Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Tragom poznate istorijske fotografije  (Pročitano 1496 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Tragom poznate istorijske fotografije
« poslato: 03.06.2014. 15:49 »
Život ispod vešala

Dugo se nije znalo ko je, 22. maja 1942. godine, na trgu u Valjevu snimio neustrašivog Stipana-Stevana Filipovića kako uzdignutih ruku prkosi neprijatelju. Zna se da je donedavno ta fotografija bila deo svih istorijskih čitanki kod nas i da su mnogi hodočastili do spomenika heroju, šetali ulicama koje su nosile njegovo ime i pohađali škole ili radili u preduzećima pored čijih ulaznih vrata je stajala tabla s njegovim imenom...

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Dolazak na stratište

Kad je krajem marta 1942. godine čula da joj je brat iz zatvora Gestapoa u Beogradu prebačen u valjevsku Apsanu, sestra Jelica-Seka pohitala je iz Kragujevca. O tom susretu ovako je kasnije pisala:

„Ušla sam u zatvorski krug kada je iz jednog kazana deljen ručak. Gledala sam okolo da ga vidim. Ubrzo su mi stražari rekli da uđem u hodnik i da ga tu sačekam. Ugledala sam ga na vratima ćelije broj 3.  Dvojica drugova su ga pridržavala da ne padne. Rekli su mi da je ležao na podu i da ne može da stoji. Na njemu je bila iscepana košulja i rasparane suknene pantalone. Kada me je ugledao, naglo se uspravio.  Očigledno je želeo da na mene ostavi što bolji utisak. Bio je isprebijan ali ponosan. Zagrlio me je, a ja nisam mogla da zaustavim suze.

— Nemoj plakati, Seko. Sve će se dobro završiti — tešio me je. Seli smo na klupu u hodniku. Imala sam toliko toga da ga pitam, da mu kažem, ali nisam znala odakle da počnem. Pitao me je zašto nosim crninu.

— Onako. Nisam imala šta drugo da stavim na glavu... žene mi dale...

Ustezala sam se, sagla glavu i kroz plač mu rekla da je Šimun streljan.

— Kada?

—U oktobru. Nemci su pola Kragujevca pobili, najviše đaka.

Streljali su ih u Šumaricama. Nemci su pitali ko je Hrvat da se javi. Njih su puštali. Šimun nije hteo da se javi. Nije želeo da se izvuče a mogao je.

— Ne smeš plakati, Jelice. Moraš se ponositi bratom Šimunom — rekao mi je i dodao: — On je herojski poginuo a za herojima se ne plače.

Raspitivao se za Nikolu, našeg brata, koji je otišao u partizane i za najmlađeg Dragu koji je jedino sa mnom u kući. Moj pogled se zadržao na njegovoj krvavoj košulji.

— Ostavi to, tako mora da bude. Nisam ni prvi ni poslednji s krvavom košuljom.

Pokušao je da me uteši i zagrlio me natečenom rukom. Ja sam neprestano plakala. Primetila sam da stalno krije ruke. Kroz suze sam ga pitala zašto krije ruke. Kad je zavrnuo rukave, ruke su mu bile u ranama, gnojave i zavijene u prljave zavoje od iscepane košulje.

— Tukli su te, Bato?

Izbegavao je direktan odgovor i skretao razgovor na drugu stranu.

— Nemoj, Seko, plakati! Nema borbe bez krvi i smrti...

Dva meseca kasnije, 22. maja 1942. godine, dvadesetšestogodišnji Stipan–Stevan–Steva (Kolubarac) Filipović obešen je na trgu u Valjevu, samo nekoliko metara dalje od mesta gde su, početkom 1804. godine, posečeni knezovi Ilija Birčanin i Aleksa Nenadović, najviđeniji organizatori Prvog srpskog ustanka. Fotografija kako uzdignutih ruku, prkoseći zlu i smrti, stoji ispod vešala obišla je svet i ušla u legendu kao svojevrstan simbol otpora fašizmu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na osnovu poznate fotografije na brdu iznad Valjeva podignut je spomenik

O toj fotografiji, zapravo o potrazi za njenim istinskim autorom, zanimljivu knjigu posle dužeg istraživanja napisali su Mirjana Belić-Koročkin-Davidović i Radivoje Davidović i naslovili je „Stevan Filipović, istina o istorijskoj fotografiji”. Sve što je u ovom tekstu rezultat je njihovog dugogodišnjeg samopregornog rada.

