Forum Arheo amatera Srbije

Zanimljivosti => Pogled na istoriju Srbije => Temu započeo: Max 01.09.2013. 22:22

Naslov: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 22:22
KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET (1)

Rodoslov bez rodonačelnika

Ma kako čudno zvučalo, više od četiri decenije života kneza Lazara Hrebeljanovića obavijeno je tamom, a oko njegovog porekla plete se legenda. Njegov otac Pribac Hrebeljanović (ili Hrebljanović) imao je troje dece: dve kćeri i jednog sina. Lazar je rođen 1329. godine u Prilepcu pokraj poznatog rudarskog središta Novo Brdo. Tu se nalazila baština vlasteoske porodice Hrebeljanović. "Bits že otačastvo jego grad Prilepac, otac že jego Pribac", beleže srednjovekovni letopisi. Dragana, starija Lazareva sestra, bila je udata za čelnika Musu, koji je vladao Gornjim Ibrom i Zvečanom, a mlađa za hvostanskog vojvodu Altomana.

Rodonačelnik porodice Hrebeljanović nije poznat sastavljačima rodoslova kneza Lazara. Zanimljivo je, takođe, da Lazar nije dobio prezime po ocu Pribcu, što je bio ustaljen običaj u srednjovekovnoj Srbiji.

STAVILAC CARA DUŠANA

Lazar nije direktan potomak svetorodnih kraljeva srpskih, ali je rođenjem i vaspitanjem pripadao plemićkoj porodici, koja je uživala ugled na dvoru.

Pribac je službovao na dvoru cara Dušana, obavljao je poslove sluge ili peharnika. Autor "Pohvale o knezu Lazaru" piše da su car i njegov veliki sluga po izgledu i naravi slični, kao jedna duša u dva tela. Namera je pisca "Pohvale" da se moćni srpski vladar i njegov sluga tako bliskima prikažu, da bi se na taj način uspostavila veza među dvema vladarskim lozama. Služeći verno caru Dušanu, Pribac je napredovao u službi i omogućio sinu Lazaru da se domogne državne počasti.

Pribac Hrebeljanović je napredovao u službi, "knezu Lazaru bist roditelj veliki sluga carev Pribac", beleži "Pohvala kneza Lazara". Pripadao je delu do tada nepoznate vlastele, koju je srpski car uzdigao. Zbog svoga viteštva i čestitosti dobio je uglednu službu na dvoru.
Lazar Hrebeljanović postao je stavilac na dvoru cara Dušana. Sa ovim zvanjem javlja se u diplomatičkoj građi samo jednom, jula 1363. Pohvalni spis sastavljen u slavu kosovskog mučenika govori kako je car Dušan podario Lazaru stavilački čin i dao mu svoju srodnicu za ženu. Oko 1353. godine Lazar se oženio Milicom, kćerkom kneza Vratka, u narodnoj pesmi poznatog kao Jug Bogdan. Njegova žena je od "plemena ranije pomenutih careva", potomak Nemanjinog sina Vukana, zapisao je Lazarev srodnik, patrijarh Danilo III. Venčanje je, po narodnom kazivanju, blagosiljano u manastiru Jošanici. Srodnička nit između Nemanjića i Hrebeljanovića ustanovljena je ovim brakom. Lazar i Milica su u uzornom zajedništvu izrodili pet kćeri i tri sina.
Ilarion Ruvarac tvrdi da je Lazar od početka službe bio stavilac na carskom dvoru, možda zajedno sa Vojislavom Vojinovićem, kasnije moćnim zahumskim knezom. Ova titula odgovara vizantijskom dvorskom činu domestika, koji se starao za carsku trpezu.

Posle smrti cara Dušana, Lazar je nastavio službu kao stavilac kod njegovog naslednika, cara Uroša. Do početka sedme decenije DžIV veka o Lazaru Hrebeljanoviću nemamo pouzdanih vesti u istorijskim izvorima.

Dubrovčani su 1362. godine, pre zaključenja mira u Onogoštu, darivali Lazara trima svicima tkanine. On nije učestvovao u pregovorima, ali mu je kao carskom milosniku pao u deo određeni poklon.

Car Uroš je poveljom iz 1363. godine potvrdio razmenu poseda između zahumskog kneza Vojislava Vojinovića i čelnika Muse. Za Župu i grad Brvenik knez je dobio Župu i grad Zvečan. Kao potpisnik na povelji pojavljuje se stavilac Lazar, jemac izvršenja ugovora.

Vukašin Mrnjavčević se 1365. godine proglasio za kralja, a njegov brat Uglješa za despota. Vukašin je postao savladar cara Uroša. Nastupilo je vreme netrpeljivih i prekomerno moćnih oblasnih gospodara. Carski autoritet beše ugrožen, a državno jedinstvo dovedeno u pitanje.
U smutnom vremenu stavilac Lazar nije odbegao od cara Uroša. Branio je legitimitet carstva i oslabljenog vladara.

Samovoljna srpska vlastela je užurbano formirala samostalne feudalne oblasti, menjajući političku kartu carstva.

Lazar napušta dvor cara Uroša svakako posle 1365. godine. Ličnost koja se pominje u kotorskom privilegiju kao conte Lazaro je srpski knez Lazar. Sa tom titulom se prvi put javlja tek 1371. godine.

Titula "knez" u srednjovekovnoj Srbiji nije precizan i ustaljen pojam. U doba razvijenog feudalizma ta titula bila je niža od kefalije, vojvode i sevasta. Ovu titulu uzimaju oblasni gospodari u srpskim zemljama.

RASKOL MEĐU SRBIMA

KRAJEM sedme decenije DžIV veka Hrebeljanović je prikupljao političku i vojnu snagu i potrebno iskustvo za organizovanje feudalne oblasti. Njegova moć je bila preslaba za osionog kralja Vukašina.

Političko i državno osamostaljivanje započeo je među neugodnim susedima. Centar okupljanja oblasti nije bila njegova baština u blizini Novog Brda. Taj rudarski grad je posedovao kralj Vukašin. Sa severa Lazara su ugrožavali Rastislavići, gospodari Kučeva i Braničeva, sa zapada ambiciozni župan Nikola Altomanović, sinovac zahumskog kneza Vojislava Vojinovića.

Mudri i strpljivi raški knez uspeo je da opstane u opasnom okruženju. Najveća opasnost pretila mu je od kralja Vukašina, koji je bio opsednut osvajačkom politikom. Mavro Orbin kazuje da su se 1369. godine car Uroš i župan Nikola sukobili sa kraljem Vukašinom na Kosovu polju. Knez Lazar je mudro izbegao sukob protiv Mrnjavčevića. Zahumski župan je do nogu potučen, a car Uroš sa delom vlastele zarobljen. Te nemirne 1369. sukob na Kosovu polju nagovestio je raspad države i neizvesnu budućnost srpskog naroda. Međunarodnom urušenju Srbije na Kosovu prethodio je međusrpski raskol i sukob, takođe na Kosovu i oko Kosova.

Kivan na kneza Lazara, zahumski župan je zametnuo kavgu. Knez je, međutim, suzbio 1370. godine i osvojio mu bogati grad Rudnik. Ratoborni i nepredvidivi Altomanović je prkosio ostalim oblasnim gospodarima, tražeći nove sukobe. Za razliku od njega, Lazar je onovremenicima ostao u lepom sećanju. Dubrovčani ga u dokumentima pominju kao vrlog čoveka i vladara i posle njegove pogibije. Pouzdani Mavro Orbin, takođe, hvali uzornog raškog kneza. Lazar se retko pojavljuje u istorijskim dokumentima. Njegova blagorodnost ga isključuje iz krvavih političkih i vojnih događanja na prostoru srpskog carstva. Prva sačuvana povelja kneza Lazara iz 1375/76. godine je dokaz da se knez duže vreme nalazio u senci ostalih srpskih gospodara.

OBRAČUN SA  ALTOMANOVIĆEM

Smrt cara Dušana i rasap Mrnjavčevića u boju na Marici trajno su oslabili srpsku državu. Prekinuta je restauracija carstva i onemogućeno sabiranje razdeljenih feudalnih celina. Turci su uništili najjaču feudalnu državu na Balkanu. Malo posle srpskog rasula, početkom decembra 1371. upokoji se car Uroš, potonji vladar loze Nemanjića. Obezglavljena Srbija ostala je bez dinastije i gospodara.

Oblasni gospodari jagmili su se za baštinu Nemanjića. O produženju svetorodne loze starala se jedino Srpska crkva, koja je tražila ličnost primernih vrlina, naličnika prvih Nemanjića. Načelstvo srpsko pripalo je Lazaru, koji se iza "velikih i blagočestivih kraljeva naziva gospodarem i vladaocem nad svim Srbima", svedoči patrijarh Danilo Treći. Ovaj izbor blagosloven je od arhijereja, sveštenstva i sabora srpskog.

Knez Lazar je dobio posle Maričke bitke na upravu Novo Brdo, Toplicu i Rudnik. Prestonicu premešta u grad Kruševac, na reci Rasini. Oblast između tri Morave postaje novo središte državnog, političkog i duhovnog života kod Srba.

