Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Ratovanje u slikama — Ludak sa skicen-blokom  (Pročitano 955 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Ratovanje u slikama — Ludak sa skicen-blokom
« poslato: 09.06.2014. 16:19 »
Srpska vojska bila je jedina u Evropi koja je uvela zvanje ratnog slikara. Među onima, koji su imali ulogu posebnog učesnika, svedoka i ratnog hroničara bio je i Mihailo Milovanović.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Mihailo Milovanović rođen je 24. februara 1879. godine u selu Gostinici kod Užica. Kao i većina seljačke dece, detinjstvo je proveo u krajnjoj oskudici, pa od šeste godine počinje da zarađ, tako što čuva svinje i koze kod seoskog gazde. Kako se mali kozar po bistrini izdvajao od vršnjaka, to ga roditelji daju u osnovnu školu u Karanu, koju prekida već posle drugog razreda, kad mu umire otac, pa se na majčin zahtev vraća na imanje da pomogne. Da zaradi još neki dinar, sirotinja uveče služi i kod seoskog mehandžije, i ko zna kako bi se sve to završilo da komedijant slučaj nije po običaju umešao prste.

Kafanski sluga imao je običaj da se zabavlja klesanjem kamena, a to je primetio neki rođak, inače kiridžija, i predložio mu da ga vodi u Valjevo, da uči zanat. Samoukog klesara, koji je već ranije odlučio da pobegne u beli svet, nije trebalo mnogo nagovarati, pa sa 14-15 godina stiže u Valjevo. Jedino što je imao od prtljaga i provijanta bile su gusle, komad proje i glavica luka.

Prvi majstor kamenorezac kod koga se pojavio na vratima ga uzima za šegrta. Šegrt ubrzo postaje odličan radnik, unosi mnoge novine u zanat izrade nadgrobnih spomenika. U Valjevu se upoznao i sa profesorom latinskog u tamošnjoj gimnaziji, koji radoznalom klesaru na raspolaganje stavlja školsku biblioteku i bodri ga da stalno čita i usavršava se.

U letu s letećim odredom

Milovanović bi verovatno do kraj svog veka ostao načitani klesar, da nije zaradio tešku upalu pluća. Tada su mu doktori naredili da se mane kamena, jer će mu prašina koju stalno udiše izvesno doći glave.

Kud će, šta će, posle odslužene vojske odlazi u Beograd, a u nameri da upiše umetničku školu Kirila Kutlika. Ispostavilo se da je zbog skupe školarine to veliki zalogaj za seljače iz Gostinice, pa se u Beogradu izdržava kako zna i ume, od slikanja portreta, do istovarivanja džakova. Posle nekih portreta urađenih po narudžbini, konačno sakuplja novac za putovanje u Minhen, u to doba jedan od centara evropskog slikarstva.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Upisuje se u slikarsku školu Slovenca Antona Ažbea, i to potpuno besplatno, pošto je ovaj prepoznao darovitost. Pored Mihaila, kod Ažbea su učili i Ljuba Ivanović, Kosta Miličević i mnogi drugi srpski slikari. Posle Ažbeove smrti prelazi u školu Vajnholda, a najposle se upisuje na čuvenu minhensku Akademiju, i to kod profesora Fon Habermana, jednog od osnivača minhenske secesije.

Školovanje u Minhenu je po običaju praćeno oskudicom, pa je radio sve poslove kojih je mogao da se dohvati, kao i u Beogradu. Ipak, brzo ulazi prvo u ruske, pa u nemačke krugove, i od izrade portreta dobija mogućnost da živi od svog rada. Ulazi u udruženje srpskih studenata „Srbadija”. Pošto nisu imali svoje prostorije, društvo je sastanke održavalo gde drugo nego u kafanama i pivnicama. Na tim sastancima, Milovanović je umeo da se dohvati i onih gusala, koje je sve vreme vukao sa sobom.

Na akademiji mu je kolega i nemački slikar Štokhauzen, čije će prezime nekoliko decenija kasnije sudbinski uticati na Milovanovića.

Kada su 30. septembra 1912. signalne vatre po brdima, zvonjava crkvenih zvona i pucnjava prangija u Srbiji objavili početak opšte mobilizacije za rat sa Turskom, odjeci su se čuli po celoj Evropi.

Milovanović, koji je vest pročitao u novinama, seda na prvi voz koji iz Minhena kreće ka Srbiji. Po dolasku u Užice, javlja se komandi, koja ga raspoređuje u Drinsku diviziju drugog poziva, budući da je imao 33 godine. Divizija je bila u sastavu Treće armije, koja je oslobodila Prištinu i Metohiju. Tada je prvi put video obešene ljude, neke Arnaute, koji su pre toga s leđa pobili srpske konjanike na bunaru.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Valjalo je razbijene Turke goniti u Albaniju i izbiti na more, pa je Vrhovna komanda obrazovala dva goneća odreda. Jedan je bio Drinsko-albanski, u stvari, reorganizovana Drinska divizija drugog poziva. U okviru ovog odreda organizovan je poseban Leteći odred, na čelu sa pukovnikom Miloradom Plazinom. Ovaj čovek je od seljaka redova u ratu 1885. godine dogurao do pukovnika. Ludo hrabar, odličan komandant, lično je odabirao ljude za svoj odred, jednog po jednog. Među odabranima je bio i Milovanović.

Put Letećeg odreda bio je težak, preko planina Severne Albanije, po snegu, slabo opremljeni, gladni. Pre toga im je grupa Arnauta pobila stražare u pozadini i pokrala celu komoru. Bez obzira na uslove koji će se ponoviti tri godine kasnije prilikom Albanske golgote, Leteći odred je 18. novembra 1912. izbio na more i posle teške borbe zauzeo tvrđavu Lješ. Tom prilikom došlo je i do radosnog susreta srpske i crnogorske vojske.

Kod borbi na Skadru Leteći odred učestvuje u noćnom napadu na Brdicu, prilikom koga je ranjen i pukovnik Plazina. Milovanović ga je izneo sa položaja na sigurno.

I gusle uz bok

Posle mira s Turskom, izbio je rat sa Bugarskom, u kome takođe učestvuje. Iz ratova iznosi veliki broj skica, radi i slike „Vojnici u borbi”, „Artiljerci”. Biće da je tada odlučio da se više posveti ratnom slikarstvu. I pored poziva da ode u Pariz, središte umetničkog sveta, njega je više privlačila Moskva ili Petrograd, kako je rekao „čini mi se da je Sunce u Parizu zašlo, a na slovenskom istoku se rađa ogromno Sunce, čija će toplota ogrejati celo čovečanstvo”.

Ipak, promenio je odluku, pa se s jeseni 1913. obreo u Pragu, sa sve koferčetom, guslama i tamburom. Prag je tada bio grad najviše zahvaćen duhom slovenstva, osniva se Gimnastičko društvo „Soko”, Tomaš Masarik (1850–1957) budući prvi predsednik Čehoslovačke drži panslovenske govore, a omladina Južnih Slovena, između ostalih, sluša ga otvorenih usta.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U tom i takvom Pragu Milovanović nastavlja rad, tu nastaju neke od njegovih važnih slika, ne nužno ratne tematike. Na primer, „Moderna Hetera”, kasnije netragom nestala. Prisustvuje svim panslovenskim priredbama, neretko se hvata za gusle. U Pragu upoznaje i Valpurgu Valu Salaškovu. Ova devojka iz dobrostojeće kuće ubrzo mu postaje verenica.

I sve je to bilo lepo do sarajevskog Vidovdana i hitaca Gavrila Principa. Austrougarska je jedva dočekala povod, i odmah posle atentata u mnogim gradovima carstva počeo je progon Srba. Tako je bilo i u Pragu, gde policija upada u atelje i hapsi Milovanovića. Glavni dokaz bila je neka komitska fotografija, iz oslobođenog Lješa, na kojoj su Milovanović i pukovnik Plazina. Nikada se nije otkrilo ko je tu fotografiju dostavio austrijskoj policiji.

Uz pomoć čeških prijatelja, već sledeće noći beži iz zatvora, iz ateljea uzima gusle od kojih nije hteo da se rastane ni za živu glavu, poručuje verenici da ga čeka. Preko istih čeških veza prebacuje se u Berlin, gde su mu obezbedili ruski pasoš, odatle do Varšave, pa preko cele Ukrajine do Odese. Konačno, posle mesec i po dana, preko Crnog mora, Rumunije i Dunava, stiže u Prahovo, u Srbiju.

Već 18. septembra 1914. javlja se u štab svoje Drinske divizije. Upućen je u Četvrti puk, što je krenuo u borbu protiv Austrijanaca, koji su već napravili mostobran na desnoj obali Drine, kod Ade Kurjačice. Prvi napad je odbijen, uz velike gubitke, a mostobran je konačno uništen tek 14. oktobra.

Slede borbe na Gučevu, a Milovanović uz pušku i gusle nosi i blok, stalno nešto crta, što u početku ne nailazi na dobar prijem kod vojnika, kojima u tom haosu i klanici samo fali neki ludak sa skicen blokom. Tu su gusle da izvade stvar, pa vojnici shvataju da to „mazalo” zna nešto korisno da radi.

Posle svih bitaka, juriša, pogibija, nastupanja, 1915. dolazi do povlačenja kroz Albaniju. Tu je i Milovanović, sa vojskom i narodom, gleda starog kralja Petra na volovskim kolima, trpi glad, skoro sve je isto kao 1912. godine.

Na Krf stiže 9. februara 1916. Posle kakvog-takvog oporavka, pravi spomenik za vojničko groblje Drinske divizije.
 
Ubrzo je zvanično postavljen za ratnog slikara, jedan od njih četrdesetak koji su „imali da se što više unesu u suštinu borbe, da ponesu što jače impresije i kasnije ih svedoče”, kako je stajalo u uputstvu Vrhovne komande. U ateljeu u Solunu radili su i Kosta Miličević, Živorad Nastasijević, Miloš Golubović. Tu nastaju Milovanovićevi čuveni portreti vojvoda, slike iz vojničkog života...

Glava za glave

Posle proboja Solunskog fronta, ceo ratni slikarski atelje seli se u Beograd. Već 1919. godine u Parizu se održava velika izložba jugoslovenskog slikarstva. Eto razloga da se ode i do Praga, u kom ga čeka Vala. Dovodi je u Srbiju i venčavaju se u avgustu 1919. godine. U novembru 1919. u Beogradu se održava izložba ratnih slikara, sa nezapamćenim uspehom. Velike grupe posetilaca dolazile su sa zastavama, stalno je bila gužva.

Godine 1920. se seli u Užice. Tada nastaje veliki broj slika, spomen-ploča širom Srbije, spomenik Hadži Melentiju u manastiru Rača. Niže se izložba za izložbom, širom Jugoslavije, s velikim uspehom.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Godine 1926. dobija porudžbinu za izradu spomenika palim ratnicima u Mladenovcu. Uz to, dogovoreno je da uradi i ikonostas i freskopis crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Kako je reč o ogromnom poslu, seli se u Mladenovac sa celom porodicom, u kom borave do 1929. Spomenik je visok šest metara, predstavlja srpskog vojnika sa punom ratnom spremom, koji ispred sebe drži pušku i gleda u Šumadiju.   Svečanom otkrivanju spomenika 26. oktobra 1926. prisustvovao je kralj Aleksandar s kraljicom Marijom, patrijarh Dimitrije, Arčibald Rajs, kao i gotovo cela Šumadija. Na svečanosti vajar se opet dohvatio onih gusala, uz klicanje naroda.

Posle spomenika, na redu je crkva. Tu je uradio veliki ikonostas, od pedeset kvadratnih metara, sa deset ikona, a zanimljivo je da je prestonu ikonu Bogorodice s Hristom uradio po svojoj supruzi Vali i sinu Momčilu. Patrijarh je crkvu osveštao 18. avgusta 1929.

Od zarađenog novca, slikar je podigao kuću u selu Ribaševini, kod Užica, pa se porodica konačno skrasila. Kuća je bila velika, sa ateljeom, klavirom, bibliotekom. Ukratko, čudo neviđeno za to doba i to mesto. U nju je ugrađeno 100.000 cigala, pa bi se seljaci verovatno manje iznenadili da se u Ribaševini tada spustio svemirski brod.

Slikar je i dalje neumoran, jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu, Udruženja Užičana, a kruna karijere bila je izložba „Srbija u ratu i miru”, održana aprila 1938. u Beogradu.  Izloženo je preko sto slika. U maju se seli u Novi Sad, gde takođe doživljava uspeh.



Novi svedoci

Iako su ratni slikari delovali i u Balkanskim ratovima, sve se svodilo na lično zauzimanje. Tek 20. avgusta 1914. godine vojvoda Radomir Putnik potpisao je uredbu „Pravila o ratnim slikarima”, koja je detaljno regulisala ovo pitanje. Naredbom je bilo predviđeno da ratni slikari nastupaju sa vojskom, prate tok bitaka, dešavanja u pozadini, i sve to u sklopu trenutnih mogućnosti prenose na papir, da bi ostavili svedočanstva o ratnim naporima naroda i vojske. Regrutovani su iz redova akademskih slikara ili posebno darovitih amatera, a dobijali su posebne objave u kojima je stajalo da su „ratni slikari”, koje su im omogućavale da prolaze gde god su smatrali za shodno. Po završetku rata, bili su dužni da slike, skice i ostali materijal najpre ponude na otkup Ministarstvu vojnom.

Zanimljivo je da su slike i crteži za vreme ratnih operacija morali prvo da prođu kroz ruke cenzure, kako slučajno ne bi odali položaje ili ratne planove. Po prelasku Albanije, Vrhovna komanda u Solunu je organizovan Atelje ratnih slikara, u kome su ovi mogli na miru da rade. Tu su radili Mihailo Milovanović, Kosta Miličević, Živorad Nastasijević i drugi. Slikarski materijal bilo je prilično teško nabaviti, pa su se snalazili kako su mogli, čak su ga dovlačili iz Italije. Dobar deo slika iz tog perioda otkupljivali su i saveznički oficiri, pa nije retkost ni danas naići na neko delo, recimo, Vase Eškićevića negde u Francuskoj.



Idilu prekida rat. Po okupaciji, za feldkomandanta u Užicu postavljen je pukovnik Štokhauzen. Ako je prezime poznato, to je stoga što je pukovnik sin onog slikara iz Minhena, Milovanovićevog kolege. Početak rata uglavnom provodi u selu. Ubrzo počinju napadi na Nemce, diverzije, Štokhauzen uzima taoce. Slikar koristi poznanstvo sa njegovim ocem, spasava sve te ljude već viđene za streljanje. Svi oni su izvukli živu glavu, ali ne i Milovanović.

Tokom postojanja (partizanske) Užičke republike revolucionarni sud radio je bez prestanka. Mnogi su stradali zbog lažnih optužbi. Tako je i Milovanović uhapšen u Ribaševini, kao engleski špijun i petokolonaš, iako u životu nikakve veze s Englezima nije imao. Na sve to su mu dodali i poznanstvo i veze kod feldkomandanta Štokhauzena, iako je tako spasao i mnoge kojima se smešio streljački stroj.

Pogubljen je u noći 28. novembra 1941. godine, u užičkom predgrađu Krčagovo. Tek posle mesec dana njegova žena Vala uspela je da dođe do posmrtnih ostataka i da ih sahrani u Ribaševini. Zbog takvog kraja decenijama je prećutkivan i izostavljan čak i iz likovnih enciklopedija, ali se to menja poslednjih decenija, pa je u Užicu otvoren i njegov legat.

Nemanja Baćković,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

broj: 3252, 06. 06. 2014.