Zreo za pogubljenje

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Naredba iz gestapoa: „Obesite ga“

Bio je to toliko važan događaj da je o njemu izvestila i prestonička štampa. Večernji list „Obnova” u broju od 10. januara 1942. godine objavio je veliki tekst pod naslovom „Strahovit poraz ostataka komunističkih bandi na ograncima Ivreka i Cera” u kojem je opisana akcija razbijanja Mačvanskog i Posavsko-tamnavskog partizanskog odreda. U njemu je naveden i spisak zarobljenih partizana, među kojima se nalazilo i ime Stevana Filipovića s kraćim biografskim podacima:

„Metalski radnik, iz Metkovića u Dalmaciji, komandant komunističkog bataljona. Uhvaćen kod sela Milne 23. decembra”.

Raspisao se i najtiražniji okupacioni list „Novo vreme”. U tekstu svog dopisnika iz Šapca (inicijali M. B) pod naslovom „Očišćena Mačva” kaže se da je „ogromna većina krivaca za pogibiju mnogih nevinih pohvatana ili pobijena. Među njima se nalazi veliki broj intelektualaca koji su na najbezobrazniji način vršili nasilno odvođenje naših mirnih seljaka...”. Na spisku iz grupe uhvaćenih bio je i Stevan Filipović koga je autor teksta ovako opisao:

„Steva Filipović, zvani Kolubarac, Hrvat iz Opuzena kraj Metkovića, metalostrugarski radnik i kao takav jedan od vođa komunističkog pokreta kod nas. Inteligentan, uspeo da se progura do najviših mesta u odredu”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Čitanje presude pre izvršenja kazne

Nakon velike i surove nemačke ofanzive na područje Mačve, partizanski odredi su razbijeni i, mahom, raspušteni. Pojedinci u manjim grupama pokušali su da se probiju kroz obruč i stignu do glavnina partizanskih jedinica tamo iza Zlatibora prema Bosni. Trojica, sa Stevom Filipovićem, nabasali su na kuću gde su se nalazili četnici. Neko od njih je prepoznao komandanta bataljona i on se ubrzo našao u šabačkom logoru. Sledio je zatvor u Valjevu iz koga je Gestapou u Beogradu upućen dopis sledeće sadržine:

„U ovdašnjem zatvoru nalazi se Steva Filipović, partizanski komandant bataljona, uhvaćen 23. decembra 1942. Molim za obaveštenje da li je poželjno sprovođenje ovog lica vašoj ustanovi. Prilažem dosadašnje zapisnike o saslušavanju”.

„Odmah po prijemu pisma šef antikomunističkog odseka SS-kapetan Erih Vineke je u sedištu Gestapoa, u zgradi bivšeg Ratničkog doma, 27. januara na kraju naredbe plavom mastiljavom olovkom zabeležio:

„Narediti sprovođenje, inače, zreo za pogubljenje”.

U ćebetu u novi zatvor

Mašinerija Gestapoa stupila je u akciju. Službenici kartoteke popunili su karton na ime Steve Filipovića, a pošto u beogradskoj policiji o njemu nisu imali podatke, upisano je samo: „Bataljonski partizanski komandant”. Arhiva je otvorila novi dosije F-102.

Uhapšenik je podvrgnut užasnom mučenju. S obzirom na to da je islednicima govorio samo ono što su i sami znali, mučen je žeđu, svirepo batinan i zatvaran u samicu. Sredinom marta je u njegovom dosijeu, na zelenom formularu, ispisano:

„Predaja Vermahtu radi pogubljenja u Valjevu.”

Bilo je planirano da se u znak odmazde za puč od 27. marta 1941. godine tog dana u Valjevu javno obesi grupa viđenijih zatvorenika, među njima i Stevan Filipović. Odustalo se od njegovog smaknuća jer je zbog zverskog batinanja u beogradskom zatvoru Gestapoa bio u vrlo lošem stanju, takvom da su ga u Valjevo doneli u ćebetu. Nemački lekar je predložio da se pogubljenje odloži.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Telo heroja visilo je na trgu celog dana i noću pokopano na nepznatom mestu

Dvadesetog maja u Valjevo je prispela depeša glavnokomandujućeg generala za Srbiju Paula Badera. U njoj je, pored ostalog, pisalo:

„... Egzekuciju izvršiti u petak 22. 5. 1942. godine pre podne u Valjevu pod komandom Srpske državne straže u prisustvu jednog nemačkog oficira”.