Poraz Mrnjavčevića iskoristio je veliki župan Nikola Altomanović. Od Dubrovačke opštine primao je svetodmitarski dohodak koji se ranije isplaćivao srpskom caru. Knezu Lazaru preoteo je Prištinu, Novo Brdo i "mnoga druga mesta". Sukobio se i sa kraljem Ludvigom. Ugarski vladar je u dogovoru sa bosanskim banom Tvrtkom i srpskim knezom Lazarom odlučio da ukloni osionog župana. Uputio je u Srbiju hiljadu konjanika pod vođstvom Nikole Gorjanskog. U jesen 1373. godine opkoliše Altomanovića u gradu Užicu. I tako "pakosni Nikola" bi zarobljen sa svom svojom imovinom. Kao zarobljenik bio je predan na čuvanje Stefanu Musiću, kneževskom sestriću, koji ga je oslepeo. Nikolinu državu podeliše protivnici. Knezu Lazaru i srodnicima pripadoše severne oblasti, a ostatak izdeliše Tvrtko i Balšići.

U jesen 1377. godine bosanski ban Tvrtko se krunisao sugubim vencem, postao je kralj Srba i Bosne i pretendent na nemanjićko nasleđe. Okolne države su priznale kraljevinu. Knez Lazar se saglasio sa Tvrtkovim krunisanjem.

Pošto je proširio svoj feudalni posed i ojačao vlast, Lazar je postao najmoćniji srpski velikaš na prostoru nekadašnjeg Dušanovog carstva. Njegove zemlje obuhvatale su centralne delove Srbije. Bile su ekonomski jače od drugih. Posedovao je dva najbogatija rudarska središta srednjovekovne Srbije - Novo Brdo i Rudnik. Uspostavljanjem srodničkih veza ugled kneza Lazara se proširio izvan granica njegove države. Čestitog i hristoljubivog Lazara uvažavali su veoma monasi svetogorci


KAPITALNO DELO
Feljton je napravljen prema knjizi "Sveti knez Lazar i kosovski zavet" koju su, sa blagoslovom srpskog patrijarha Pavla, zajednički objavili izdavačko informativna ustanova Mitropolije crnogorsko-primorske "Svetigora" i kompanija "Novosti". Knjiga predstavlja najpotpuniju monografiju o vladaru koji je, posle smrti cara Dušana, svojim državničkim radom i žrtvom na Kosovu polju, na najdramatičniji način obeležio srpsku istoriju.
U ovoj knjizi, iz koje će naš list objaviti šire izvode, sabrano je sve što je istorija rekla o knezu Lazaru, što su o njemu kazale legende, narodne pesme i priče, kao i naši veliki pesnici i pisci. Posebnu vrednost daju mnogobrojni likovni prilozi.

Feljton: Novosti
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 22:27
Samodržac svih Srba

Kada je hilandarski monah starac Isaija posetio kneza Lazara krajem 1374. godine, izneo mu je potrebu izmirenja sestrinskih crkava. Srpski patrijarh Sava IV je podržao monaha Isaiju i kneza Lazara u trudu oko izmirenja srpske crkve i Carigradske patrijaršije. Poslanstvo koje je otišlo u Carigrad činili su, pored Isaije, atoski monasi i svetogorski prot Teofan. Srpski emisari su posetili Svetu goru. U Carigradu su ih primili carevi Jovan i Manojlo i patrijarh Filotej. Skinuto je prokletstvo sa careva Dušana i Uroša, upokojenog patrijarha Joanikija i srpskog patrijarha Save i svih mrtvih i živih arhijereja.

Posle povratka, u crkvi Svetih arhangela kod Prizrena, služena je, povodom izmirenja, zajednička liturgija, kojoj su prisustvovali carigradski sveštenomonasi Matija i Mojsej. Patrijarh srpski Sava IV nije dočekao toliko željeni dan, upokojio se 29. aprila 1375. godine.
I
zmirenje crkava značajnije je uzdiglo ugled bogoljubivog kneza. Načelstvo srpsko pripalo je Lazaru, naličniku prvih Nemanjića i nastavljaču bogougodne svetorodne loze.

Posle Maričke bitke, južnije srpske zemlje priznale su vlast sultana. Politički i vojnički dobro organizovana, država raškog kneza je ulivala nadu da se može odoleti i turskim napadima. Granice srpske države pomeraju se na sever. Ugarski vazal Radič Branković potisnut je 1379. Njegove oblasti Kučevo i Braničevo, knez Lazar je pripojio svojoj državi. Krajem osme decenije Lazar je značajno proširio svoju oblast prema severu i granicu pomerio na reke Savu i Dunav.

KNEZ KAO CAR


Lazar Hrebeljanović se na poveljama potpisivao kao knez. Narodno predanje ga je zapamtilo kao cara srpskog, ali je istorijski najverodostojniji stih koji kaže, "naša kruno, slavni knez Lazare, ti car jesi al` se zoveš knezom". Poznati učenjaci Šafarik i Đura Daničić sledili su trag predanja. Đurađ Branković u svojim hronikama pominje Lazarevo venčanje za carstvo. U ruskom letopisnom svodu iz vremena ruskog cara Ivana Groznog, srpski knez se pojavljuje sa carskim zvanjem. Prepisivači ruskog svoda koristili su "Putopis đakona Ignjatija" i Žitije despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa.

Istorija Lazara Hrebeljanovića prepoznaje kao kneza, a narod kao mučenika i bogougodnog cara. Nepoznati autor "Žitija kneza Lazara" zapisuje da srpski vladar "iz prekomerne krotkosti i smernosti, osobina koje su odlikovale kosovskog velikomučenika, nije hteo da se uzvisi dostojanstvom višim od kneza". U pojedinim dokumentima i pohvalnim spisima, Lazar se pominje kao "veliki knez". Vladimir Mošin je utvrdio da ta titula podrazumeva vlast nad svim srpskim zemljama.

"Slovo o knezu Lazaru" patrijarha Danila Trećeg ima nesumnjivu istorijsku vrednost. Srpski vladar se u "Slovu" pojavljuje kao veliki knez. Pridev "veliki" je epitet vezan za određenu ličnost, a ne deo titule. U kancelarijskom priručniku Carigradske patrijaršije iz 1386. godine piše "preuzvišeni veliki kneže, u gospodu premili i vazljubljeni gospodine". Lazar se direktno ne pominje, ali se nesporno misli na njega. U povelji koju je izdao 1388. godine u intitulaciji piše: "veliki knez Lazar".

Istorijski izvori nastali posle Kosovskog boja pominju titulu veliki knez. Stefan Lazarević je poklonio manastiru Hilandaru nekoliko sela i crkvu u Ibru "u pomen večni i duševnu polzu sebi i roditeljima mojim, svetopočivšem velikom knezu Lazaru".

POD BLAGOSLOVOM CRKVE

Titula samodržac je preuzeta iz Vizantije, ali je u Srbiji dobila šire značenje. Podrazumevala je svetovnu vlast sa crkvenim blagoslovom. Knez Lazar je zbog duhovnog i političkog pregnuća zaslužio blagoslov i prvenstvo u vladarstvu. U intitulacijama u poveljama pojavljuje se kao "samodržac" ili "samodržavni gospodin". Pop Marko zapisuje "u dane blagovernoga i hristoljubivog kneza Lazara, samodržac sve srpske zemlje". Ktitorski natpis u Novoj Pavlici, zadužbini braće Musića, potvrđuje ovu titulu, "samodržac sve srpske zemlje".

Patrijarh Spiridon i Crkva su u knezu Lazaru prepoznali naslednika svetorodne loze Nemanjića. Crkva je blagoslovila kneza, ali nema podataka o njegovom krunisanju za samodržca svih Srba. U podeljenoj i zavađenoj Srbiji ustanova sabora se nije poštovala kao u vreme nemanjićkih vladara. Sabor u Peći 1375. godine, kada je ustoličen patrijarh Jefrem, održan je u krnjem sastavu. To ukazuje da je institucija državnog sabora izgubila na značaju.

Poštovanje koje mu je ukazivala Srpska crkva uvažavali su i oblasni gospodari. Kralj Srba i Bosne Tvrtko Kotromanić imao je ambicije kao i knez Lazar, ali ne i podršku Crkve. Vladar Raške je svojim pregnućem i političkim ponašanjem nalikovao prvim Nemanjićima, kao što je i Srpska patrijaršija u njegovo vreme podsećala na Srpsku autokefalnu arhiepiskopiju s početka 13. veka. Samodržac svih Srba je zadužio Crkvu velikim i značajnim poklonima. Svetogorske manastire bogato je darivao. Kao graditelj, mogao se meriti sa Nemanjićima a neke od njih je i prevazišao.

