Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА  (Pročitano 6388 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #15 poslato: 22.02.2015. 13:05 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 16.
Лола Лола

Немачки публициста Гилберд ин дер Маур, писао је уочи Другог светског рата: „ Српска раја није преузела језик османлијских господара. Друкчије је било у хрватским и словеначким пределима. Ту је образовани говорио немачки, латински, па чак и маџарски. За народ и за народни језик није се ни мало старао горњи слој, ограничен на страно дворско племство“. Дакле, Хрвати- Загорје и Словенци су у тој варијанти били само поданици, а сви над њима: интелигенција, племство, владари, били су странци. Код православних Срба је то било сасвим другачије. Срби су имали своје праве средњевековне самосталне државе и то моћне и велике, у којима се говорио српски језик, а пошто је племство и владарски сталеж одувек био српски, једини језик у народној, званичној и црквеној употреби, био је српски. Велики број потурица, који су стизали и до самог врха османлијског државно-војног апарата, били су српског порекла и то никада нису заборавили. Народ који је имао свој идентитет, није га могао изгубити ни за више од 300 и 400 година под Османлијама, а и током њихове окупације, српско племство је у првом периоду имало улогу вазала, када су земљу држали углавном српски феуди и властела. Нису Срби били под Османлијама, како се данас представља, 500 година. Османлије су улазиле на српске територије, које нису пале пре Косовског боја, тек 100-200 година, након велике битке. Па су Срби ослобађали убрзо све своје територије, да би папин Запад, један њихов део заузео, а други опет поклонио Османлијама у међународно дипломатским односима. Све време Срби су ратовали и борили се за ослобођење. Смењивали су се периоди мира, слободе и окупације, на различитим деловима српских територија. Као и када учимо историју Запада испада да су Британија, Француска, Аустрија и Немачка, Италија, Мађарска, одувек постојале и да су њихове границе увек биле исте, непроменљиве, а то је тако далеко од истине.

Темељ хрватства на Балкану- Илирски покрет, покренули су странци. Људевит Гај је рођен у угарској Кроатији- Загорју, од родитеља тек досељених из Аустрије, а матерњи језик му је био немачки. Његови предводници, учинили су незапамћену ствар у историји. Пошто Хрвати нису имали свој књижевни језик, као ни књижевност и никакав национални идентитет, било је најлакше да туђи развијени књижевни језик, српски, прихвате као свој. Једини њихов идентитет до тада, била је римокатоличка вероисповест. Да би се сакрила највећа крађа идентитета у историји, српски народ окупиран од Аустроугарске почео је бити називан по римским навикама Илирима, а његов језик илирски. Већ након Другог светског рата и илирско наслеђе је одузето Србима, кроз исполитизовану науку. Српским штокавским језиком, који је подлачки називан под Аустроугарском илирским, да би се сакрило чији је, говорили су искључиво Срби, православци, муслимани и католици. Требало је све који више нису православни, отуђити од свог народног имена и порекла.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #16 poslato: 22.02.2015. 13:06 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 17.
Лола Лола

Како је гротексно стварано хрватство од српског језика и културе, можда најбоље сведочи Антун Мажуранић: „ Најугледнији наши људи нису могли складно и углађено ни десет речи проговорити нашим језиком...Још прије неколико година скоро нитко није знао за старију дубровачку литературу и тко је шта знао, не могаше је разумети. Већина учених Хрвата, није знала да су Хрвати а и они који су се држали за Хрвате нису хтјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата“. У овом тексту се недвосмислено истиче, да је Хрватима српски-илирски језик био стран и да га нису разумели, што ни најмање није сметало „стручњаку за хрватски језик“ Ђури Даничићу, да језик народа из кога потиче- српски, прогласи за хрватски. У то време чак и они „који нису знали да су Хрвати“ су обавештени да то јесу, од Аустрије и неких католичких сцештеника. Такође уочавамо да се Дубровачка књижевност, коју данас срамно пљачкају, као и све друго српско, не само развијала без и мрве учешћа Хрвата, већ чак и без њиховог сазнања о њеном постојању, вековима уназад.

Људевит Гај се 1846. јавно лукаво хвалисао постигнутом крађом: „ Сав свет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још из далека није на ум пало икада потврдити да то није српски већ илирски језик; па се поносимо и хвалимо Богу великом што ми Хрвати са браћом Србљима, сада један књижевни језик имамо“. Они пресретни, добили на готово све туђе, језик, културу, хиљадугодишњу књижевност, традицију, а ми несретници са нашим издајницима, заслепљеним пропагандом о западној супериорности, докле ћемо и куда овако? У пропаст и нестајање! Већ готово сто година Срби уче како је Вук Караџић увео у књижевност народни језик и извукао их из тмине, а сам Људевит Гај сведочи полемишући са србофобом Антом Старчевићем: „ Како да се препиремо шта је код Србљах народно, што ли није? Код Србљах код којих је од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било. Код Србљах од којих ми језик у својој мудрости и свом богатству и обичаје у својој изврсности и чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо“. Он јасно сведочи, пре 150 година, да Хрвати, морају тек да уче српски језик и културу, обичаје, да би себе обогатили и да би се прерушили у већинско становништво, српско, које ће прогласити за хрватско.