Namerno je izabran petak zato što je to pazarni dan, kada je po običaju najviše sveta u centru grada. Primivši naredbu, okružni načelnik Dragomir Lukić izdao je naređenje Srpskoj državnoj straži da se smrtna kazna izvrši 22. maja u 11 časova.

Smrt nije ništa...

Lokalni dobošar Kosta Ristivojević špartao je od ranog jutra tog 22. maja ulicama Valjeva čitajući tekst „Obaveštenja građanstvu” o predstojećem izvršenju smrtne kazne „nad komunističkim banditom”. Slično je svoje čitateljstvo obaveštavao i već pominjani dnevnik „Novo vreme”. Vešala — dve grede ukopane u zemlju i jedna iznad njih, nalik na fudbalske stative — postavljena su istog jutra.

U deset sati osuđenik je izveden iz ćelije broj 3. Ruke su mu bile vezane lancima i sa svake strane dvojica nemačkih vojnika, rastom viša od njega i na priličnom rastojanju držali su njihove krajeve. Kad je izveden iz zatvorskog dvorišta, predat je desetorici naoružanih srpskih žandarma koji su ga okružili s obe strane. Ugledavši prvu grupu građana na ilici, Stevan Filipović je prvi put okrenuo glavu prema njima i viknuo:

„Živeli narodni oslobodioci! Dole fašisti i izdajnici srpskog naroda...”

Poklici su prekinuti udaranjem kundaka. Oko samih vešala bio je dozvoljen pristup samo zvaničnim licima. Nemci su došli u 10.30 časova s nekoliko tenkova i automobila iz kojih su izišli oficiri.   Na trgu se okupilo tri hiljade ljudi a nadgledali su ih ljotićevci, Pećančevi četnici, policijski agenti, šuc policija (zaštitna policija), gestapovci i nemački vojnici. Osuđenik se, malo-malo, obraćao narodu pozivajući ga na otpor okupatoru:

„Stojite i gledate. Ako budete samo stajali i gledali, neprijatelj će i vas ovako, jednog po jednog, vešati. Smrti se ne plašite. Ona nije ništa. To ćete videti kroz nekoliko trenutaka kad ja budem umirao...”.

Stigli su do vešala i dvojica stražara su mu odvezali ruke i krenuli da stave omču. Stevan je to odbio rečima: „Nemojte, braćo Srbi, vi da vešate! Neka me vešaju Nemci!” Ali, jedan žandarm je bio uporan i Filipović je sam zgrabio omču desnom rukom, stavio je sebi oko vrata i zakoračio na poslednji stepenik ispod vešala. Raširio je ruke visoko i, znajući da po presudi ima pravo na poslednju reč, obratio se okupljenima. (Govor koji je zabeležio očevidac, profesor mesne gimnazije Milivoj D. Mandić, videti u okviru).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Pri kraju govora pritrčao je pukovnik Hofman s otkočenim pištoljem i uperio ga u grudi osuđenika na vešanje. Prišao mu je poručnik Finke preklinjući ga da ne puca jer „crveni bandit mora biti obešen”. Priključio im se još jedan nemački oficir. Osuđenik je zamahnuo nogom da ga udari, ali je trzajem unazad skliznuo s postolja. Omča se zategla.

Stevan Filipović odleteo je u legendu. Ponajvećma zahvaljujući fotografiji. A ko je njen istinski autor?

Slobodankina sloboda

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Faksimil naredbe kojom se Stevan Filipović predaje Vermahtu radi pogubljenja u Valjevu

Fotografija s uzdignutim rukama ispod vešala prvi put kod nas objavljena je na naslovnoj strani „Politike” od 4. novembra 1944. godine. Doneo je nepoznat čovek i odmah zatim nečujno nestao.   Četrdeset godina kasnije ustanovljeno je da ju je doneo Branko Kesler, zubar iz Valjeva, koji ju je – po svoj prilici – našao kod nemačkog potpukovnika Vintera što je kod njega stanovao za vreme rata, sačuvao je i umnožio. Međutim, i dalje se nije znalo ko je fotografiju snimio.

Prva, 'ajde da kažemo i prava, svedočenja o tome ko je autor fotografije krenula su kad je počela da oživljava ideja o podizanju spomenika heroju Filipoviću. S obzirom na to da je prihvaćen predlog vajara Vojina Bakića da se na Vidraku, brdu iznad Valjeva, podigne ogromni spomenik (čija je visina s postamentom bila gotovo 15,5 metara) od belog aluminijuma (varen deo po deo) nalik već legendarnoj fotografiji, krenula su i svakojaka odgonetanja ko je imao smelosti, dabome i veštine, da napravi takav snimak. Neki od takozvanih autora čak su se ponadali da će dobiti i odgovarajuću nadoknadu, posebno nakon podizanja spomenika, svečano otvorenog 1960. godine.