SRBIJA ZEMLjA NADE

"LjUBEZNI gospodin Lazar Hrebeljanović" je preko srodničkih veza stvorio "porodični savez" koji je trebalo da preraste u veliku državu. Rano se orodio sa poznatim velikašima, Vukom Brankovićem, gospodarem Kosova, bugarskim carevićem Jovanom Aleksandrom, Nikolom Gorjanskim, mačvanskim banom, i uticajnim zetskim gospodarom, Đurađom Stracimirovićem Balšićem. Ali turska opasnost sa istoka onemogućila je njegove namere.

Država samodržca svih Srba, dostigla je zavidnu veličinu uoči boja na Kosovu. Prostirala se od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine sa prestonim gradom Kruševcem. Lazaru su pripadali Niš, Užice i bogata rudarska središta, Novo Brdo i Rudnik. Državi je priključio Mačvu, Kučevo i Braničevo, krajeve koje Nemanjići ranije nisu uspeli da zadrže. Oblast Kučeva i Braničeva nije bila sporna, jer knez Lazar nije raskidao vazalne odnose prema ugarskom kralju Ludvigu Prvom.

Posle smrti Ludviga Prvog, zajedno sa kraljem Tvrtkom knez Lazar istupio je protiv Žigmunda Luksemburškog, pretendenta na ugarski presto. Koristeći krizu u Ugarskoj, napadao je Beograd i Golubac. Izmirio se sa novim kraljem Žigmundom, prihvatajući vazalne obaveze. Povelja iz 1406. godine to potvrđuje.

Knez Lazar, "ljubezni gospodin", održavao je srdačne odnose sa lokalnom feudalnom vlastelom. Poštovali su ga čelnik Musa, gospodar oko Kopaonika, Crep Vukoslavić, upravnik kraja oko Paraćina i Lešja, kefalija Gojislav, namesnik Novog Brda. Kneževi poslušnici bili su čelnik Miho, župan Petar, logotet Nenad, logotet Novak i vlastelin, Vitomir koji se istakao u borbi protiv Turaka. Neposlušnu vlastelu Nikolu Zoića i Novaka Belocrkvića bez muke je pokorio.
Pred odlučujući okršaj sa Turcima, Moravska Srbija je bila zemlja spasenja i nade, svedoče Konstantin Filozof i monahinja Jefimija. Pridošli duhovnici i izbeglice uneli su duhovnu živost na prostor Lazareve države. Zahvaljujući njima oživljavaju stara i podižu se nova verska sedišta.

LjUBAV PREMA CRKVI

LjUBAV svetog kneza Lazara prema božanskoj crkvi Hristovoj ogledala se i u ljubavi i usrđu koje imađaše prema svetim hramovima i manastirima. On postade ktitor i dobrotvor mnogih crkava i manastira, i to ne samo u svojoj državi nego i daleko van njenih granica. Kao prvo slavno delo koje učini, posle izmirenja crkava, beše podizanje divne crkve svetog Stefana u slavnom gradu Kruševcu, poznate i do danas pod imenom Lazarica.

Zatim, kao što piše za njega patrijarh Danilo III, "ovaj hristoljubivi vladar gore i humove svoje države ispuni obiteljima monaških žilišta", gde se nastaniše i življahu monasi "koji sebe Bogu orodiše usamljenošću i svakim molitvenim tihovanjem". Ovo je bilo posle 1371. godine, kada su, bežeći ispred Turaka, mnogi monasi iz osvojenih krajeva Balkanskog poluostrva i Svete gore došli u slobodnu Lazarevu državu, i ovaj monaholjubivi vladar dao im je da se nastane u njegovim moravskim krajevima osobito oko Kruševca i Stalaća (gde još i danas ima mnogih crkava, crkvišta i manastirišta iz toga doba).
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 22:31
Protiv turske najezde

Osobito su u zemlju kneza Lazara dolazili monasi zvani sinaiti, nazvani tako po svom velikom učitelju prepodobnom Grigoriju Sinaitu. Ovi podvižnici i molitveni tihovatelji, na čelu kojih beše monah kir Grigorije Sinait, učenik velikog Grigorija Starijeg, zamolili su srpskog kneza da im podari neko usamljeničko mesto, gde će moći da se bogougodno podvizavaju u miru i neuznemirenosti od sveta. Sveti knez sazida tada u tihom i skrovitom mestu u braničevom Ždrelu, na reci Mlavi, crkvu Presvete Bogomatere i oko nje osnova manastir, a svojom vladarskom poveljom od 1379. godine utvrdi ga i snabde imanjem, pa ga podari ovim česnim sinajskim monasima i kir Grigoriju Sinaitu.

Sve ovo potvrdi i patrijarh srpski Spiridon, zajedno sa crkvenim saborom u Pećkoj patrijaršiji. Ovaj manastir i do danas postoji i naziva se Gornjak, a posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

U to vreme doputovao je u Kruševac staratelj monaške bolnice u svetoj lavri hilandarskoj monah kir Gerasim (inače brat Lazarevog zeta Vuka Brankovića). On se javio knezu Lazaru i izneo mu da oboleli i stari monasi u svetoj obitelji Svetoga Save i Simeona očekuju kneževu utehu i pomoć. Knez je odmah izdao povelju o tome (1380) u kojoj je naložio “da se u bolnicu hilandarsku daje svake godine po stotinu ongija (zlatnika)”, a radi ishrane i nege bolesnih monaha zavešta još i dva sela: Jelašnicu s međama i Jelašnicu s crkvom, što je sve opet potvrdio i patrijarh Spiridon svojom patrijarškom gramatom.

PROSTRANA PRIPRATA U HILANDARU

Monah kir Gerasim je ispričao knezu kako se mnogi i mnogi posvećuju inočkom obrazu u Hilandaru, pa je crkva skoro nedovoljna da sve njih u sebe smesti. Po ugledu na velike zadužbine Nemanjića, Lazar je poslao neimare i sve ostalo što je bilo potrebno, te je u Hilandaru, uz glavnu crkvu kralja Milutina, sagradio divni i prostrani pronaos (pripratu), te se na taj način i on uvrstio u red velikih i svetih zadužbinara Nemanjića. Ruskom, pak, manastiru svetog Pantelejmona na Svetoj gori knez je poveljom od 1381. godine, priložio crkvu Spasovu u Hvosnu, uz još neka sela i potrebne privilegije.

Istom manastiru priložiše tada čelnik Musa i njegovi sinovi mu Stefan i Lazar selo Ulare i crkvu svetog Nikole na Labu, za spomen pokojne supruge i majke njihove Draginje, rođene sestre kneževe, što je Lazar takođe potvrdio naročitom poveljom. Svojom poveljom, on je potvrdio i darove vojvode crničkog Crepa, selo Mutnicu i Parakinov Brod, koje je ovaj zaveštao lavri sv. Atanasija u Svetoj gori.

Čestiti knez brinjaše i o srpskim monasima u Svetoj zemlji. Na molbu jerusalimskog patrijarha Mihaila on je 31. avgusta 1388. godine pisao knezu Dubrovačke republike da se srpskim monasima u Jerusalimu, nastanjenim u manastiru svetog arhangela Mihaila, zadužbini Svetog Save i kralja Milutina, isplati zaostali stonski dohodak. Sveti knez je slao priloge i manastiru na Sinaju i manastirima u Vlaškoj.

No najveća zadužbina kneza Lazara bio je njegov manastir Ravanica, osnovan 1381. godine i posvećen Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdanu). Gradnju ove divne zadužbine poverio je glavnom neimaru Radu Boroviću, koji je sazidao veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu. Očevidac svega toga, srpski patrijarh Danilo III, u svom “Slovu o knezu Lazaru” ovako opisuje kneževo ukrašavanje manastira Ravanice:

“Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio ogradom, kakve do tada nigde nije bilo”.
Iste godine knez Lazar izdao je svoju vladarsku povelju ovom svetom manastiru i obdario ga velikim dobrima u Pomoravlju, Podunavlju i Posavini. Za prvog igumana novosabranoj bratiji u Ravanici on je postavio kir Arsenija “muža obdarena vrlinama, ukrašena razumom, koji imađaše dar Svetoga duha da uči mnoge”. U to vreme u Ravanici se podvizavao i sveti Romilo Ravanički, koji se tu i upokojio i bio pogreben s južne strane priprate ravaničkog hrama. Posle mučeničke končine svetoga kneza i njegove će svete mošti biti prenete u svetu obitelj ravaničku.

OTVARAO NARODNE ŠKOLE

EvanĐelsko hristoljublje i čovekoljublje kneza Lazara nije se ogledalo samo u tome što je okupljao u svojoj zemlji monahe podvižnike i isihaste (molitvene tihovalnike) i obnavljao im ili osnivao nove obitelji, nego i u tome što je podizao i obnavljao i mnoge parohijske crkve za hristoljubivi narod svoj i što je roditeljski zbrinjavao sirotinju i bolesnike, podižući i izdržavajući sirotišta i bolnice. Uz to još, on je pri crkvama i manastirima otvarao narodne škole, radi prosvećivanja svoga naroda. Školu je otvorio i u prestonom gradu Kruševcu, gde su se učili njegovi sinovi i kćeri i ostala srpska deca. Na Lazarevom dvoru su se okupljali mnogi učeni i mudri ljudi, umetnici zografi i zlatari, osobito iz južnih srpskih i grčkih krajeva, bežeći ispred turske najezde.

