Forum Arheo amatera Srbije

Zanimljivosti => Pogled na istoriju Srbije => Temu započeo: Max 21.02.2015. 23:30

Naslov: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 21.02.2015. 23:30
Професор др. Лазо М. Костић (1897.- 1979.) је 1964. године, објавио своју научну расправу, под називом ,,Крађа српског језика'' у Бадену у Швајцарској.

Ово дело он почиње констатацијом да су Хрвати једини народ на свету који нема свој језик. Као потпору таквој тврдњи користио је закључке многих светских научника. Гијом Лежан је у својој књизи „ Етнографија Европске Турске“, навео да не постоје, двојица слависта у свету, чије се мишљење подудара, по питању „ Шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени“. Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта је посебно истицао, став Јосифа Добровског, који је „ држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго за њега било је илирски или српски“. Павле Шафарик је у својим делима истицао да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији. И он се слагао са мишљењем Добровског наводећи: „ И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске“. Јернеј Копитар је у доба Аустроугарске, све штокавце сматрао Србима: „ Под српским, ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским...Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске, до исељеника из ових крајева у Славонији и Јужној Угарској“. Копитар је језик, онај којим су говорили Хрвати, пре него што су штокавски-српски прогласили за хрватски, сматрао за подврсту словеначког и потпуно је био у праву. Уосталом о томе су сведочили и многи страни путописци, научници, који су се се на терену могли уверити, да Хрвати- Загорци, говоре кајкавским наречјем. Ватрослав Јагић у својој студији „ Словенски језици“ пише: „ У северној Хрватској, северно од река Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада од вајкада, кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја 17. века цео предео између Саве и Драве, звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена, одговарало је у народном језику означавање Словенско краљевство или Словенски, отуда и назив дијалекта, Словенски језик, као што се изричито зове у штампаним делима 16. и 17. столећа...за време Турака (када су се кајкавци разбежали), данашња Славонија је добила становништво, које је дошло са оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат, сада ограничен на северозападни део некадашњег Регнум Славониае, који од краја 17. века носи име, Хрватска. Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне ( са искључењем Дубровника и Боке), добио је из верских разлога, исти назив, хрватски, да би се разликовао од језика источног православља, чији се припадници називају Србима“. Читав низ аутора 17. и 18. века прави јасну разлику између дијалеката српског језика штокавског и кајкавског, називаног и словенским који су Хрвати тада почели називати, хрватским. Неки од њих примећују да има и нешто католика, чакаваца у приморју, чији се говор разликује од говора Срба у Дубровнику, широм Далмације, у Босни и Славонији, а који је ближи оном говору Хрвата из Загорја. Босански, славонски и дубровачки говор су увек, код свих слависта, путописаца, идентификовани као српски. Многи слависти јасно уочавају разлику између хрватског- чакавског и историјски словенског дијалекта, који је данас словеначки. Загребачки бискуп Петар (1610.-1667. ) је своје наречје звао- кајкавским. Осврћући се на записе поменутог бискупа, Иван Кукуљевић каже: „ Петретић зове своје кајкавски или како вели Загребачко наречје, увијек словенским језиком, знајући добро да права хрватштина, ступив преко Саве, а поглавито преко Купе, почима“. У 17. и 18. веку, Хрвати су живели искључиво изнад Саве, понајвише изнад Купе. Загреб је био словенски град, коме је одузет придев -српски из верских разлога које је Рим непрекидно натурао. Историчар Кукуљевић је објашњавао: „ Језик онај што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Турову пољу говори, није по законима језикословља, чисти хрватски, премда се сад тако зове. Тим управо именом словенским, називао га је сав наш народ, још у 17. и 18. вијеку“. Дакле, ти први Хрвати, вековима су се служили словенским језиком, словеначким-кајкавским наречјем, измешани и утопљени у већинско словенско- српско становништво. А сви њихови учењаци тврде да то није прави хрватски језик, кога они тако проглашавају од краја 18. и почетка 19. века. Значи исто су и словеначки проглашавали за хрватски, који такође, није њихов језик. Хрватски историчар, Драгутин Прохаска пише: „ Католички босански писци, називају скоро увек њихов језик хрватски, босански...фратар Дивковић, назива свој језик босанским, а писмо ћирилицу, српским...Специјално српски, зову се православни Босанци: многобројни докази за то, налазе се у српској православној књижевности“. Сплитски племић, др. Петар Маркије, основао је почетком 19. века словенску Академију. Он за српскословенски језик каже, да је то: „ у Далмацији општи матерњи језик“, као и да за све време постојања његове Академије „никада се није чула, ни објавила реч о хрватском језику у њој“. У исто време (19. век), Модришић је записао: „ Упиташ ли тако којом приликом, старо или младо, осим војаках, који су ето у најновије доба, по војнах заповиедих, од поглавара, хрватскоме привикли, којим језиком говори, одрећи ће ти: рачким или славонским. А покрстиш ли га сам оним, надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмијехавати и гласу на ругло изметати“. Л. Костић коментарише: „ Они су дакле, свој језик, називали српским (рачким) или славонским. Само су ислужени војници казали, кад-кад да говоре хрватски, јер су на војсци (аустријској) тако инструирани. Ако би иначе неко други то казао, свет би га извргао руглу“. Назив рачки, је од Раса, Рашке, као што су и у древна времена ти исти Раси, Рашани од странаца, називани- Трачанима. Хрватски назив за српски језик и народ, синхронизовано, натурали су Србима, Аустроугарска и католичка црква, што народ није прихватао, до најновијих времена. Славонац, Матија Петар Катанчић, археолог, песник, Србин, католички свештеник и професор Универзитета у Будиму, крајем 18. века пише: „ Хрвати- ово причам по свом знању, нас Траке (Раце) и Илире, који се од њих у дијалекту знатно разликујемо, зову све Власима“. Значи, све до 19. века када је почело масовније католичење, Власима су називани сви Срби хришћани, католици, као и православни. Катанчић наглашава да Црногорци, Србијанци, Бошњаци, Срби, који су под опсадом Угарске говоре истим језиком којим и Далматинци, а да се Хрвати од њих доста разликују и да они говоре кајкавским. Иван Броз, филолог, у својој књизи: „ Цртице из хрватске књижевности“ пише 1886. године: „ Године 1857. написао је Ђуро Даничић, мимо Вука, најбољи познавалац хрватског језика, расправу у којој је показао, разлике између језика хрватскога и српског, држећи наречје чакавско за језик хрватски, а наречје штокавско за језик српски, док му је наречје кајкавско, било особито наречје словенског...“ Чакавско је наречје створено услед честих сусрета са странцима, трговинске сарадње али и као плод вишевековних окупација разних, најчешће латинских освајача. Сетимо се да тај исти Ђуро, кога овај Хрват хвали као „највећег познаваоца хрватског језика, велики учењак, изучио све појаве језика хрватскога и његову хисторију, као нико прије њега“, прогласи заједно са Људевитом, штокавски српски и за хрватски. Фра Грга Мартић, босански фрањевац, 1858. у писму Друштву српске словесности, каже да је „ босански језик српски “. Франц Курелац, велики ауторитет међу лингвистима тврди, да је штокавско наречје- српски, кајкавско- словеначки, а само чакавско- хрватски. Према Балтазару Богишићу, могло се чак спорити и да ли су прави Хрвати уопште и кајкавци и чакавци или само насељеници у Угарској и Бургенланду. Правих Хрвата, по њему никада није било ван тих простора. Познати Руски дипломата и историчар, Александар Фјодорович Гиљфердинг у свом делу Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, запазио је да је национално осећање код православних Срба веома јако као и њихова приврженост отаџбини, у ма ком њеном делу живели, а за покатоличене је рекао:“ Србин католик, одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, словенским, далматинским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на пример странце – Умијете ли ви нашки- Но који је то нашки језик, он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Филолог Марсел Кушар је рекао: „ Словенски- српско- хрватски дијалекат, који влада у Далмацији, зове се у устима тамошњег народа хрватски језик у северној и средњој Далмацији и на острвима тог дела Далмације. У Јужној Далмацији од Неретве па све до краја, као и на острвима Корчули, Ластову, Мљету и мањим около Дубровника, католици одговарају када их неко пита како говоре, само нашки, док православни кажу да говоре српски језик.
Немачки слависта 19. века Ернест фон Еберг, писао је да се српски језик говори широм Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Славоније и источног дела Хрватске а Рудолф Рост напомиње, да се хрватски говори само у загребачкој, крижевачкој и вараждинској жупанији и да је много ближи словеначком него српском.

Исто су записали и Јохан Кристијан фон Енгел, Лудвиг Албрехт Еберхарди, Никола Томазео и многи други. Дубровачки католички каноник дум Иван Стојановић, у књизи „ Дубровачка књижевност“ истиче: „ Познати повјесничар Енгел, кори Златарића, што језик Далмације, зове хрватскијем, те каже да је то посве криво, пошто је тај језик чисто српски а да се име хрватско помиње само ради тога, што је Далмација, била неко вријеме у политичкијем свезама с Хрватском, ради Угарске“. Зато што је Хрватска била под Угарском. До Илирског препорода, Хрвати уопште нису имали књижевност, књижевни језик а многима, констатује Костић, није било јасно ни који је то хрватски језик. Па чак и у доба највеће пропаганде размаханог илирског покрета, већина слависта Европе је тврдила да је хрватски само један од дијалеката српског језика. Тог су мишљења: Миклошић, Лескин, Фредерик Густав, Ајнхоф, Јохан Северин, Фатер, Розен Фридрих, Карло Брукман, Вигиндо, Пјер Ларуса...

Никола Томазео је у свом Ријечнику, издатом 1929. у Торину, написао: „ Српски језик је један од четири идиома, не дијалеката словенског народа...Хрватски дијалекат, као и њихова раса само су дегенерације“.

Аутор: Лола Лола
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 21.02.2015. 23:34
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 2.
Лола Лола

Нова историографија о Хрватима се ствара пропагандистички, последњих 180 година, од када су обећавши Аустроугарима своју лојалност, тражили за узврат српске територије. Хрвати су живећи са Словенима, на једном малом простору, столећима били под латинским протекторатом. Током 200 година постојања наводно њихове средњевековне самосталне државе, није остао никакав траг, ни слово, ни у камену, ни на словенском језику нити било ком другом језику осим мртвог латинског, који је био званични језик и којим су писана званична документа. Хрватство је плод католичке политике, настао и развијан под страним освајачима. На Пожунском сабору Угарске 1805. одлучено је да се на свим територијама, уведе као обавезан мађарски језик. Хрватски сабор је тражио да задржи латински јер како пише Фердо Шишић: „на овом језику записани су сви записници и закони, а када би се укинуо, пропала би и култура и народ који више не би разумео свога закона“.

Хрвати су ницали искључиво на католичкој вери и ономе што су наметали страни господари. Зато су од свог постанка имали туђе законе, писане искључиво на латинском језику. Сами Хрвати, сведоче у писаним документима 19. века, да они немају свој књижевни језик, књижевност, већ само званична документа, писана на латинском. Хрватски Сабор 1827. године, донео је одлуку да се у хрватским школама, уведе мађарски језик, да га ђаци сваког дана уче. Већ 1830. године, по налогу Беча, Гај прави велики заокрет и задаје Хрватима да уче српски штокавског наречја и присвајају преко језика, сву српску културну баштину. Све до краја 17. па и у 18. веку сви штокавци, без обзира на вероисповест су себе називали Србима. Област коју данас фалсификована историја приписује Хрватима, свуда се називала српском а, један њен део, Словенском краљевином. Словенским именом, германским, сакривани су Срби од севера Европе, а како су се католичке територије шириле, тако се и та пракса преносила на јужније просторе. Тек крајем 18. и у 19. веку овладава замагљивање, као део католичке пропаганде, наметањем уместо српског име Словена, Илира, за народ и за језик. Из те ватиканско-аустријско-угарске магле израњају Хрвати- народ, који ни до данас, после стотине пропагандних књига, не могу дати тачан податак, ко су. Њихова историографија је препуна потпуно опречних теорија, различитих датума досељавања, различитог порекла...

Користећи поставку, бечко-берлинске школе, по којој су се Словени доселили на Балкан у 6. веку, Хрвати започињу своју историју у уџбеницима, на исти начин, додајући уз Словене и досељавање Хрвата. На Балкан јесу пристизали, међу сроднике, делови словенског, српског народа и у новом веку. Неки делови народа су услед стравичних ратних пустошења напуштали Балкан, а потом се враћали на њега. Велики продор у Европу, кроз тзв. Врата народа, између планине Урал и Каспијског језера, покренули су Хуни 375. године. Покоравали су уз пут номадска туркменска племена. Њихов ратни вихор покренуће сеобе германских и многих словенских племена, што ће бити искоришћено за погрешну поставку, да су се Словени први пут доселили на Балкан у 6. веку. Као што су неки Словени бежали са Карпата у два правца, према својим сународницима на северу Европе и на Балкану, тако су се покренула и германска племена- како их је Рим назвао, која су том приликом упадала на римску територију, у Дакију, пљачкала, а затим отишла у поход на Рим, Апенинско полуострво. Међу тим германским племенима било је и Словена, који су касније од Немаца звани Зорби- Сорби. Хуни су се стационирали између Дунава и Тисе, а покорили су сва племена од Урала до Рајне. Атила, хунски вођа, умире 453. године и тада се његово царство распада. Раштркани Хуни, скупине различитих народа, на великом простору, лутали су читав век, а потом потпуно нестали са историјске сцене. Међутим, значајни део правих Хуна, најблискијих Атили, се вратио у постојбину, а ти раштркани, вероватно су у највећем броју припадали номадским туркменским племенима, која су се распадом хунске управе, ослободила.

Међу Словене, Србе пристизали су од 6. века, као сурови нападачи, византијски плаћеници, азијатски Авари. У доба Југославије, па и касније, српски и хрватски уџбеници помињали су савез Авара и Словена, који никада није постојао, као и њихово наводно заједничко ратовање против Византије. Често се кроз српске и хрватске уџбенике, провлачи неистина, да су Словени и Авари, пустошили римске колоније на Балкану, Византију, упадали у велике градове, опседали Солун, па чак и Цариград. У време појаве Авара, велики део словенских територија на Балкану, које су некада биле под Западним Римским царством, већ два века биле су ослобођене, дакле нису више биле римска колонија. Тако су ослобађане и територије на истоку. Френсис Конт цитира документ из Византије, кога је написао Цариградски Патријарх Никола Трећи (1084.- 1111) у коме се наводи да Словени владају целим Пелопонезом „ од када је цар Тиберије потписао споразум са Аварима против Словена...Целих 218 година ни један Роман није ногом ступио на Пелопонез“. И грчки извори потврђују да је у оквиру српске државе цели Пелопонез био од 587.- 805. године, а да су његови делови остали до 950. године. О савезу између Словена и Авара, ни у једном старом документу нема помена, док постоје бројни, који сведоче о аварском пустошењу Балкана. Напади Словена на тзв. Византију, су борбе за ослобођење својих територија које је Римско царство окупирало.