Преко непостојећег хрватског илирства и реформи у 19. веку требало је прогутати, масовно Србе католике, а по могућству и оне друге. Као што је лако извршена прва крађа, језика, књижевности, тако су расли апетити, па се све више крала и историја Срба, што се до данас без скрупула чини. Српски градови, српске државе, српски великаши и владари, знамења, грбови, историјски културни споменици, па чак и православни, данас се проглашавају за хрватске. Иван Деркос, блиски Гајев сарадник, још је отвореније говорио о крађи и циљевима Хрвата. Написао је 1832. године: „ да ће Хрвати с таквим језиком себи привући Србе и то не само оне у Угарској (Панонији), него и оне он крак Саве (у Србији), јер њихов језик неће се разликовати од овог скупнога језика трију краљевинах, тј, Славоније, Далмације, Хрватске. У исто време хрватски историчар и теолог, српског презимена, Шиме Љубић, писао је: „ Данашњи Хрвати којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свог језика помешаног поријекла...те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичине...до циепа у учењу и у јавном животу“. Игњат Вебер- Ткалчевић, 1885. је на скупштини „ Матице Хрватске“ изјавио: „ неки хрватски писци све то више приањају уз начин писања који се обично зове српски, а то је штокавштина...“ објашњавајући да он тај језик „назива хрватским само зато што сада њиме говоре и неки Хрвати“.

Овим смо стигли до саме суштине и дна реформаторских подухвата 19. века, Илирског покрета, прилагођавања латинице српском језику, проглашавања сопственог језика за туђи, који су омогућили не само отуђење српског језика, књижевности, културе, историје, већ и великог дела народа. Био је то велики пројекат, туђ пројекат. Изиграни Срби.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #17 poslato: 22.02.2015. 13:07 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 18.
Лола Лола

Србин из Дубровника, католички свештеник, Иво Стојановић, писао је 1900. године: „ Нијесу ли препознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др. што се тиче језика књижевнога, да им се треба обрнути, на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена кћи српска“.

Марко Цар, српски католик, књижевник из Задра, 1890. је објавио студију о словенској литератури и уметности, на италијанском језику, где помиње: „ Илирски језик, пре тога разбивен у различитим анархичним дијалектима, малтретиран са пет или шест, рогастих ортографија, идентификовао се са суштинским-тосканским међу словенским језицима, који се данас говори у Београду, Дубровнику, на Цетињу“.

Његов пријатељ и политички предводник приморских Срба, Сава Бјелановић, писао је: „ Хрват Гај, добивао је помоћи у Београду 1848. године и од стране Срба зајмио србски језик и преносио га у свој Загреб. Па и сад, Београд је даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални Ријечник, који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем. Па и сад хрватски списатељи, морају учити језик на српској књизи, а Матица Хрвацка мораће прије или послије пречишћавати своје књиге- препуне пусте смијеше и њемачке натеге, загребачке словенсштине и неразумљиве крпарије новијих ријечи- на српској њиви“.

Као што видимо исту папазјанију од језика спроводили су чувени реформатори 19. века у Загребу, као што су то Хрвати чинили, када су прогласили своју државу, уз помоћ Немачке и Ватикана, од српске територије и српског народа, током Другог светског и последњег грађанског рата.

По речима написаним у очи Првог светског рата, „хрватског“ публицисте Милана Марјановића, Србина католика „ Људевит Гај је морао да веома опрезно и контролисано поступа, да не изгуби уопште могућност сваког рада. Он је прво завео јединствени фонетски правопис за латиницу, као што је то Вук урадио за ћирилицу. Прве године је писао тим правописом али кајкавским наречјем, јер је знао да му треба у првом у реду, придобити Хрвате из старога хрватскога Провинцијалa. Већ друге године, заводи Гај у новине и литературу, штокавштину. Кроз две године хтео је да отпочне штампање новина латиницом и ћирилицом, па да онда преузме за западни део народа само ћирилицу. Овај план није успео нарочито зато, јер је бечка цензура забранила штампање ћирилицом, а Гај није могао да због тога упропасти цело започето дело народног буђења, да се замери Бечу, па да извргне цели западни део народа маџаризацији, а онај део који би се после евентуално прикључио Србима, да доведе до положаја у којем су се нашли и угарски Срби“. То како се Гај, чувао Беча је више него смешна камуфлажа лоповског посла јер је он управо и био ангажован од бечких главешина, да ради то што је радио и сви потези су ишли синхронизовано. Убацивала се латиница и избацивала ћирилица. Паралелно Вук и Гај су спроводили реформу. Вук над Србима, Гај над Хрватима. Разлика је „само“ у томе што су Срби и даље говорили свој, а Хрвати-Кроати проговорили и прописали српски језик. На тај начин Хрвати су добијали за њих нов језик и све што је тај језик баштинио- историју и комплетан идентитет. Вук је преуређивао стара и новија српска књижевна дела, користећи нови правопис, ијекавицу, чак и дела својих савременика, попут Његошевих. Исти тај, савремени српски језик, новоштокавски, проглашен је од Гаја и Даничића и за хрватски, који су од тада почели учити и користити Хрвати. Тако је избрисана сва историјска, језичка и културна разлика између Срба и Хрвата- Кројцера, те им је данас лако да све што је српско, проглашавају за хрватско. Почетком 20. века хрватски књижевник Иван Крнић, се јавно залагао да Хрвати усвоје и екавицу, као најаутентичнији облик српског језика. Цела ова ујдурма имала је политички циљ, који је заокружен крајем 20. века, грађанским „Домовинским ратом“ Хрвата, за стварање своје, „чисте“ хрватско католичке државе, већином на српској територији. Кроз мутантску фазу илиризма, спроведене су реформе и Хрвати почели да уче српски језик, чиме су створени сви услови да се илирство прогласи за хрватство, а тако и бројнији покатоличени Срби угурају у хрватски национални корпус. Тако је и учињено када је илирски назив, царским Указом, забрањен, 1843. године.

Већ 1900. године, на католичком конгресу у Загребу, бискупи су донели одлуку да се сви римокатолици који говоре српски језик, морају назвати Хрватима. Тада је створен потпуно вештачки, нов хрватски народ, од одрођених Срба кроз католичанство, који једва да има икакве везе са изворним хрватством.

