Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Nemanjići u Grčkoj  (Pročitano 1605 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Nemanjići u Grčkoj
« poslato: 11.06.2014. 12:54 »
Tamo daleko... u Epiru

Posle raspada Dušanovog carstva mnogi članovi porodice Nemanjić rasuli su se po Balkanu u potrazi za sopstvenom veličinom, bogatstvom i slavom svojih predaka.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ilustrovao Goran Gorski

Simeon je voleo da jaše u punom galopu, dok bi mu plava kosa vijorila na vetru poput duge grive, a oružje zveckalo u ritmu konjskih kopita. Voleo je i da u bogatoj opremi uz pratnju prođe kroz grad Artu, ponosno uspravljen, gledajući u daljinu i osećajući na sebi zadivljene poglede građana i sluteći tajne uzdahe gospi. Voleo je i da mašta kako će jednog dana da predvodi vojsku koja će – kao vojske Aleksandra Velikog ili Konstantina, osnivača Carigrada – da osvoji svet. Osećao je kako u sebi nosi plemenitu krv careva.

Krvavi tron epirski

Kad je 1355. godine iznenada umro njegov polubrat, srpski i romejski car Stefan Uroš IV Dušan – možda otrovan, jer u to vreme otrov je bio omiljeno sredstvo za brzo rešavanje državnih ili porodičnih pitanja – Simeon Uroš Nemanjić, u porodici zvani Siniša, pomislio je da je došao njegov veliki trenutak. Već nekoliko godina, tačnije od 1348. godine, Simeon je kao despot i srpski namesnik upravljao Epirom. Uostalom, po majci je bio poreklom od vizantijskih Paleologa, pa se smatrao koliko Srbinom, toliko i Grkom. Zar sam Stefan Dušan nije želeo da stvori carstvo dva naroda – Srba i Romeja? Simeon je uvek verovao, a to nije krio, da ima više prava na presto nego Dušanov naslednik Uroš, mladić slabe volje i nejakog uma. Očekivao je da će vrlo brzo sa severa, iz Srbije, doći delegacija velikaša s poniznom ponudom da preuzme Dušanovu krunu. Ipak, meseci su prolazili, a vesti sa severa nije bilo. Međutim, postojao je drugi način da se postane car. Simeon je okupljao najamnike za vojsku. Rat je ubrzo stigao, ali s neočekivane strane. Samo pet meseci nakon Dušanove smrti pojavio se novi pretendent na vlast u Epiru po imenu Nićifor Orsini, rođeni brat Simeonove žene Tomaide. Srpski princ oženio se naslednicom bivših epirskih gospodara verujući da će se na taj način omileti grčkim podanicima. Nićifor i Tomaida poticali su od jedne grane čuvene rimske porodice Orsini koja je pre Dušanovih osvajanja Vizantije nekoliko decenija vladala despotovinom Epir (planinska oblast na zapadu današnje Grčke). Kao vladari u vizantijskoj oblasti, prešli su u pravoslavlje. Vlast u Epiru obično se zadobijala u krvi, kao i drugde. Prvi Orsini u Epiru – Nikola – zavladao je tako što je na prepad ubio rođenog ujaka (1318). Nakon nekoliko godina skončao je na sličan način. Ubio ga je rođeni brat Jovan II Orsini (1323). Ni Jovan nije bio bolje sreće. Umro je 1335. godine – otrovala ga je vlastita žena Ana Paleologina. Ali, ni Ana nije uspela dugo da sačuva vlast. Njen sin despot Nićifor Orsini, nakon dve decenije lutanja i pustolovina, vratio se u Epir, zauzeo Artu i proterao Simeona Nemanjića (1356). Simeon je izgubio bitku, ali je bio odlučan da nastavi vojevanje. Nakon Dušanove smrti Srpsko carstvo se raspadalo na sastavne delove. Trebalo je, činilo se, samo pružiti ruku i doći do novih poseda i titule. Simeon se uputio u Tesaliju, oblast u susedstvu Epira, i zauzeo grad Kastoriju. Iako sitan, poduhvat ga je podstakao na nov korak: okupio je pratioce, dvorane, sveštenstvo i plaćenu vojsku i 1356. godine svečano se proglasio kao „Simeon, u Hristu Bogu verni car i samodržac Romeja i Srba i cele Albanije, Uroš Paleolog”. Postao je Dušanov naslednik, bar na poveljama. Preostalo je još da uzme krunu nejakom Urošu. Ipak, nije mu uspelo da pridobije srpske velikaše. Naime, ni druga strana nije mirovala. Saznavši za Simeonove namere, uz podršku kraljice majke Jelene i glavnih velikaša Mrnjavčevića, Dejanovića, Balšića i drugih, mladi car Uroš sazvao je 1357. godine državni sabor u Skoplju, prestonici carstva. Svi najmoćniji srpski velikaši pružili su podršku „Stefanu Urošu, caru Srbljima i Grcima, Pomorju i zapadnim stranama, sinu najblagočestivijega i velikoga među carevima, prvoga venčanog cara Stefana”. Moguće je, kažu nepoverljivi istoričari, da je do toga došlo ne zbog osećaja odanosti već zbog uverenja velikaša da će uz slabijeg vladara svako u svojoj državi, to jest oblasti, imati mnogo veću samostalnost.

