7. Завјештање државе

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

8. Завјештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема…

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

9. Завјештање књиге и писма

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

10. Завјештање пјесме и свирке

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

11. Завјештање крсне славе

Славите, чеда моја српску крсну славу на многаја љета и у вијекове вјекова.

Знајте да само ми Србљи крсну славу имамо и да се по томе препознајемо.

Имајте вазда у своме дому свога свеца, заступника пред Свевишњим Господом Богом. Нека увијек у вијекове одјекује наш славски поздрав: Сретна ти крсна слава домаћине.

Ти, Србине домаћине, о празницима одлазиш у цркву својим свецима и свештеницима. На твоју крсну славу твоји свеци и свештеници долазе у твој дом, теби и свима твојима. Кућа ти тада постаје црква, твој мали Божији храм, у коме чинодејствујеш као патријарх и слаужиш званице као цар.

На крсну славу твој дом, слављениче, има све што има црква: икону, свијећу, кандило и тамјан из кадилнице. И свештеника чинодејствујеућег имаш.

Крсна слава је, сине Србине, сабор свих укућана твојих, јако нињешних и живих, тако и оних бивших и почивших, који су прије тебе исту славу славили.

Твоја је слава чин свети, кућни и племенски. Она ти је задружно саборно састајалиште са самим собом и са својима, са Богом и са свецима, око домаћега хљеба и огњишта, између кућног темеља и сљемена.

На слави сједе с тобом пријатељи и рођаци, преци и свеци.

Остави мјеста за столом и за своје још нерођене потомке, нека имају гдје сјести када дођу. Ти домаћине, буди у средини, између предака и потомака својих, а изнад вас  свију нека се свеци вију и Божији угодници.

Једном годишње, на твоју и своју славу, слављениче,  свеци силазе с неба да с тобом и твојим гостима посједе и попричају, да запоје  и да се напоје, па опет оду  на на своје небеске путање и своје небеске послове. Гдје дођу овога љета, долазе многаја љета, гдје године ове, ту и године друге,  на године дуге, док је нас Србаља на земљи и наших светаца на небу.

На слави уз нас за трпезом јеванђелисти и апостоли сједе, и спавају под нашим кровом  пророци и мученици, и поју с нама земљи и небесима ангели и архангели, стражу држе  с нама на нашем прагу и на нашим међама стратилати, Христови свети ратници.

Не дај, слављениче,  да ти лукави хуле на славу да ти је слава безбожничка и претхристијанска. Ја ти јемчим да ти је слава  и христијанска и претхристијанска, Божија и староставна, од наших србљанских времена староставних и од светих времена христијанских.

Наши су видовњаци и народни пророци и прије Христа били претече Христовог доласка на земљу као што је био Јован Претеча.

И ми смо од наших староставних христовидаца услишали вијест о  доласку Господа нашега Исуса Христа као што је јудејски народ  услишио од својих пророка.

Све што знадоше и казаше  свети старозавјетни пророци, знадоше и  дојавише нама наши свети староставни пророци и видовњаци.

Моћ прорицања Бог је подијелио једнако свима народима. Господ наш није дошао да се објави  само у Палеситни и само Јудејцима и Палестинцима, него је дошао свима земљама и свима  народима које је створио.

Тако и наш народ изађе из руке Божије, пред сина његовог, са својим језиком и својим обичајима. И прими нас Господ у царствије своје онакве какве нас је сатворио.

Пазите, чеда моја мила, да се наша славска свијећа никада не угаси, јер у њој свијетли сјај душа наших. Нека Срби вазда славе своју крсну славу у вијеке вјеков, да вазда све наше буде и остане по закону Божијем и обичају српскоме.

Сретна ти слава, сине Србине, и сад и увијек и у вијекове вјекова, амин.

12. Завјештање икона

Почитуј, чедо моје, икону и иконописца, јако же свјатоје сочиненије и свјатаго сочинитеља. У икони  све силе небесне торжествују и чинодејствују. У њима има Бога сведржитеља неба и земље и Матере Божије Путоводитељнице и Шире од небес, и aрхангела има, војевода ангелских чета, с ерафима и херувима, свих свјатих небесника, земаљских подвижника и мученика.

Похвалу дајте, чедо моје, и стаблу у гори. Љубите, чедо моје, и дрво на којем је икона изображена. Захвалите у гори церићу и бријесту. Изреците хвалу липи и јасики у долу, поклоните се трешњи и ораху на рубу села, који из земље извлаче стабла к небу и носе у свом деблу даску за сто и ложницу, здјелицу  и жличицу, преслицу и колијевчицу и дашчицу за иконицу. Хвала нека је сјекири и дрвосјечи, тесару, резбару и дрворесцу.