Дубровачки кнез, Медо Пуцић, истакнути српски интелектуалац, писао је 1867. године у листу Нова антологија: „ Ако је наречје довољно да обелодани један народ, онда Словени Хрватске и Славоније, припадају српској грани у Славонији и Војној Крајини а крањској грани Цивилној Хрватској. Али су Хрвати, формулисавши своје погледе на будућност, примили српски језик као званичан, српску литературу као своју, српску земљу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом“
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #18 poslato: 22.02.2015. 13:09 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 19.
Лола Лола

Србин из Дубровника, католички свештеник, Иво Стојановић, писао је 1900. године: „ Нијесу ли препознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др. што се тиче језика књижевнога, да им се треба обрнути, на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена кћи српска“.

Марко Цар, српски католик, књижевник из Задра, 1890. је објавио студију о словенској литератури и уметности, на италијанском језику, где помиње: „ Илирски језик, пре тога разбивен у различитим анархичним дијалектима, малтретиран са пет или шест, рогастих ортографија, идентификовао се са суштинским-тосканским међу словенским језицима, који се данас говори у Београду, Дубровнику, на Цетињу“.

Његов пријатељ и политички предводник приморских Срба, Сава Бјелановић, писао је: „ Хрват Гај, добивао је помоћи у Београду 1848. године и од стране Срба зајмио србски језик и преносио га у свој Загреб. Па и сад, Београд је даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални Ријечник, који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем. Па и сад хрватски списатељи, морају учити језик на српској књизи, а Матица Хрвацка мораће прије или послије пречишћавати своје књиге- препуне пусте смијеше и њемачке натеге, загребачке словенсштине и неразумљиве крпарије новијих ријечи- на српској њиви“.

Као што видимо исту папазјанију од језика спроводили су чувени реформатори 19. века у Загребу, као што су то Хрвати чинили, када су прогласили своју државу, уз помоћ Немачке и Ватикана, од српске територије и српског народа, током Другог светског и последњег грађанског рата.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #19 poslato: 22.02.2015. 13:14 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 20.
Лола Лола

Научник Владимир Дворниковић, писао је непосредно пред Други светски рат: „ Кајкавски Загреб, постао је фанатичним чуваром класичног Вуковог, херцеговачког јекавског говора, оног истог за кога прави кајкавац, нема ни трунке урођеног осећаја ни слуха“.

Др. Милован Миловановић, професор Београдског универзитета и председник српске владе, у студији Срби и Хрвати, 1895. године је рекао: „ Разумевши добро да Хрвати не могу имати доколице за стварање самосталнога књижевног језика и да је такав самостални хрватски језик и кад би се баш успело са његовим стварањем, не би имао потребних погодаба да одржи трајно свој самостални карактер. Људевит Гај и његови другови, одлучили су се усвојити у целини српски књижевни језик за хрватски. Земунски прота Димитрије Руварац, у књизи Ево шта сте нам криви 1895. године, револтирано износи: „ Данашњи Хрвати, тј. кајкавци и чакавци, које ми једино за праве Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-Словенци и Хрвато-Крањци, него чисти Хрвати, узели за свој књижевни језик, српски језик. Они се битно разликују од Срба католичке вере, који се сада проглашавају Хрватима, мада то у самој ствари нису и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима“.

Сетимо се то је била она прелазна фаза када су се чим би примали католичку веру одрицали српства, јер се оно везивало за православље. Тако је почео локализам и да се инсистира на географским одредницама, а не на припадништву народу. Све је то изузетно перфидно и лукаво рађено.

Велики Јован Дучић, писао је 1942. године у Чикагу: „ Људевит Гај се занео српским језиком, народним устанком и Вуковим реформама, па се у свему родила идеја да би требало и Хрвати да узму српски књижевни језик, по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски језик био је у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога да Хрвати приме српску штокавштину. Тим говором су се већ служили и Славонија и Далмација...а како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онакој, на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима...ово је главно дело Илиризма... Да не буде никакве заблуде, потребно је рећи да Хрвати, нису без великих духовних разлога извршили овај морални препород, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво без примера случај међу народима). На кајкавском говору, којега опет Словенци сматрају својим језиком, нису Хрвати ништа важно написали. На чакавском говору који се једини у филологији сматра неоспорно хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показао могућност, да се даље развије...Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него да се постепено помоћу њега окупе и сви други штокавци, значи Срби око Загреба, као главног штокавског културног центра...Доказ је што је одмах један познати Илирац, Иван Деркос тражио отворено такво груписање, свију штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију нити и једну другу штокавску православну земљу“.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #20 poslato: 22.02.2015. 13:17 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 21.
Лола Лола

''Цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити,
Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку
књижевност, а затим да по Босни могу да похарају
српске народне песме и онако их бестидно штампају
у Загребу као хрватску народну поезију''

Јован Дучић

Безброј је коментара, студија страних научника, слависта, који су будно пратили Илирски покрет и нечувену крађу језика, културе и књижевности једног народа. Француски слависта Селест Куријер, објавио је 1879. у Паризу Компаративну историју словенске књижевности, у којој између осталог наводи: „ Видело се да прави хрватски дијалекат није имао литературе и није могао имати будућности, јер није репрезентисао никакав витални интерес. Тек од године 1830. порађа Хрватска нов књижевни живот, који препорађа ту земљу, па и околне Словене јер се заснива на националности у заједници интереса. Овај препород је изазван примањем ( адопцијом) српског језика који је био произвео тако лепу класичну књижевност. Та адопција истера Хрвате из изолације, на коју их је била осудила, употреба њиховог локалног, слабо развијеног идиома; та адопција их је поставила у заједницу идеја са Србима Далмације, који су се са правом могли поносити, да имају богату класичну књижевност“. Куријер чак наводи и тачне разлоге за Гајево деловање, које је било под инструкцијама аустријског кнеза Метерниха, а не због патриотизма, као што је то јавно представљано. Требало се супротставити агресивној хегемоној политици Маџара, који су освојеним територијама наметали свој језик, спроводили мађаризацију аутохтоног српског, словенског становништва и имали претензије и са Славонијом и Хрватском.