Simeon Uroš i Jovan Uroš

Simeon se nije pokolebao. Godine 1358. upao je u Zetu, verovatno prošavši preko albanskih planina, predvodeći svoju plaćeničku vojsku u kojoj je bilo ne samo Grka i Srba, nego i Turaka, Vlaha, Bugara i drugih. Međutim, nigde nije uspeo da dobije podršku – ni u Zeti niti među velikašima koji su držali pogranične srpske oblasti (vojvoda Branko, Radoslav Hlapen, despot Jovan Uglješa). Simeon je samo u mašti bio veliki vojskovođa. Ne uspevši da dobije niti jednu bitku, vratio se u Trikalu u Trakiji, da više nikada ne dođe u Srbiju. Zbivanja na jugu pružila su caru Simeonu novu priliku. Godine 1359. u borbama s nepokornim arbanaškim plemenima poginuo je njegov suparnik i šurak Nićifor Orsini. Nasleđe Epira ponovo je bilo otvoreno. Ovaj put Simeon je uspeo da nađe pogodnog saveznika. Bio je to mladi Toma Preljubović, posinak moćnog Radoslava Hlapena, gospodara Vodena i Verije (oblasti na granici Trakije i Epira). Kao i obično u srednjem veku, savez je potvrđen brakom: Toma se oženio Simeonovom kćerkom Marijom i kao carev „vazal” postao despot Epira sa sedištem u gradu Janina (1366). Simeon Uroš „Paleolog” (korišćenje imena carskih porodica poput Paleologa, Duka i drugih bio je običaj vladara skorojevića u Vizantiji) vladao je Trikalom i krajevima bogate Tesalije još desetak godina. Umro je, ne ostavivši nekog većeg traga u istoriji, negde posle Maričke bitke (oko 1372), tek možda godinu dana nadživevši svog sinovca i nekadašnjeg suparnika Stefana Uroša V Nejakog. Simeona je kao „cara Romeja i Srba” nasledio njegov sin Jovan Uroš, koji se potpisivao kao „Duka Paleolog”, dodavši sebi još jedno prezime vizantijskih careva. Jovan je bio proglašen za očevog savladara još 1356. godine, ali nije dugo vladao kao samostalni vladar. Kao da su poslednji članovi slavne kuće Nemanjića svi odreda postali „nejaki”, izgubivši onu žestinu i strast za vlašću koja je bila tako osobena za njihove pretke. Već godinu ili dve nakon očeve smrti, Jovan Uroš povukao se u manastir i postao monah po imenu Joasaf. Osnovao je manastir Preobraženja na Meteorima. Vlast je ostavio svom rođaku po majci (ili zetu) Aleksiju Anđelu Filatropenu. Car Simeon imao je još jednog sina po imenu Stefan „Duka”, koji je vladao gradom Farsalom (čuvenom iz rimskih građanskih ratova) i o čijoj se sudbini gotovo ništa ne zna.

