Zanimljivosti > Pogled na istoriju Srbije

Slučaj neustrašivog oficira Mihaila Madžarevića

(1/1)

Miloš21:
Austrougarska komanda je za hvatanje ili ubistvo Madžarevića nudila 50.000 kruna, kao i unapređenje u viši čin

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ovde Petar! – začulo se u telefonskoj slušalici.

— Koji Petar? Prezime!

— Ovde kralj Petar!

— Izvolite, Vaše veličanstvo! – skoči, kao oparen, stade mirno i petama udari jednu o drugu, srpski oficir.

— Za pokazanu i osvedočenu hrabrost prilikom prvog i drugog prelaska preko Save i porobljavanje neprijateljskih vojnika, ja vas pod današnjim danom unapređujem u čin poručnika.

— Hvala, Vaše veličanstvo!

— Tićili mi se takvi junaci u mojoj vojsci – uzvratio je kralj.

— Čuo nas Bog, Vaše veličanstvo!

Ovako je na bojnom polju tekao telefonski razgovor Mihaila Madžarevića, jednog od najhrabrijih i najpožrtvovanijih Valjevaca, najodlikovanijih srpskih ratnika u Velikom ratu. Rođen u Murgašu kod Uba, odrastao u Valjevu, bio je nosilac tri Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrne i Zlatne medalje za hrabrost, Ordena belog orla sa mačevima, Albanske spomenice, francuske Legije časti, engleskog Ratnog krsta. Sa samo 27 godina postao je major Vojske Kraljevine Jugoslavije.

Bio je Madžarević stručnjak za hvatanje neprijateljskih „živih jezika“. Na mačvanskom frontu, maja 1915. godine, saveznici su tražili da srpska vojska, uprkos mrtvim stražama na obe obale, pređe Savu, napadne austrougarske jedinice i olakša pritisak neprijatelja na francuske i ruske vojnike. Za izviđanje položaja Austrougara dobrovoljno se javio mladi pešadijski potporučnik Madžarević. Osmislio je da se iznenadnim prepadima na drugoj strani reke zarobljavaju pripadnici neprijateljskih stražarskih odeljenja, naročito oficiri, kidnapuju i saslušavaju.

Tako je u noći između 8. i 9. maja 1915. godine, sa 16 vojnika u tri čamca prešao Savu kod Vladimiraca, zarobio odeljenje od 20 austrougarskih izviđača sa starešinom i prebacio ih na srpsku stranu. Istragom su dobijeni važni podaci o snagama protivnika. Madžarević je odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima četvrtog reda, a njegovi vojnici Obilićevom medaljom za hrabrost. Slična akcija ponovljena je 22. maja, kada su srpski vojnici zarobili austrougarskog podnarednika, kaplara i sedam redova. Nekoliko dana kasnije, Madžarević sa tridesetak dobrovoljaca kod Prova, nadomak Vladimiraca, zarobljava osmoricu neprijateljskih vojnika, a potom i čitavo austrougarsko odeljenje! Ubrzo je dobio i drugu Karađorđevu zvezdu.

— Tokom borbe na Kajmakčalanu, zaslužio je i treću Karađorđevu zvezdu, kada je u pratnji jednog narednika, sa po dve bombe o pojasu i po jednom u rukama, neutralisao mitraljesko gnezdo Bugara na Kučkovom kamenu, odakle su nanosili velike gubitke našim snagama – kaže Marinko Lugonja iz Udruženja za negovanje tradicije i kulture valjevskog kraja. — Prethodno je u prisustvu prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i francuskog generala Franša Deperea, komandanta Solunskog fronta, Madžarević za tu akciju zatražio dozvolu od vojvode Živojina Mišića. Za taj podvig, Madžarevića je general Depere odlikovao svojim Ordenom legije časti! Vojvoda Mišić vanredno ga je unapredio u čin majora.

Početkom septembra 1916. godine, pred zoru, bio je u izviđanju protivničkih položaja na Pločama. Bombama je primorao četvoricu austrougarskih vojnika na predaju. Kada je čuo za tu njegovu akciju, regent Aleksandar unapredio ga je u kapetana druge klase. Sredinom aprila 1918. godine, bio je na čelu patrole koja je obavila prepad na mitraljesko odeljenje na Ferdinandovoj kosi.

— Ovakvih i sličnih akcija Madžarević je izveo na desetine, te je zbog toga smatran za najhrabrijeg vojnika valjevskog kraja – ističe Lugonja. — Ne čudi onda što ga je Austrougarska vrhovna komanda ucenila na 50.000 kruna, a onome ko ga zarobi, ili ubije obećala unapređenje u viši čin. Svoje najvažnije doživljaje iz Velikog rata, objavio je u knjizi „Kroz sjaj i senke rata“. Bio je najmlađi major srpske, odnosno jugoslovenske vojske i jedini oficir koga su vanredno unapredili kralj Petar, regent Aleksandar i vojvoda Mišić.

Oženio se 1919. godine Vidosavom Šavić, ćerkom prote iz Batkovića kod Bijeljine, imali su sina Momčila i ćerke Dušanku i Ljubicu. Demobilisan je 1920. godine, a kada je izbio Drugi svetski rat, odbio je poziv Milana Nedića da pristupi njegovim formacijama, te je posle hapšenja i boravka u logoru Banjica odveden u zarobljeništvo u Nemačku.

— Po završetku Drugog svetskog rata, Mihailo Madžarević odbio je da se vrati u komunističku Jugoslaviju, pa je otišao u SAD, živeo u Viskonsinu, u državi Ilinois – kaže Lugonja. — Uživao je veliki ugled među tamošnjim Srbima. Sahranjen je na srpskom groblju u Libertivilu.

RADIO U ŠEĆERANI
— Posle Velikog rata, bio je Madžarević u službi u više garnizona jugoslovenske vojske, a 1931. godine penzionisan je u Gvozdenom puku u Beogradu, po jednom izvoru jer nije imao uslova za dalje napredovanje, a po drugom iz političkih razloga – ističe naš sagovornik. — Neko vreme radio je u Fabrici šećera na Čukarici u Beogradu. Pred Drugi svetski rat bio je poslanički kandidat na listi Dimitrija Ljotića u Tamnavskom i Posavskom srezu na parlamentarnim izborima. Znajući za njegove ratne podvige i neustrašivost, Ljotić i Nedić u leto 1941. godine nudili su mu mesto komandanta žandarmerije, što je Madžarević odbio, te je ubrzo uhapšen.

Autor Branko Puzović
Izvor Večernje novosti

Navigacija

[0] Indeks poruka

Idi na punu verziju