Најмања група међу Словенцима, Србима, без честитог свог језика и културе, у последњих 100 година, успела је невиђеним лукавством, подвалама, крађом, да прво створи хибридни народ, а онда до данас масовним покољима и покрштавањем аутохтоног српског православног становништва и комплетном пљачком њихове културне баштине, рачунајући и сам језик, територије, да стигне овде где је данас.

Морамо се присетити уз научно сведочење Куријере и читаве, ни на чему хистерије, око хрватске „хисторије и културе тисућљетне ...Хрвати су Запад, Аустрија, Ватикан...Срби су Исток, Византици, турска раја, Балканци, дивљаци...“ Тако се неки Хрвати диче српском културом и то на српском језику.

Бројни су историчари, публицисти, слависти који сведоче од 19. века како је цели овај процес отуђења дела српског народа, територија, језика, културне баштине водила ватиканско- аустријска политика преко својих јаничара Хрвата, језуитским методама. О наметању хрватског имена Србима и њиховим територијама, сведочи и запис из 19. века, католичког свештеника Фране Јукића: „ У Босни и Херцеговини, католици не знају шта значи ријеч Хрват, а камоли да се они осјећају припадницима те нације“. Подсетимо се да се део те Херцеговине, окупиране од Аустроугарске и под њеном владавином хрватизоване, као и током НДХ, данас налази у саставу тек створене хрватске државе, као и Славонија и Далмација.

Слависти Пипин и Спасевич су писали: „ Хрватски писци међу којима је у првој линији Људевит Гај деловао, узеше као књижевни језик дијалекат у коме се стара западно-српска култура развијала...Специфични хрватски дијалекат био је препуштен својој судбини и ретко кад у њему изађоше књиге за обичан свет“.

Пјотр Алексејевич Лавров, руски слависта, констатује 1909. године: „ Не сме се испустити из вида, да и ако су Хрвати примили као књижевни језик, штокавско наречје српског језика, његов јужни херцеговачки говор, ипак се њихов књижевни језик разликује од српског. У њему има много израза које Срби не употребљавају, много скованих вештачких речи“. Шта би рекао тек да данас може да чује овај свеже дотерани хрватски?!

Чешки слависта Герхард Газеман, писао је о Илирском покрету следеће: „ Без дубоког утицаја динарских сународника, чији су писани језик и општу политичку идеологију Хрвати преузели, овај развитак не би разуме се био могућ“.

Све енциклопедије писане до Другог светског рата, износе необориву чињеницу да су малобројни Хрвати, са северозападног дела Славоније, потпуно преузели српски језик и тако почели и сами да говоре као становници тадашње херцеговачке, босанске, далматинске, славонске географске области. Хрватска је у ново доба створена на територијама Славоније, Српске Крајине, дела Херцеговине и Далмације. Врло је битно уочити, да су Хрвати, увек преко странаца, окупатора српских земаља, успевали да назив Хрватска, наметну ширим географским областима, у којима нису живели Хрвати, већ Срби, од којих су католике хрватизовали а после би из тих области, протеривали православне и убијали.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #21 poslato: 22.02.2015. 13:18 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 22.
Лола Лола

Јелисеј Рекли је 1878. у Паризу, објавио „ Универзалну географију“ у којој наводи: „ Хрвати су усвојили српски као народни језик, јер се њихов сопствени идиом разликује само провинцијализмима без важности, а такође и под утицајем претежне српске књижевности.“

Цела Европа је писала о томе да Хрвати нису имали ни своју културу, ни своју књижевност, све док нису преузели српски језик. Дакле, све створено до половине, па и до краја 19. века у књижевности, на српском штокавском језику, је српска књижевност. Сви историјски културни споменици су српски. Многи од тих људи, научника су се дивили Дубровачкој књижевности и сви су је називали српском, пре него што су се Хрвати и упознали са њом.

Као што су их ментори научили како да присвајају српски идентитет, тако су их научили и како да из фазе илирства увуку Србе у нови пакао, југословенство. Југославија није лоша идеја када би била оно што смо ми мислили да јесте али она је била само фаза лутке, из које су требале да изађу нове нације и државе.

Простор и народ на Балкану је у свим записима хроничира, историчара, називан вековима српским, а онда је под хрватским утицајем, који је спроводио ватиканске планове, преименован у југословенски (јужнословенски). Упорним инжењерингом већ 200 година се од Срба, стварају Хрвати и неки други народи. Историчар Јеремија Митровић констатује: „ Ватикан је у целости придобијене Хрвате за католичанство и поводљиве Србе, проглашавао једном нацијом- хрватском и тако стварао на западном Балкану један чврст хрватско-католички систем, који је столећима упућиван против Срба“.

Протествујући против масовног похрваћивања, присвајања Срба, па и Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, целог Дубровника и његове српске прошлости, дубровчанин Лујо Војиновић, написао је чланак у листу „ Време“, у коме каже: „ А да отворено речемо досадила је у нашем народу злоупотреба имена Хрват, хрватски. Та злоупотреба не долази из једне народне потребе, она извире из логора извесних елемената, који са невјероватно вјештом пропагандом искористиће бесконачну безазленост хрватских маса, са хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уцртали му у жиле, отровно лудило, гоњење“. То је политика којом је малобројна група шовинистички задојених Хрвата, похрваћених Срба и припадника других народа, водила те људе до данашњег дана крвавим и срамним путевима братоубиства и прогона, свих који нису хтели постати Хрвати.