Професор са Сорбоне, Франсис Конт, пронашао је оригинал византијског документа у коме пише, да је у 6. веку, већ на почетку владавине источноримског императора Тиберија, склопљен савез између Источног Римског царства (Византије) и Авара, против Словена у Тракији. Тракија и Трачани су погрчени називи за Рашку, Рас и Рашане- Расе, Словене- Србе. Грчки историчар Менандар је записао да је Тиберије: „ упутио посланство аварском кнезу Бајану...Тиберије га је гурнуо у сукоб са Словенима. Византија је обучила и опремила аварску војску. Шездесет хиљада наоружаних и оклопљених аварских коњаника, прелазе Илирију, Скитију ( област између доњег Дунава и Црног мора) најзад и сам Дунав чамцима, саграђеним тако да је могућ превоз у оба смера. Чим су се Авари искрцали, на другу обалу, одмах су почели да пале словенска села, да их уништавају до темеља и да пустоше поља. Све живо је бежало у честаре и густе шуме“.

Бројна су документа у којима проналазимо Словене, забрањено је рећи Србе, на Балкану и пре 6. века. Током првог века нове ере, Римљани сведоче о додирима са Словенима на источним границама Царства „ ...од Северног до Црног Мора, од Германије до Тракије, дуж целог Дунава“. Јорданес у 7. веку пише: “ Склавини живе на простору од града Новијетуна (јужно од данашње Љубљане) и језера Мурсјанскиј...“ У 5. веку н.е. Словени су живели од Лабе и данашњег Хамбурга на западу Европе, до Оке и Волге на истоку, те од Балтичког до Егејског, Јонског, Јадранског, Средоземног мора. Римски и ромејски (византијски) хроничари и путописци, проналазили су Словене и у Малој Азији, на Апенинском и Пиринејском полуострву, у Северној Африци. Од најранијих познатих времена за Словене се увек везивао седелачки начин живота. Они су били први земљорадници у Европи, рудари. Први су почели да се баве металургијом и ширећи се носили су своја знања и веровања, која су уткана у историју свих народа Европе. Са западне стране Висле и Одре, кренуо је продор тзв. германских племена у 5. веку нове ере. А у 5. веку старе ере Херодот је писао да су Илири, Срби, те да постоји илирско племе Венети, који имају исте обичаје као Армени (Јермени) и да су сви Словени. Венети, Ведени, Винди, Венди, су народ који је живео на територијама на које су стизали преци Немаца. До најскоријих дана Вендима, Немци су називали, Лужичке Србе, Чехе, Моравце, Словаке, Украјинце. Венети и Венди је назив који су добили по поштовању бога Вида, древних Веда, њихове религије, које су чувале и сећања на давне претке.

Франсис Конт, угледни професор са Сорбоне, открио је захваљујући оригиналним документима, да је Тиберије, цар Источног Римског царства, позвао 581. аварског кагана Бајана, да ратује против Срба на Балкану. Авари су туркменско племе из централне Азије, чији језик открива да потичу са северног Кавказа. Живели су у оквиру Хазарије и као номади и пљачкаши лутали околним простором. Авари су пуних 300 година, били на платном списку Византије, за њихове рушилачке походе на Србе-Словене. У бројним походима губили су ратне окршаје. Међутим у једном тренутку су успели да на подручју Паноније створе и свој каганат, који је убрзо разбијен. Мађарска историја се базира на историји Хуна, односно за свој симбол користи Атилу и његова освајања. Тако сви учимо да су Мађари потомци Хуна, који су заиста нестали са ових простора и који нису сви Азијати али се за Аваре каже да су нестали. Чувени сувенири из Мађарске, који се на сваком ћошку нуде туристима, имају на себи лик Атиле. Тако је лепо позивати се на Атилу, јер иначе ко су онда Мађари и откуда ту? Азијатски трагови на том тлу, који се преплићу са словенском културом, узроковали су чак и да Хуни буду проглашени за Азијате. Можда су до таквих забуна довеле и групе Туркмена, вођене у њиховим редовима. Али како је могуће да су Хуни, који су још средином 5. века нестали са ових простора и који су за кратки временски период буквално само прохујали као олуја, оставили више трага, па чак и потомство, које је свесно да од њих потиче, након 15 векова живота међу далеко бројнијим домаћим Словенима и мешањима са њима, него неки освајачи који су се касније појавили и који су неупоредиво дуже остали у Панонији, на Балкану?
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 21.02.2015. 23:36
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 3.
Лола Лола

Франачки владар Карло Велики, упао је у Панонију 791. године и основао колонију, Аварску марку. Око 805. године, део становника Паноније прима хришћанство, када Словени захтевају од аварског кагана Сабариана, да прими хришћанство, што ће он учинити и име ће му том приликом бити промењено у Теодор. Измењена имена људи нам данас сведоче о германско-немачкој историји и доминацији, учећи нас да свуда где су владари носили оваква имена, њихови поданици, становништво су били Немци, што није тачно. Иначе прво име овог кагана, неодољиво подсећа на Сабире, древно српско племе. Или је он био словенског порекла или су становници тог подручја, већ асимилујући мањинске Аваре, неког њиховог вођу пословениле. Потом је под капом Рима, створена Угарска, чије је већинско становништво било словенско.

Католичанство, које се упорно ширило кроз освајања католичких држава, чији су владари били римски поданици, није се задовољавало тиме да људи постају римокатолици, већ их је требало и потпуно отуђити од већинског словенског окружења. Тек под влашћу Франачке, Угарске, нестајаће име Авара и почети да се појављује име Хрвата. Међу Загорце- Хрбате, Турци су довели нове номаде. По њиховим записима то су били исламизовани Огури, азијско номадско племе, које је након освајања и ширења османске државе, лутало простором М.Азије. На основу осталих сведочанстава, бурних векова, открива се да су се племена са подручја Пакистана и Авганистана, у 13. веку, пред налетом Џингис Кана, расула по Блиском Истоку, које су управо Османлије потчиниле, и уврстиле у своје војне редове. То је био народ који је већ раније исламизован, када су Арапима туркмени били само помоћне чете. На врло сличан начин, кроз векове делују и ислам и католичанство. Освоје, преведу у веру или самим превођењем у веру овладају, а онда од нових поклоника стварају убојиту војску, која иде да осваја даље. Бројна су сведочења о тим номадима туркменског и индијско- ромског порекла, окупљаним од Турака Селџука, уз Арапе, прерасли у велике војне формације, које су као тасманијски ђаво остављале за собом крв и згаришта, а стизала су и у Угарску, међу Горане- Загорце, те северни део Славоније. У тој скупини различитих исламизованих народа, који су и остављани да живе у Угарској, помињу се и припадници жуте расе, татарско-монголски Маџари. Ако се данашњи Мађари, као и Хрвати позивају на несловенско порекло, желећи да у својој историји имају великог освајача и војсковођу, онда то само може бити Џингис Кан, Темерлан, а никако словенски Атила. Угарском су преко 100 година владали Туркмени. У исто време, велики пробој Османлија до Беча, пратио је татарски упад у Пољску. Присуство туркмена и Индуса, те заосталих Арапа се никако не може игнорисати, као ни најбројнијих становника, Словена.

Хрватски предводници воле своје ретке тамнопуте припаднике, често и дебелих усана, типичних за Индусе, те мрко црне коврџаве косе, типичне за туркменске и арабљанске Азијате, да поистовећују са Аварима. Није дозвољено код папских народа и држава, присећати се масовног присуства и католичења Словена, муслиманских Азијата. Ако је нешто утеха Србима, кроз сва велика страдања, онда је сигурније порекло, које је гарантовао останак у православљу. Православни Срби, знају ко су. Срби су обогатили новостворене нације, стваране примањем нове вероисповести и страних господара али у Србе православце није уткан ни један други народ, јер су освајачи покрштавали и терорисали православне, а није било обрнуто.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 21.02.2015. 23:38
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 4.
Лола Лола

Како су код католика, територије ослобађане од Османлија и освајани нови простори, на којима су се православни ослободили, остављени Азијати, убрзо су покатоличени, са делом домаћег становништва. У том свеобухватном процесу ширења католичанства и територија под римско-немачком управом, мала област на северозападу Словенског краљевства, североисточно од данашњег Загреба, у којој су живели различити народи, сада католичке вероисповести, названа је Хрватском краљевином, која је одмах прикључена Угарском царству. Тада је почело инсистирање на имену Хрват, коме је аустроугарским продором дубље у Славонију, БиХ, дато ново, национално значење. То је први пут у историји да је један географски простор назван Хрватска, тачније, Кроатиа (Croacia-Croatia). Хрватска је српски назив. Данашњи Хрвати- Срби католици, читају тај назив на српском Кроација, јер њихов језик није произведен од латинског. Новопридошли азијатски народи уз старе Загорце, названи су католичењем, Кројцерима, па Кроати, по немачкој речи кројцер- што значи крст. Кроатија је држава без националног обележја, која представља територију под римском управом. Тако су владари, који су попут Угара, признавали папску власт, добијали титулу Dux Croatorum, што није, како се данас злоупотребљава значило име никакве народне припадности, већ искључиво припадности Светој Столици. Римско-латинска титула dux, одговара титули кнеза, а почиње да се даје потчињеним великашима Риму, центрима ствараних империја на Западу, од доба папске Франачке. Није папу занимао народ, већ само власт и убирање прихода са што веће територије, а захваљујући таквим владарима и државама које су они стварали, папа је остваривао своје циљеве. Да је заиста тако, сведоче и најстарија насеља, од Ватикана створених Кроата, у Загорју, под називима: Крижевац, Крижевачка жупанија... Са те територије новостворене Кроатије- старог Загорја, дела Угарске, потом у оквиру Аустроугарске, по плану Ватикана и Аустрије, њихову државну и мисионарску помоћ, Кроати ће ширити римокатоличанство- крижарство и Кроатију. Синхронизовано уз програме који су им убацивани у свест и амбиције, Аустроугари су у администрацији, обележавали све већу област за Кроатију, на којој је живео српски живаљ. Наравно, све време је Кроатима усађивано подаништво и оданост Аустрији, која их је као и Ватикан, само користила за учвршћивање своје владавине, на што већој територији. Тако су их користили и у оба светска рата, као и последњих ратова крајем 20. века, да остваре своју, давно сневану доминацију на Балкану. Зашто Хрвати данас себе зову онако како су их Срби звали док су били Загорци, а не онако какво им је име наденуто у угарској покрајини-краљевству, на које се позивају, у коме су створени? Они своју државу зову такође као Срби, Хрватска или како Срби читају назив римско-угарске покрајине у Загорју- Кроација али себе не зову као раније Кројцери, нити Кроаци.

Матија Катанчић ( 1750-1825), католички свештеник, тврдио је да су Далматинци, Херцеговци, Славонци, Босанци, исти народ као и Срби, а да се Хрвати од њих знатно разликују и да је њихово име наметано Србима католицима, током окупације Угара и Аустрије, „мада се ови нису никада тако осећали... Увјерит ћеш се најзад, да се хрватско име у Далмацији, Босни и Србији, нарочито пропагирало али се илирски народи у овом предијелу никада нијесу тим именом називали“. Наглашавао је велику разлику између Срба и Хрвата, којој је посебно сведочио језик: „ али се босанско, далматинско и српско наречје одликује чистоћом и елеганцијом“.

Већ два века, многи добијају задатак да створе хрватски идентитет, који се мора базирати на несловенском пореклу. Део тог идентитета пре свега мора бити свој језик, а онда и култура, уметност, обичаји и историја. У тим безуспешним покушајима Хрвати су били и Готи и Немци и Авари и Иранци и Кавкасци...а све време као и данас, говорећи и пишући свашта на српском језику. У НДХ, одмах 1941. је објављена књига у којој је изнета теорија о готско-немачком пореклу Хрвата, а већ следеће године је повучена и издата нова, по којој Хрвати имају иранско-кавкаско порекло, које је наставио да заступа и Туђман, следећи своје узоре, Павелића и усташтво. Међутим, то порекло и сва пропаганда је уз хрватско име наметана покатоличеним Србима, који су већ чинили већину тзв. хрватског национа, присвајајући уз део српског народа, територија и његову историју.