Srbi u Epiru

I dok je monah Joasaf provodio bogougodne dane na Meteorima, na dvoru u Epiru odvijale su se nove drame koje će zabeležiti Janinska hronika. Čini se da se srpski bračni par u grčkom okruženju, Toma Preljubović i Marija Angelina (Nemanjić) nisu baš slagali. Despot Toma (koji je svom imenu dodao „Komnen Paleolog”) bio je surov i ćudljiv vladar koji se ubrzo zamerio svojim grčkim podanicima. Janinska hronika beleži da je Toma u Janinu sa sobom doveo srpske pratioce kojima je delio imanja oduzeta od tamošnjih plemića i trgovaca. Osim toga, povećao je poreze i uveo razne monopole na trgovinu, što grčki preduzetnici nisu mogli da mu zaborave. Zamerio se i tamošnjem episkopu koji je morao da pobegne iz grada. S druge strane, Toma Preljubović je imao nesporno dobrih osobina. Bio je srčan borac koji je, prvi posle dugog niza gospodara Epira, uspeo da izađe na kraj sa arbanaškim bratstvima koja su harala po pokrajini. Doduše, u tome su mu pomogle i turske jedinice, bez kojih već u to vreme ništa na Balkanu nije moglo da se reši. Nakon pobeda i surovih obračuna u sukobima 1381–1384. prozvan je Albanoktonos (Arbanoubica). Pobeđivao je i u bitkama s Latinima koji su vladali jugom Grčke (Ahajom i Peloponezom). U jednoj pobedi – koja će se na kraju pokazati kobnom za pobednika – Toma Preljubović je kod Akarnanije porazio vojsku vitezova jovanovaca i tom prilikom zarobio plemića i pustolova po imenu Isaulo de Buondelmonti (1379). Isaulo je bio iz poznate porodice iz Firence koju pominje Dante u „Božanstvenoj komediji” (i to u onom delu koji se tiče Raja). Pet godina Isaulo je proveo kao zarobljenik despota Tome Preljubovića. Onda se iznenada sudbina preokrenula. Nakon još jedne krvave zavere, Epir je dobio novog vladara. Jedne zimske noći, 23. decembra 1384. godine, despot Toma nađen je mrtav u krevetu, prerezanog grla. Navodno ga je ubio pripadnik njegove garde. Za naslednika i novog vladara u Epiru proglašena je poslednja žena iz roda Nemanjića, Tomina supruga Marija. Marija se prozvala vasilisom (caricom) Marijom Angelinom Dukainom Paleologinom (očigledno je da što su vladari bili beznačajniji, dodavali su više lažnih carskih prezimena). Da li je Marija bila saučesnik ili možda podstrekač muževljevog ubistva? Verzije savremenika iz tog doba se razlikuju. Jedni je smatraju vrlo pobožnom i moralnom ženom. Prema drugima, radi se o raspusnici koja je varala muža s njegovim zarobljenikom. Ta verzija nije sasvim bez osnova imajući u vidu činjenicu da se već u februaru 1385. (dva meseca nakon muževljevog ubistva) Marija udala za bivšeg zarobljenika Isaula de Buondelmontija. Navodno joj je tako savetovao njen brat monah Joasaf, koji je pozvan da pomogne sestri u sređivanju prilika u Janini. Bilo kako bilo, tokom narednih desetak godina Isaulo i Marija zajedno su vladali Epirom. Isaulo nije primenjivao Tomine neomiljene mere, vratio je imanja grčkim vlasnicima i čak pokušavao (neuspešno) da se izmiri sa Albancima iz okoline. U međuvremenu Marija je dobila vesti o nesrećnoj sudbini zemlje svojih predaka u bici na Kosovu. Ne zna se da li je održavala veze sa srpskim knezom Lazarom i sa svojom dalekom rođakom kneginjom Milicom (koja je takođe poticala od Nemanjića). Marija Angelina umrla je decembra 1394. godine. U crkvi Preobraženja na Meteorima nalazi se ikona „Neverni Toma”, s portretom despotice Marije. U jednoj katedrali u Španiji (Kuenka) postoji vizantijski relikvijar sa ikonama Bogorodice i Hrista na kojima su naslikani despotski par Marija Angelina i Toma Preljubović. Marija je prikazana kraj nogu Bogorodice. Poznato je da je Marija s despotom Tomom Preljubovićem imala kćerku Irinu koja se udala za albanskog poglavara Jovana Ljoša, a umrla je od kuge. Nakon Kosovske bitke najvažniji cilj preostalih malih hrišćanskih vladara Balkana bio je da se dodvore sultanu Bajazitu. Isaula su u jednoj bici zarobili Albanci. Kad se oslobodio, četrnaest meseci proveo je na otomanskom dvoru očekujući sultanovu pomoć (1399–1400). Zadobivši na kraju tursku milost, porazio je albanska plemena i nastavio da vlada Janinom. Ženio se još dva puta. Njegov treći brak bio je opet s jednom Srpkinjom – Jevokijom Balšić, kćerkom Đurđa Balšića. S njom je imao sina Georgija (Đorđi) koji je bio dečak kad mu je otac umro i nije uspeo da se održi na vlasti u Janini (1411). Dugo je živeo kao izbeglica, jedno vreme i u Dubrovniku, gde mu se ime pominje 1453. godine. Monah Joasaf, nekadašnji car Jovan Uroš u tišini manastira nadživeo je sve ostale Nemanjiće. Umro je 1423. godine, u doba kad se povest o svetorodnoj lozi Nemanjinoj već gubila u magli sećanja i polako pretvarala u legendu o bivšoj veličini jednog roda koji na trenutak beše dotakla milost božanska.