Svedočenja su se nizala, često i nemušta, sve dok se Mirjana Belić-Koročkin-Davidović i Radivoje Davidović nisu poduhvatili nimalo – posebno posle toliko godina – lakog traganja za pravom istinom. I tako su došli do imena Slobodanke Vasić, tada sedamnaestogodišnjeg fotografskog kalfe u radnji „Foto Kosara”. Našli su je skoro pola veka posle događaja na valjevskom trgu i ovako im je, pored ostalog, svedočila:

„Veče uoči vešanja Stevana Filipovića u radnju je ušao jedan dečak koga do tada nisam poznavala. Dao mi je izgužvanu ceduljicu na kojoj je pisalo: Dođi sutra da snimaš vešanje Steve Filipovića. Pozdravlja te tvoj drug”.

Kao i svakog dana, Slobodanka je s fotoaparatom „lajka” izašla na valjevske ulice i uputila se prema Apsani čekajući da izvedu osuđenika. Niko je od obezbeđenja nije sprečavao jer su je svi znali kao „letećeg” fotografa. A ona je to Davidovićima ovako rekla:

„Steva je izveden vezanih ruku. Koračao je ponosno uzdignute glave. U pratnji stražara sproveli su ga do pijace gde se već okupila masa sveta. Ja sam sve vreme škljocala. Kad su ga popeli na šamlicu, prišla sam mu na oko pet metara i, dok je još govorio, načinila desetak snimaka. Među okupljenim narodom nisam primetila nikoga s fotoaparatom. Nakon izvršene presude otrčala sam u radnju, razvila film i uradila fotografije. Stavila sam ih na crtaću tablu u izlogu 'Foto Kosara'.

Svet je odmah počeo da se okuplja. Prolaznici su ulazili i kupovali slike. Kako se radnja nalazila preko puta komande grada Nemci su to primetili. Posle sat-dva u radnju su upali žandarmi s Nemcima i izvršili premetačinu, zaplenivši sve fotografije kao i snimljeni film. Nekoliko dana kasnije sprovedena sam u istražni zatvor.  Ispitivali su me po čijem nalogu sam snimala tog dana. Nakon petnaest dana su me pustili i ja sam nastavila da radim svoj posao. Još neko vreme sam bila u Valjevu a onda sam pobegla u Kraljevo gde sam dočekala oslobođenje.”

*  *   *

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Slobodanka Vasić u to vreme imala je 17 godina i radila kao fotografski kalfa

Da bi utvrdili da je njihova sagovornica istinski autor pomenute fotografije, Davidovići su se obratili na pravu adresu, redovnom profesoru fotografije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Đorđu Odanoviću. On je, pored ostalog, zaključio:

„Po mom mišljenju najmerodavnije je svedočenje Slobodanke Vasić...  Prvi razlog za ovaj moj stav krije se u položaju kamere i uglu snimanja koji je u visini ramena nesrećnog heroja, a znamo da je Stevan bio nizak čovek. Ta visina odgovara visini sedamnaestogodišnje devojke, koliko je tada imala Slobodanka. Drugi razlog je taj što su daljnja svedočenja potekla od strane muškaraca, gde je evidentno da oni ne mogu prihvatiti činjenicu da je jedna devojka bez straha tog sudbonosnog dana napravila ovaj i niz snimaka. Podsećam na veoma važan psihološki momenat koji je u osnovi zbivanja tog majskog dana. Samo je „nevino od saznanja” mlado stvorenje bez životnog iskustva moglo da uperi kameru i fotografiše jedno vešanje, kada nam je poznato da Gestapo nije po službenoj dužnosti obavio taj posao, nego su tek popodne tog dana jurili fotografije i hapsili narod koji ih je kupovao iz izloga radnje u kojoj je Slobodanka radila. Na postojećim fotografijama ovog smaknuća ne vidi se nijedan drugi fotograf, a nemački vojnici kao da su se povukli u drugi plan, kao da se njih to ne tiče, samo se vide srpski žandarmi koji su svoj posao solidno odradili...”.

Ovim bi mogla da se konačno završi rašomonijada ko je autor fotografije heroja koji je i ispod vešala verovao u život. Kao što su uporni Davidovići verovali da istina uvek uspe da nađe svoj drum.

P. Milatović,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

broj: 3173, 2012.