Докле је ишла патологија међу водећим Хрватима, којима су Аустријанци и Немци 1915. обећали и омогућили уз подршку Ватикана, током 20. века ширење српским територијама, сведочи нагла појава фалсификата у виду поплаве, која траје до овог часа, којом се прекраја српска историја у корист хрватске. У оквиру пропаганде и вишеслојних активности, Хрвати су чак објављивали српске народне песме под именом хрватских. Између осталог, одштампали су две књиге о Милошу Обилићу и Марку Краљевићу, представљајући их као „хрватске народне јунаке“. Једна од тих књижица је насловљена „ Јуначке приповијести о народном јунаку Милошу Обилићу, за хрватску младеж“. По њиховом трагу данас исто раде и Албанци. Тачније, на глобалном нивоу имају исте менторе.

Да све ове бесрамне крађе, нису трагичне по српски народ, биле би смешне.

Др. Јурај Крњевић, писао је 1955. године: „ Пре једно 120 година, Хрватска је била врло малена. Загорје и околина, то је била Хрватска...Онај крај где се говори кај, то је била Хрватска“.
Зато су били потребни Илирски покрет и југословенство, Титове републике, да се неупоредиво већа област, прогласи за Хрватску. Украдени српски језик су на отетим и опљачканим српским територијама у Хитлеровој НДХ мењали, унаказујући га, само да би почели да се разликују. Тако су радио назвали „круговал“, пропаганду „промиџба“, шницла је морала бити „бечки одрезак“, такса је постала „пристојба“...до данас је безброј рогобатних, наказних кованица, изврнутих туђица, преплавило хрватски, унаказујући српски, само да би направили да имају свој језик. А то је и даље, српски језик.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #22 poslato: 22.02.2015. 13:19 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 23.
Лола Лола

Илирски покрет или препород Хрвата, имао је за циљ, јасну идеју сковану у Ватикану и Бечу, да се цели Балкан покатоличи, а тамо где то није могуће, да се српско становништво поунијати. Зато је било врло битно, да се Хрвати прво језички и културолошки поистовете са већинским становништвом Балкана, а онда га преведу у хрватство. Поред великих злочина и чишћења територија од свих који нису хтели да постану Хрвати и захваљујући великој способности кроатизације странаца, новостворена држава Хрватска је данас „најчистија“ држава у Европи. Једнонационална и једноверска. Преко 93 % становника, ове младе државе, изјашњава се као Хрвати. Нови попис становништва је у току, док настају ови рдови, а циљ је да се више од 95% становника, определи за хрватску националност. Сан Туђмана, следбеника Старчевића је био да направи државу, „чисту“ Хрватску, без аутохтоних Срба. Оно мало заосталих и преживелих православних Срба је поред све неравноправности и дискриминаторског односа у тој држави, изложено новом притиску и брисању идентитета.

На почетку стварања хрватства, католичка црква је Србе православце, претварала и у гркокатолике (унијате православних са римокатоличанством). Данашња Хрватска поново спроводи исту тактику. Од првог дана пописа, у тек створеној држави Хрватској, на самом крају 20. века, пописивачи су одбијали да код Срба упишу националност и вероисповест, убеђујући их да се изјасне као хрватски гркокатолици. То се уз српско име уписује чак и ако сами људи на то не пристају.

Од 2009. године Хрватском, тамо где има још по које српске православне душе, шетају римокатолички свештеници, преобучени у православне, често праћени и ходочасницима. Међу њима је и крижевачки католички бискуп који је за политичке потребе добио и титулу владике гркокатолика. Ту су и протојереји гркокатолика обавезно надзирани од католичких свештеника. Већ годинама је у току обнављање, старе праксе коју је Ватикан увео и тридесетих година 19. века, тамо где је било немогуће уз све притиске покатоличити Србе, понајвише у дрнишкој и книнској области. Онда се спроводи унијаћење и претапање у Хрвате. Екуменизам спроводи исту методологију. Наводно православцима остаје све исто у црквено-обредном смислу (ни то не остаје све исто) али признавањем папе за врховног духовног, верског вођу, унијатством две Цркве, Срби се суштински одвајају од своје СПЦ и припајају римокатоличкој. Већ почињу католички свештеници да служе по српским црквама и полако да навикавају народ на своје присуство и римокатоличке обичаје. Народ је због тога огорчен. СПЦ је живо тело, које чини јединство свих њених верника и као такви они немају поглавара. Имају Патријарха, чије ингеренције и моћи нису за поређење са папским.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #23 poslato: 22.02.2015. 13:33 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 24.
Лола Лола

Истражујући хрватску повијест увек наилазимо на фрапантне и парадоксалне податке. Сви „знаменити Хрвати“ су странци. Хрватски национални корпус огромном већином чине Срби католици али хрватство није гутало само Србе. Хрвати су и припаднике других народа хрватизовали или их данас, када нису живи, проглашавају за Хрвате. Симтоматична је велика способност да се од странаца, нехрвата, већ 200 година, врло успешно производе не само Хрвати, већ и највећи национал-шовинистички борци, као и сами творци хрватске нације и државе.

