Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Pontoni smrti do Legeta  (Pročitano 1745 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Pontoni smrti do Legeta
« poslato: 08.09.2014. 00:00 »
Posle pobede na Ceru 1914. godine srpska vojska je po zahtevu saveznika prešla u Srem. Tu se odigrala malo poznata bitka.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Cerska bitka u avgustu 1914. godine bila je prva pobeda savezničkog oružja u Prvom svetskom ratu. Nadmeni Oskar Poćorek, komandant Balkanske vojske Austrougarske, bio je siguran u lako pokoravanje Srbije, po kojoj će „za dve-tri nedelje prošetati”. Međutim, na Ceru mu je srpski seljak-ratnik opalio šamarčinu koja je zazvonila po celoj Evropi.

Do tada ni saveznici nisu preterano računali sa Srbijom i njenom vojskom, nadali su se da će neko kratko vreme vezati nekoliko divizija, dok ne pretrpi poraz. Posle Cerske bitke i Francuzi i Rusi su u Srbima videli veliku pomoć, tim pre što ni njima na frontovima nisu cvetale ruže. Nemci su preko Belgije potpuno neočekivano prodrli u Francusku, njihove prethodnice bile su na 25 kilometara od Pariza, vlada je izbegla u Bordo. Rusi su brzo prodrli u istočnu Prusku, pa su na njih, pored nemačkih, upućene i trupe Austrougarske, koje su u Galiciji otvorile drugi front. Francuzima bi zato bio spas, a Rusima velika pomoć, kada bi srpska vojska nastavila ofanzivu preko Drine i Save, u gonjenju razbijenih Austrougara. Time bi za sebe vezala određene, ne male, snage neprijatelja koje bi, inače, završile ili na istočnom ili na zapadnom frontu.

Zbog toga je preduzeta diplomatska ofanziva kako bi se Srbija ubedila u neophodnost pokreta preko Save. Saveznici, naročito Francuzi, uobičajeno su gledali samo svoje interese, ne uzimajući u obzir činjenicu da je srpska vojska iscrpljena, da je imala dosta gubitaka, jedinice nisu stigle ni da se popune, a opremljenost je bila daleko ispod stepena koji je zahtevala takva operacija, pogotovu forsiranje velikih reka Save i Drine.

Ipak, da bi potvrdila savezništvo, Vrhovna komanda odlučila je da pređe u ofanzivu na sever, preko Save, u Srem.

Plava boja polja

Izrađen je plan po kome je Prva armija trebalo da, u noći 5. na 6. septembar, pređe Savu na potezu Novo Selo–Skela, a u pravcu sremskog sela Kupinova.

Timočka divizija prvog poziva iz sastava Druge armije dobila je zadatak da pređe Savu u okolini Sremske Mitrovice, po mogućstvu osvoji i utvrdi grad, i od njega napravi jak mostobran.

Zapravo, ova divizija trebalo je da demonstrira prelaz preko Save, kako bi zavarala neprijatelja i odvukla pažnju od mesta glavnog prelaza Prve armije.

Divizijar đeneral Vladimir Kondić je od komandanta armije vojvode Stepe Stepanovića dobio naređenje da Timočka divizija mora da pređe Savu na potezu Čevrntija–Leget, sedam kilometara nizvodno od Mačvanske Mitrovice. Za to joj je na raspolaganje stavljen i celokupan „mostovni tren” Druge armije. Prelaz valja izvesti u 1 sat posle pola noći 6. septembra.

I sve bi bilo idealno da se nisu pojavile vrlo ozbiljne nevolje. Prva je bila sama reka Sava, velika i široka voda, koju vojska nije poznavala.
 
Drugi, možda još ozbiljniji, bilo je stanje mostovnog trena (pontona), neispravnog, raznolikog porekla, starog, ukratko, još pre rata viđenog za otpad i staro gvožđe. I taj i takav tren bio je udaljen 40 kilometara od divizije, koja se nalazila u selu Lipolist, kod Bogatića.
   
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Jedinice Prve armije prelaze Savu

Pored svega, đeneral Kondić naređuje usiljeni marš na Savu, po toplom i sparnom danu. Divizijska kolona se vukla i vijugala po prašini, lošim putevima, pa je posle nekoliko odmaranja čelo 13. puka „Hajduk Veljko” izbilo na desnu obalu Save, kod Čevrntije, 6. septembra, oko 1:30.

Vreme određeno za početak prelaska reke već je prošlo, a divizija nikako da se okupi. Loši znaci od samog početka.

Trinaesti puk se okupio tek oko 2:30, a prvi čamci i pontoni su u Savu spušteni tek oko 5 ujutru, kada je već svanulo. Čamci su bili rasušeni, tonuli su kao sekire, dok je pontona bilo malo. Ipak, 13. puk odmah je počeo sa prebacivanjem, koliko god se moglo. Kako se već razdanilo, austrougarske patrole na drugoj obali opazile su pokrete srpske vojske, te su osule vatru iz sve snage. Puk je odgovorio, pa se neko vreme puškaralo. Na našoj strani nastala je pometnja, tim pre što većina Timočana u životu nije videla toliku vodu, pa im je samo nedostajalo da neko puca na njih kao na strelištu, dok pokušavaju da pređu na poluraspadnutim pontonima.

Na sreću, Austrougari su bili malobrojni, ali su meci ipak pogađali u meso. Ranjenici su svojom krvlju obeležili prilaz čamcima. Jedni su padali, drugi dolazili na njihova mesta i veslali u susret neprijateljskoj vatri. Kada je nekoliko pontona sa po dvadesetak vojnika konačno prešlo, rasterali su Austrougare i konačno stupili na Leget. Kažu da se celo Legetsko polje plavilo od neprijatelja u bekstvu.

