Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Komandovao sopstvenu smrt  (Pročitano 1171 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Komandovao sopstvenu smrt
« poslato: 02.06.2014. 14:04 »
Ripli na Karaburmi

Oficir Vasa Mijatović podigao je sablju i dao znak streljačkom vodu da puca u osuđene za smrt kneza Mihaila. Sledećeg trena i sam se našao na zemlji, mrtav. Ovaj prizor detaljno je opisan u romanu „Ubiše knjaza” Žike Lazića. Da li je pisac imao uporište u stvarnom događaju?

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Državni tužilac, član varoškog beogradskog suda, g. Nikola G. Nedeljković, ovako je na sednici tog suda od 14. juna 1868. godine počeo čitanje optužnice protiv zaverenika optuženih za ubistvo kneza Mihaila M. Obrenovića III koje se dogodilo u Košutnjaku, petnaest dana ranije, 29. maja:

„Pred veče oko 6 sati. Knez Mihailo ode u Topčider i upravo u Košutnjak, gde su na skoro sa njim došle njegova strina g-đa Anka Konstantinović, kći g-đe Tomanije, i njena ćerka g-đica Katarina. S ovom rodbinom svojom uputi se pravo k običnom mestu, gde ga zlikovci očekivahu, ne imajući u pratnji svojoj nikoga više do jednog ađutanta g. kapetana Svetozara Garašanina i jednog poslužitelja Mitu Timarčevića. Knez iđaše napred s g-đicom Katarinom. Malo za njima išla je g-đa Anka, za ovom na dvanaestinu koraka g-đa Tomanija, koju sa starosti njene vođaše pod ruku ađutant g. Garašanin. A poslužitelj Mita beše iza njih zaostao još za desetinu koraka.

Na glas Đoke Radovanovića da knez ide k njima, ona su trojica — Marić, Rogić i Kosta Radovanović — pošli stazom u susret knezu, a Đoka je stao napred u čestu, kao što je raspoređeno. Kako su ugledali kneza na blizu, stadoše odmah pokraj staze Rogić i Marić s jedne i Kosta Radovanović s druge strane malko napred; pa dočekavši kneza u svoju sredinu pozdrave ga, no tek što ih je on otpozdravio, a odmah na prvom koraku opali na nj revolver prvi Kosta Radovanović a za njim i Marić i Rogić, koji jedared a koji i dvared. Od tih pušaka knez je pao mrtav na mesto posrćući na kolena. Ali ubici Kosti Radovanoviću — ovoj hijeni u obliku čovečijem — to ne beše dosta već i onim velikim nožem svojim udari oštrimice kneza po glavi ostrag baš pri padanju  (U publici žagor, čuju se glasi: Zver! Zver!). Sam zlikovac kazuje:  'Posrnuo beše knez od pušaka da padne kao nički na jednu stranu, pa kada ga ja udarih nožem po glavi, prevrte se na leđa i više ne mače'.

Pa ni to ovom zlikovcu ne beše dosta, nego istim nožem nagrdi kneza i po licu, udarivši ga sečimice i tuda na nekoliko mesta. Čim su pripucali na kneza, Rogić se okrenuo na ađutanta Garašanina, koji je bio potegao sablju da brani kneza, pa i na njega opali revolver dvared i rani ga u ruku, od čega ranjeni se onesvesti; ali se brzo osvešćen digao a ubice su već umakli bili. Kad je zlikovac Kosta počeo seći mrtva kneza, naletila je g-đa Anka na njega i na Marića, a u taj mah Marić opali na nju revolver i ubije je na mestu.

Kad se ovo užasno pozorje svršilo, ubice odmah pobegnu u čestu, a Đoka Radovanović i dalje vijaše s revolverom g-đicu Katarinu i poslužitelja Mitu, koji su bili pobegli u čestu čim se na kneza pripucalo, pa pucajući na njih ranio ih je opasno, kao što lekarska uverenja o tome svedoče. Odmah pri prvom napadu g-đa Tomanija je srećno umakla od ovih zlikovaca i prva oglasila da su knez i njena kći ubijeni...”

