људи и предводника крваве ендехазије, био је у чврстој спрези са Ватиканом, фашистичким, нацистичким и усташким вођама. Најчешће је виђан и фотографисан са командантом нацистичких окупационих снага у Југославији, генералом Роатом, усташким фелдмаршалом Славком Кватерником и командатом Немачке, задуженим за Хрватску

ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 26.
Лола Лола

Када је на крају Другог светског рата, поглавник државе коју је створио Хитлер са хрватским домољубима, на делу територије Југославије- НДХ, Анте Павелић побегао из Југославије, римокатолички великодостојник Степинац је руководио хрватским нацистима- усташама и упућивао католичке свештенике да им свуда излазе у сусрет и да им у свему помажу. Лично је предводио насилно покрштавање 240.000 Срба. Ватикан је 1998. усташког злочинца и једног од првих људи нацистичке НДХ, који је имао у својим рукама командне полуге, а самим тим и велику одговорност, Алојзија Степинца, прогласио за „блаженог“ католичко-хрватског свеца. И то одмах, након поновљеног злочина и етничког чишћења становништва у Хрватској, да би се створила, католичка држава, на територији у којој су православни не тако давно, били већина. Ваљда је то награда за сав хрватски „труд“ и српске жртве, положене на праг Ватикана. Да би своју крваву срамотну политику и бруку сакрили, данас удружени Хрвати и Ватикан, перу лик и дело крвавог католичко-хрватског надбискупа Степинца, бројним лажима и фалсификатима, представљајући га чак као „доброчинитеља“. Зар више ишта може да се догоди што би изазвало чуђење? Данашњи папа Рацингер и сам је био у редовима Хитлерове омладине, нациста.

Оснивач система логора смрти Јасеновац, Вјекослав Макс Лубурић, завршио је католичку гимназију. Први управник Јасеновца, био је католички свештеник Мирослав Филиповић. Следећа два управника Јасеновца били су Љубо Милош и Андрија Артуковић, који су прво образовање стекли у фрањевачким гимназијама. Артуковић је наставио школовање, студирајући у католичком самостану, на Широком Бријегу. Православље у Србији нема такве школе, као што их имају католичанство и ислам, широм света. Православци расту и школују се у грађанском духу у државним школама, које похађају припадници различитих народа и вероисповести. Верску школу, након завршеног основног грађанског образовања, похађају само они који се опредељују за Богословију и свештенички позив. Тамо се заиста учи теологија, изучава хрушћанска вера и њена човекољубачка филозофија. Ту се нико не бави негативним односом према другим вероисповестима, народима, а камоли да постоје освајачки планови и мржња, који се полазницима гурају у главу. Предмет веронаука је током комунизма био избачен из југословенских школа. Срби су расли искључиво на комунистичкој и прокатоличкој пропаганди, а католици и муслимани су се школовали по њиховим верско-политичким програмима, по џамијама, семеништима, па чак и по кућама. Тек недавно у српске школе је враћена веронаука, као изборни предмет. Кроз веронауку се српској деци не испира мозак и не усађује мржња, већ преносе основе хришћанства, које их уче љубави и милосрђу према свим људима.