Početak katastrofe

Do 9:50 prebačen je ceo 13. puk, koji je odmah obrazovao mostobran. Do 12:30 prebačeni su i drugi, pa je na mostobranu bilo oko 7.000 vojnika Timočke divizije. U toku prepodneva trupe je obišao i vojvoda Stepa koji je sa đeneralom Kondićem prešao u Srem. Bio je zadovoljan do tada postignutim.

Prevoženje trupa preko reke je prekinuto, kako bi se pristupilo postavljanju pontonskog mosta. To je bila kobna odluka i početak katastrofe.

Vest da je srpska vojska prešla Savu i da napreduje po Sremu proširila se munjevitom brzinom. Niko od Austrougara to nije očekivao, tim pre što su u Sremu raspolagali znatnim snagama, bar dve divizije, uz nekoliko samostalnih pukova i nekoliko većih jedinica landšturma (jedinica starijih godišta, poslednje odbrana, kao naši trećepozivci).

Austrijska 29. divizija upravo se ukrcavala u vozove kako bi krenula na ruski front. Teško naoružanje već je bilo utovareno u vagone, vojnici su se motali okolo u očekivanju polaska. Kad je stigla vest o srpskom napadu, sve je vrlo brzo istovareno i bačeno u borbu.

Da je prelazak Save počeo samo dan ili dva kasnije, austrougarska 29. divizija bila bi daleko na putu ka Galiciji. Ali, nije, pa je Timočka divizija naspram sebe imala oko 100.000 dobro naoružanih i opremljenih vojnika raspoređenih po Sremu.

Početak je koliko toliko bio dobar po srpske jedinice. Prvi je u borbu uleteo austrougarski 74. puk, smešten u Šašincima, koji je pravo s nedeljne mise u jurišu istrčao iz sela ka Sremskoj Mitrovici. Na brisanom prostoru satrt je paljbom naše vojske koja ih je čekala na mostobranu. Polje Leget u potpunosti je osvojeno, i ponovo se plavilo, ovaj put od mrtvih Austrougara.

Srpska vojska držala je front, odnosno mostobran dužine 18 kilometara. Tako razvučena, sve je teže odolevala, pogotovo kad je neprijatelj na nju bacio sve što se motalo po Sremu, a nosilo plavu uniformu. Bilo ih je mnogo, pa su na jedan srpski bataljon navaljivala dva puka.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kameni beleg podignut je u blizini Sremske Mitrovice

Komandant 13. puka „Hajduk Veljko”, pukovnik Ristić, tražio je pojačanja sa Čevrntije, ali to je bilo nemoguće izvesti, pošto su pontoni korišćeni za pravljenje mosta. Taj most je već odavno trebalo da bude gotov, ali nije završen, jer nije bilo ispravnih plovila. Zato je pukovnik Ristić rezignirano zaključio: „Niti se trupe prebacuju, niti se municija šalje, niti se most gradi”.

Uskoro je stiglo naređenje da se zauzmu Šašinci, kako bi se 13. puk utvrdio i obezbedio za tu noć. Na nesreću, u Šašincima je bila cela 29. neprijateljska divizija, pa je posle krvave borbe po obodima sela 13. puk bio prinuđen da se povuče. Doduše, neki delovi uspeli su da se probiju do središta sela, ali su brzo odbijeni.

Beleg neprijatelju

Zbog nedostatka municije, štedeo se svaki metak, dok su Austrijanci stalno dovlačili nove pukove, a artiljerija je temeljno preoravala srpske položaje. Sve jedinice su se pod borbom povlačile ka onom nedovršenom mostu. Nije trebalo mnogo da izbije haos, pa se desilo da se vatra otvori ka sopstvenoj artiljerijskoj bateriji koja se u trku povlačila, zato što se komandantu učinilo da je u pitanju napad austrijske konjice.

Svi su jurili ka mostu koji je u tim trenucima značio spas. Nedostajalo je samo malo da most bude spojen, a onda su ranjenici i bataljon iz zaštitnice mosta pod pritiskom neprijatelja grunuli na pontone. Most se pod teretom sasvim raspao, pa se urlanje topova izmešalo s kricima davljenika.

Jedan od najvećih podviga cele bitke desio se upravo u tom haosu, kada je lekar 13. puka Milivoje Petrović s vojnikom Jakovom Nelihom preoteo već zarobljenu pukovsku zastavu i s njom preplivao Savu. Pogođen neprijateljskim plotunima, Nelih se udavio, dok je doktor Petrović, iako ranjen, uspeo da se domogne desne obale, sa sve zastavom. Za taj podvig i spasavanje časti puka odlikovan je Karađorđevom zvezdom.

Razbijene jedinice na levoj obali nekako su se okupile, u pokušaju da naprave bilo kakav front. Sa zebnjom su čekali noć, sve dok negde oko 22:30 neprijatelj nije krenuo u odlučujući napad, potpuno razneo desno krilo, a glavninu opkolio. Neki su u panici nagrnuli ka rasturenom mostu, podavili se, a ostali bez ijednog metka čekali zoru. Predlagano je da se ide na bajonet, pa šta bude, ali se od toga odustalo.

Konačno, u zoru se pojavio austrougarski general Jozef Šen i ponudio časnu predaju, uz reči: „Vi ste mi naneli silne gubitke. Od ovog trenutka, vi ste zarobljeni kao junaci, na polju časti...”

Tako je pala poslednja odbrana Legeta, a do tada je poginulo oko 6500 hrabrih Timočana. Još za vreme rata Austrougari su na Legetu podigli krst s natpisom: „Ovde počiva 800 neprijateljskih junaka iz bitke na Legetu 6. 9. 1914. Mitrovica, 1917” .

Nemanja Baćković,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

broj: 3265, 05. 09. 2014.