Последњих деценија, Хрвати пишу историју, којом се труде да историјски оправдају границе, у којима се данас налази Хрватска. Ништа не би било лоше у трагању за сопственим коренима, историјским токовима, да се не потурају измишљотине и фалсификати. Тако је у последње време развијена читава конструкција, по којој су Хрвати дошли на Балкан у 7. веку и потукли у жестоким окршајима Аваре, а онда створили своју државу, по некима, још у 8. или 9. веку. Међутим, не постоје никакви трагови, који могу ову хипотезу да потврде. У старим документима забележена су војевања Словена, Трачана, Срба против аварских плаћеничких освајача и паликућа. Цар Хераклије (610.- 641.), такође данас злоупотребљаван у име хрватства је писао о Србима као становницима Балкана у 7. веку, а не о Словенима, нити Хрватима. По толико пута до сада демантованом Порфирогенитовом делу О народима, на Балкан су се током његове владавине, доселила петорица браће, од којих се један звао Хрват, по коме су Хрвати добили име. Порфирогенит је владао од 912.- 959. године. Чак и када би ови после много векова од царевања Порфирогенита, по многим истраживачима, дописани делови, били тачни, то би значило да се један човек, наводни предак Хрвата, доселио на Балкан у 10. веку. Један човек није могао чинити народ, а камоли државу тог народа. Србин католик, историчар Павле Витезовић (1652.- 1714.) је досељавање „ браће“ померио на 640. годину, а за Србе је тврдио да су још 35. године пре н.е. ратовали у Македонији против Римљана и да су још тада населили Славонију. Овај долазак, хрватског митског претка, управо се поклапа са упадима Авара, на српску територију. Досељавање несловена у 7. веку, дакле има смисла, ако су Авари учествовали у стварању етногенезе Хрвата, међу домаћим словенским становништвом. Хрвати се позивају на „ Повељу кнеза Трпимира из 852. године“ који наводно потврђује поседе у Лазанима у Тугарима, своме куму, сплитском бискупу, потчињеном Риму. Ако је документ аутентичан ( појавио се тек у новије доба), у шта многи историчари сумњају, то је први помен Кроата, дакле католика за које не знамо етничко порекло, не Хрвата. Данашњи Хрвати кажу да се по том документу Трпимир назива Dux Croatorum, а његова земља Regnum Croatorum, тврдећи да је то било „хрватско краљевство“. Доказано је да је ово фалсификат, писан у блиској историји, гушчијим пером у католичком манастиру. Српски цар Будимир је у 7. веку, организовао српске територије по жупанијама, бановинама, кнежевинама, међу којима је била и Доња Далмација, коју су пројектанти „хрватске повијести“, први пут назвали „ Црвеном Хрватском“ у 19. веку. На измишљотине, типа обојених „хрватских“ држава, по угледу на стару Белу Србију, хрватски историчар Иван Швер је рекао: „ Црвена Хрватска је Србија“. У доба Трпимира српским земљама је владала династија Вишеслављевића од којих је Трпимир једино и могао добити титулу кнеза. Осим тога ти „несловени“, упорно пренебрегавају чињеницу да тај српски кнез, као и Томислав неславне прошлости, коме су данас приписани хрватство, успеси и херојско ратовање других српских владара против Бугара, имају имена, типична за Словене. Владимири, Трпимири, Бранимири, Радомири, Доброслави, Вишеслави, Војислави...су српска, словенска имена која само на њиховом језику и имају своје значење. Невероватно је шта се све због политичких циљева трпа у науку. Што се тиче оног „сплитског бискупа“, у то доба Сплит је био српска православна епископија, под јурисдикцијом Цариграда, тако да је у њој боравио епископ, а не бискуп, коме су евентуално потврђивани поседи. Малобројни стари Загорци- Хрвати су били под јурисдикцијом Цариграда, док нису под утицајем бројних римских мисионара и деловања Угарске, покрштени у римокатоличанство. По неким Хрватима, под влашћу српског кнеза Бранислава, кога су прекрстили у Бранимир, Хрвати су прешли из надлежности цариградске Патријаршије у Римску, „јер је то због близине Рима било практичније“. Фердо Шишић је писао: „ Познато је да је хрватски кнез Бранимир, смакнувши кнеза Здеслава, обратио с'пролећа 879. на папу Ивана 8. те одружио од цариградског патријарха“. Тако у 19. веку српски кнез из 9. века, постаде хрватски, зато што је желео да учврсти свој нелегално стечени положај, подршком Рима. На исти начин се до данас све српско, што је било повезано са Римом, Западом, а после са католичанством, преименује у хрватско.

Сва хрватска историографија, литература о историји Хрвата, настаје углавном од друге половине 19. века, понајвише у 20. веку. Историчар Нада Клаић пише: „ Хрвати су нашли Аваре у посједу те покрајине (Далмације). Пошто су неко вријеме ратовали, побиједили су Хрвати, неке су од Авара поклали, остале присилили да се покоре. Од тада су у тој покрајини завладали Хрвати. И сада још има у Хрватској потомака Авара и види им се да су Авари“. Какво претумбавање историјских чињеница, да би се сместило хрватско-несловенско присуство на српске територије. Па ти што она каже, „да им се види да су Авари“ јесу остаци Азијата, утопљених у бројније Словене, од којих су Аварски остаци утопљени у Мађаре, а туркменски: Огузи, Огури или Роми, утопљени у праве Кроате. Сви остали, данашњи Хрвати, огромна већина су покатоличени Срби. Више је него смешно подсећати да бројна иста презимена до данас постоје код православних и католика. Православни су до данас оно што су одувек и били, Срби, а католици су научени да су Хрвати, односно несрби, несловени. Јер ако се призна да су Словени, онда се неминовно долази до чињенице да су Срби.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 21.02.2015. 23:41
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 5.
Лола Лола

Што се тиче Далмације, она је одувек била насељена Србима, о чему сведоче бројни документи до најновијих дана. Чешки хроничар Далимил, забележио је у 14. веку да међу Србима живе брђани Хрбати, које је сматрао за српско племе. Хрвати су се спуштали са севера у незнатном броју у новије време, а сви који су у Далмацији, од 18. понајвише 19. века, проглашени за Хрвате, су Срби католици. Те старе Хрвате-Хрбате, не треба мешати са Кроатима, које је створио Ватикан од Загораца и туркменско-ромских дошљака. Стари Хрвати, изгубили су се у немачким државама, Мађарској. Управо Далимил бележи да су Срби настањивали „Балкан уз море, па се разгранаше све до Рима“. Милош Милојевић је у својим истраживањима открио доказе, да су Срби „од искона живели од Италије преко Средоземног мора, од Јадранског до Црног мора“. Сигисмунд Хербештајн, наводи да су Срби живели на обали Јадранског мора од Венеције до Константинопоља, а за Цариград је истицао, да је то некада био српски град. Сипријан Робер, као и многи други, назива Дунав „српском реком“.

Младен Лорковић, министар иностраних послова, нацистичке НДХ, похрваћени Србин, у својој књизи „ Народ и земља Хрвата“, пред Други светски рат је писао у Старчевићевом стилу: „ Читава стара хрватска повијест, схватљива је само уз претпоставку, да су владајући Хрвати били несловенска наслага, која је прекрила и организовала словенске масе“. Наравно тај „несловен“ говорио је и писао на српском језику. Да би оправдали своју патолошку мржњу према Србима, Хрвати беже у несловенско порекло. Пошто нико не може да схвати да је неко способан са толиким жаром да убија и прогони сопствени народ само зато што је друге вере и то исто хришћанске, са циљем да им се масе придруже у тој помами, било је неопходно убедити покатоличене Србе, не само да нису Срби, већ да уопште и не потичу од Словена.

О томе одакле су то стигли и у коликом броју Хрвати, који су „преплавили“ Србе, Словене, за које антички писци говоре да су поред Индуса били најбројнији народ на свету и да их чак „организују“ и ако до тада нису имали никакву своју државу ни државно искуство, да владају њима столећима без сопственог језика, културе, без икаквих писаних и материјалних трагова, беспредметно је и дискутовати. Часопис, који је излазио између два рата „ Хрватски лист“ је објавио 14. априла 1939. године: „ Дошавши Ху-ур- ватхи, заједно са Хунима у Европу, завладали су над старословенским староседеоцима, с'којима су се слили у један организам, којем су дали своје име и ако су били мањина“. Ово је делимична истина. Овде се признаје да су Словени, избегавајући по инструкцијама Ватикана српско име, староседеоци Балкана. Чињеница је да су се остаци тих странаца одавно утопили у масу Словена, на чије су територије дошли. Народ који нема своје историјске споменике, свој језик, већ присваја туђи, потпуно утопљен у већину, није онај који влада над другима. Авари (Азијати) и Хуни (Словени) су различити народи, који су независно једни од других, стизали у својим ратним походима међу Србе на Балкан. У редовима Хуна било је азијатских номада, као и Булгара. Међу неупоредиво бројнијим домаћим словенским становништвом живели су остаци Авара и хунских чета, туркменског и татарског порекла. Њиховом христијанизацијом, католичењем, освајањем великих словенских територија, створена је област под Римском управом. Названа је на латинском Regnum Hungariae, а за званични језик је био наметнут латински. Постојање државе и њена управа, заснивали су се на оданости Светој Круни. И она је као Франачка, Германија, Свето Римско царство, имала за циљ да гутајући велике територије, потчини Словене, Гале, Келте... Риму, избрише њихов етнички и културолошки идентитет.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 12:55
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 6.
Лола Лола

Племићи Угарске, потицали су из различитих народа, најчешће Словена. Појам Hungarus је подразумевао невезано за националну припадност, поданике одане папству, који су спроводили римску политику и тако водили угарску државу. Званични језик Угарске је био латински. Тек у 19. веку, Маџари ће почети преко Угарске да намећу свим и новоокупираним Словенима, маџарски језик. Међу њима су били и Хрвати. Ти остаци несловена, данас са бројним маџаризованим Словенима, Србима, чине Мађаре. На тековинама Старчевићеве имагинарне платформе, у процесу ретроактивног стварања хрватске историје, последњих деценија, почела су се појављивати „историографска“ дела у којима је величана „стара Хрватска, старе хрватске династије“, који никада нису постојали. У складу са тим циљем, поједини хрватски научници се позивају чак на Ајнхарда, тврдећи да он још у 9. веку, помиње Хрвате. Ајнхард у својим записима, познатим под називом „Ајнхардов летопис“ нигде не помиње Хрвате, већ словенска, српска племена и Аваре. Многи научници су демантовали Ф.Рачког, тврдећи да је чак фалсификовао „ Франачку хронику“ у корист нове великохтварске идеје. „Франачка хроника“ и „Ајнхардов летопис“ говоре о територијама од Јадранског мора до Драве, Далмацији, Славонији. У овим записима се помињу Гудушчани, Тимочани и друга српска племена, а поред њих и Авари. На територији Далмације помињу се само Срби. Дакле ни помена, ни о Хрватима, нити хрватској држави. Међутим, помиње се кнез Борна, кога савремена историографија проглашава за Хрвата, присвајајући преко њега Далмацију, проглашавајући је за „ Приморску Хрватску“. Бавећи се студиозно овим материјалом др. Реља Новаковаћовић, констатује: „ У опису догађаја пред сам почетак Људевитовог устанка, Ајнхард наводи, како су 818. године, стигли у Херистал, где је тада боравио франачки краљ Лудвиг, посланици међу којима се помиње и Борна, личност коју историографија готово без двоумљења, сматра кнезом Приморске Хрватске... Поставља се питање зашто је учени Ајнхард, који је збивања описао са толико детаља, назвао Борну само кнезом Гудушкана, а не кнезом Хрвата? Он спомиње изасланике Абордита, Гудускана, Тимочана и Људевита, као старешину Доње Лапоније, а о Хрватима и Хрватској, на том месту, по мом мишљењу необично важном, нема ни речи... Да је Борнино подручје било у саставу Хрватске, не би се могло десити да га Ајнхард не назове кнезом Хрвата, јер би таква Хрватска ( на југу чак до Цетине и Ливна) била за оно време веома велика и моћна земља, а Лудвигу и Херисталу, свакако би ласкало, да се међу осталим кнезовима нађе и један кнез Хрвата“. Према Р. Новаковићу, у овом Ајнахрдовом запису, не спомињу се ни српски представници, као такви али на једном месту, Ајнхард бележи да је Људевит побегао код Срба и отео један део њихових територија у Далмацији. У то доба под Далмацијом се сматрала територија, која се налазила између Јадранског мора и реке Саве. Поменути Борна који се у читавом документу назива искључиво као „кнез Гудускана и Тимочана“, од 818.- 821. године је напредовао од „ Војводе Гудускана“, преко „ Војводе Далмације“, до „кнеза Далмације и Либурније“. Међутим ни у том опису његовог напредовања, као ни једним словом нигде у Ајнхардовом запису се не помињу Хрвати нити хрватске земље. Да Гудушчани уопште нису становници данашње Хрватске, већ источне Србије, сведочи Светислав Првановић, позивајући се на Шафарика и Владимира Карића, који их проналазе у 19. веку око Тимока и Дунава. Хрватски историчари, за политичке циљеве, Гудушчане смештају на територију северне Лике, где су иначе живели Срби, до најновијих дана католичења, хрватизовања, протеривања и проглашавају их за Хрвате. Као и српског личанина Николу Теслу.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 12:56
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 7.
Лола Лола

Следбеници великохрватства користећи за полазиште писанија Ф. Рачког још више продубљују теорију у своју корист и стварају још већу пометњу око „Франачке хронике“. Др. Реља Новаковић помиње један кључни зарез, који је у преводу Ф.Рачког изменио смисао Ајнхардовог записа и створио подлогу за сва будућа погрешна тумачења, раздвајајући Гудушчане од Тимочана. Светислав Првановић, који је темељно изучио историјску личност Борне, такође тврди да је Фрањо Рачки кривотворио „ Франачку хронику“. Он износи своје закључке: „ Упињу се да Борну прикажу као хрватског владара, а његову земљу хрватским државним поседом- наслоњеним на обалу Јадранског мора. Због тога Борнину државу називају Приморском Далмацијом или Приморском Хрватском. Ако се занемари то што без изворне подлоге, употребљавају хрватске територијалне и националне ознаке, не може им се прећутати што Борнину државу смештају у Приморје. Борна је био поданик Франачког царства ту нема спора али ово царство није имало никакве поседе ни вазале на обали Јадранског мора, јер је по Ахенском миру 812. године, граница интересних сфера између Франачког царства и Источног Римског царства- Византије, повучена линијом од Истре, преко врхова Велебита, поред Срба, Ливна, Имотског до Пељешца. Значи франачки поседи под управом вазала Борне, могли су се налазити само изнад те линије, па нема могућности за њихово простирање до морске обале“. Ипак аутентични садржаји историјских докумената, који нигде не помињу Хрвате, нити хрватске земље, ни у Далмацији, Посавини- Славонији, нити Херцеговини као ни сама логика закључивања, нису сметали хрватским научницима да сместе у „Енциклопедију Југославије“ издатој од Југословенског лексикографског завода у Загребу, у 3. књизи, 1962. године, одредницу „Људевит Посавски“. „Посавски“ је потпуна измишљотина, придодата на име историјске личности у најновијој историји, а ево шта је под том кривотвореном одредницом записано у поменутој енциклопедији: „ Људевит Посавски, кнез Посавске Хрватске (817.- 823.). У вријеме када га почињу спомињати, читава је Хрватска под франачким суверенитетом“. Тако се пише хрватска историја! Славонија је вековима била позната у западним изворима, под именом „Словенско краљевство“, а пролазила је различите фазе самосталности, управе Византије, Франачке, а од 19. века је била под истим именом под управом Аустријске монархије- Беча, а потом Аустроугарске. Након освајања Српска Крајина је остала засебна целина, током целог постојања Аустроугарске и под директном управом Беча. У саставу Угарске, па под управом Беча је била и Кроатиа, створена крајем 17. века, од северозападног дела Славоније и обухватала је три жупаније, односно Загорје. А онај Људевит, кога савремени Хрвати прекрстише у „Посавског“, који је упао у Далмацију и убио српског кнеза, убрзо је убијен од Људемисла. Људемисл је био ујак Владислава, а Владислав је наследио Борну. Ајнхардов летопис открива српско порекло породице, франачког вазала, а не хрватско. У Франачкој хроници, у делу који говори о Сабору у Франкфурту, одржаном свега 4 године касније, Ајнхард наводи представнике следећих племена или народа: Абодрите, Сорабе, Вилаке, Бохеме, Моравце, Преденеценате и Аваре. Ни на том скупу, ни као франачких вазала, нема Хрвата. Али има Авара, дакле у 9. веку, када Хрвати тврде да су већ увелико имали своју државу у којој су биле Далмација, Лика потукавши наводно пре тога Аваре, а други кажу Словене и ко ће се више таквим стварима бавити. Оригинални, стари документи, ништа баш од тих навода новије хрватске историографије, не подржавају. Ајнхард је писао као савременик, а Порфирогенит и о дешавањима уназад 200- 300 година, а како се испоставља, неопрезно су у његове рукописе убачене личности и које су живеле, након његове смрти. Е такви записи Порфирогенита, који су од Бечко-Берлинског конгреса, као да су једини записи на свету, постављени као темељ и сав ослонац историје нордијске школе, већ у 10. веку, помињу Хрвате, које Ајнхард није пронашао ни на једном од простора, за којима Хрвати посежу.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 12:57
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 8.
Лола Лола

Муче се Хрвати да пронађу своје корене међу незнатним остацима, бројних освајача и хорди које су тутњале Балканом (заобилазећи само оне туркменске праве претке) и на то свакако имају право, али без оних милиона Срба, које тако подлачки прогласише за Хрвате, а многе од њих у хрватсво натераше камом. Мора се човек сажалити над судбином тих несретника што су расли и не знајући како су им преци постали Хрвати, како су отети од српских мајки мучки поубијаних и дати „чистим“ Хрватицама, у усташке породице да их одгајају и трују мржњом према народу из кога потичу, мајке своје. Сви смо несретни на Балкану. Невероватно је да постоје толико болесни људи и да могу да чине такве ствари. Невероватно је да људима толико мозак испран, да се никада не запитају, не почну сами да копају за својим траговима, личним, породичним?!