Вођа Илирског покрета био је Људевит Гај, од оца Француза из Бургундије- Gay и мајке Немице Schmit. Најближи Гајеви сарадници били су: Станко Враз рођен у Штајерској, чије је право име Jakob Frass; Димитрије Деметар био је јерменског порекла. У доба илиризма, живео је и Ватрослав Лисински, велики музички стваралац, који је написао и „прву хрватску“ оперу. Његово право име било је Ignac Fuch, што јасно сведочи да ни он није Хрват. „Највећи хрватски глазбеник“ Иван Зајц, који је написао оперу „ Никола Шубић Зрински“, рођен је у Ријеци, а нико од његових предака, као ни родитељи, нису Хрвати, већ чешки Јевреји. Први „хрватски романописац“ и творац модерне хрватске књижевности Аугуст Шеноа је немачко-чешког порекла, чији су се родитељи 1830. доселили у Загреб из Аустрије. Тада су породице и појединци циркулисали у оквиру хабзбуршке империје, што самовољно, а што по налогу државних и римокатоличких програма. Први „хрватски“ професионални писац, Павао Витезовић, презивао се Ritter а потицао је од немачке породице, која се из Алзаса доселила у Сењ. „ Велики хрватски“ сликар, Влахо Буковац, рођен је у Цавтату 1855. и уписан у књигу крштених под именом Biagio Faggioni- Италијан. Сликари и вајари 20. века: Ваништа, Тартаља, Кинерт, Херман, Радауш, Кулмер, Пал, Џамоња...нису били хрватског порекла, а ипак су се многи од њих, изјашњавали као Хрвати. Иван Горан Ковачић, чувени писац поеме Јама, био је Јеврејин. Мајка му се презивала Klein. Ото Рајзингер је био Немац. Нобеловац Лавослав Ружичка, рођен у Вуковару, био је Чех. И ако су му родитељи и преци били Чеси, Хрвати га, као и све друго, својатају и проглашавају за Хрвата. Едуард Славољуб Пенкала, је као зрео научник и човек, дошао у Загреб, по препоруци једног пријатеља, због извесних послова. Рођен је у месту Липтовски Микулаш у Словачкој, 1871. године. Изумео је хемијску оловку и налив-перо, које је по њему названо „пенкала“. Хрвати га бесрамно свету представљају као „знаменитог хрватског сина“. Јосип Јурај Штросмајер „ један од највећих Хрвата свих времена“, рођен је у Осијеку 1815. у немачкој војничкој породици, која потиче из Горње Аустрије. Штросмајер је отац југословенства али не онако како смо ми веровали, већ као прохрватско-пронемачко-римско јужнословенство. Залагао се да Аустрија под Хабзбургзима, буде федерална држава која ће прогутати све Јужне Словене и ставити их под управу папе- Ватикана. По њему, верски центар те нове државе која би била у саставу аустријске федерације, требао је да буде Загреб. Као католички свештеник, предводио је чак и политичку партију Народну странку. Његов програм је да се сви покатоличени Јужни Словени, претворе у Хрвате, да се муслимани из Босне покатоличе, Срби православци поунијате и тако сви заједно претопе у хрватски национални корпус. Под велом југословенства, Штросмајер је у ствари хтео да од Срба створи хрватски народ и од њихових територија велику хрватску државу. Посебно се залагао да цели простор данашње Босне и Херцеговине, Срем и Бачка, под Аустроугарима, буду обележени као Хрватска. Као што смо већ помињали велики србофоб Анте Старчевић је био српског порекла, а све његове болесне идеје, преузео је осијечки Јеврејин, Јошуа Јосип Франк, који се добровољно покатоличио, похрватио и лично предводио језиве рушилачке антисрпске демонстрације 1902. у Загребу и другим градовима. Андрија Хебранг, Титов комуниста и жестоки хрватски националиста, који се залагао за „ хрватски комунизам“ у ствари за независну државу Хрватску ( не може бити случајност да су Титови комунисти, на руководећим местима били острашћени национал-шовинисти, сви антисрпски оријентисани) отац истоименог потпредседника ХДЗ-а, је немачког порекла. Његова мајка Немица, презивала се Штрасер. Хебранг Старији је из брака са Јеврејком Олгом Штраус, добио сина Андрију, хадезеовца, који очигледно баш ништа хрватско нема осим идеологије. Одгајан на тековинама славне „хрватске повијести“, израстао је у великог поштоваоца оснивача логора смрти Јасеновац, Макса Лубурића и уопште наци-усташтва. Он иде редовно у Блајбург, да се поклони споменику усташтва са сазнањем да је читава његова фамилија са мајчине стране- Јевреји, поубијана, баш у Јасеновцу. Здрав мозак то не може да прими, као и много тога што се дешава на Балкану последњих 200 година али то је истина.