Prečica prekog suda

U stenografskom izveštaju s pomenute sednice varoškog beogradskog suda beležnik detaljno, kao da daje uputstva i reditelju i scenografu za kakav budući pozorišni komad, ispisuje mesto, ljude i atmosferu. Pa kaže:

„Zbog nedovoljnog prostora u sudskoj zgradi za sudnicu je uzeta velika šupa u avliji upraviteljstva varoškog. U prostranoj šupi i s desne i s leve strane stoje klupe a s preda stolice za publiku; u pročelju uzdignuta tribina sa stolom za sudije, na stolu krst, jevanđelje i sveće. S desne strane klupa za komisare, a s leve pouzvišena ograda s klupama za zločince. Pred sudskim tribunom stol za scenografa.

Na nekoliko minuta pred 9 sati. dovedeni biše zločinci, redom jedan po jedan, svi u okovu: Lazar Marić (pogleda razbojnička), Ljubomir Radovanović (gleda prezreno, čisto besno, uzdigao glavu), Sima Nenadović (nemarno naslonio se na klupu i okreće se po publici), Đoka Radovanović (pogleda prekog), Kosta Radovanović (ispod očiju pogleda namršteno), Stanoje Rogić (sasvim sed, zlopamtilovačka pogleda), Bogosav Petrović (snužden), Atanasije Atanacković (nabusita, podmukla pogleda), Vidoje Ivković (ukrućen, ukočio glavu), Tasa Jeremić (u seljačkom odelu, snužden), Blagoje Petković (oborio glavu) i Ljubomir Tadić (prosed, nemarno naslonio se na ogradu i gladi brke). Poslednja petorica stoje, a ostali sede, između svakog po jedan žandar bez puške, a iza njih za ogradom žandari s puškama.

Tačno u 9 sah. dođoše sudije sa sekretarom, s komisarima i s državnim tužiocem i zauzeše svoja mesta.

Predsedava član beogradskog varoškog suda Nikola Stojanović, presedavaju članovi varoškog beogradskog suda: Đorđe P. Bulić i Ivan Tomić, sekretar Jovan A. Maksimović, državni tužilac, član varoškog beogradskog suda Nikola G. Nedeljković.

Tišina mrtva.

Predsednik: „Sad će početi da se izviđaju krivice zločincima, koji su radili da knez Mihailo M. Obrenović III bude ubijen i da se red zakonitog naslednika nasilno promeni... Gospodine Nikola Nedeljkoviću, dajte tužbu...”

Tužilac je, koristeći se izveštajem istražne komisije, do detalja obrazložio tužbu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Spomen-obeležje u Košutnjaku gde je ubijen knez Mihailo. Njegovi zemni ostaci nalaze se u Sabornoj crkvi, pored kneza Miloša, oca.

Pretres je završen istoga dana a predsednik je izjavio da će presuda biti doneta u ponedeljak. Ne zna se zbog čega je sednica beogradskog varoškog suda odložena sve do 11. jula. Ni tada nije doneta presuda, mada je svima optuženima utvrđena krivica. Presuda je doneta 15. jula po podne. Na smrt streljanjem prvo su osuđene ubice: Lazar Marić, Stanoje Rogić, Kosta i Đoka Radovanović.

Ista kazna odmerena je i njihovim saučesnicima: Pavlu i Ljubomiru Radovanoviću, Ljubomiru Tadiću, Bogosavu Petroviću, Atanasiju Atanackoviću, Blagoju Petkoviću, Vidoju Ivkoviću, Simi Nenadoviću, Andriji Vilotijeviću i Svetozaru Nenadoviću.

Prethodno, već sredinom juna — odlukom prekog vojnog suda — na Kalemegdanu su zajedno streljani kapetani Đorđe Mrcajlović i Mladen Nenadović.

Po odluci varoškog beogradskog suda kazna je morala da se izvrši 16. jula u zoru. Tako je i bilo.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Mihailo Obrenović

Za knjaza i otadžbinu

„Stigavši na Karaburmu, osuđenike izvukoše iz tesnih drvenih sanduka.

Neki su malaksalo čekali, drugi tiho cvileli, moleći još uvek za milost, mada ih niko nije ni slušao, niti sažaljevao.

Padala je kišica, pogan dan, valjalo je obavljati posao brzo, trebalo je toliko njih poslati Bogu na istinu.

Pročitaše ponovo presudu. I pristupiše sprovođenju presude u delo. Prema uputstvima suda, streljaće se po redu kako u presudi stoji.