Одричући категорички српско и словенско порекло, известан број хрватских научника, и то са српским презименима, упорно истим тим Србима, Словенима одузима историјске територије и приписује их Хрватима. Тако је рецимо Драгутин Павличић, српског имена и презимена, католичке вере и великохрватске идеологије, простране средњевековне територије произвољно доделио Хрватима, потпуно игноришући историјске податке који те територије називају српским, словенским. Многи историчари су писали последњих столећа, да су сви помени Хрвата, до Угарске и Аустроугарске експанзије, били у оквиру словенске заједнице. Да се тај назив односио на Загорце, Србе који су живели по брдима. Хрватски историчар Кљајић у својој књизи „ Сеоба Хрвата“ каже: „ Део Срба се називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена“. Чеси су их звали Хрбати а по Далимилу и Шафарику: „ Хрвата као народа уопште није било“. Нико Жупанић, хрватски историчар, са српским презименом, написао је књигу „ Првобитни Хрвати“ у којој објашњава: „ Првобитни Хрвати мислим нису били Словени, већ туђе племе из азијске Сарматије, које је у олуји Сеобе народа удес бацио у транскарпатску словенску домовину, па је себи подвргло неки део пука, а тај се почео називати Хрватима“. И Жупанић јасно даје до знања, да се једна група Словена, домаће становништво, почело називати Хрватима под утицајем странаца. Дакле ни тада, иза Карпата, по њему, сви Хрвати нису били странци.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 12:58
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 9.
Лола Лола

Професор Будак, тридесетих година 20. века, докторирао је у Загребу на тему прапостојбине Словена. Он је доказао да Словени потичу из Паноније, одакле су се ширили и расељавали широм Европе, спуштали на Јадранско море, а да се део тог становништва у новом веку, касније вратио на Балкан из Украјине и са Карпата. Али његово дело волшебно нестаје из званичне науке Балкана. Од прве половине 19. века, поред присвајања милиона Срба католика и натурања им хрватског имена, обавезно је било одрицање словенства и стварање лажне представе о хрватском „ владању Словенима“. Једина чињеница, која се може узети за истину је да су се са Словенима, пре 1200- 1400 година, стопили малобројни странци- Авари, од којих није могао постати, нови хрватски несловенски народ. Хуни су се вратили у своју постојбину. Они су једноставно под Атилиним вођством, само протутњали Европом. Када мањина претвара већину у неки народ, то је онда подвала и лажно представљање, а не стварна измена етникума. Вера не мења етникум, а управо то је злоупотребљено да се покатоличеним Србима испира мозак, некаквим хрватством и несловенским пореклом. Хрватска држава је наводно столећима постојала пре него што су је освојили Угри. Међутим, ни у архиву Ватикана, ни Венеције, Милана, Фиренце, Беча, Градца, Цариграда, нигде на свету у оригиналним документима нема ни помена о хрватским династијама и државама. Сва данашња хрватска историографија, заснива се на „преписима и преводима оригинала“, од којих у целој Европи, баш није сачувано ни слово, што је апсолутно немогуће. О свим средњевековним државама, постоје бројни документи- оригинали, само за хрватску државу, нема ни једног јединог, нигде, па ни тих њихових „преписа“. У свој дипломатској преписци, записима хроничара, кроз читаву историју новог века, помињу се искључиво односи Срба, Словена са Византијом, Римом, Франачком, Угарском, Светим Римским царством, Млечанима, Турцима... Хиљадама година, услед свих ратовања и уништавања историјске грађе, сачувани су оригинали докумената, сведочанстава о постојању многих античких држава, само о хрватској историји из далеко нам ближег периода, нема ни једног слова. Хрвати као католици, миљеници Ватикана, сигурно би у добро чуваној ватиканској администрацији, архиви, коју нико није палио, ни уништавао, као српске трагове, имали сачувана сведочанства о својој прошлости и држави, да је стварно постојала. Ту нема збора. Беспредметно је и помишљати да би могло бити другачије.

Римокатоличка курија већ 500 година, пажљиво ствара католичко језгро, преводећи Словене по Европи, Србе у католицизам, свим могућим средствима, приближавајући се и делујући и на Балкану. Зар Ватикан који спроводи такве програме и ствара у последњих 200 година од српских конвертита Хрвате, не би сачувао сведочанство о постојању државе која иде у прилог његових интереса, поготово што се све више открива да је и сам преправљао стварну историју народа Европе?! Како је могуће да Хрвати, који се по званичкој хрватској историографији помињу од раног средњег века, чак и да су имали средњевековну државу, данас, не постоје нигде осим у новоствореној Хрватској, где говоре српски језик? Нема ни 10 Хрвата, нити икаквих археолошких трагова, ни у Аустрији, Мађарској, као што упркос свим затирањима тамо до данас, па и у Немачкој, има остатака Срба и артефаката њихових предака. На свако овакво питање, читав тим се одмах баци на обезбеђивање „одговора“ у виду фалсификата, плаћања разних агенција и „страних стручњака“ са сличним политичким задацима, документарних емисија, пласираних и на најгледанији канал широм света History, штампаног материјала, иза којих не стоје никакви докази. Тако су почели последњих година да српске православне цркве претварају у хрватске, са пратећом причом, по Хрватској, свету, како одувек постоји и хрватска православна црква, те да су Срби „православне претварали у Србе, јер правих Срба никада није било ван уже Србије- Шумадије“, заправо опет оптужујући лажно Србе, за оно што су Кроати, са римикатоличким клером радили и дајући оправдања за све до садашње и будуће покоље, отимачине. И то се мора обезбедити, да би свет прихватио натуране карикатуралне представе, јер су сви, па и многи Хрвати, почели да постављају гласно питање: Како је могуће да су Хрвати једини народ на свету, који искључиво припада римокатоличанству? Како је могуће да поред толиких превирања и наводно тако дугог присуства Хрвата на тим просторима, нема ама баш ни једног припадника неке друге конфесије? Пројектом „хрватског православља“, покушава се да се домаћа и шира јавност убеди, не само у лажно порекло, историју Хрвата, већ и да се сва отимачина имовине СПЦ, као што се чини идентичним методама у Црној Гори, Македонији, легализује, тако што јој се даје припадност другом народу, тј. јурисдикцији, која до најсвежијег разбијања Југославије, никада раније није постојала. Тако су и древни надгробни споменици, српских гробаља, древне ранохришћанске црквине, манастири, проглашени у Босни за „бошњачке“ и ако су муслимани преко ноћи постали Бошњаци, а нису православни. На тај начин се одузима и присваја имовина, културна баштина и историја, не само једног народа, већ и простора. Упркос свој пропаганди, до данас нема нити и једног „ бошњачког православца“, нити и једног „хрватског православца“ али су присиле свакодневне да се пар десетина хиљада преосталих православних Срба, ако не преведе у католичанство, оно бар изјашњава као Хрвати. У држави у којој људска и грађанска права, запослење, разне дозволе, па и за отварање предузећа, трговина, социјалну помоћ... користе и могу добити само Хрвати, то није тешко постићи. Наравно, то није једина хрватска специфичност.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:00
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 10.
Лола Лола

Хрвати су по много чему јединствен народ у Европи. Не само по томе што нема стварних историјских трагова постојања њихове државности (до нацистичке НДХ), историје, културе, књижевности, већ нема ни њиховог језика. То је једини народ на свету који нема свој језик, већ краде туђи, а уз језик се присваја и све остало. По хрватском моделу, стварају се последњих година вештачки идентитети у осталим новим државама, отцепљеним југословенским републикама. Од 18. века почиње се са стратегијом- хрватства, а од 19. века до данас се гомилају фабриковане историјске конструкције, које се упорно намећу људима. Назив Хрват- Кројцер и Хрватска- Кроациа је наметан од 18. века, једној малој области, на којој су већ били измешани странци са Словенима, да би се разликовали од остатка, који није био под ватиканском капом и да би се успешно отуђили. А онда је под АустроУгарском тај назив наметан све већој области и то оној, где су живели искључиво Срби штокавци. Међутим у то време, све до 1941. године, Хрватска какву данас желе да нам представе, није постојала. Права Хрватска је била у Угарској, па АустроУгарској, којом су владали Хабзбурзи. То што су под аустроугарском окупацијом српских земаља покушавали, као и под Хитлером да се овајде на српску штету, нема никакве везе са „државним правом“. Срби су своје територије ослободили и створили државу, остављајући канцер у своме телу, који је ту државу одмах кренуо да руши. У Првом светском рату упркос томе што је Хрватска била на страни окупатора и губитника, постала је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која није имала унутрашње границе, а потом и део Краљевине Југославије. Све представе о Хрватској, пласиране од Илирског покрета до Хитлерове окупације Југославије и проглашења на великом делу њене територије НДХ, су апсолутно виртуелне и изражавају освајачке тежње, а не историјске чињенице.

Прве границе, што ће искористити за стварање државе, пре 20 година, Хрватска је добила управо од Тита, кроз републике које је осионо сам прогласио у Југославији, на сличан начин као што је то урађено и током Другог светског рата, од стране нациста. Да отклонимо и сваку могућност манипулације, важно је напоменути да је међународна заједница, након Првог светског рата сматрала, да Хрвати немају основа за државу, већ да би могли само припасти Аустрији, Мађарској или Југославији. Наивни Срби, прихватањем Кроата у своју заједницу, обезвредили су све своје велике жртве, уложене у ослобођење и оставили простор за нова страдања и геноциде.

Овај скоро двовековни процес, имао је за циљ, да западно српство преведе у католичанство и хрватство, што не може да поубија и протера и да се цео тај етнички простор западних Срба, истима одузме. Чим је српски језик проглашен за хрватски, Хрвати су почели све значајне личности српске историје, књижевнике, Србе католике, да проглашавају за Хрвате, а српске територије за хрватске. На основу распротрањености живља, који је говорио српски штокавски језик, Хрвати су потврђујући лојалност Бечу, тражили за узврат да се што већа територија обележи као Кроатија. Аустроугарска је тим жељама излазила у сусрет због личних интереса, знајући да Срби само чекају дан када ће устати и отерати освајаче са своје земље. Осим тога, пропаганда Римокатоличке цркве је већ одавно обезбеђивала хрватску лојалност свим страним католичким владарима. Тако је српска Војна Крајина у којој су живели искључиво Срби православци, углавном војници, граничари, који су штитили Аустроугарску границу од Османлија, 1881. године укинута и придодата територији под Аустроугарском, којом је требало проширити кројцерку област. Одмах су се и ту разлетеле језуите али њихово агитовање за римокатоличку веру није имало заначајнијих резултата. Зато је Крајина током Другог светског рата била изложена страховитом хрватско- усташком погрому, у коме су читава српска села била убијана и спаљивана. Све до 1995. године, када је етничким чишћењем Српска Крајина, лишена домаћег српског становништва и припојена новој држави, Хрватској, огромна већина њених становника, били су православни Срби. У време када је укинула Крајину, Аустроугарска је окупирала и Босну и Херцеговину, а Кроати су се одмах разлетели по Бечу, тражећи да и она буде третирана као хрватска област. Дакле, све српске територије, на којима су живели Срби штокавци, које је окупирала Аустроугарска, Хрвати су подмукло тражили да се прогласе за Хрватску. Од тог циља они до данас не одустају. Такве жеље у Бечу нису показивали само представници Хрвата, већ и папство, римокатолички клер, што је доводило до тога да се хрватске жеље на штету Срба, без икаквог реалног права, увек обистињују.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:00
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 11.
Лола Лола

Ако загребемо још дубље, онда схватамо, да није Ватикан, као ни Беч, Берлин, излазио из љубави у сусрет мегаломанским империјалним сновима Хрвата, већ је то био програм Ватикана, који је преко религије, по католичким школама, разним организацијама и усађиван Хрватима, чиме је обезбиђавана лојалност немачко-ватиканским владарима. Захваљујући перфидној пропаганди, Ватикан је успевао не само да Хрвате води у жељеном правцу, већ уз њихову и језуитску помоћ, успео да слуди и обради и оне покатоличене Србе, који до Илирског покрета, чуваше свој национални идентитет и слободарски дух, заједништво са својим народом. Преко Хрвата, Ватикан проширује територије и католичку моћ већ 200 година, на уштрб Срба, Словена, као што је чинио и преко Франачког, Светог Римског царства, Угарске, Аустроугарске, односно преко Немаца и владара других народа који су деловали под директном палицом Рима. Као што су током Аустроугарске из њеног окупаторског гротла изронили Хрвати, полажући неосновано право на српске територије, тако су исто век раније, изронили из Угарске под којом су живели 800 година. Након ширења Угарске у оквиру које је живело највише Словена, проглашењем Кроатије и њеног истовременог прикључења, Угарска је поново проширена. Стављајући територије Словена, који су живели ван Угарске, као и саму Угарску, под своју управу, Беч је водио дугорочну политику за трајну асимилацију, а у томе је кључну улогу одиграла католичка црква, масовним католичењем Словена, Срба и њиховим претварањем у Немце, Мађаре и Хрвате. Исту улогу су имали Немци, који су обновљени Наполеонов Рајнски савез, некадашњи савез земаља из Светог Римског царства, назвали немачким и већинско словенско становништво асимиловали истим државно-црквеним методама. На такав начин већ преко хиљаду година, папски народи, тј државе шире се и гутају територије око себе. Хрватсво је створено од Ватикана, као и германизам и коришћено као оруђе за папске циљеве. Ако је икада у прошлости, постојало Хрвата као народа, за шта нема сведочења у историји, већ да су то само српско-словенска племена, они су завршили као Аустријанци и Мађари. Истурено одељење папства преко кога су гутане српске територије и српски животи, све што је до данас претворено у хрватство, милиони људи је српско. Играјући увек амбивалентне улоге, са истим жаром дочекујући стране освајаче и таманећи православне Србе, које је са истим одушевљењем дочекивала на улицама Загреба, као ослободиоце, Хрватска је подмукло и крваво, последњих 100 година, стварала своју праву историју. Многи честити Хрвати, који то знају, напустили су Хрватску, а они који су остали, да не би били прогоњени, ћуте.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:02
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 12.
Лола Лола

Штокавски дијалекат користи већина Срба, која живи на Балкану. Оно мало људи названих Хрватима-Кроатима на самом крају 17. века, говорило је кајкавским наречјем и животарило у Загорју у три мале жупаније око Загреба у оквиру Угарске. Преко њих, северозападни део Славоније је откинут и припојен Угарској. Како се ширила Угарска, Аустрија, те Аустроугарска, тако су се ширили и Хрвати, односно освајани и католичени народ је проглашаван за Хрвате. Загребачке три жупаније, део старог Словенског краљевства, до проглашења за хрватство, називано је словенством. У свим старим хроникама на Западу тај народ је називан „ Словенима“ а језик којим су говорили, српским или словенским. Поред бројних писаних трагова који Славонију кроз време помињу као српску земљу, до данас су остали бар понегде остаци зидина, древних српских манастира, који штрче из пакла стогодишњег дивљачког бестијања и рушења и паљења свега што је српско и православно. Јернеј Копитар је тврдио, као истакнути слависта и Словенац, да су они који се у Загребу, Загорју, почеше звати Хорватима, од 18. века, заправо Словенци.

Доступни су нам и данас стари записи, у којима се помињу Срби, који су се презивали Хорват, баш негде у време када је Загорје проглашено за латинску Кроатиу. Србин Марко из Македоније, рођен у Арвати, нахији Доње Преспе, у старој племићкој породици Куртић, која потиче још од доба Немањића, због османлијско-шиптарског терора, немогућности православног живља на опстанак, напустио је своје древне поседе и отишао у тадашњу латинско-немачку империју Аустрију, седамдесетих година 17. века. Цар Светог Римског царства Леополд Први, позивао је Србе са Балкана, да се населе у Аустрији из економско-трговачких разлога. Наиме, Срби су већ столећима имали угледне занатлије и трговце, за којима се указала потреба у западној царевини, те их је цар Леополд позивао нудећи права: „ Да могу у градовима становати, своју веру исповедати и отварати дућане у којима ће изложити своје трговачке ствари...као и увезену робу“. У белешци се помиње, да су Срби, који су се досељавали у тадашњу Аустрију, знатно појачали корпус православних Срба, који су већ живели на територијама освојеним од Светог римског царства. Поред обећања о слободи вероисповести, језуити, католичка Црква, нису православне остављали на миру, вршећи притисак на њих да се покатоличе или бар поунијате, а било је периода, када је сваки некатолик био тешко дискриминисан и када му је био онемогућен сваки облик опстанка у царевини. Преласком у Војводину под аустријском окупацијом, Марко Куртић је променио презиме у Хорват, према месту из кога је потицао (Арвати) а његов унук, Јован Хорват, биће предводник једне од сеоба Срба, условљене османлијским и аустро-угарским терором. Та породица дала је велике војнике, официре, који су ратовали успешно прво за Аустрију на Рајни у словенским Баварској, Варадину под вођством Јована Текелије, а потом били и руски царски официри. Својим заслугама стицали су нове племићке титуле, поред оне коју су носили од својих прадедова. У неким чувеним биткама, за аустријски џеп, учествовали су Срби у којима су се истицали херојством, што сазнајемо из бројних сведочанстава и војних извештаја, на које нас подсећају и упућују упорно нови хрватски кривотвори, који сва та дела приписују Хрватима. Нема ту никакве велике славе по српским схватањима, борити се јаничарски и крварити за интересе свог окупатора и тлачитеља. Међутим, Срби су били принуђени, да на овакав начин, остварују основна људска права. Бити православни Србин у доба османлијске и аустроугарске окупације, било је тешко као и данас у Хрватској, Босни, на Косову.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:03
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 13.
Лола Лола

Пред српским напаћеним прецима постојала су само два избора: Промена вере или трпљење, тлачења и смрт. Османлије су на све могуће начине покушавале да српско становништво исламизују. Рушиле су српске велелепне цркве и манастире, задужбине древних царева, а своју власт и исламски закон су успостављале, чупањем ноктију, набијањем на дрвени колац, касапљењем, отимањем српске деце, девојака. Помислио би човек, да би хришћанину било лакше међу хришћанима, међутим писана сведочанства прошлости, често нас освешћују, констатацијама записничара, да су у многим приликама православни Срби, били изложени истој дискриминацији и терору под римокатолицима, као и под исламистима. Таквим приликама, посебно је доприносило фрањевачко- језуитско тело, однеговано међу Хрватима, због чега су непрестано у Бечу, тражили да се српско име и вера, затру. Под синхронизованим деловањем Ватикана и Хрвата, непрестаним инсистирањем на бечком двору, да се српство елиминише са територија које су под бечком управом, Срби су присилно, инквизиторским мерама превођени у католичанство или убијани. Нудећи се као неко ко може такав „посао“ да заврши, Хрвати су увек тражили под своју управу, српске територије. Зато су Срби крварили у аустријским униформама, не би ли бар оним преживелим обезбедили опстанак. Хрвати- Кроати су својим непрестаним инсистирањем, тражили у Бечу, да се чак и одликованим војницима, укину све привилегије и да се сваки Србин православне вере, третира као недостојни поданик Беча, коме нема места у тој царевини. Кроати су имали привилегије и могућност да врше овакав утицај, не зато што су били значајни у аустоугарској царевини по својој бројности, војним заслугама или великим и херојским делима, већ само по томе што су били римокатолици, на директној вези са папом, преко фрањеваца и језуита.

Цела хрватска историја, као и држава, изграђена је на заслугама у вери. Те заслуге су стицане, рушењем православних цркава, паљењем српских кућа, отимањем српске деце, предаване семеништима на језуитско васпитавање, превођењем милиона Срба у хрватство и проливањем река српске крви, преко 100 година. Сабор у Загребу, звао се Славонски Сабор, све до краја 17. века, а хрватски прваци данас свет и своју децу уче, да је то био „Хрватски сабор кроз тисућљеће“. Први сачувани записник Сабора Славонског краљевства, датира из 1273. године. Тада је и установљен његов званични назив „Општи сабор читаве краљевине Славоније“. Све чега се правашко-усташки Хрват дотакне постаје хрватско, па макар се другачије звало и било туђе, пре хиљаду година или колико до јуче. Срби су на Темишварском сабору 1790. године тражили политичку аутономију, у свим областима Аустрије, где су чинили већинско становништво. Краљевина Славонија, као и Далмација, водиле су се као српске, а представници њихове власти и изасланици у Бечу, били су Срби. Бискуп Брајковић је попис становништва 1700. класификовао на следећи начин: а) Срби православни; б) Срби католици; ц) Хрвати. Такви се спискови данас у Хрватској склањају или фалсификују, тако што се сви становници данашње Хрватске, задирући и у дубљу прошлост, проглашавају за Хрвате.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:03
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 14.
Лола Лола

Комплетна историографија, која неуморно извире по програму младе хрватске државе, свакодневно, сачињена је од најгрубљих фалсификата, којима се огроман део српске историје присваја и готово сви српски успеси и херојства у којој Хрвати нису ни учествовали. Можда ћемо за који дан сазнати да ни цар Лазар није био Србин, као што нам неки албански лобисти и шовинисти поручују да ни Милош Обилић, славни српски витезови, рођени поред српских, Расине и Мораве, као ни Ђурађ Кастриотић- Скендер Бег из Старе Србије, нису Срби. Творци таквих дела великих лажи, по угледу на свога зачетника Старчевића, називају се у Хрватској и Албанији „научницима“. А српски научници, САНУ, ћуте! Да ли је то логично ако сагледамо да се комплетна наука код Срба, од друге половине и краја 19. века, па до данашњих дана, базира на тековинама Бечко-Берлинског конгреса и Илирског покрета и да су задатим антисрпским смерницама са Запада и њихове продужене руке Загреба, однеговане генерације Срба? Није и не сме бити логично, да оно најумније што Срби имају, следи непријатељске трасе и упутства. Имају Срби научника који се заиста баве науком и који нису у служби ничега до истине али остаје бљутав укус Србима, дубоког разочарања, да је њихова интелигенција, она која треба да води народ, штити његове интересе, брани на свим местима која су им доступна, седи у свом салонском миру, пасивна, без одговора.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:04
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 15.
Лола Лола

У овом туробном времену које је Србима наметнуло бројна питања угроженог опстанка и теме које се више не могу гурати под тепих као што је то рађено у доба СФРЈ, суочавања са тешким грешкама прошлости, потезима владајућих људи, који су српску крв, дату за ослобођење својих територија, просули у канализацију, Српска Академија наука и уметности, уместо да је максимално ангажована на међународном плану и у земљи, стоји по страни. Као да не постоји, ова најважнија и некада наугледнија српска институција у најтежим временима за Србе, када је њено максимално ангажовање од пресудног значаја, несвесна огромне одговорности, НИШТА НЕ ПРЕДУЗИМА. Не могу мирно са стране да посматрају и ангажују се часни појединци. Уосталом, на челу најважније српске научне институције налази се странац, а не Србин. Тако нешто апсолутно је немогуће у било којој држави, као и држави, чијем народу овај научник припада. Али нису сви академици странци, којима српска историја и права не значе ништа. Парадоксално и у Србији и свету, има странаца, који су далеко поштенији према српском народу, од појединих и најобразованијих Срба. Отуђену интелигенцију, елиту, имају сви народи, широм света. Такви себе доживљавају као део светске владајуће елите, чији један од главних стубова почива управо на лојалним научницима, лишеним осећаја националне припадности и одговорности према човечанству. Али већина тих научника по свету, не ради против народа из кога потиче, већ против других.

Један, од оних, које Срби могу пуним срцем назвати њиховим академиком је Василије Крестић. У пузећој и издатој Србији, таква морална и научна громада, нема приступа јавности, медијима. Ево само неких драгоцених закључака и пресека времена које живимо и које је овом паклу претходило, историчара В. Крестића: Цитат из 1991. године „ Хрватска се политика по много чему може означити као геноцидна. Она је у идеолошком и политичком погледу у свему наставак правашке, франкофуртимашке и усташке политике. По својим циљевима је ексклузивна, шовинистичко-расистичка и великохрватска. По методама владања, тоталитарности, вокабулару, симболима и по свему осталом, не разликује се од политике вођене за време Павелића и његових усташа“. Али исти ти Хрвати се свету представљају као „хуманисти“, „антифашисти“, „жртве геноцида“... Они обилазе свет, насртљиво ударају на сва врата својим лажима, а Срби ћуте и нестају. Срби су поубијани, опљачкани и протерани из Хрватске и ништа се до данас није променило. Нико од прогнаника није добио ни динара накнаде за имовину која им је отета, коју су генерације стварале, а камоли да постоји било каква могућност повратка у своје домове. У њима „поносно“ данас живе и користе их Хрвати. На то академик Крестић каже: „ Кад је реч о Хрватској, реципротитет је неопходан. То што га нема ни у политици, ни у привреди, нити у култури, што је однос оних који нас представљају према Хрватској, инфериоран, доказ је малог знања, плитке памети, слугерањске природе и одсуства сваког достојанства. Погледајте само захтеве српских избеглица из Хрватске, који су поднели на разне стране многим установама у Србији и иностранству. Они траже нужна обештећења која им по међународним конвенцијама припадају...свугде наилазе на зид ћутања. За њих је организована донаторска конференција као да су просјаци којима треба пружити кору хлеба и тиме их подмитити и примирити. Српско питање у Хрватској се све мање помиње, не зато што је решено, већ зато што и Хрватска и Србија то питање желе да гурну под лед, да жртвују Србе у Хрватској и избеглице из Хрватске, па да се онда хвале, како су успоставили добросуседске односе. То одговара Хрватима и Хрватској, којима српски политичари на штету сопственог народа, широкогрудо излазе у сусрет“. И такав је одувек био српско-хрватски однос. Они палили, убијали, отимали, а Срби великодушно праштали, заборављали, никада не тражећи оно што је њихово. Тако је већ 200 година за Хрвате то сасвим нормалан след догађаја, поготову што за такво понашање имају подршку Ватикана и свих којима он управља. Хрвати се труде чак и Јевреје да убеде, последњих двадесетак година, замислите дрскости, да су њих заправо „убијали Срби“ током Другог светског рата, а не Хрвати. Хрвати су преко комунизма успели Србе да убеде у многе неистине па и у ту, да је Недић, био фашиста, који је наводно Србију „чистио“ од Јевреја. Чишћена је Србија и цела Југославија од Срба, Рома и Јевреја а, тај прљави посао обављали су, немачки, хрватски, муслимански, мађарски и шиптарско-албански нацисти. Недић, председник српске владе, „српска мајка“ у окупираној земљи од нациста, учествовао је у спасавању многих Јевреја и Срба. Треба читати књиге поштеног академика, Дејана Медаковића, који је објавио, шест књига, Дневника, о Недићу. Недић- мајка Срба, како га је народ прозвао, као и све друге српске патриоте, од комунистичког режима је проглашен за „злочинца“, „издајника“, „колаборационисту“, штитећи при том праве злочинце и колаборационисте. Сеча српских знаменитих глава и убијање патриотске свести, сећања на њихове велике људе, треба да форматира антикултуру, која почива на антисрпству, да убије у Србима сваки природни инстикт за самоодбрану и уместо опстанка и сећања стварне историје, они треба да негују неистините конструкције и одаберу нестајање, тако што ће сами, уместо непријатеља, чинити свом народу, себи, својој деци, оно што жели непријатељ. Жан Бодријер је паметно закључио: „ Најгоре је када лаж, добије снагу истине“.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:05
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 16.
Лола Лола

Немачки публициста Гилберд ин дер Маур, писао је уочи Другог светског рата: „ Српска раја није преузела језик османлијских господара. Друкчије је било у хрватским и словеначким пределима. Ту је образовани говорио немачки, латински, па чак и маџарски. За народ и за народни језик није се ни мало старао горњи слој, ограничен на страно дворско племство“. Дакле, Хрвати- Загорје и Словенци су у тој варијанти били само поданици, а сви над њима: интелигенција, племство, владари, били су странци. Код православних Срба је то било сасвим другачије. Срби су имали своје праве средњевековне самосталне државе и то моћне и велике, у којима се говорио српски језик, а пошто је племство и владарски сталеж одувек био српски, једини језик у народној, званичној и црквеној употреби, био је српски. Велики број потурица, који су стизали и до самог врха османлијског државно-војног апарата, били су српског порекла и то никада нису заборавили. Народ који је имао свој идентитет, није га могао изгубити ни за више од 300 и 400 година под Османлијама, а и током њихове окупације, српско племство је у првом периоду имало улогу вазала, када су земљу држали углавном српски феуди и властела. Нису Срби били под Османлијама, како се данас представља, 500 година. Османлије су улазиле на српске територије, које нису пале пре Косовског боја, тек 100-200 година, након велике битке. Па су Срби ослобађали убрзо све своје територије, да би папин Запад, један њихов део заузео, а други опет поклонио Османлијама у међународно дипломатским односима. Све време Срби су ратовали и борили се за ослобођење. Смењивали су се периоди мира, слободе и окупације, на различитим деловима српских територија. Као и када учимо историју Запада испада да су Британија, Француска, Аустрија и Немачка, Италија, Мађарска, одувек постојале и да су њихове границе увек биле исте, непроменљиве, а то је тако далеко од истине.

Темељ хрватства на Балкану- Илирски покрет, покренули су странци. Људевит Гај је рођен у угарској Кроатији- Загорју, од родитеља тек досељених из Аустрије, а матерњи језик му је био немачки. Његови предводници, учинили су незапамћену ствар у историји. Пошто Хрвати нису имали свој књижевни језик, као ни књижевност и никакав национални идентитет, било је најлакше да туђи развијени књижевни језик, српски, прихвате као свој. Једини њихов идентитет до тада, била је римокатоличка вероисповест. Да би се сакрила највећа крађа идентитета у историји, српски народ окупиран од Аустроугарске почео је бити називан по римским навикама Илирима, а његов језик илирски. Већ након Другог светског рата и илирско наслеђе је одузето Србима, кроз исполитизовану науку. Српским штокавским језиком, који је подлачки називан под Аустроугарском илирским, да би се сакрило чији је, говорили су искључиво Срби, православци, муслимани и католици. Требало је све који више нису православни, отуђити од свог народног имена и порекла.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:06
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 17.
Лола Лола

Како је гротексно стварано хрватство од српског језика и културе, можда најбоље сведочи Антун Мажуранић: „ Најугледнији наши људи нису могли складно и углађено ни десет речи проговорити нашим језиком...Још прије неколико година скоро нитко није знао за старију дубровачку литературу и тко је шта знао, не могаше је разумети. Већина учених Хрвата, није знала да су Хрвати а и они који су се држали за Хрвате нису хтјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата“. У овом тексту се недвосмислено истиче, да је Хрватима српски-илирски језик био стран и да га нису разумели, што ни најмање није сметало „стручњаку за хрватски језик“ Ђури Даничићу, да језик народа из кога потиче- српски, прогласи за хрватски. У то време чак и они „који нису знали да су Хрвати“ су обавештени да то јесу, од Аустрије и неких католичких сцештеника. Такође уочавамо да се Дубровачка књижевност, коју данас срамно пљачкају, као и све друго српско, не само развијала без и мрве учешћа Хрвата, већ чак и без њиховог сазнања о њеном постојању, вековима уназад.

Људевит Гај се 1846. јавно лукаво хвалисао постигнутом крађом: „ Сав свет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још из далека није на ум пало икада потврдити да то није српски већ илирски језик; па се поносимо и хвалимо Богу великом што ми Хрвати са браћом Србљима, сада један књижевни језик имамо“. Они пресретни, добили на готово све туђе, језик, културу, хиљадугодишњу књижевност, традицију, а ми несретници са нашим издајницима, заслепљеним пропагандом о западној супериорности, докле ћемо и куда овако? У пропаст и нестајање! Већ готово сто година Срби уче како је Вук Караџић увео у књижевност народни језик и извукао их из тмине, а сам Људевит Гај сведочи полемишући са србофобом Антом Старчевићем: „ Како да се препиремо шта је код Србљах народно, што ли није? Код Србљах код којих је од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било. Код Србљах од којих ми језик у својој мудрости и свом богатству и обичаје у својој изврсности и чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо“. Он јасно сведочи, пре 150 година, да Хрвати, морају тек да уче српски језик и културу, обичаје, да би себе обогатили и да би се прерушили у већинско становништво, српско, које ће прогласити за хрватско.

Преко непостојећег хрватског илирства и реформи у 19. веку требало је прогутати, масовно Србе католике, а по могућству и оне друге. Као што је лако извршена прва крађа, језика, књижевности, тако су расли апетити, па се све више крала и историја Срба, што се до данас без скрупула чини. Српски градови, српске државе, српски великаши и владари, знамења, грбови, историјски културни споменици, па чак и православни, данас се проглашавају за хрватске. Иван Деркос, блиски Гајев сарадник, још је отвореније говорио о крађи и циљевима Хрвата. Написао је 1832. године: „ да ће Хрвати с таквим језиком себи привући Србе и то не само оне у Угарској (Панонији), него и оне он крак Саве (у Србији), јер њихов језик неће се разликовати од овог скупнога језика трију краљевинах, тј, Славоније, Далмације, Хрватске. У исто време хрватски историчар и теолог, српског презимена, Шиме Љубић, писао је: „ Данашњи Хрвати којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свог језика помешаног поријекла...те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичине...до циепа у учењу и у јавном животу“. Игњат Вебер- Ткалчевић, 1885. је на скупштини „ Матице Хрватске“ изјавио: „ неки хрватски писци све то више приањају уз начин писања који се обично зове српски, а то је штокавштина...“ објашњавајући да он тај језик „назива хрватским само зато што сада њиме говоре и неки Хрвати“.

Овим смо стигли до саме суштине и дна реформаторских подухвата 19. века, Илирског покрета, прилагођавања латинице српском језику, проглашавања сопственог језика за туђи, који су омогућили не само отуђење српског језика, књижевности, културе, историје, већ и великог дела народа. Био је то велики пројекат, туђ пројекат. Изиграни Срби.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:07
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 18.
Лола Лола

Србин из Дубровника, католички свештеник, Иво Стојановић, писао је 1900. године: „ Нијесу ли препознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др. што се тиче језика књижевнога, да им се треба обрнути, на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена кћи српска“.

Марко Цар, српски католик, књижевник из Задра, 1890. је објавио студију о словенској литератури и уметности, на италијанском језику, где помиње: „ Илирски језик, пре тога разбивен у различитим анархичним дијалектима, малтретиран са пет или шест, рогастих ортографија, идентификовао се са суштинским-тосканским међу словенским језицима, који се данас говори у Београду, Дубровнику, на Цетињу“.

Његов пријатељ и политички предводник приморских Срба, Сава Бјелановић, писао је: „ Хрват Гај, добивао је помоћи у Београду 1848. године и од стране Срба зајмио србски језик и преносио га у свој Загреб. Па и сад, Београд је даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални Ријечник, који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем. Па и сад хрватски списатељи, морају учити језик на српској књизи, а Матица Хрвацка мораће прије или послије пречишћавати своје књиге- препуне пусте смијеше и њемачке натеге, загребачке словенсштине и неразумљиве крпарије новијих ријечи- на српској њиви“.

Као што видимо исту папазјанију од језика спроводили су чувени реформатори 19. века у Загребу, као што су то Хрвати чинили, када су прогласили своју државу, уз помоћ Немачке и Ватикана, од српске територије и српског народа, током Другог светског и последњег грађанског рата.

По речима написаним у очи Првог светског рата, „хрватског“ публицисте Милана Марјановића, Србина католика „ Људевит Гај је морао да веома опрезно и контролисано поступа, да не изгуби уопште могућност сваког рада. Он је прво завео јединствени фонетски правопис за латиницу, као што је то Вук урадио за ћирилицу. Прве године је писао тим правописом али кајкавским наречјем, јер је знао да му треба у првом у реду, придобити Хрвате из старога хрватскога Провинцијалa. Већ друге године, заводи Гај у новине и литературу, штокавштину. Кроз две године хтео је да отпочне штампање новина латиницом и ћирилицом, па да онда преузме за западни део народа само ћирилицу. Овај план није успео нарочито зато, јер је бечка цензура забранила штампање ћирилицом, а Гај није могао да због тога упропасти цело започето дело народног буђења, да се замери Бечу, па да извргне цели западни део народа маџаризацији, а онај део који би се после евентуално прикључио Србима, да доведе до положаја у којем су се нашли и угарски Срби“. То како се Гај, чувао Беча је више него смешна камуфлажа лоповског посла јер је он управо и био ангажован од бечких главешина, да ради то што је радио и сви потези су ишли синхронизовано. Убацивала се латиница и избацивала ћирилица. Паралелно Вук и Гај су спроводили реформу. Вук над Србима, Гај над Хрватима. Разлика је „само“ у томе што су Срби и даље говорили свој, а Хрвати-Кроати проговорили и прописали српски језик. На тај начин Хрвати су добијали за њих нов језик и све што је тај језик баштинио- историју и комплетан идентитет. Вук је преуређивао стара и новија српска књижевна дела, користећи нови правопис, ијекавицу, чак и дела својих савременика, попут Његошевих. Исти тај, савремени српски језик, новоштокавски, проглашен је од Гаја и Даничића и за хрватски, који су од тада почели учити и користити Хрвати. Тако је избрисана сва историјска, језичка и културна разлика између Срба и Хрвата- Кројцера, те им је данас лако да све што је српско, проглашавају за хрватско. Почетком 20. века хрватски књижевник Иван Крнић, се јавно залагао да Хрвати усвоје и екавицу, као најаутентичнији облик српског језика. Цела ова ујдурма имала је политички циљ, који је заокружен крајем 20. века, грађанским „Домовинским ратом“ Хрвата, за стварање своје, „чисте“ хрватско католичке државе, већином на српској територији. Кроз мутантску фазу илиризма, спроведене су реформе и Хрвати почели да уче српски језик, чиме су створени сви услови да се илирство прогласи за хрватство, а тако и бројнији покатоличени Срби угурају у хрватски национални корпус. Тако је и учињено када је илирски назив, царским Указом, забрањен, 1843. године.

Већ 1900. године, на католичком конгресу у Загребу, бискупи су донели одлуку да се сви римокатолици који говоре српски језик, морају назвати Хрватима. Тада је створен потпуно вештачки, нов хрватски народ, од одрођених Срба кроз католичанство, који једва да има икакве везе са изворним хрватством.

Дубровачки кнез, Медо Пуцић, истакнути српски интелектуалац, писао је 1867. године у листу Нова антологија: „ Ако је наречје довољно да обелодани један народ, онда Словени Хрватске и Славоније, припадају српској грани у Славонији и Војној Крајини а крањској грани Цивилној Хрватској. Али су Хрвати, формулисавши своје погледе на будућност, примили српски језик као званичан, српску литературу као своју, српску земљу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом“
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:09
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 19.
Лола Лола

Србин из Дубровника, католички свештеник, Иво Стојановић, писао је 1900. године: „ Нијесу ли препознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др. што се тиче језика књижевнога, да им се треба обрнути, на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена кћи српска“.

Марко Цар, српски католик, књижевник из Задра, 1890. је објавио студију о словенској литератури и уметности, на италијанском језику, где помиње: „ Илирски језик, пре тога разбивен у различитим анархичним дијалектима, малтретиран са пет или шест, рогастих ортографија, идентификовао се са суштинским-тосканским међу словенским језицима, који се данас говори у Београду, Дубровнику, на Цетињу“.

Његов пријатељ и политички предводник приморских Срба, Сава Бјелановић, писао је: „ Хрват Гај, добивао је помоћи у Београду 1848. године и од стране Срба зајмио србски језик и преносио га у свој Загреб. Па и сад, Београд је даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални Ријечник, који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем. Па и сад хрватски списатељи, морају учити језик на српској књизи, а Матица Хрвацка мораће прије или послије пречишћавати своје књиге- препуне пусте смијеше и њемачке натеге, загребачке словенсштине и неразумљиве крпарије новијих ријечи- на српској њиви“.

Као што видимо исту папазјанију од језика спроводили су чувени реформатори 19. века у Загребу, као што су то Хрвати чинили, када су прогласили своју државу, уз помоћ Немачке и Ватикана, од српске територије и српског народа, током Другог светског и последњег грађанског рата.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:14
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 20.
Лола Лола

Научник Владимир Дворниковић, писао је непосредно пред Други светски рат: „ Кајкавски Загреб, постао је фанатичним чуваром класичног Вуковог, херцеговачког јекавског говора, оног истог за кога прави кајкавац, нема ни трунке урођеног осећаја ни слуха“.

Др. Милован Миловановић, професор Београдског универзитета и председник српске владе, у студији Срби и Хрвати, 1895. године је рекао: „ Разумевши добро да Хрвати не могу имати доколице за стварање самосталнога књижевног језика и да је такав самостални хрватски језик и кад би се баш успело са његовим стварањем, не би имао потребних погодаба да одржи трајно свој самостални карактер. Људевит Гај и његови другови, одлучили су се усвојити у целини српски књижевни језик за хрватски. Земунски прота Димитрије Руварац, у књизи Ево шта сте нам криви 1895. године, револтирано износи: „ Данашњи Хрвати, тј. кајкавци и чакавци, које ми једино за праве Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-Словенци и Хрвато-Крањци, него чисти Хрвати, узели за свој књижевни језик, српски језик. Они се битно разликују од Срба католичке вере, који се сада проглашавају Хрватима, мада то у самој ствари нису и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима“.

Сетимо се то је била она прелазна фаза када су се чим би примали католичку веру одрицали српства, јер се оно везивало за православље. Тако је почео локализам и да се инсистира на географским одредницама, а не на припадништву народу. Све је то изузетно перфидно и лукаво рађено.

Велики Јован Дучић, писао је 1942. године у Чикагу: „ Људевит Гај се занео српским језиком, народним устанком и Вуковим реформама, па се у свему родила идеја да би требало и Хрвати да узму српски књижевни језик, по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски језик био је у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога да Хрвати приме српску штокавштину. Тим говором су се већ служили и Славонија и Далмација...а како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онакој, на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима...ово је главно дело Илиризма... Да не буде никакве заблуде, потребно је рећи да Хрвати, нису без великих духовних разлога извршили овај морални препород, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво без примера случај међу народима). На кајкавском говору, којега опет Словенци сматрају својим језиком, нису Хрвати ништа важно написали. На чакавском говору који се једини у филологији сматра неоспорно хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показао могућност, да се даље развије...Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него да се постепено помоћу њега окупе и сви други штокавци, значи Срби око Загреба, као главног штокавског културног центра...Доказ је што је одмах један познати Илирац, Иван Деркос тражио отворено такво груписање, свију штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију нити и једну другу штокавску православну земљу“.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:17
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 21.
Лола Лола

''Цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити,
Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку
књижевност, а затим да по Босни могу да похарају
српске народне песме и онако их бестидно штампају
у Загребу као хрватску народну поезију''

Јован Дучић

Безброј је коментара, студија страних научника, слависта, који су будно пратили Илирски покрет и нечувену крађу језика, културе и књижевности једног народа. Француски слависта Селест Куријер, објавио је 1879. у Паризу Компаративну историју словенске књижевности, у којој између осталог наводи: „ Видело се да прави хрватски дијалекат није имао литературе и није могао имати будућности, јер није репрезентисао никакав витални интерес. Тек од године 1830. порађа Хрватска нов књижевни живот, који препорађа ту земљу, па и околне Словене јер се заснива на националности у заједници интереса. Овај препород је изазван примањем ( адопцијом) српског језика који је био произвео тако лепу класичну књижевност. Та адопција истера Хрвате из изолације, на коју их је била осудила, употреба њиховог локалног, слабо развијеног идиома; та адопција их је поставила у заједницу идеја са Србима Далмације, који су се са правом могли поносити, да имају богату класичну књижевност“. Куријер чак наводи и тачне разлоге за Гајево деловање, које је било под инструкцијама аустријског кнеза Метерниха, а не због патриотизма, као што је то јавно представљано. Требало се супротставити агресивној хегемоној политици Маџара, који су освојеним територијама наметали свој језик, спроводили мађаризацију аутохтоног српског, словенског становништва и имали претензије и са Славонијом и Хрватском.

Најмања група међу Словенцима, Србима, без честитог свог језика и културе, у последњих 100 година, успела је невиђеним лукавством, подвалама, крађом, да прво створи хибридни народ, а онда до данас масовним покољима и покрштавањем аутохтоног српског православног становништва и комплетном пљачком њихове културне баштине, рачунајући и сам језик, територије, да стигне овде где је данас.

Морамо се присетити уз научно сведочење Куријере и читаве, ни на чему хистерије, око хрватске „хисторије и културе тисућљетне ...Хрвати су Запад, Аустрија, Ватикан...Срби су Исток, Византици, турска раја, Балканци, дивљаци...“ Тако се неки Хрвати диче српском културом и то на српском језику.

Бројни су историчари, публицисти, слависти који сведоче од 19. века како је цели овај процес отуђења дела српског народа, територија, језика, културне баштине водила ватиканско- аустријска политика преко својих јаничара Хрвата, језуитским методама. О наметању хрватског имена Србима и њиховим територијама, сведочи и запис из 19. века, католичког свештеника Фране Јукића: „ У Босни и Херцеговини, католици не знају шта значи ријеч Хрват, а камоли да се они осјећају припадницима те нације“. Подсетимо се да се део те Херцеговине, окупиране од Аустроугарске и под њеном владавином хрватизоване, као и током НДХ, данас налази у саставу тек створене хрватске државе, као и Славонија и Далмација.

Слависти Пипин и Спасевич су писали: „ Хрватски писци међу којима је у првој линији Људевит Гај деловао, узеше као књижевни језик дијалекат у коме се стара западно-српска култура развијала...Специфични хрватски дијалекат био је препуштен својој судбини и ретко кад у њему изађоше књиге за обичан свет“.

Пјотр Алексејевич Лавров, руски слависта, констатује 1909. године: „ Не сме се испустити из вида, да и ако су Хрвати примили као књижевни језик, штокавско наречје српског језика, његов јужни херцеговачки говор, ипак се њихов књижевни језик разликује од српског. У њему има много израза које Срби не употребљавају, много скованих вештачких речи“. Шта би рекао тек да данас може да чује овај свеже дотерани хрватски?!

Чешки слависта Герхард Газеман, писао је о Илирском покрету следеће: „ Без дубоког утицаја динарских сународника, чији су писани језик и општу политичку идеологију Хрвати преузели, овај развитак не би разуме се био могућ“.

Све енциклопедије писане до Другог светског рата, износе необориву чињеницу да су малобројни Хрвати, са северозападног дела Славоније, потпуно преузели српски језик и тако почели и сами да говоре као становници тадашње херцеговачке, босанске, далматинске, славонске географске области. Хрватска је у ново доба створена на територијама Славоније, Српске Крајине, дела Херцеговине и Далмације. Врло је битно уочити, да су Хрвати, увек преко странаца, окупатора српских земаља, успевали да назив Хрватска, наметну ширим географским областима, у којима нису живели Хрвати, већ Срби, од којих су католике хрватизовали а после би из тих области, протеривали православне и убијали.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:18
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 22.
Лола Лола

Јелисеј Рекли је 1878. у Паризу, објавио „ Универзалну географију“ у којој наводи: „ Хрвати су усвојили српски као народни језик, јер се њихов сопствени идиом разликује само провинцијализмима без важности, а такође и под утицајем претежне српске књижевности.“

Цела Европа је писала о томе да Хрвати нису имали ни своју културу, ни своју књижевност, све док нису преузели српски језик. Дакле, све створено до половине, па и до краја 19. века у књижевности, на српском штокавском језику, је српска књижевност. Сви историјски културни споменици су српски. Многи од тих људи, научника су се дивили Дубровачкој књижевности и сви су је називали српском, пре него што су се Хрвати и упознали са њом.

Као што су их ментори научили како да присвајају српски идентитет, тако су их научили и како да из фазе илирства увуку Србе у нови пакао, југословенство. Југославија није лоша идеја када би била оно што смо ми мислили да јесте али она је била само фаза лутке, из које су требале да изађу нове нације и државе.

Простор и народ на Балкану је у свим записима хроничира, историчара, називан вековима српским, а онда је под хрватским утицајем, који је спроводио ватиканске планове, преименован у југословенски (јужнословенски). Упорним инжењерингом већ 200 година се од Срба, стварају Хрвати и неки други народи. Историчар Јеремија Митровић констатује: „ Ватикан је у целости придобијене Хрвате за католичанство и поводљиве Србе, проглашавао једном нацијом- хрватском и тако стварао на западном Балкану један чврст хрватско-католички систем, који је столећима упућиван против Срба“.

Протествујући против масовног похрваћивања, присвајања Срба, па и Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, целог Дубровника и његове српске прошлости, дубровчанин Лујо Војиновић, написао је чланак у листу „ Време“, у коме каже: „ А да отворено речемо досадила је у нашем народу злоупотреба имена Хрват, хрватски. Та злоупотреба не долази из једне народне потребе, она извире из логора извесних елемената, који са невјероватно вјештом пропагандом искористиће бесконачну безазленост хрватских маса, са хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уцртали му у жиле, отровно лудило, гоњење“. То је политика којом је малобројна група шовинистички задојених Хрвата, похрваћених Срба и припадника других народа, водила те људе до данашњег дана крвавим и срамним путевима братоубиства и прогона, свих који нису хтели постати Хрвати.

Докле је ишла патологија међу водећим Хрватима, којима су Аустријанци и Немци 1915. обећали и омогућили уз подршку Ватикана, током 20. века ширење српским територијама, сведочи нагла појава фалсификата у виду поплаве, која траје до овог часа, којом се прекраја српска историја у корист хрватске. У оквиру пропаганде и вишеслојних активности, Хрвати су чак објављивали српске народне песме под именом хрватских. Између осталог, одштампали су две књиге о Милошу Обилићу и Марку Краљевићу, представљајући их као „хрватске народне јунаке“. Једна од тих књижица је насловљена „ Јуначке приповијести о народном јунаку Милошу Обилићу, за хрватску младеж“. По њиховом трагу данас исто раде и Албанци. Тачније, на глобалном нивоу имају исте менторе.

Да све ове бесрамне крађе, нису трагичне по српски народ, биле би смешне.

Др. Јурај Крњевић, писао је 1955. године: „ Пре једно 120 година, Хрватска је била врло малена. Загорје и околина, то је била Хрватска...Онај крај где се говори кај, то је била Хрватска“.
Зато су били потребни Илирски покрет и југословенство, Титове републике, да се неупоредиво већа област, прогласи за Хрватску. Украдени српски језик су на отетим и опљачканим српским територијама у Хитлеровој НДХ мењали, унаказујући га, само да би почели да се разликују. Тако су радио назвали „круговал“, пропаганду „промиџба“, шницла је морала бити „бечки одрезак“, такса је постала „пристојба“...до данас је безброј рогобатних, наказних кованица, изврнутих туђица, преплавило хрватски, унаказујући српски, само да би направили да имају свој језик. А то је и даље, српски језик.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:19
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 23.
Лола Лола

Илирски покрет или препород Хрвата, имао је за циљ, јасну идеју сковану у Ватикану и Бечу, да се цели Балкан покатоличи, а тамо где то није могуће, да се српско становништво поунијати. Зато је било врло битно, да се Хрвати прво језички и културолошки поистовете са већинским становништвом Балкана, а онда га преведу у хрватство. Поред великих злочина и чишћења територија од свих који нису хтели да постану Хрвати и захваљујући великој способности кроатизације странаца, новостворена држава Хрватска је данас „најчистија“ држава у Европи. Једнонационална и једноверска. Преко 93 % становника, ове младе државе, изјашњава се као Хрвати. Нови попис становништва је у току, док настају ови рдови, а циљ је да се више од 95% становника, определи за хрватску националност. Сан Туђмана, следбеника Старчевића је био да направи државу, „чисту“ Хрватску, без аутохтоних Срба. Оно мало заосталих и преживелих православних Срба је поред све неравноправности и дискриминаторског односа у тој држави, изложено новом притиску и брисању идентитета.

На почетку стварања хрватства, католичка црква је Србе православце, претварала и у гркокатолике (унијате православних са римокатоличанством). Данашња Хрватска поново спроводи исту тактику. Од првог дана пописа, у тек створеној држави Хрватској, на самом крају 20. века, пописивачи су одбијали да код Срба упишу националност и вероисповест, убеђујући их да се изјасне као хрватски гркокатолици. То се уз српско име уписује чак и ако сами људи на то не пристају.

Од 2009. године Хрватском, тамо где има још по које српске православне душе, шетају римокатолички свештеници, преобучени у православне, често праћени и ходочасницима. Међу њима је и крижевачки католички бискуп који је за политичке потребе добио и титулу владике гркокатолика. Ту су и протојереји гркокатолика обавезно надзирани од католичких свештеника. Већ годинама је у току обнављање, старе праксе коју је Ватикан увео и тридесетих година 19. века, тамо где је било немогуће уз све притиске покатоличити Србе, понајвише у дрнишкој и книнској области. Онда се спроводи унијаћење и претапање у Хрвате. Екуменизам спроводи исту методологију. Наводно православцима остаје све исто у црквено-обредном смислу (ни то не остаје све исто) али признавањем папе за врховног духовног, верског вођу, унијатством две Цркве, Срби се суштински одвајају од своје СПЦ и припајају римокатоличкој. Већ почињу католички свештеници да служе по српским црквама и полако да навикавају народ на своје присуство и римокатоличке обичаје. Народ је због тога огорчен. СПЦ је живо тело, које чини јединство свих њених верника и као такви они немају поглавара. Имају Патријарха, чије ингеренције и моћи нису за поређење са папским.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:33
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 24.
Лола Лола

Истражујући хрватску повијест увек наилазимо на фрапантне и парадоксалне податке. Сви „знаменити Хрвати“ су странци. Хрватски национални корпус огромном већином чине Срби католици али хрватство није гутало само Србе. Хрвати су и припаднике других народа хрватизовали или их данас, када нису живи, проглашавају за Хрвате. Симтоматична је велика способност да се од странаца, нехрвата, већ 200 година, врло успешно производе не само Хрвати, већ и највећи национал-шовинистички борци, као и сами творци хрватске нације и државе.