Хвала златарима и драгуљарима. Хвала на њиховом рукодејанију, онима који окивају икону сребром и златом и драгим камењем, који утискују ахат и смарагд, порфир и рубин, дарован руком часних приложника, гријешних самодржаца руских и бољара, ромејских царева и великаша и српских велможа и жупана.

Хвалите, чедо моје, и сам оквир иконе, био он од сувог дрвета или од сувог злата, јер је оквир прозор у небо, отворено окно, кроз које се прозиру небеса и небеско насеље.

Учините хвалу оку и руци иконописца. Чедо моје, иконописац има  творитељну  моћ, дату од Господа. Створен  по обличју Божијем, он сам на икони изображава Госпoда по образу человјеческом.

Икона јесте мјесто додира руке Господње са руком человјеческом. Живописцу хвала и иконописцу, који из земље и биља, из дуге са неба, вади и мијеси боје  на дасци и живопише лица и  обличја светитељска. Оку и руци нека је хвала, који у плитку колијевку дашчице полажу у боје свето лице и тијело Господње.

Иконописац зна како се четком скида колут злата са сунца и меће око главе светитеља, како се искра сјаја са звијезда премјешта у очи њихове, како се прамење сјене удијева у племените  боре лица њиховог. У мисли њихове полаже висину неба и дубину мора, а у бол бљесак муње и мрак ноћи. Помолите  се за красоту боја из руја и зелени лишћа у шуми. Молите за кап зноја са чела и кап крви из жила за пурпур рана, за једну  сузу и једну капљицу росе, кап жуманцета из љуске и капљу уља  из маслине, за капљу сунца на врху  четке  и пера.  За плаву капљицу неба помолите се, за смарагд у капљи мора и  рубин у капљи вина.

Иконописац  је, чедо моје, дивни кројач златотканих одежда и хаља на иконама. Маказама својих црта он на икони кроји рухо од танке свиле и наборе у чоји. Иглама својих пера краси златом везени епитрахиљ, огртач, плашт и хаљу. Полаже четком химатион преко хитона, тка бојама торжествени орнат, омофор, траку, недужно јагње преко рамена. Одијева пресвета  тијела у дуге стихаре, које на икони носе свеци, ђакони и чтеци. У пурпурним наборима обавија црвеним омофором благословено раме Богородице и на чело јој својом руком меће небеску звијезду.

Икона се слуша као молитва. Када замукне пој и нестану све  ријечи, приђи тишини иконе. Икона јесте молитва без ријечи и појaња.

А онда, чедо моје, клекни пред икону  као пред лице Господње, очи у очи, лицем у лице и тијелом наспрам тијела. Угледаћеш Господа својим очима и он ће тебе видјети. Икона јесте твој свети сусрет  са  Господом. У самоћи она је твоје гледање са Богом. И твој  додир са  лицем и тијелом његовим.

Приђи икони, приђи и прекрсти се, клекни и помоли се икони. Целивај лице Господа Бога својега. Дозивао  си га и он те зове. Ево,  дошао си Господу и он је сишао у икону к теби. Остани с њим у  икони и  он никада неће са иконе отићи од тебе. Биће увијек с тобом и у твојим очима, и у души твојој.

Икона у храму твоме, икона у дому твоме, икона у руци твојој а ти у руци Божијој. Икона у очима твојим и ти у оку Божијем. Икона је твоја мучалница, моленије без ријечи и поја.

И ја сам, Сава, возљубљени  сине мој, штовао иконе у читавом животу својему. Икона пресвете Богоородице вазда је са мном била. Ишла је са мном у опходе и походе, у  војне и на мирења. На врху јарбола  рипиде носили су је моји копљаници у бојеве. Много је бојева  видјела, много побједа и пораза мојих. Моји љути полкови клечали су пред њом и молили је за побједу и праштање, за побједнике и побијеђене. А сада дајем  ти, чедо моје мило,  посљедњи завјет свој.

Чедо моје рођено,  када  дође час мога  одласка, учини ми љубов,положи ме на расу,која јест за погреб мој,како ми је у гробу лежати. Принеси ми пресвету Богородицу, јербо такво имам завјетовање да пред њом испустим дух мој. И положи камик под главу моју, да ту лежим дондеже док ме Господ не посјети и узме одавде.

А  ви, чеда моја рођена, останите с Богом и са иконама, јакоже и  они с вама, и ниње, и присно, и у вијекове  вијекова, амин.

13. Завјештање имена српских

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

. . .
Напомена : Овај дивни текст је дело књижевника Милета Медића. Није у питању историјска грађа, нити аутентичан текст Стефана Немање како се обично мисли и како се текст стално преноси по форумима и блоговима на интернету. У питању је савремени књижевни есеј.