Већина великохрвата, уопште нису Хрвати. Титов блиски сарадник, који је жарио и палио Југославијом, Бакарић, је крио своје право презиме- Kupferštajn. Фрањо Туђман, творац хрватске државе и налогодавац најновијег етничког чишћења Срба је немачки Јеврејин. Зато се не треба чудити када пронађемо податке из сведочења бивших и ретких преживелих јасеновачких логораша, да је тамо било Јевреја и на једној и на другој страни, исто као и Срба. Једни су били мучитељи, а други страдалници. Они што нису хтели да се покатолоче и постану Хрвати, страдали су исто као и Срби који на то нису пристајали. Када се исчепрка све из кратке хрватске повијеснице, установи се да готово сви познати Хрвати, што по добру, што по злу, уопште нису Хрвати. Да су Хрвати необјашњивом спретношћу успевали да гутају и трпају у свој национални корпус, не само масе Срба, већ и припаднике других народа: Немце, Аустријанце, Чехе, Словаке, Јевреје. А што је најневероватније управо су ти странци постајали највећи национал-шовинисти, многи чак и злочинци у име хрватства, које уопште није део њиховог етничког и историјског наслеђа. Како им то успева? Упадљиво указује на путоказ чињеница, да су сви ти људи постајали острашћени хрватски шовинисти, примајући католичку веру и школујући се по католичким школама. Исти програм је свима, на исти начин, испирао мозак и усађивао мржњу, без обзира на њихово право порекло.
Скровити самостани, катедрале и бројна католичка семеништа су места у којима су изнедрени хрватски национал-шовинизам и србофобија. Један од највећих антисрпских тровача и отаца хрватске нације, Анте Старчевић, са 18 година, отишао је на преваспитавање у једно католичко семениште у Сењу. После је студирао теологију, а идентичан пут школовања, прошао је и његов блиски сарадник, Еуген Кватерник. Римокатоличко семениште па студије теологије. Штросмајер је био католички бискуп исто као и чувени по великом злу, Степинац. Алојзије Степинац (1898.- 1964.) је 1917. био добровољац у српским редовима, као аустријски шпијун, на Солунском фронту. После рата је постао католички свештеник, а 1937. надбискуп у Загребу. Већ током међуратног периода је ширио верску нетолеранцију и посебно мржњу према православним Србима, са нескривеним тежњама, да се цели Балкан покатоличи. У свом дневнику 1934. је записао: „ Да је већа слобода и довољно радника, Србија би била за 20 година католичка“. Сву слободу за своја деловања добио је када је Хитлер окупирао Југославију и када је створена НДХ, а Срби присилно са камом под вратом превођени у католичанство. Многа антисрпска, великохрватска размишљања и ставови, забележени су и сачувани у његовом дневнику, писмима...Чим је створена нацистичка НДХ (постојала 4 године под Хитлером), Степинац ју је поздравио надбискупском окружницом, речима: „ Римокатолички пастири у Хрватској се придружују народном весељу и заносу, пуни дубоког ганућа и топле захвалности Божијем Величанству“. Наш хришћански Бог мира, слоге и љубави, никако није у складу са крволочјем усташтва, нацизма, Хитлера и НДХ.

То је само делић великог лицемерја, којим је окружен српски народ у канџама језуитизма. Свим свештеницима Степинац је наредио да служе Te Deum, службу захвалности за стварање нацистичке државе НДХ. „Крижарска братства“ су редови, нарочито активних римокатоличких верника, код свих народа, који су били део Трећег Рајха. Многи од њих, били су међу највећим усташким крволоцима. Они су деловали под директном управом Степинца и његовим благословом у краљевини Југославији и НДХ. У њиховом листу Недјеља, 27. априла 1941. писало је: „ Војска Адолфа Хитлера, вође њемачког народа, била је најсвечаније дочекана у хрватским крајевима...Да живи поглавник др. Анте Павелић“. Римски папа, Пио 12. је послао свог легата Рамира Марконеа, као повереника, за односе са Павелићевим режимом. Исти папа, одмах је надбискупа Степинца, који се посебно истицао нацистичким и антисрпским ставовима и активностима, поставио и за војног викара, хрватско усташко домобранске војске. Степинац је у НДХ имао свештеничке, војне и политичке функције, на највишем нивоу. Као један од најважнијих људи и предводника крваве ендехазије, био је у чврстој спрези са Ватиканом, фашистичким, нацистичким и усташким вођама. Најчешће је виђан и фотографисан са командантом нацистичких окупационих снага у Југославији, генералом Роатом, усташким фелдмаршалом Славком Кватерником и командатом Немачке, задуженим за Хрватску
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #24 poslato: 22.02.2015. 13:34 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 25.
Лола Лола

Папа Пио 12. је један од најзаслужнијих људи за долазак Хитлера на власт, тако што је подстицао све католичке вође, католичку партију, да утичу масовно на немачки народ, да подржи Фирера. После Првог светског рата, повезао је католичку Цркву са италијанским, немачким и шпанским фашизмом, исто се покушало и у Британији, а фашисте и нацисте је после рата, заклањао и склањао од суда и заслужене казне, повезујући их са САД. Нацизам и фашизам су настали као програми странака, ствараних од крижара, католика, често под управом римокатоличког клера, у време када Ватикан више није имао подршку народа, нити држава. Француска, Италија, Немачка, са републичким уређењем, коначно су дочекале дан, да збаце папски јарам и патронат. Становништво Шпаније је било огорчено својим срамним положајем, великим сиромаштвом, док су се римокатолички свештеници, црква са својим племством, око њих купали у злату, драгом камењу. Зато је Шпанији наметнут грађански рат, фашизам и клерикални свирепи режим Франка, који доводи на престо Хуана, директно подређеног језуитском генералу Црном папи, у редовима Малтешких витезова.

Успон и ширење фашизма, нацизма, значили су успон и ширење католичанства, обнављања, јачања и наметања папске власти и тамо, где је раније никада није било. И ако је готово сво становништво Немачке било покатоличено и понемчено, није више хтело папски деспотизам да трпи. Већину становника Немачке, већ су чинили протестанти, који су желели сами да граде своју будућност, уређују своје друштво, располажу својим финансијама, без римског туторства. Зато су добили Хитлера, по чијем доласку на власт је одмах потписан конкордат са Ватиканом. Фашизам и нацизам су се преко клерика ширили католичким земљама, а преко агентуре, чак и у неким православним, попут Бугарске и Румуније, стасавале под немачким господарима и политиком, утканом у саме темеље државе и образовање. Британијом су марширали нацисти и покушавали да од ње створе другу Хитлерову Немачку али већина протестантског народа то није дизволила. Холандија је врло подељена била, са преко 50.000 добровољаца у Хитлеровој војсци, до самог краја рата. Непослушни Италијани су добили Мусолинија и црнокошуљаше. Све ове покрете су створили и водили људи најблискији Ватикану, попут хрватских Степинца и Павелића и највећи римокатолички фанатици. Под Мусолинијем Италија, која више није признавала туторство Рима, ствара државу Ватикан 1929. године, уз подршку свих држава са нацистичко-фашистичким режимима.