Milica i Latin sa Itake

Nakon Isaula de Buondelmontija u Epiru je zavladao njegov sestrić, potomak još jedne porodice poreklom iz Italije koja se odomaćila na Balkanu. Zvao se Karlo Toko (Tocco). Bio je gospodar grupe ostrva Kefalonije koja se nalaze u Jonskom moru, jugoistočno od Krfa (među kojima je i Odisejevo ostrvo Itaka). Karlu je trebalo pet godina da se izbori sa arbanaškim vođama i njihovim plemenima i da se konačno učvrsti u Arti i Janini, proglasivši se 1415. godine despotom Epira. Nasledio ga je 1429. godine sinovac Karlo II Toko, čija je sestra bila supruga poslednjeg vizantijskog cara (Konstantina XI Dragaša). Poslednji hrišćanski vladar Epira pre njegovog konačnog pada pod Turke zvao se Leonardo III Toko od Santa Maure. Njegova sudbina nakratko se ukrstila sa sudbinom poslednje srpske vladarske porodice Brankovića. Naime, Leonardo se 1463. godine oženio Milicom Branković, unukom srpskog despota Đurđa (i kćerkom despota Lazara). Nakon pada Smedereva, Milica je s majkom živela u Dubrovniku. Venčanje je obavljeno preko posrednika. Svadbi i slavlju u velikoj dvorani kneževog dvorca prisustvovali su dubrovački knez kao i drugi uglednici „kako grčkog, tako i latinskog i slovenskog jezika”. Nevesta, kojoj je tada bilo samo četrnaest godina, dobila je miraz u biserima, dragom kamenju, zlatnim i srebrnim predmetima u vrednosti od devet hiljada dukata. Bračni ugovor detaljno je određivao sudbinu miraza u slučaju smrti jednog od supružnika, kao i mesta u Kefaloniji koja će mlada dobiti na upravu nakon što brak bude „konzumiran”. Leonardo i Milica bili su u braku tek nešto više od godinu dana. Nažalost, Milica je umrla prilikom porođaja, u šesnaestoj godini (1464). Njen sin dobio je ime Karlo (III) (1464–1518). Nakon što su Turci osvojili i poslednji posed koji je baštinio od predaka, Karlo je nastavio da živi u Napulju. Njegovo potomstvo – italijanska plemićka porodica Toko – opstalo je sve do 20. veka...

Iz ugovora despotice Marije Angeline i njenog brata Joasafa

„Ja, Marija carica Angelina Dukena Paleologina, koja sam utisnula časni i životvorni krst na ovo darovno i ugovorno i potvrdno pismo određujem... prema tebi, premilom mi gospodaru i rođenom bratu mojem, kir Jovanu Duki, koji je po božanskoj i anđeoskoj shimi promenio ime u Joasafa monaha... Jer pošto sam po smrti gospodara moga, muža mog blaženog kir Tome despota, predala u tvoje ruke moje osobne stvari na čuvanje, sad opet uzimam ih natrag iz tvojih ruku, čitave i neokrnjene, ja i moj mili suprug preuzvišeni despot Isaulo... pa više nemamo nikakvog raspravljanja s tobom ni u jednoj stvari... Objavljujem svim sadašnjim i budućim ovo: da se naše očinske i materinske stvari ne nalaze kod tebe ni u ćeliji tvojoj u kojoj stanuješ, to jest na Meteoru, ni drugde bilo štogod...”


Duško Lopandić,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

broj 2971, 16. 02. 2009.