O tome bekstvu hrišćana ovako govori Konstantin filozof u svom opisu života kneza Lazara i sina mu despota Stefana:

“Kada sveti knez, veli on, utvrdi ono prvo dobro (tj. izmirenje crkava), on odmah pređe na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradova i oblasti i obitelji i crkve blagočestivih, gde su (od Turaka) jedne ognjem popaljene, a druge porušene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slično, on je sve to popravljao, u red dovodio i uspokojavao. Jer odavno već grčka država opadaše, a ismailćani se umnožavahu; i razliše se čak i u zapadne krajeve...
Ismailićanski rod se sve više izlivaše kao neki skakavci: jedne su od hrišćana odvodili, druge zarobljavali, treće plenili, četvrte klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god se pojavljivahu, i uvek se nametahu; išli su da i ono što je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadežan je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji grešimo i koji se ne obraćamo jedinome koji menja sve”.

ISMAILIĆANI KAO SKAKAVCI

Knez Lazar se u nekoliko mahova borio protiv ove turske najezde. “On nije trpeo da više čeka i da prenebregne svoje udove, i uz to još Hristove udove, da se seku i kidaju, nego odluči ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i da to još posvedoči mučeništvom”. Jer, Turci su stalno napredovali, i ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem krčili su sebi put sve dalje i dalje na zapad. Oni se nisu zadovoljavali čak ni plaćanjem danka i poreza od strane hrišćana, nego su težili da sve hrišćanske narode sebi potpuno pokore i porobe.

Tako su za nekoliko godina osvojili velike i tvrde gradove Ser, Sofiju i Solun, a 1386. osvojiše i srpski grad Niš. Na čelu velike turske vojske bio je sultan Murat (1362-1389). Njegov prvi sukob sa vojskom Lazarevom dogodio se kod mesta Pločnika na Toplici 1387. godine (sada selo Pločnik kod Prokuplja), gde je Murat utekao ispred kneza Lazara. Sledeće godine Muratova vojska prodrla je u Bosnu. Tamo je presreo hrabri vojvoda kralja Tvrtka Vlatko Vuković, i junački pobedio kod grada Bileće. Sve ovo, međutim, nije zaustavilo Turke, nego samo podstaklo Murata da se još više i mnogobrojnije pripremi za odsudnu bitku sa knezom Lazarom i njegovom hrabrom vojskom. I sultan je počeo da se silno naoružava i veliku vojsku prikuplja

KNEŽEVA VEČERA

Ali kao predznaci skore nesreće srpske behu se opet pojavili unutrašnji razdori, svađe i izdajstva i vlastoljublje starešina srpskih. Ne beše jednodušnosti i odanosti knezu Lazaru, te zato on moraše molbama i preklinjanjima da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je, naime, održao državni sabor u Kruševcu, sa svojim vojvodama i velmožama, i odatle je uputio opštu poruku svekolikom srpstvu: “Ko ne došo na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bjela...” No i pored kneževog poziva mnogi se velikaši ne odazvaše, a zapadni hrišćani svoju pomoć ne uputiše.

Lazar je na dvoru održao svoju kneževsku večeru, na kojoj je pozvao sve prisutne vojvode i velikaše na mir i slogu protiv nekrsta. Zatim se srpska vojska počela okupljati oko grada Kruševca, i na čelu sa knezom Lazarom i visokim vojvodama, krenula na jug u pravcu Kosova.
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 22:36
Božja služba u Samodreži

Svoju vojsku je pripremio i Lazarev zet Vuk Branković gospodar Kosova i Prištine, jer Muratova vojska upravo beše krenula severno od Skoplja, najpre na njegove krajeve. Srpskom knezu u pomoć krenu i vojvoda bosanskog kralja Tvrtka, Vlatko Vuković, a sa njim i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske.

Đurađ Stracimirović Balšić, zet kneza Lazara, iz straha od turske odmazde, nije pomagao srpsku odbranu na Kosovu polju, kao ni druga dva Lazareva zeta - Jovan Aleksandar, bugarski carević i mačvanski ban Nikola Gorjanski. Vizantijski car je svojim trupama pomogao turski napad na Srbiju. Srpski gospodari u Makedoniji, braća Dragaš i kralj Marko, posle Maričke bitke postali su turski vazali. Preko njihove teritorije Turci su nesmetano nasrtali na slobodne srpske zemlje.
Dan pre bitke, knez je svoju vojsku okupio oko bele Samodreže crkve, gde bi odslužena služba Božja i sva vojska redom pričešćena, Lazar je predosećao da će on i njegovi vitezovi ovde poginuti "za Krst Časni i slobodu zlatnu".

Za to vreme vojska sultana Murata, sa vojskovođama Evrenosom, Saridžem i Balabanom i mnogim trupama turskih emira iz Male Azije i Persije, beše se slegla na Kosovo polje, između grada Prištine i reka Laba i Sitnice. Sa vojskom su bili i Muratovi sinovi Jakub i Bajazit. Na dan boja na Vidovdan, u utorak 15. juna 1389. godine, na svetog proroka Božjeg Amosa, svečarsku slavu kneza Lazara, čestiti knez Lazar još jednom se pomoli Bogu i izgovori ohrabrujuću besedu svojoj vojsci pre samog okršaja. To je ovako opisao potonji patrijarh srpski Danilo III:

SMRT ILI ROBOVANJE

"Kada se Murat", "ustremi kao veliki lav sa velikom silom, on sakupi bezbrojno i neizrecivo mnoštvo vojske mnoge sebi u pomoć i približi se zemljama srpskim. A blagočestivi i svehvalni knez Lazar, uvidevši svirepi nailazak ovog gordog i oholog, najpre Boga iz dubine srca u pomoć sebi prizva, govoreći: "Bože, zakonprestupnici ustadoše na me i sudište krepkih zaiska dušu moju. Mržnjom nepravednom omrznuše na nas, i oružje izvukoše i napregoše lukove svoje, da nas ustreljaju, zakolju i usmrte. A Ti nas, Gospode, ne ostavi, već nam pomozi; i da uđe oružje njihovo u srca njihova, i lukovi njihovi da se slome. Neka razumeju da si Ti Bog, jedini Tvoritelj preslavnih čudesa."

Zatim posla po blagorodnike svoje, velmože i vojvode i vojnike, velike i male. Prizvavši ih sebi, reče im o nailasku bezbrojnih inoplemenika. Kada se svi utišaše, on im tihim i spokojnim glasom svima skupa govoraše:

"Vi, o drugovi i braćo moja, velmože i blagorodni, vojnici, vojvode, veliki i mali, sami ste znali i videli kolika nam je dobra Bog u životu svom darovao, i ničega krasnog i slatkog ovoga sveta, slave i bogatstva i svega što je ljudima potrebno ne liši nas; nego, štaviše, On nam i umnoži. Zato ako nam što nevoljno i bolno bude, da ne budemo nedobrotvorni i neblagodarni Njemu za ovo. Ako nam mač, ili rana, ili hiljade smrti dogodi se, podnesimo to slatko za Hrista i za blagočestivu veru našeg otačastva. Bolje nam je u podvigu smrti, negoli stidan i ropski život. Bolje nam je u boju od mača smrt podneti, negoli pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, postarajmo se, dakle, da uskoro podvig stradalački primimo, da bismo poživeli večno na nebesima. Imenujemo sebe vojnicima Hristovim, stradalcima za veru, kako bismo se upisali u knjigu života. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od Podvigopolonika svetle vence primimo. Stradanja rađaju slavu, a trudovi posreduju za počinak."

Tim i drugim rečima knez naoruža vojnike i na podvig mnoge tradalce pripremi.

I svehvalni, mužastveni i blagorodni ratnici koje rodi i podiže srpska zemlja kao prekrasne mladice i izabrane kedre livanske, milom i ljubljenom svome gospodaru ovako odgovarahu:

ŽIVA ŽRTVA GOSPODU

"Mi, gospodine naš, otkako zajedničkom prirodom od oca i majke rođeni bismo, Boga i tebe poznasmo. Bog nas podiže, a ti vaspita, kao čeda othrani i kao sinove darova, kao braću zavole i kao drugove uspoštova. Svi mi zajedničari i prijemnici bismo slave, bogatstva i svih krasota sveta, veselja i radosti i vojinstva. Ljubav i čast, sve obilno od tebe primismo, da rado za tebe, za veru i za otačastvo umremo. Nećemo poštedeti sebe, znajući da posle ovoga imamo otići i sa prahom smešati se. Umrimo da svagda živi budemo, prinesemo Bogu sebe žrtvu živu, ne kao negda privremenim i prevarnim gošćenjem za nasladu našu, već u podvigu krvi svoje.