Врх Вермархта поштовао је и старе култове из предхришћанског времена, из јудаизма, јер њега и јесу чинили добрим делом, јеврејски конвертити. То данас Ватикан користи, не би ли Трећи Рајх, што више удаљио од себе и преко својих клерика, што више ољагао генерално све Јевреје. Авај, сувише је доказа, који показују чврсту спрегу и заједничко планирање, деловање на терену. Свим средствима Ватикан данас покушава да заташка своју велику улогу у овим нељудским програмима и крвавим догађањима, које су проузроковали. Клерикална нацистичка Независна држава Хрватска је 1941. године, одмах по оснивању, донела закон о покрштавању Срба, по сваку цену. Хрватски бискупи, свештеници, су се са Степинцем на челу разлетели уз кољаче да испуне ватикански, преточен у хрватски сан- „ нож или криж“. Многи фратри су лично предводили усташке чете и сами чинећи злочине и крвавећи руке српском крвљу. Папски легат је имао задатак да шаље редовне извештаје из НДХ у Ватикан. Ватикан је добро знао, шта се дешава у тој нацистичко-хрватској творевини, која је за рад циља стварања католичке државе Хрватске, постала једна од највећих творница смрти у Европи. Степинац је са још 11 свештеника римокатоличке Цркве, језуита, ушао у Хрватски Сабор. Степинац је прожимао наци-усташки покрет као и комплетно римокатоличко свештенство у НДХ, од врха до дна. Масовни покољи су благосиљани, а пред свештеничким католичким поглаваром се зарицало на убијање, покрштавање и прогон Срба. Чак су узели древну српску православну крилатицу: За крст часни и слободу златну. Заклињали су се по старом српском обичају, са три подигнута прста, симболом Светог Тројства. Касније је код Хрвата- покатоличених Срба, тај обичај избачен, да не би сведочио о српском пореклу и старој вери.

Степинац и усташе су до његове смрти били у чврстој вези. Хрватски нацисти су од католичког свештенства сакривани на Капитолу, где је складиштено и велико благо опљачкано од њихових жртава. Одатле су католичким тајним каналима, извлачени и одвођени на сигурно, у Аустрију, Немачку и преко океана. Од тих нациста, њихове деце ван Југославије, у Европи, Аустралији, САД, стварано је јако усташко упориште, које је у спрези са владајућом хрватском партијом ХДЗ, Ватиканом и немачком тајном службом, започело рат у Југославији 1991. године и створило данашњу хрватску државу, користећи идентичне методе као и током Другог светског рата.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 714
  • Ugled: +81/-0
Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
« Odgovor #25 poslato: 23.02.2015. 09:56 »
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 26.
Лола Лола

Када је на крају Другог светског рата, поглавник државе коју је створио Хитлер са хрватским домољубима, на делу територије Југославије- НДХ, Анте Павелић побегао из Југославије, римокатолички великодостојник Степинац је руководио хрватским нацистима- усташама и упућивао католичке свештенике да им свуда излазе у сусрет и да им у свему помажу. Лично је предводио насилно покрштавање 240.000 Срба. Ватикан је 1998. усташког злочинца и једног од првих људи нацистичке НДХ, који је имао у својим рукама командне полуге, а самим тим и велику одговорност, Алојзија Степинца, прогласио за „блаженог“ католичко-хрватског свеца. И то одмах, након поновљеног злочина и етничког чишћења становништва у Хрватској, да би се створила, католичка држава, на територији у којој су православни не тако давно, били већина. Ваљда је то награда за сав хрватски „труд“ и српске жртве, положене на праг Ватикана. Да би своју крваву срамотну политику и бруку сакрили, данас удружени Хрвати и Ватикан, перу лик и дело крвавог католичко-хрватског надбискупа Степинца, бројним лажима и фалсификатима, представљајући га чак као „доброчинитеља“. Зар више ишта може да се догоди што би изазвало чуђење? Данашњи папа Рацингер и сам је био у редовима Хитлерове омладине, нациста.

Оснивач система логора смрти Јасеновац, Вјекослав Макс Лубурић, завршио је католичку гимназију. Први управник Јасеновца, био је католички свештеник Мирослав Филиповић. Следећа два управника Јасеновца били су Љубо Милош и Андрија Артуковић, који су прво образовање стекли у фрањевачким гимназијама. Артуковић је наставио школовање, студирајући у католичком самостану, на Широком Бријегу. Православље у Србији нема такве школе, као што их имају католичанство и ислам, широм света. Православци расту и школују се у грађанском духу у државним школама, које похађају припадници различитих народа и вероисповести. Верску школу, након завршеног основног грађанског образовања, похађају само они који се опредељују за Богословију и свештенички позив. Тамо се заиста учи теологија, изучава хрушћанска вера и њена човекољубачка филозофија. Ту се нико не бави негативним односом према другим вероисповестима, народима, а камоли да постоје освајачки планови и мржња, који се полазницима гурају у главу. Предмет веронаука је током комунизма био избачен из југословенских школа. Срби су расли искључиво на комунистичкој и прокатоличкој пропаганди, а католици и муслимани су се школовали по њиховим верско-политичким програмима, по џамијама, семеништима, па чак и по кућама. Тек недавно у српске школе је враћена веронаука, као изборни предмет. Кроз веронауку се српској деци не испира мозак и не усађује мржња, већ преносе основе хришћанства, које их уче љубави и милосрђу према свим људима.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete