Zanimljivosti > Pogled na istoriju Srbije

Tajna neznanog junaka

(1/3) > >>

Konstantin:
Junak, al` bez srca!

Piše: Zoran Nikolić

Godine 1938. izgrađen je mauzolej posvećen Neznanom junaku na Avali. Običaj odavanja pošte na ovakav način nije bio originalno srpski. Mi smo pratili trend koji je već postojao u Parizu i Pragu... Od onog vremena su i Francuzi, upravo pod Trijumfalnom kapijom, mogli da se poklone senima anonimnog borca koji je svojom žrtvom simbolično podsećao na sve one koji su pali tokom Velikog rata (tako je u ono doba nazivan Prvi svetski rat, dok ni u najgorim slutnjama nije bilo naznaka da će tek tri decenije kasnije izbiti i njegov „naslednik“).

Konstantin:
SASTRUGAN NATPIS

Naš heroj nastradao je od austrougraske haubice 1915. godine, pri vrhu Avale, gde je i prvobitno sahranjen. Sudbina mu ni mrtvom nije dala mira, pa je prvo bio ukopan u humci koju je napravio krater od granate koja ga je i ubila. Nekoliko godina posle rata, iznad njega je stajala samo krstača da bi 1924. godine bio postavljen prvi spomenik, a mauzolej, gde danas počiva, sagrađen je u periodu od 1934. do 1938. godine. Velike radove nadgledao je Ivan Meštrović, po projektu koji je sam osmislio, a kamen temeljac podigao je lično kralj Aleksandar Karađorđević. Štaviše, na monumentu je pisalo: „Aleksandar, kralj Jugoslavije, neznanom junaku“. Dabome da ovakav natpis nije bio prijemčiv komunistima koji su ga „proverenim“ metodama prosto sastrugali posle dolaska na vlast, a spomenik je ostao da služi kao elitno državno ceremonijalno mesto.

Nisu nas politički okviri vratili u razmišljanje o tome ko zaista počiva na vrhu Avale, već posledica nekih novinskih napisa koji su kolali proteklih godina, u kojima je postojala hitpoteza da je neznani junak - musliman. Poučeni činjenicom da u novinama mogu da postoje različita nagađanja, a da je njhovu istinitost ponekad izlišno i komentarisati, pogotovo onda kad postoje i političke i propagandne ambicije, poželeli smo da se vratimo u prošlost u kojoj je nesrećnik živeo, odnosno u decenije posle njegove smrti.

Konstantin:
SITAN I NEŽAN

Šta se danas pouzdano može reći o identitetu i sudbini tog čoveka? Umesto savremenih nagađanja i „proverenih izvora“ koje su moderni novinari uveli, sistematski preturajući po internetu, vratili smo se u „pravu“ prašinu koju skrivaju novinarski arhivi. Nekada su novine imale možda i više srca, jer nije bilo modernih pomagala i „prečica“, već su reporteri morali lično da se sunovrate na teren i tamo se suoče sa istinom, ma kakva ona bila.

Nimalo slučajno, mi smo „zaronili“ u list Vreme, koji je izlazio između dva rata i bio jedna od najčitanijih novina onog doba. Tadašnji izveštači bili su prisutni kad je došlo vreme da posmrtni ostaci neznanog junaka budu premešteni iz starog groba i postavljeni u mauzolej. I oni se prvo poklanjaju časti i viteštvu koje je onda vladalo, jer je iznad pokojnika bio natpis na nemačkom da tu „počiva nepoznati srpski vojnik.“

„Gore, ispod starog avalskog grada, (misli se na Žrnov koji je uklonjen eksplozivom sa vrha planine ostavljajući prostor spomeniku) čobani su odavno kitili cvećem bezimeni grob“, beleže tadašnji reporteri. „Bezimeni srpski vojnik bio je sitan čovek, skoro nežan. Niko mu nije video žive oči, ni živo telo, ali meštani Belog potoka sećaju se kad je poginuo, mlad, u srpskoj uniformi.“

Uvodeći nas u priču o Neznanom junaku, potpisnik teksta Ante Matekalo objašnjava da grobnica nikada nije ni kopana. Pod jednom avalskom osmatračnicom pala je granata i našla svoj „plen“ u odredu koji se povlačio. Na tom mestu poginuo je i ovaj vojnik, mlad, tek ubačen u stroj.

Kako se to moglo znati? Iskusni novinar našao je Svetozara Vićentijevića, prekaljenog ratnika koji je prvi pronašao grob na Avali. Ovaj čovek je poneo iz okončanog vojevanja čak 12 odličja, njegovo iskustvo bilo je neizmerno, a pri tom je bio i predsednik belopotočke opštine.

Konstantin:
COKULE VEZANE ŽICOM

Znam pouzdano da je bio iz Sedmog puka Drugog bataljona Dunavske divizije – govorio je Vićentijević za Vreme. - Dok su svi stariji vojnici imali oko vrata amajliju na kojoj su ubeležene vojničke oznake i pukovska obeležja, mlađi, koji su dolazili da popune čete umirali su bezimeni. Posle rata brojne majke, očevi i rođaci tumarali su Avalom između grobova tražeći najmilije.

Tako su mnogi olakšali svoj bol, makar potajno verujući da je baš ispod tog, nepoznatog groba, sahranjen neko njima toliko drag...

Na Avali je u ono vreme ostala samo čobanska priča, jer su oni videli kad ga je neprijatelj sahranjivao, a govoraše da je bio „mlad i lep“ čovek.

Preciznost je, ipak, važnija od predanja, pa ostaje istorijska činjenica da je 23. novembra 1921. godine odlučeno da se komisijski pregleda grob ovog vojnika.
- Nije trebalo dugo kopati – beleži Matekalo. - Prvo su se ukazali delovi granate. Hiljade ovakvih granata padalo je na srpsku vojsku. Težina – 10,3 kilograma. Ali, ova je ležala kao jastuk na grobu Neznanoga. Lobanja se odmarala na čeliku.

Na čelu takozvane Tehničke policije koja je obavljala uviđaj, bio je izvesni gospodin Andonović. On nije pronašao amajliju pod lobanjom, koja je bila „sitna, kao u dečaka“, već samo rasutu ratnikovu municiju.

Posebno potresan deo priče je onaj na kojem su očevici shvatili da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnikov raznesen granatom, pa je zabeležena i reakcija jednog od Belopotočana koji je prisustvovao ovom nesvakidašnjem, tužnom skupu: „Ovom ratniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani!“

Ono je ostalo razneto negde na Avali...

Pretražen je svaki deo umrlog vojnika, ali Komisija nije mogla da utvrdi njegov identitet. Kostur je, zabeležili su, bio tanak i sitniji, kao u dečaka. Prsti su držali municiju, kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine. Opasač je obavijao struk kojega više nije bilo, a kaiševi (uprtači) padali su preko desnog ramena. Na dnu grobnice nalazile su se cokule, a one nisu mogle da budu ničije nego srpske...

Teške cokule pretvarale su noge u žive rane, a vezivane su ponekad, baš kao i u ovom slučaju, telegrafskom žicom. Ratne 1915. godine bilo je i takvih veza, a kad su članovi Komisije pronašli cokule, odagnana je i poslednja sumnja da je Neznani bio – srpski vojnik.

Konstantin:
NUŠIĆ BIO PROTIV

Upleten u kostur, pronađen je novčanik sa tri stara srpska dvodinarca sa likom kralja Petra i jedan groš. Tu je bilo i jedno parče hartije, zbog kojeg su nastala mnoga predanja i legende, jer je to, navodno pismo upućeno najdražima. Međutim, gospodin Andonović je, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč, a hartija je formatom čak podsećala na jednu od novčanica onog doba.

U starom, dobrom, srpskom maniru, često su se javljali oni koji su ga poznavali: eto to je sigurno Bora iz Beograda, nije nego Todor iz Bitolja, i sve tako, svi su bili željni da ga nekako prisvoje i budu bar malo ponosni na to što je njihov...

Selidba na najviši vrh Avale obavljena je 1938. godine pošto je prvobitno srušen srednjovekovni grad Žrnov, da bi na njegovom mestu nikao Meštrovićev mauzolej. Stvari pronađene u grobu preseljene su u Vojni muzej, a kosti počivaju ispod jednog od najpoznatijih beogradskih spomenika. Ostalo je zabeleženo da ni „ova stvar“ baš nije prošla glatko u javnosti, a da se bard srpskog teatra Branislav Nušić burno protivio ideji da Neznani počiva na Avali, tako daleko od Beograđana, na koju se „sklanjaju samo dobrostojeći ljudi koji imaju automobile, odvodeći tamo ljubavnice“... Ne lezi vraže, možda je stari lisac imao pravo... Biće da se mnogo toga do danas nije promenilo.

Njegov predlog bio je da se kosti Neznanog sahrane u centru Beograda, na današnjem Trgu Republike, na mestu gde se sada nalazi popularni „Staklenac“. Eto ironije, tamo danas stoji spomenik, ali posvećen upravo – Nušiću.

Uostalom, mauzolej je napravio poznati mason Ivan Meštrović, kamen temeljac položio kralj Aleksandar držeći srebrni čekić u ruci, što je bio znak da je i on član Reda Slobodnih zidara, na velikom Masonskom kongresu 1926. godine u Beogradu svi delegati slikali su se baš na vrhu Avale...
Ali, to je neka druga priča...

Simoblika ili ne, tek naš Neznani junak ostade kao simbol i onima koji znaju šta predstavljaju znaci masonerije, ali i onima kojima je svetinja isključivo sećanje na Prvi svetski rat i genocidne žrtve koje su tada Srbi podneli. Oni nisu znali za bilo kakve simbole, išli su da ginu za kralja, otadžbinu, porodicu i čast.
Ali i to je neka druga priča...

Na Avali je ostao skelet, ali bez srca. Možda neko shvati celu priču metaforično, možda je uporedi sa počivšom državom počivšeg kralja i onih koji su je od njega preoteli. Možda... Sudbina je htela da ga sahrane bez srca, kao da ga je on sam, tako skrivenog identiteta, zaveštao nekome posebnom, samo njemu dragom i znanom...

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju