Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Pošten čovek krvavih ruku  (Pročitano 4301 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Pošten čovek krvavih ruku
« poslato: 23.04.2014. 15:27 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Đorđe Genčić

Đorđe Genčić, za koga se i danas govori da je zatro dinastiju Obrenović, bio je, kakve li životne ironije, njen najodaniji i najveći prijatelj.

Stari Beograd pamti Đorđa Genčića kao gospodina koji se, uvek uglađen, obučen po poslednjoj modi i evropskog ponašanja, nosio čak s kraljem Milanom za koga se tvrdilo da u tom pogledu nema premca.

U Srbiji će Genčić ostati više poznat kao „čovek krvavih ruku“, kako ga je javnost nazvala, ličnost koja je bila mozak zavere protiv kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Zavera se 29. maja 1903. završila smrću kraljevskog para, ali to je bio i kraj Genčićeve političke karijere. Moćnici su otišli u grob a on u zaborav.

Otmenost na prvom mestu

U trenutku zavere Genčić je imao četrdeset dve godine, sjajnu političku karijeru i veliku moć. Poticao je iz sela Veliki Izvor u Timočkoj krajini, iz imućne i toliko značajne porodice da je knez Miloš poslao svoju ženu kneginju Ljubicu u Vidin tamošnjem paši da spase iz tamnice Genčićevog pradedu Andriju. Andrija i Miloš bili su više nego prijatelji, a Andrija je dopao ropstva na pravdi Boga. Ali, ko Boga pita! Natovarila je  kneginja Ljubica poklone pa u Vidin kod paše. Lepo ju je paša gostio nekoliko dana, a onda upitao ima li kakvu želju. Tražila je da oslobodi starog Genčića i on joj želju ispunio.

Prošle su godine. Razumljivo, praunuk Đorđe Genčić nikada nije zaboravio dug Obrenovićima. Ionako jedan od vodećih ljudi obrenovićevske Liberalne stranke — vođa Jovan Ristić čak ga je nazizao „posinkom“ — Genčić je dušom i telom bio uz 0brenoviće. Postao je najpouzdaniji čovek kralja Milana. Takvoj osobi vladar uvek dodeljuje resor ministra unutrašnjih dela. Tek da drži na oku narod i bundžije. I vlast da čuva.

Uzgred, Genčićev otac je izvesno vreme bio predsednik Narodne skupštine.

Đorđe Genčić nije obavljao posao prvog policajca Srbije topuzom i batinom. Više se oslanjao na razum i sudstvo. Sudstvo je bilo tu da se ne udara na vlast. Policija je imala da drži oči otvorene.

Genčić je bio visok i vitak. Za živu glavu nije hteo da se pojavi na ulici ako na svom odelu primeti makar jednu boru. Delovao je otmeno i izazivao uzdahe beogradskih dama. Nije voleo karte i prekomerno ispijanje čaša, veoma se čuvao ljubavnih avantura i sličnih skandala, a sa ženama je i te kako umeo.

Velika ljubav bili su mu konji.

Domovini 100 miliona dinara

Genčićeva razboritost izazivala je divljenje. Govorio je odmereno i staloženo. Nije prihvatao stvari ni crno ni belo. Pre nego što bi izrekao sud o bilo čemu, pozabavio bi se uzrokom i zato je njegova reč imala težinu.

Ostavljao je utisak veoma obrazovanog čoveka iako mu je školovanje bilo „tanko“. Završio je u Beču neku privatnu trgovačku školu, a zatim je nešto petljao u nekom ruskom vojnom učilištu. Sam je naučio tri jezika: nemački, ruski i francuski!

Iako ga je otac uveo u politiku a čelnik liberala Jovan Ristić zavoleo kao sina, Genčić nikada nije dozvolio da ga vlast ponese. Shvatio je da je mnogo prijatnije i korisnije biti svoj „gazda“, pa je od oca preuzeo poslove sa radnicima. Rudarstvo mu je donosilo ogromne prihode. Pored vinograda i letnjikovca u Topčideru imao je i kuću u Krunskoj ulici. Kasnije je sagradio novu, takođe u istoj ulici, gde je danas muzej Nikole Tesle.

Pre tridesete Genčić je bio načelnik Niškog okruga, dok je ministar unutrašnjih poslova postao u trideset osmoj godini.

Da li zbog izrazito snažne volje, često i preteranog gordog nastupa ili sumornog izraza lica, tek ostavljao je utisak tajanstvenog čoveka. Okolina nije mogla da se načudi otkud njemu romantični zanos. Štaviše, znao je da se razneži nad tuđom mukom i zaplače pružajući nevoljniku i po 100 dinara. Uostalom, kada je oktobra 1938. umro, domovini je ostavio imanje u vrednosti 100 miliona dinara, za ono vreme ogromnu svotu. U testamentu je izričito zahtevao da se to nigde ne pominje. Poslednja želja bila mu je da bude sahranjen bez govora i venaca. Tako je učinjeno.

Greška oficira Nešića

Veliko prijateljstvo između Genčića i poslednjeg 0brenovića kod koga je redovno navraćao na zakusku raspršila se kada je Aleksandar odlučio da se oženi Dragom Mašin, znatno starijom od sebe. Kralj Milan i srpska vlada ponudili su Aleksandru nekoliko prilika: grčku, crnogorsku, rusku princezu. Umešao se i Beč, pa je utanačena ženidba sa Aleksandrom fon Šaumberg. Sve uzalud.

Genčić je pozvao kralja Milana da se vrati iz Austrije, ali ovaj nije imao hrabrosti. Za Genčića je to bio udarac i razočarenje. Na sve načine pokušavao je da mladog kralja odgovori od te namere, a kada je po vladara, posle njegove ženidbe, postao opasan, dobio je sedam godina robije. Nakon godinu dana pomilovan je, ali Genčićeve iluzije o Obrenovićima su se srušile.

Obazrivo, s mudrošću vrsnog političara, Genčić je otpočeo da „opipava puls“ Beča i Petrograda, prijatelja političara i proverenih pristalica političkih promena u Srbiji. Nudio je republiku, u najmanju ruku uklanjanje kralja Aleksandra. Izdašnu pomoć imao je u ženi Giti Cincar-Janković, kojoj je to bio drugi brak, i u sestriću poručniku Antiću koji je među njemu bliskim oficirima naslutio jako neraspoloženje prema vladaru i njegovoj ženidbi.

Začeta klica zavere brzo je bujala. Majstor u pregovaranju Genčić je brzo okupio grupu zaverenika; političara i oficira.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kuća u kojoj je Genčić živeo, danas muzej Nikole Tesle

Pičao je godinu dana pred smrt:

— Ja sam iscrpeo sva sredstva da sprečim kraljevu ženidbu sa Dragom Mašin. Otišao sam od njega k njoj i zaklinjao je da u ime ljubavi prema kralju i otadžbini beži iz zemlje. Iako sam znao da govorim sa jednom rafinirano nemoralnom ženom, isticao sam joj svetinju otadžbine. Poljubio sam joj ruku, u njenom stanu pri dolasku i odlasku, a ona se kao trgla zaplašena posledicama na koje sam joj zaobilaznim putem ukazao. Pribrala se, ocenila svoju situaciju, obećavši mi da će iz svog stana otići pravo u moj vinograd na Topčiderskom brdu, odakle će krišom, kako je kralj ne bi vratio, poći u dobrovoljno izgnanstvo, u veliku žrtvu — radi Srbije. Ali tada — po komičnosti udesa — moj pratilac oficir Nešić pokvari sve to jednim netaktičnim gestom. Pošto je vrlo nespretno pohvalio  Dragino odricanje izrekom da je bolji mršav mir nego debela parnica, dodao je sa nešto malo, ali upadljive, ironije da je to bolje, jer uostalom „...gde ste vi za kraljicu!“ Na te reči neumesne i netaktične Draga se usplahiri, njene oči sevnuše strahovitom ljutnjom i ona se ugrize za usne. Bolno uvređena, „prevrte“ se i ja to osetih. Tako u istorijskim prelomnim trenucima jedna nepotrebna reč može da pokvari sve.

Bio sam gotov da poginem!

O samoj zazeri Genčić je nerado govorio. O svojoj ulozi, međutim, imao je potpuno jasan stav.

— Mišljah da će se kralj Milan odazvati mom pozivu jer je znao da od mene nema boljeg, odanijeg i poštenijeg prijatelja u Srbiji... Kralj Milan je tada pokrio svojom oficirskom čašću izdaju doma Obrenovića da tu više nije bilo spasa... Kroz svest mi je prostrujala misao: na tvoje rame i na tvoju glavu, Genčiću, pada jedna teška dužnost! Ti ćeš da uspostaviš red u ovom haosu i u ovoj smoli što se zapekla u mašineriji naše političke budućnosti! Meni je Milanova depeša pokazala da sam bačen u otvoreni okršaj sa jednom suludom osobom prema kojoj ja lično nisam više imao obzira...

Genčić dalje kazuje:

— Naravno, lomile su me i mnoge pretpostavke. Znao sam za prepreke i teškoće. Predviđao sam da će ih vreme još i gomilati... Ali, ja sam bio gotov da poginem... Skandali koji su se nizali na dvoru uverili su me u ispravnost mojih pogleda. Moj obračun, to jest moj moralni obračun sa samim sobom bio je gotova stvar... Pored Milanove depeše o definitovnoj abdikaciji i Aleksandrovog rđavog ponašanja, treći, presudni momenat koji me je preokrenuo bilo je saznanje da nama nije potreban dinastički, novi ludi rat Crvene i Bele ruže. Treba sklopiti knjigu nad tim i okupiti se oko jedne kuće i jednog barjaka... Izostavite čak potpuno moju ličnost iz istorije i idite zaključku: vreme i događaji nisu me opovrgli, a sve što je došlo posle 1912. i 1918. opravdavalo me je... Sa jednom nogom u grobu mogu da kažem: blagodaran sam što sam doživeo pune plodove svoje inicijative!

Posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, Genčić je imao silnih nevolja i u poslu i u privatnom životu. U poslu koji je uspešno vodio dobacivali su mu da naplaćuje svoje „krvavo delo“, a u privatnom životu pravljene su aluzije na njegove „krvave ruke“.

Izvesno vreme bio je dopisnik nekoliko stranih listova, a u Prvom svetskom ratu učinio je Srbiji velike usluge na polju propagande jer je bio lični prijatelj sa francuskim državnicima, braćom Klemanso.

Posle Šestojanuarske diktature 1929. pokušao je da se vrati u politiku, ali za njega više nije bilo mesta.

Napustila ga je i žena Gita, zaljubila se u kneza Arsena Karađorđevića, pukla je bruka i razvod je bio neminovan.

I na kraju:

— Bilo je ljudi i biće još takvih koji će reći: „Genčić je posle 1903. upustio vlast“, a ja kažem da sam još pre 29. maja znao da mi moji moralni principi i same okolnosti neće dopustiti ni da posegnem za vlašću... Pre svega, ja sam tačno znao da radeći na uklanjanju Obrenovića radim za radikale. Tu sam viziju imao jasno pred očima. Jasno kao dan! Jer, oni su bili većina zemaljska... Ja nisam, međutim, mogao da posle 1903. pređem njima, a moja je stranka bila u manjini, upravo — ona je istorijski već pripadala prošlosti.

Kažu, kada je Đorđe Genčić umro u svojoj kući u Krunskoj ulici, na njegovom radnom stolu i dalje je stajala slika kralja Milana Obrenovića. Na poleđini je, pola na francuskom pola na srpskom, bila posveta, davno napisana:

„Hvala Vam, Genčiću — Milan“.

(Milenko Todorović, Politikin „Zabavnik br.: 2269, 14. 07. 1995.)