Вођа Илирског покрета био је Људевит Гај, од оца Француза из Бургундије- Gay и мајке Немице Schmit. Најближи Гајеви сарадници били су: Станко Враз рођен у Штајерској, чије је право име Jakob Frass; Димитрије Деметар био је јерменског порекла. У доба илиризма, живео је и Ватрослав Лисински, велики музички стваралац, који је написао и „прву хрватску“ оперу. Његово право име било је Ignac Fuch, што јасно сведочи да ни он није Хрват. „Највећи хрватски глазбеник“ Иван Зајц, који је написао оперу „ Никола Шубић Зрински“, рођен је у Ријеци, а нико од његових предака, као ни родитељи, нису Хрвати, већ чешки Јевреји. Први „хрватски романописац“ и творац модерне хрватске књижевности Аугуст Шеноа је немачко-чешког порекла, чији су се родитељи 1830. доселили у Загреб из Аустрије. Тада су породице и појединци циркулисали у оквиру хабзбуршке империје, што самовољно, а што по налогу државних и римокатоличких програма. Први „хрватски“ професионални писац, Павао Витезовић, презивао се Ritter а потицао је од немачке породице, која се из Алзаса доселила у Сењ. „ Велики хрватски“ сликар, Влахо Буковац, рођен је у Цавтату 1855. и уписан у књигу крштених под именом Biagio Faggioni- Италијан. Сликари и вајари 20. века: Ваништа, Тартаља, Кинерт, Херман, Радауш, Кулмер, Пал, Џамоња...нису били хрватског порекла, а ипак су се многи од њих, изјашњавали као Хрвати. Иван Горан Ковачић, чувени писац поеме Јама, био је Јеврејин. Мајка му се презивала Klein. Ото Рајзингер је био Немац. Нобеловац Лавослав Ружичка, рођен у Вуковару, био је Чех. И ако су му родитељи и преци били Чеси, Хрвати га, као и све друго, својатају и проглашавају за Хрвата. Едуард Славољуб Пенкала, је као зрео научник и човек, дошао у Загреб, по препоруци једног пријатеља, због извесних послова. Рођен је у месту Липтовски Микулаш у Словачкој, 1871. године. Изумео је хемијску оловку и налив-перо, које је по њему названо „пенкала“. Хрвати га бесрамно свету представљају као „знаменитог хрватског сина“. Јосип Јурај Штросмајер „ један од највећих Хрвата свих времена“, рођен је у Осијеку 1815. у немачкој војничкој породици, која потиче из Горње Аустрије. Штросмајер је отац југословенства али не онако како смо ми веровали, већ као прохрватско-пронемачко-римско јужнословенство. Залагао се да Аустрија под Хабзбургзима, буде федерална држава која ће прогутати све Јужне Словене и ставити их под управу папе- Ватикана. По њему, верски центар те нове државе која би била у саставу аустријске федерације, требао је да буде Загреб. Као католички свештеник, предводио је чак и политичку партију Народну странку. Његов програм је да се сви покатоличени Јужни Словени, претворе у Хрвате, да се муслимани из Босне покатоличе, Срби православци поунијате и тако сви заједно претопе у хрватски национални корпус. Под велом југословенства, Штросмајер је у ствари хтео да од Срба створи хрватски народ и од њихових територија велику хрватску државу. Посебно се залагао да цели простор данашње Босне и Херцеговине, Срем и Бачка, под Аустроугарима, буду обележени као Хрватска. Као што смо већ помињали велики србофоб Анте Старчевић је био српског порекла, а све његове болесне идеје, преузео је осијечки Јеврејин, Јошуа Јосип Франк, који се добровољно покатоличио, похрватио и лично предводио језиве рушилачке антисрпске демонстрације 1902. у Загребу и другим градовима. Андрија Хебранг, Титов комуниста и жестоки хрватски националиста, који се залагао за „ хрватски комунизам“ у ствари за независну државу Хрватску ( не може бити случајност да су Титови комунисти, на руководећим местима били острашћени национал-шовинисти, сви антисрпски оријентисани) отац истоименог потпредседника ХДЗ-а, је немачког порекла. Његова мајка Немица, презивала се Штрасер. Хебранг Старији је из брака са Јеврејком Олгом Штраус, добио сина Андрију, хадезеовца, који очигледно баш ништа хрватско нема осим идеологије. Одгајан на тековинама славне „хрватске повијести“, израстао је у великог поштоваоца оснивача логора смрти Јасеновац, Макса Лубурића и уопште наци-усташтва. Он иде редовно у Блајбург, да се поклони споменику усташтва са сазнањем да је читава његова фамилија са мајчине стране- Јевреји, поубијана, баш у Јасеновцу. Здрав мозак то не може да прими, као и много тога што се дешава на Балкану последњих 200 година али то је истина.

Већина великохрвата, уопште нису Хрвати. Титов блиски сарадник, који је жарио и палио Југославијом, Бакарић, је крио своје право презиме- Kupferštajn. Фрањо Туђман, творац хрватске државе и налогодавац најновијег етничког чишћења Срба је немачки Јеврејин. Зато се не треба чудити када пронађемо податке из сведочења бивших и ретких преживелих јасеновачких логораша, да је тамо било Јевреја и на једној и на другој страни, исто као и Срба. Једни су били мучитељи, а други страдалници. Они што нису хтели да се покатолоче и постану Хрвати, страдали су исто као и Срби који на то нису пристајали. Када се исчепрка све из кратке хрватске повијеснице, установи се да готово сви познати Хрвати, што по добру, што по злу, уопште нису Хрвати. Да су Хрвати необјашњивом спретношћу успевали да гутају и трпају у свој национални корпус, не само масе Срба, већ и припаднике других народа: Немце, Аустријанце, Чехе, Словаке, Јевреје. А што је најневероватније управо су ти странци постајали највећи национал-шовинисти, многи чак и злочинци у име хрватства, које уопште није део њиховог етничког и историјског наслеђа. Како им то успева? Упадљиво указује на путоказ чињеница, да су сви ти људи постајали острашћени хрватски шовинисти, примајући католичку веру и школујући се по католичким школама. Исти програм је свима, на исти начин, испирао мозак и усађивао мржњу, без обзира на њихово право порекло.
Скровити самостани, катедрале и бројна католичка семеништа су места у којима су изнедрени хрватски национал-шовинизам и србофобија. Један од највећих антисрпских тровача и отаца хрватске нације, Анте Старчевић, са 18 година, отишао је на преваспитавање у једно католичко семениште у Сењу. После је студирао теологију, а идентичан пут школовања, прошао је и његов блиски сарадник, Еуген Кватерник. Римокатоличко семениште па студије теологије. Штросмајер је био католички бискуп исто као и чувени по великом злу, Степинац. Алојзије Степинац (1898.- 1964.) је 1917. био добровољац у српским редовима, као аустријски шпијун, на Солунском фронту. После рата је постао католички свештеник, а 1937. надбискуп у Загребу. Већ током међуратног периода је ширио верску нетолеранцију и посебно мржњу према православним Србима, са нескривеним тежњама, да се цели Балкан покатоличи. У свом дневнику 1934. је записао: „ Да је већа слобода и довољно радника, Србија би била за 20 година католичка“. Сву слободу за своја деловања добио је када је Хитлер окупирао Југославију и када је створена НДХ, а Срби присилно са камом под вратом превођени у католичанство. Многа антисрпска, великохрватска размишљања и ставови, забележени су и сачувани у његовом дневнику, писмима...Чим је створена нацистичка НДХ (постојала 4 године под Хитлером), Степинац ју је поздравио надбискупском окружницом, речима: „ Римокатолички пастири у Хрватској се придружују народном весељу и заносу, пуни дубоког ганућа и топле захвалности Божијем Величанству“. Наш хришћански Бог мира, слоге и љубави, никако није у складу са крволочјем усташтва, нацизма, Хитлера и НДХ.

То је само делић великог лицемерја, којим је окружен српски народ у канџама језуитизма. Свим свештеницима Степинац је наредио да служе Te Deum, службу захвалности за стварање нацистичке државе НДХ. „Крижарска братства“ су редови, нарочито активних римокатоличких верника, код свих народа, који су били део Трећег Рајха. Многи од њих, били су међу највећим усташким крволоцима. Они су деловали под директном управом Степинца и његовим благословом у краљевини Југославији и НДХ. У њиховом листу Недјеља, 27. априла 1941. писало је: „ Војска Адолфа Хитлера, вође њемачког народа, била је најсвечаније дочекана у хрватским крајевима...Да живи поглавник др. Анте Павелић“. Римски папа, Пио 12. је послао свог легата Рамира Марконеа, као повереника, за односе са Павелићевим режимом. Исти папа, одмах је надбискупа Степинца, који се посебно истицао нацистичким и антисрпским ставовима и активностима, поставио и за војног викара, хрватско усташко домобранске војске. Степинац је у НДХ имао свештеничке, војне и политичке функције, на највишем нивоу. Као један од најважнијих људи и предводника крваве ендехазије, био је у чврстој спрези са Ватиканом, фашистичким, нацистичким и усташким вођама. Најчешће је виђан и фотографисан са командантом нацистичких окупационих снага у Југославији, генералом Роатом, усташким фелдмаршалом Славком Кватерником и командатом Немачке, задуженим за Хрватску
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 22.02.2015. 13:34
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 25.
Лола Лола

Папа Пио 12. је један од најзаслужнијих људи за долазак Хитлера на власт, тако што је подстицао све католичке вође, католичку партију, да утичу масовно на немачки народ, да подржи Фирера. После Првог светског рата, повезао је католичку Цркву са италијанским, немачким и шпанским фашизмом, исто се покушало и у Британији, а фашисте и нацисте је после рата, заклањао и склањао од суда и заслужене казне, повезујући их са САД. Нацизам и фашизам су настали као програми странака, ствараних од крижара, католика, често под управом римокатоличког клера, у време када Ватикан више није имао подршку народа, нити држава. Француска, Италија, Немачка, са републичким уређењем, коначно су дочекале дан, да збаце папски јарам и патронат. Становништво Шпаније је било огорчено својим срамним положајем, великим сиромаштвом, док су се римокатолички свештеници, црква са својим племством, око њих купали у злату, драгом камењу. Зато је Шпанији наметнут грађански рат, фашизам и клерикални свирепи режим Франка, који доводи на престо Хуана, директно подређеног језуитском генералу Црном папи, у редовима Малтешких витезова.

Успон и ширење фашизма, нацизма, значили су успон и ширење католичанства, обнављања, јачања и наметања папске власти и тамо, где је раније никада није било. И ако је готово сво становништво Немачке било покатоличено и понемчено, није више хтело папски деспотизам да трпи. Већину становника Немачке, већ су чинили протестанти, који су желели сами да граде своју будућност, уређују своје друштво, располажу својим финансијама, без римског туторства. Зато су добили Хитлера, по чијем доласку на власт је одмах потписан конкордат са Ватиканом. Фашизам и нацизам су се преко клерика ширили католичким земљама, а преко агентуре, чак и у неким православним, попут Бугарске и Румуније, стасавале под немачким господарима и политиком, утканом у саме темеље државе и образовање. Британијом су марширали нацисти и покушавали да од ње створе другу Хитлерову Немачку али већина протестантског народа то није дизволила. Холандија је врло подељена била, са преко 50.000 добровољаца у Хитлеровој војсци, до самог краја рата. Непослушни Италијани су добили Мусолинија и црнокошуљаше. Све ове покрете су створили и водили људи најблискији Ватикану, попут хрватских Степинца и Павелића и највећи римокатолички фанатици. Под Мусолинијем Италија, која више није признавала туторство Рима, ствара државу Ватикан 1929. године, уз подршку свих држава са нацистичко-фашистичким режимима.

Врх Вермархта поштовао је и старе култове из предхришћанског времена, из јудаизма, јер њега и јесу чинили добрим делом, јеврејски конвертити. То данас Ватикан користи, не би ли Трећи Рајх, што више удаљио од себе и преко својих клерика, што више ољагао генерално све Јевреје. Авај, сувише је доказа, који показују чврсту спрегу и заједничко планирање, деловање на терену. Свим средствима Ватикан данас покушава да заташка своју велику улогу у овим нељудским програмима и крвавим догађањима, које су проузроковали. Клерикална нацистичка Независна држава Хрватска је 1941. године, одмах по оснивању, донела закон о покрштавању Срба, по сваку цену. Хрватски бискупи, свештеници, су се са Степинцем на челу разлетели уз кољаче да испуне ватикански, преточен у хрватски сан- „ нож или криж“. Многи фратри су лично предводили усташке чете и сами чинећи злочине и крвавећи руке српском крвљу. Папски легат је имао задатак да шаље редовне извештаје из НДХ у Ватикан. Ватикан је добро знао, шта се дешава у тој нацистичко-хрватској творевини, која је за рад циља стварања католичке државе Хрватске, постала једна од највећих творница смрти у Европи. Степинац је са још 11 свештеника римокатоличке Цркве, језуита, ушао у Хрватски Сабор. Степинац је прожимао наци-усташки покрет као и комплетно римокатоличко свештенство у НДХ, од врха до дна. Масовни покољи су благосиљани, а пред свештеничким католичким поглаваром се зарицало на убијање, покрштавање и прогон Срба. Чак су узели древну српску православну крилатицу: За крст часни и слободу златну. Заклињали су се по старом српском обичају, са три подигнута прста, симболом Светог Тројства. Касније је код Хрвата- покатоличених Срба, тај обичај избачен, да не би сведочио о српском пореклу и старој вери.

Степинац и усташе су до његове смрти били у чврстој вези. Хрватски нацисти су од католичког свештенства сакривани на Капитолу, где је складиштено и велико благо опљачкано од њихових жртава. Одатле су католичким тајним каналима, извлачени и одвођени на сигурно, у Аустрију, Немачку и преко океана. Од тих нациста, њихове деце ван Југославије, у Европи, Аустралији, САД, стварано је јако усташко упориште, које је у спрези са владајућом хрватском партијом ХДЗ, Ватиканом и немачком тајном службом, започело рат у Југославији 1991. године и створило данашњу хрватску државу, користећи идентичне методе као и током Другог светског рата.
Naslov: Odg: ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА
Poruka od: Max 23.02.2015. 09:56
ИСТОРИЈСКА ПЉАЧКА 26.
Лола Лола

Када је на крају Другог светског рата, поглавник државе коју је створио Хитлер са хрватским домољубима, на делу територије Југославије- НДХ, Анте Павелић побегао из Југославије, римокатолички великодостојник Степинац је руководио хрватским нацистима- усташама и упућивао католичке свештенике да им свуда излазе у сусрет и да им у свему помажу. Лично је предводио насилно покрштавање 240.000 Срба. Ватикан је 1998. усташког злочинца и једног од првих људи нацистичке НДХ, који је имао у својим рукама командне полуге, а самим тим и велику одговорност, Алојзија Степинца, прогласио за „блаженог“ католичко-хрватског свеца. И то одмах, након поновљеног злочина и етничког чишћења становништва у Хрватској, да би се створила, католичка држава, на територији у којој су православни не тако давно, били већина. Ваљда је то награда за сав хрватски „труд“ и српске жртве, положене на праг Ватикана. Да би своју крваву срамотну политику и бруку сакрили, данас удружени Хрвати и Ватикан, перу лик и дело крвавог католичко-хрватског надбискупа Степинца, бројним лажима и фалсификатима, представљајући га чак као „доброчинитеља“. Зар више ишта може да се догоди што би изазвало чуђење? Данашњи папа Рацингер и сам је био у редовима Хитлерове омладине, нациста.

Оснивач система логора смрти Јасеновац, Вјекослав Макс Лубурић, завршио је католичку гимназију. Први управник Јасеновца, био је католички свештеник Мирослав Филиповић. Следећа два управника Јасеновца били су Љубо Милош и Андрија Артуковић, који су прво образовање стекли у фрањевачким гимназијама. Артуковић је наставио школовање, студирајући у католичком самостану, на Широком Бријегу. Православље у Србији нема такве школе, као што их имају католичанство и ислам, широм света. Православци расту и школују се у грађанском духу у државним школама, које похађају припадници различитих народа и вероисповести. Верску школу, након завршеног основног грађанског образовања, похађају само они који се опредељују за Богословију и свештенички позив. Тамо се заиста учи теологија, изучава хрушћанска вера и њена човекољубачка филозофија. Ту се нико не бави негативним односом према другим вероисповестима, народима, а камоли да постоје освајачки планови и мржња, који се полазницима гурају у главу. Предмет веронаука је током комунизма био избачен из југословенских школа. Срби су расли искључиво на комунистичкој и прокатоличкој пропаганди, а католици и муслимани су се школовали по њиховим верско-политичким програмима, по џамијама, семеништима, па чак и по кућама. Тек недавно у српске школе је враћена веронаука, као изборни предмет. Кроз веронауку се српској деци не испира мозак и не усађује мржња, већ преносе основе хришћанства, које их уче љубави и милосрђу према свим људима.