Odvojiše četvoricu ubica... privezaše uz kočeve, brzo im namakoše crne marame na oči, a potom oficir Vasa Mijatović podiže sablju uvis.

— Gotovs, nišani!

Vojnici podigoše puške, ciljajući u prvooptuženog Lazara Marića.  On je za koji tren imao zakazani sastanak sa ženom koju je ubio.

— Pa-li!

Posle plotuna Marić se sruši.

Onda napuniše puške, pa uperiše u drugog!

Sve je teklo kako valja, vojnici su pucali, a osuđenici padali. Lekari i sudije su se uveravali da se presuda izvršava po zakonu.

Andru Vilotijevića su odneli do kolca jer ga noge nisu držale.

Posle jednog plotuna tane fijuknu, a sa krikom se sruši oficir koji je komandovao streljanjem. Vasi Mijatoviću pritrča lekar, ali mu više nije bilo pomoći. U magnovenju svi shvatiše čudo: tane se odbilo od koca ili kamena i usmrtilo oficira koji je komandovao streljanjem. Njegov zamenik preuze komandu, dok su dva vojnika nosila oficira prema jednoj od praznih kara. On neće ležati sa osuđenicima. Biće svečano sahranjen na groblju, kao vojnik koji je pao u borbi za knjaza i otadžbinu...”

Novinska vest?

Kakav podatak! Da li je gospodin, planetarno poznati Ripli čuo za ovo čudo na Karaburmi? A ispisao ga je od reči do reči Živorad Žika Lazić (1933. — 2009.) u romanu „Ubiše knjaza”, romanesknoj priči o danima koji su tog leta 1868. potresli Kneževinu Srbiju, potpuno slobodnu tek godinu dana. Mukotrpno prebirajući po ovdašnjim arhivama, Lazić je do tančina upoznao to vreme i bezmalo ne postoji spis koji se dotiče tog doba a da nije prošao kroz njegove ruke. Da bi roman bio uverljiv, posebno kad se priča odnosi na jedan opštepoznat istorijski događaj, neizostavno je korišćenje pouzdanih podataka.

Na svojevremeno pitanje ovog novinara o istinitosti tog gotovo zapanjujućeg zbivanja na gubilištu s pogledom na Dunav, odnosno njegovoj verodostojnosti, pisac je odgovorio da je taj podatak našao tek u tri rečenice u jednom časopisu, tada se više nije sećao kom jer ga je prepisao na jedan papirić i kasnije, kad je gradio priču, iskoristio. Može li da se smatra verodostojnim? U priličnoj meri da, bio je kategoričan Lazić, jer je tada, s obzirom na izrazit stepen cenzure kad je u pitanju bila štampa a i prisustvo mnoštva posmatrača izvršenja kazne, bilo gotovo nemoguće objaviti takvo nešto a da se ono zaista i nije dogodilo. Posebno kad se znaju okolnosti u kojima se to zbilo, kad je bilo potpuno neizvesno ko će naslediti ubijenog vladara koji nije imao naslednika. Pisac je još dodao da je vrlo moguće da su zato o tome objavljene tek te tri rečenice. Dakle, događaj je zabeležen ali se priča više nije širila da se u narodu ne bi stvarala dodatna nervoza.

Dugogodišnji pokušaji da saznamo još neki detalj o životu i priključenijima zlosrećnog oficira Vase Mijatovića nisu urodili plodom. Nismo uspeli ni grob da mu pronađemo jer su u međuvremenu beogradska groblja preseljavana s jednog na drugo mesto. A i ko zna da li je „vojnik koji je pao u borbi za knjaza i otadžbinu” imao bližu rodbinu da mu, kako je to mahom činjeno, prenese kosti i bar za jedno vreme sačuva uspomenu na njegovo ovozemaljsko trajanje?

 Ovo je, ujedno, i poziv svim našim čitaocima koji, moguće, znaju bar jedan podatak više o oficiru Vasi Mijatoviću da se jave redakciji ([email protected]) da bismo nekako uspeli da zajednički sklopimo kockice za mozaik o čoveku čija je neverovatna smrt zasad poznata samo sa stranica jednog romana. Ko zna, možda udarimo još jedan kamenčić u temelje Srbije kao zemlje istinskih čuda.

Autor:  Petar Milatović (Ilustrovao:  Dragan Maksimović)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

broj: 3251,  30. 5. 2014.