Ne poštedimo život svoj, da živopisan uzor posle ovoga drugima budemo. Ne bojmo se strahote koja ide na nas, ni ustremljenja nečastivih protivnika nasrnulih na nas. Ako na strah i gubitak budemo mislili, nećemo se dobra udostojiti. Ako bismo o nekom taštom delu mislili, ništa od časnih podviga ne bismo ostvarili. Mi se imamo boriti sa Ismailćanima kao sa našim neprijateljima, makar nam mač glavu, koplje rebra i smrt život uzeli. Mi, sadrugovi i saborci, uzmimo tegobu negdašnjih vojnika koji su sada kod Hrista, da bismo se s Hristom proslavili. Mi smo jedna priroda ljudska podvrgnuta istim strastima, i jedan grob da nam bude, i jedno polje neka prihvati tela naša sa kostima, eda bi nas prihvatila svetla edenska (rajska) naselja".

MILOŠ UBI SULTANA

Kada zatim otpoče krvavi boj između Krsta i nekrsta, između hrišćana i muhamedanaca, tada jedan od Lazarevih vojvoda, po imenu Miloš Obilić, uspe da se probije do samog šatora sultana Murata i da ovoga raspori nožem i ubije. Ovo učini vojvoda Miloš i zbog toga što su ga mnogi zavidljivci opadali kod kneza da će on biti srpski izdajnik. Muratovo ubistvo sprva unese veliku pometnju u tursku vojsku, i tada je Lazareva vojska naglo napredovala. Sam knez se junački borio i, kako za njega kaže Tronoški letopisac, "imađaše na sebi šesnaest rana kada je useo na trećeg konja, pošto dva pod njim već behu ubijena".

No promisao Božji beše knezu i Srbima naznačio drugi ishod iz ove borbe. Jer posle prvog srpskog naleta i pogibije sultana Murata, njegov sin Bajazit prikri smrt turskoga cara i silnim naletom i lukavim zamkama uhvati i pogubi čestitoga kneza i mnoge njegove vojvode.
O tome ovako piše Konstantin Filozof:

"Kada knez ustade i krete na Ismailćane, sukob bi na polju Kosovu. I u prvi mah odolevahu Lazarevi ljudi i pobeđivahu. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga sin turskoga cara (Bajazit) ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se ovaj veliki Lazar i oni koji su sa njim uvenčaju vencem mučeništva. Lazar dostiže blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da budu poguljbeni pre njega, da ne vide smrt njegovu. Ova bitka bi godine 1389, meseca juna 15. dan, kada Lazar primi mučeničku smrt".

NEBESKO CARSTVO

Po sveopštem narodnom i drevnom predanju, svetom knezu Lazaru se pred ovu bitku javio anđeo Gospodnji i pitao ga kojem se želi privoleti carstvu, da li carstvu zemaljskom ili carstvu nebeskom? Pomolivši se najpre u sebi, nebočežnjivi knez je odgovorio anđelu Božjem: "Ako ću se privoleti carstvu zemaljskome, ono je za malena, trenutno i prolazno, a nebesko carstvo je uvek i do veka."

I tako se bogoljubivi vladar srpski svecelo opredelio za Carstvo Hrista Cara na nebesima i sa svim svojim hristoljubivim narodom smireno pokorio svesavršenoj volji Božjoj, koja je vrhovni zakon neba i zemlje. Zato je i sada, pred dželatom Bajazitom, mirno i spokojno stajao, očekujući da primi mučeničku smrt za veru Hristovu i za otačastvo naroda svoga hrišćanskoga.
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 22:40
Gospode, spasi narod moj

Knez Lazar nije tražio slobodu "po svaku cenu", tj. slobodu od Boga i bez Boga, nego slobodu u Bogu i sa Bogom, i zato je mirno priklonio glavu pod mač nehrišćaninov, moleći se u sebi Bogu ovako:

"Stvoritelju moj, koji sudiš znane i neznane grehe naše, Tebi vapijem i Tebi se molim: oprosti mi sve što sam propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj, i spasi ovaj narod moj, ili bolje reći ne moj nego Tvoj narod, Gospode."

Zatim predade dušu svoju u ruke Podvigopoložnika Hrista. Rastavivši se od tela zemljanog i carstva zemaljskog radi Hrista, on spase dušu svoju i dušu naroda svojega, zadobi besmrtno carstvo nebesko i Bogu privede mnoštvo mučenika. A i sveto telo njegovo Gospod ne predade raspadljivosti, nego ga proslavi netruležnošću i mnogim darovima čudotvorstva.

Naime, kada Bajazit vide s kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrišćanski knez, on posle bitke dopusti monasima koji iskahu telo Lazarevo te ga oni uzeše i česno pogreboše u crkvi Svetog vaznesenja u Prištini. Posle, pak, godinu dana Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, po savetu srpskog patrijarha i zajedno sa klirom i narodom, otkriše mošti svetog velikomučenika i nađoše telo njegovo netljeno (netruležno) i čitavo, koje ispuštaše mnogi i blagohulni miris. Jer Gospod dade netljenost svetom telu njegovom kao nesumnjivi dokaz mučeništva njegovog za Hrista i bogougodnog života i svetosti njegove. Uzevši sveto telo, svi skupa kretoše u litiji ka zadužbini njegovoj manastiru Ravanici. Usput svratiše u manastir Novu Pavlicu, zadužbinu Lazarevih sestrića braće Musića, koji takođe izgiboše na Kosovu.

Na tom putu litiju srete česna udovica Lazareva, kneginja Milica. Tu svečanu, ali i tužnu litiju ovako opisuje srpski patrijarh Danilo Treći:

"BLAGOČESTIVA i dostojna hvale, kneginja Milica, sa preljubazna dva sina njena i sa svima blagorodnicima, izišavši u sretanje i blizu bivši moštiju novomučenika Lazara, na njih je pala i zagrlila ih. Izvan sebe je bila, kao da je postala polumrtva. A zatim, trgnuvši se kao od sna, vapajima velikim uzdisaše: `Avaj meni, što mi se desi! Iznenada mi ljuto oružje prođe kroz dušu moju. Slično Jeremiji i meni ovo dođe. Poslušaj me kako uzdišem, kako tužim, a nema nikoga da me uteši. Devojke moje i mladići moji odvedeni su u ropstvo. Obeščadi me mač kao smrt u domu. I svi neprijatelji moji čuše za zlo moje i zaradovaše se. Tako primih iznenada. Ovo li ja čekah: pasti i lišiti se supružanstva i milog mi i ljubaznog gospodina kneza, sa svetlim i izabranim i mužastvenim i hrabrim oružnicima. Plačite sa mnom polja i doline, što biste zajedničari tela i krvi ovih. Ridajte sa mnom i tužite vi majke preljubazne dece, žene dobropobednih muževa, rođaci ljubaznih svojih...`

I svi ostali ovo slušahu, i vapajima i glasovima i uzdasima sve mesto ono ispunjavahu. A mnošto ljudi blagorodnih i naroda steče se, i svi sastaviše plač i ridanje neutešno. Od bolova i uzdaha srca kao lavovi da noktima utrobe razdirahu. Sinovi oca zvahu, i potčinjeni gospodara svoga. Svi skupa zajedno stradahu i trpljahu bolove, stradajući kao da su van sebe."

Tako o tome piše patrijarh Danilo. A o toj sveopštoj i svenarodnoj tuzi i bolu za svetim knezom, piše i spomenuti Konstantin Filozof:

"A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužni glas ridanja, i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da se uteši, ne samo zbog pobijene dece svoje, nego i zbog bogoizabranog gospodina Lazara, jer ni njega ni njih više nema na zemlji."

Boj na Kosovu polju snažno je delovao na savremenike, ali je ostalo malo pouzdanih vesti o toku i ishodu bitke. U žestokom sudaru dveju vojski poginula su oba vladara, knez Lazar i sultan Murat. Na Kosovu polju poginuo je kosovski velikomučenik Lazar i njegovi vitezovi sa čitavim pokolenjem srpske vlastele.

JEDNA ZEMLjA, A DVA GOSPODARA

Car Murate u Kosovo pade,
Kako pade, sitnu knjigu piše,
Te je šalje ka Kruševcu gradu,
Na koljeno srpskom knez Lazaru:
"Oj, Lazare, od Srbije glavo!
Nit je bilo, niti može biti:
Jedna zemlja, a dva gospodara,
Jedna raja, dva harača daje;
Carovati oba ne možemo,
Već mi pošlji ključe i harače,
Zlatne ključe od svojih gradova.



KNEŽEVA VEČERA

Slavu slavi srpski knez Lazare
u Kruševcu, mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjedao,
svu gospodu i gospodičiće:
s desne strane starog Jug-Bogdana,
i do njega devet Jugovića;
a s lijeve Vuka Brankovića,
i ostalu svu gospodu redom;
u zastavu vojvodu Miloša,
i do njega dvije srpske vojvode:
jedno mi je Kosančić Ivane,
a drugo je Toplica Milane,
Car uzima zlatan pehar vina,
pa govori svoj gospodi srpskoj:
Kome ć` ovu čašu nazdraviti?
Ako ću je napit po starještvu,
napiću je starom Jug-Bodanu;
Ako ću je napit po gospodstvu,
napiću je Vuku Brankoviću;
ako ću je napit po milosti,
napiću je mojim devet šura,
devet šura, devet Jugovića;
ako ću je napit po ljepoti,
napiću je Kosančić Ivanu,
ako ću je napit po visini,
napiću je Toplici Milanu.
Ta, nikome je drugom napit neću,
već u zdravlje Miloš Obilića!
Zdrav Milošu, vjero i nevjero!
Prvo vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat na Kosovu,
i odbjeći turskom car-Muratu!
Zdrav mi budi, i zdravicu popij,
vino popij, a na čast ti pehar!"
Skoči Miloš na noge lagane,
pak se klanja do zemljice crne:
"Vala tebe na tvojoj zdravici,
na zdravici i na daru tvome:
al` ne vala na takvoj besjedi!
Jer, tako me vjera ne ubila,
Ja nevjera nikad bio nisam,
Nit sam bio, niti ću kad biti,
nego sjutra mislim na Kosovu
za rišćansku vjeru poginuti!
Nevjera ti sjedi uz koljeno,
ispod skuta pije ladno vino -
a prokleti Vuče Brankoviću!
Sjutra jeste lijep Vidov-danak,
viđećemo na polju Kosovu
ko je vjera, ko li je nevjera!
A tako mi boga velikoga,
ja ću otić sjutra na Kosovo,
i zaklaću turskog car-Murata,
i staću mu nogom pod groce;
ako li mi Bog i sreća dade
te se zdravo u Kruševac vratim,
vezaću ga uz to bojno koplje,
kao žena kuđelj uz preslicu
nosiću ga u polje Kosovo!"
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 22:49
Zapad slavi pobedu

Najstarija vest o Kosovskom boju zabeležena je dvanaest dana posle bitke. Ruski monah i hodočasnik Ignjatije zatekao se na turskoj teritoriji. On svedoči: "Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza. Kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastrašeni ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi Turskoj, mitropolit otpusti monaha Mihaila, episkop Mihailo otpusti mene, Ignjatija i Sergeja Azakova, svoga monaha." Nijednom rečju, monah ne spominje tursku pobedu. Naprotiv, Muratova smrt je izazvala nemire i pometnju u evropskom delu turskog carstva.

Kralj Tvrtko Kotromanić je pisao početkom avgusta Trogiranima, dva meseca kasnije i Firentincima, slaveći pobedu nad Turcima. Bosanski kralj se hvalio da je pobeda delo njegove vojske koju je predvodio Vlatko Vuković. Pismo Firentincima nije sačuvano, ali se iz njihovog odgovora 20. oktobra 1389. godine može naslutiti sadržaj Tvrtkovog pisma. Firentinska opština je čestitala kralju tvrtku pobedu. Na Zapad su stizale vesti o hrišćanskoj pobedi. Zvona crkve Notr-dam u Parizu su se oglasila, slaveći pobedu nad nevernicima. U vestima koje su stizale precizno se određuje datum bitke i naglašava mesto pogibije sultana Murata. U tim vestima sultanova smrt se pripisuje dvanestorici zaverenih ratnika. Broj vojnika angažovanih u bici nije pouzdan. Filip Mezijer pominje dvadeset hiljada ratnika na obe strane. On je oktobra 1389. godine zapisao da su Murat i njegov sin potpuno razbijeni u predelima Arbanije. Poslovično dobro obavešteni, Mlečani su u julu 1389. dočuli "za smrt rečenog gospodina Murata". Poslali su pisma sultanovim sinovima Bajazitu i Jakubu, ne znajući za pogibiju ovog drugog.

Iz pisama vizantijskog retora Dimitrija Kidona upućenih izgnanom caru Manojlu, ne naslućuje se turska pobeda. "Onaj prokletnik (Murat) veoma osion prema Bogu i njegovoj baštini a istovremeno veoma drzak prema svima, sada nestade i pogibe." U drugom pismu Kidon kaže: "I tako tvoja odsutnost sada nama pomračuje radost zbog pobede nad neprijateljem." Za razliku od ovih vesti, Konstantin Filosof, biograf despota Stefana Lazarevića, pripisuje pobedu Turcima.
Gubici u Kosovskom boju bili su porazni za obe strane u sukobu. Osmansko carstvo je lakše prebolelo satiranje svoje vojske. Srbija nije mogla da nadoknadi pogibiju kneza Lazara, feudalnog plemstva i vitezova. Ostala je obezglavljena na duže vreme. Posledice bitke na to nedvosmisleno ukazuju.

Odmah posle boja telo kneza Lazara sahranjeno je u crkvi Svetog Spasa u Prištini. Njegova porodica je uz blagoslov srpskog patrijarha i episkopa, prenela mošti Kosovskog Novomučenika u manastir Ravanicu. Mošti su usput počivale u manastiru Nova Pavlica, zadužbini Musića, kosovskih stradalnika. Milica je u Ravanici dočekala povoruku sa Moštima svoga muža. Konstantin Filosof svedoči: "A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužan glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni."

Godinu ili dve posle Kosovskog boja, knez Lazar je proglašen za sveca. Za vreme velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine, mošti svetog kneza Lazara prenete su u Sent-Andreju, a sedam godina kasnije u fruškogorski manastir Vrdnik. U doba revolucije 1848. godine njegove mošti su premeštene u Fenek, potom u Klenak. Posle tri meseca vraćene su ponovo u Vrdnik.

Početkom Drugog svetskog rata, arhimandrit Longin Lazareve mošti sklanja u manastir Bešenevo, a aprila meseca 1942., pred ustaškim zločincima i prenete su u beogradsku Sabornu crkvu gde su prebivale do 1989. godine, kada su, nakon svečanog obilaska srpske zemlje,posle 600 godina, vraćene u manastir Ravanicu, gde počivaju i danas.

Mučenička smrt kneza Lazara i njegovo opredelenje za carstvo nebesko duboko su ukorenjeni u svesti srpskog naroda koji je u njegovoj žertvi prepoznao svoju istorijsku sudbinu. Srbija je na Kosovu polju izgubila sveca koji će svekoliko uticati na duhovni identitet srpskog naroda.
Pogibija kneza Lazaraa i njegove vojske ostaće kao jedinstven primer duhovne pobede hrišćanske civilizacije. Po istorijskim posledicama i duhovnom značaju, Kosovska bitka pripada redu sudbonosnih bitaka, kao što su Termopilski klanac (480. godina p.n.e). Bitka kod Poatjea (732 godine) i Kulikovsko polje (1380. godine).

Srpski narod računa istorijsko vreme prema Kosovskom boju, svi ostali događaji su se odigrali pre ili posle njega.


GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE

Niko još nije prokleo to polje
gde su nam kosidbu kosovi spremili,
evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah
i niko to ne čuje, u samoći zborim.

Mnogo se bunara u kneževini otvara noćas
da posečene glave junaka sutra
u bistrinu veka vekova prime.
I vuk je kroz kobi pitom postao,
a trave u podrumima mog dvora
podivljale podižu kamen.

Sa zemljom me rastaju,
uzvišenosti u ljute skutove sam izgnan.
No vojske i mnoštva za poraze znaju,
u samoći ja samo pobedu imam da biram.
Mogu li skupiti reke rajske
da optočim narod svoj
oklopom vode večne?
Zalud me carem zovu
kad mi velike moći nisu date!
Drveću bih zaveštao svoje mošti
da se razlistaju i plodne postanu
sudbinom stabala.
No čas ni brdo preobraženja
nisu još stigli,
kolo je mučenja u meni s obrtanjem
počelo.

Sutra, sutra tek, iza sedam bregova
prići ću dvorima obećanim,
sirotište je tamo za sirote
čiju povorku vodim evo za ruku kroz noć.

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje,
o novi Mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božastvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane
Izmailjćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima Nebeskog Cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i zmiju ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.

Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge brige i stradanja obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim mukama život provode,
pošto su ovladani Izmailjćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im sa ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu
veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše,
o Mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
brige i stradanja čeda svojih znaš
i kao Mučenik slobodu imaš pred Gospodom.
Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Mučenika,
i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodora,
uzmi Merkurija i Prokopija
i 40 sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja
voljena.
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mi
priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
Ne nisi ti tako, mili moj gospodine i
sveti mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i
malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela
mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 22:55
Žena na kormilu zemlje

Sudbina srpskog naroda se u vremenu posle pada pod tursku vlast, neretko, poistovećuje sa sudbinom svetorodne loze Lazarevića. Sav duhovni i politički napor Lazareviću su podredili najdalekosežnijem cilju, opstanku naroda i države, boreći se sa silama nemerljivim.

Rodonačelnik dinastije, Lazar Hrebeljanović, od stavioca na dvoru cara Uroša, izrasta u velikog kneza i samodržca svih Srba. Političkim i duhovnim pregnućem zaslužio je blagoslov Crkve i prvenstvo u vladarstvu nad srpskim zemljama. Baštinik nemanjićke države i tradicije, knez Lazar nije bio lišen prava na srpski presto, niti prava na carstvo nebesko. Nemanjićki tron je zadobio političkom veštinom i hrabrošću. Carstvo nebesko je zaslužio mučeničkom smrću na Kosovu polju.
Posle kneza Lazara, prvorođeni sin Stefan nije nasledio oca. Kneginja Milica je vladala Srbijom umesto muža velikomučenika i maloletnog sina. Sačuvala je državu i narod. Predala je vlast prvorođenom sinu Stefanu 1493. godine, na državnom saboru koji je ona sazvala. Primila je monaški postrig, provodeći u monaškom tihovanju po manastirima svoje poslednje dane.

Despot Stefan je upravljao Srbijom sve do 1427. godine. Nikad nije bio lišen vladarskog prava, mada su mnogi želeli da mu to ospore. Najuporniji je bio njegov brat Vuk. "Novi Ptolomaj", kako su zvali Stefana njegovi savremenici, je duhovno politički i ekonomski uzdigao državu. U njegovo vreme bila je to nova Srbija. Despot Stefan je bio pouzdan ratnik, vešt diplomata, sjajan književnik i neumorni graditelj. Delio je sa drugima sve što mu je Bog dao. Presto je dobrovoljno ostavio sestriću Đurađu Brankoviću. Vladari svetorodne loze Lazarevića uvršteni u Imenoslov Srpske pravoslavne crkve sveti bili su: velikomučenik Lazar, carica Milica, prepodobna mati Evgenija (Jefrosinija) i sveti despot Stefan Lazarević.

MOŠTI SVETE PETKE

Kneginja Milica se rodila, najverovatnije, 1333. g. Njen otac Vratko je plemenitog roda, potomak velikog kneza i dukljanskog kralja Vukana, prvorođenog sina Stefana Nemanje. Oko 1353. udala se za kneza Lazara Hrebeljanovića, stavioca na dvoru cara Dušana. Sa njim je izrodila pet kćeri i tri sina. Najstarijeg Stefana rodila je u 44. godini života, najverovatnije 1377. godine. Srednji sin Vuk ugledao je svet dve godine kasnije, a najmlađi Dobrivoje se rodio 1881. godine, i umro ubrzo po rođenju.

Posle pogibije kneza Lazara na Kosovu polju, kneginja Milica upravlja Srbijom sa maloletnim sinovima Stefanom i Vukom. Nije mogla odoleti Turskoj na Ugarskoj. U jesen 1389. godine, posle Kosovske bitke, ugarski kralj Žigmund opleni nezaštićenu Srbiju, pun hvale za junačko delo. Sledeće godine prenela je telo Velikomučenika Lazara iz Prištine u prestonicu Kruševac, iz crkve Svetog vaznesenja u kneževu zadužbinu Ravanicu.

Kneginja ubrzo napušta mirjanski život. Na Badnji dan prima monaški postrig u crkvi presvete Bogorodice u Ljubostinji. Pošto se toga dana slavi spomen prepodobne Evgenije, dobija ime ove mučenice. Prve monaške dane provodi u manastiru Županjcu, blizu prestonice Kruševca. Po završetku zidanja manastira Ljubostinje, monahinja Evgenija sa monahinjom Jefimijom (Jelenom, ženom despota Uglješe Mrnjavčevića) prelazi u taj manastir. Tu provode vreme u molitvi, sećajući se teških i mučeničkih kosovskih dana, stalno misleći na Srbiju. Kada je god zatrebalo, bile su na usluzi Stefanu Lazareviću.

Tursko-srpska vojska doživela je poraz u Bosni, januara 1397. godine. Krivica za neuspeh je pripisana Stefanu Lazareviću. Monahinje Evgenija i Jefimija pošle su u grad Ser, sultanu Bajazitu da opravdaju mladog srpskog gospodara. Pre ulaska u grad presreli su ih svetogorski monasi sa molbama. Monahinja Evgenija ih darova poveljom kojom su povraćena prava Hilandara na selo Lavoču, na Biničkoj Moravi. Jefimija im je poklonila zavesu za carske dveri u crkvi svete Bogorodice hilandarske. Od sultana su dobile oproštaj za Stefana Lazarevića i izmolile mošti svete Petke, zaštitnice mati Evgenije. Iz Vidina, gde su počivale, mošti majke Paraskeve prenete su u Kruševac 1397. godine, na radost vascelog naroda.

BREME VELIKE VLASTI

KRAJEM 1402. godine, mati Evgenija ide opet u Ser da moli zabludelog sina Vuka da se vrati u Srbiju i pokori brata Stefana. Iz Sera se vratila razočarana u sina Vuka, ali radosna što je videla preporođenu despotovinu. Poslednje ovozemaljske dane provela je u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinji. Dvadeset petog septembra 1405. godine primi veliku shimu i ime prepodobne Jefrosinije. Upokojila se u Hristu 11. novembra 1405. godine.

Kult prepodobne Jefrosinije pojavio se vrlo rano, posebno je predanje o njoj prisutno u manastiru Ljubostinji. Služba u čast svetiteljke sastavljena je tek 1942. godine, po ugledu na službe prepodobnima.

Konstantin Filozof je o kneginji Milici napisao je lepo slovo.
"A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše, kao što veli Solomon, `mužastvena žena` i imađaše svete vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svtetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i Odisej mudri u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koji su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti, i iđaše napred na sve veće i veće delo".

Sa dvojicom sinova prepodobna Evgenija prikazana je u crkvi manastira Ljubostinje. Njen lik se nalazi u Dobrunu i Orahovici gde je prikazana kao vladarka kao i u oltaru beogradske Saborne crkve gde je predstavljena kao sveta. Srpska crkva je proslavlja 1. avgusta / 10. jula.

MONAHINjA JEFIMIJA

(Jelena, žena despota Uglješe Mrnjavčevića, a kći ćesara Vojihne, koja se posle pogibije svoga muža 1371. zamonašila i dobila ime Jefimija živela je sa kneginjom Milicom, koja se i sama zakaluđerila. Najvažniji njen rad je, "Pohvala svetom knezu Lazaru", koju je ona napisala, a zatim izvezla zlatom na pokrovu za kivot kneza Lazara. Pohvala je izvezena 1402. godine).
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 23:01
Ustao brat na brata

Posledice Kosovske bitke bile su tragične po Srbiju. Država se našla u procepu između Turske i Ugarske, bez gospodara i neophodne vono-političke snage. U jesen 1389. godine ugarski kralj Žigmund napada razboritu udovicu, kneginju Milicu i maloletnog Stefana Lazarevića. Hvalio se u svojoj povelji da je gradove u Šumadiji junački osvojio. Sultan Bajazit je bio voljan da sklopi mir sa Srbima. Kneginja Milica je sa sultanom utvrdila sporazum, prihvatajući vazalske obaveze. Priznala je vrhovnu vlast sultana, obećala mu davanje pomoćne vojske u slučaju ratovanja. Obavezala se da prinčevi Stefan i Vuk dolaze na sultanov dvor. Uz to, kneginja je morala dati najmlađu kćerku Oliveru u Bajazitov harem.

Tada i u neke srpske gradove uđoše Turci i zajedno sa Srbima očistiše zemlju od Ugara.
Sukobi između Turske i Ugarske su nastavljeni sa većom žestinom. Kod Nikopolja, septembra 1369. godine došlo je do žestokog boja. Hans Šilterberger u svojoj "Hronici" svedoči da je sultanu Bajazitu u presudnom trenutku priskočio u pomoć Stefan Lazarević koji je satro Mađare i naterao ih u beg. Zbog zasluga u Nikopoljskoj bici sultan je Stefanu poklonio veći deo oblasti Vuka Brankovića, od Dečana do Prištine.

Turska vojska je udarila na Bosnu januara 1371. godine i stradala od jake zime i snega. Krivica je pala na Stefana zbog njegovih navodnih veza sa Mađarima.

Princ Stefan je u diplomatsku misiju poslao kneginju Milicu - mati Evgeniju i smirenu monahinju Jefimiju. Uz pomoć sultanije Olivere, Stefan Lazarević je odbranjen od optužbi. To je prvo poslanstvo koje su vodile žene, dve smerne monahinje izuzetnih duhovnih sposobnosti. Od sultana Bajazita izmolile su Mošti svete Petke i prenele ih u Srbiju, na radost Crkve i naroda. Lep zapis o ovom podvigu ostavio je učeni Grigorije Camblak.

Stefan Lazarević nije imao mira ni u svojoj državi. Stari buntovnici Nikola Zoić i Novak Belocrkvić pokušali su da ojačaju vlast na račun mladog princa. Stefan je saznao (od Turaka) šta mu sprema lokalna vlastela, pa je preduhitrio zaverenike. Novak je pogubljen, a Nikola zarobljen u gradu Ostrovici. Zajedno sa porodicom predati su manastiru na čuvanje. Bila su to ona ista gospoda koja su se pobunila protiv kneza Lazara.

Turski sultan je nakon izmirenja bio naklonjen princu Stefanu. Poštovao ga je kao sina starijeg i ljubljenog i podučavao političkim veštinama. Nagovarao ga je da ukloni staru i stvori novu vlastelu koja je zahvalnija i odanija vladaru. Konstantin Filozof piše da je Bajazit predosetio da će posle njegove smrti početi borbe oko turskog prestola. Stefanu je preporučio da iskoristi metež u Turskoji i ojača Srbiju u svakome pravcu.

PredoseĆanja turskog sultana bila su iskrena i opravdana. Tatari su ugrozili otomansko carstvo. Sukob je bio neizbežan. Stefan Lazarević je, poštujući vazalne obaveze, sa srpskom vojskom pomagao turskom vladaru. Kod Angore krajem jula 1402. godine, zametnula se velika bitka. Bajazit je zbog izdaje poražen i zarobljen. Umro je u ropstvu, marta naredne godine.
Istočni izvori svedoče o viteškom postupanju srpske vojske i princa Stefana. Uzaludni su ipak bili zagoni (juriši) srpskih vitezova i čuda njihovog junaštva. Nakon boja, vojska je stigla na Bosfor, istim putem kao u davna vremena grčki ratnici čuvenog Ksenofonta.

Srpsku vojsku je u Carigradu sa poštovanjem dočekao car Jovan. Vizantijski suveren je tražio pomoć od Zapada za krstaški rat protiv Turske. Nameravao je da i Srbiju uključi u tu akciju. Princa Stefana darivao je titulom despota, vladarskom čašću iza carske. Despotu je ponudio za ženu svoju svastiku, kćerku mitilenskog gospodara Frančeska Gatiluzija. Veridba je obavljena u Mitileni, a svadba učinjena tri godine kasnije.

Novi sultan Sulejman bio je kivan na despota zbog njegovih veza sa Vizantijom. Nestrpljivi Đurađ Branković, sestrić Stefanov, uspostavio je vezu sa sultanom s namerom da naškodi ujaku. Turci su vrebali čete koje su se iz Carigrada vraćale u Srbiju. Kod mesta Črnomena posečen je jedan odred srpske vojske. Napadom je komandovao turski vojskovođa Saridže, za koga se veruje da je zarobio kneza Lazara na Kosovu polju.

Despot Stefan i Vuk su se iz Mitilene lađama prebacili u Zetu, gde su ih dočekali sestra Jelena i zet Đurađ Balšić. Brižna kneginja Milica, monahinja Evgenija, brinula je za sudbinu sinova i države.

LazareviĆi i Brankovići su bili ljuto zavađeni, zato je sukob bio neizbežan. Na Kosovu polju kod Gračanice novembra 1402. godine odigrala se bitka među bližom rodbinom. Brankovićima su pomagali Turci, koje je despot (Stefan) potukao do nogu. Njegov brat Vuk pretrpeo je neuspeh protiv Brankovića. Prekoren od brata Stefana, Vuk je napustio despotovinu i prešao kod Turaka.
Vladar Srbije odlučio je da promeni državnu politiku. Od turskog vazala, koji se nije štedeo u turskim pohodima, postao je stameni zagovornik hrišćanske akcije protiv Otomanskog carstva. Zato je u toku 1403. priznao vrhovnu vlast ugarskom kralju Žigmundu Luksemburškom. Ovaj mu je zauzvrat poklonio Beograd i Mačvu. Svoga vernog despota obdario je posedima u Ugarskoj.
Despot Stefan je prestonicu preneo u Beograd, koji je postepeno prerastao u pravi srpski grad sa pravoslavnim obeležjima. Opasao ga je bedemom poput srednjovekovnih gradova. Podignuta je Mitropolija sa crkvom Uspenja Bogorodičičnog.

KUKAVICA, LASTAVICA I ZMIJA

Jedno predanje izričito kaže da su nakon Kosovskog boja tri sestre Lazareve kukale neprestano za poginulim bratom. Bogu je to kukanje dotužilo i ne beše mu pravo, te ih, za kaznu, pretvori u lastavicu, kukavicu i zmiju. Kad dođe Lazareva subota, ove se oglase, a potom, s jeseni opet zamuknu. Niko ih više ne vidi i ne čuje do sledećeg proleća, to jest do Lazareve subote.
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 23:13
Vuk udara na Stefana

Težak udarac za despota Stefana bila je smrt njegove majke Milice. Kneginja Milica, monahinja Evgenija, u velikoj shimi Jefrosinija, upokojila se 11. novembra 1405. godine. Sahranjena je u zadužbini Ljubostinja. Za života blagorodna mati smirivala je sinove Stefana i Vuka, a mlađeg odvraćala od zlih namera. I posle upokojenja ostao je prisutan u Srbiji blagotvorni autoritet svete mati Evgenije.

Vuk Lazarević je prkosio Stefanu. Tražio je od njega da mu ustupi polovinu države. Sultan Sulejman mu je poslao turske odrede pod vođstvom Evrenos-bega, pobednika nad Mrnjavčevićima.

U povelji iz 1406. godine despot Stefan se zahvaljuje Bogu što ga prevede iz pokornosti na slobodu i sa nižeg prestola na viši. On je, posle dobijanja Mačve, Beograda i oblasti južno od Kopaonika učvrstio položaj Srbije. Najveći problem po stabilnost države predstavljao mu je surevnjivi brat Vuk. Uz pomoć Turaka krenuo je na Srbiju. Despot nije bio spreman da spreči upad. Sklopio je mir 1409. godine Bratu Vuku predao je južnu polovinu države sa Kruševcem. Sledeće godine stradali su Vuk Lazarević i Lazar Branković. U borbama oko turskog prestola podržavali su sultana Sulejmana protiv brata Muse. Poraženi Musa nije mirovao. Blizu Filipopolja jula 1410. godine zarobio je Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića i ubrzo ih pogubio.

Musa postade turski sultan i zaboravi na despotova dobročinstva. Prikloni se Đurađu Brankoviću, ljutom protivniku Stefana Lazarevića. Ali, Đurađ se namah preobrati. Od osionog i osvetoljubivog plemića postade vrli poštovalac svoga ujaka, despota Stefana. Shvatio je da nesloga vodi opštem rasulu. Sultan Musa je pokušao da ukloni Đurađa, ali je Branković osujetio njegove namere.

Početkom zime 1412. godine, Turci iznenada provališe u Despotovinu. Opljačkaše Vranje i okolinu i udariše na Novo Brdo. Napad je odbijen zahvaljujući i junačkom podvigu dubrovačkih trgovaca, koji su grad branili kao da je njihov.

Pomirenje između Stefana i Đurađa donelo je despotovini toliko željeno spokojstvo, posle deset godina smutnje i građanskog rata. Konačno, Srbija se mogla posvetiti istinskoj obnovi.

Predosetio je sultan Musa da je Srbija ojačala i da kreće putem sveukupnog preporoda. Zato je početkom 1413. godine napao Stefanovu despotovinu, sa željom da je onesposobi na duže vreme. Zauzeo je gradove Bolvan, Mtovac, Koprijan i Stalać. Despotu priskočiše u pomoć vojvoda Sandalj, mačvanski ban Ivan Morović i sultanov protivnik Muhamed. Pod Vitošem, na reci Iskru, kod sela Čamorlu u leto 1413. sultan Musa izgubi bitku i glavu.

Novi turski sultan Muhamed se odužio svojim saveznicima. Stefan Lazarević dobi Znepolje, grad Koprijan i druge oblasti. Zajedničkim naporom despota i Đurađa započe osmogodišnji preporod Srbije. Privredna i kulturna obnova uzela je maha. Grade se novi manastiri Veluće, Tresije, Blagoveštenje i, posebno, lepi Kalenić, zadužbina Stefana Lazarevića. Manastir je postao sedište takozvane Resavske škole, koja je unapredila crkvenu knjigu. Napisana je i prva slovenska gramatika, složena ali inspirativna za spisateljsku delatnost. Prosvećeni despot Stefan posedovao je nesumnjiv književni dar. Njegovo "Slovo ljubve" je prepoznatljivo delo srpske srednjovekovne književnosti.

Stefana su poštovali ugarski kralj i turski sultan. Prema nekim izvorima, despot je zajedno sa Žugmundom učestvovao na važnom saboru u Konstanci, 1414. godine.

SRPSKA država Zeta bila je u nezavidnom položaju. Stešnjen Mlečanima i Turcima, Balša III je zatražio pomoć od ujaka, despota Stefana. Teško bolestan, umro je na srpskom dvoru aprila 1421. godine. Zetsku zemlju je zaveštao svome ujaku Stefanu. Po obimu, despotovina je bila za trećinu veća od države kneza Lazara.

Mlečani su nastavili da prisvajaju zetske gradove pa je Stefan otišao u Zetu gde ga je narod sa radošću dočekao. Pošto Mlečane nije uspeo da ubedi da odustanu od otimačine Primorja, odluči da problem reši oružjem. Zajedno sa sestrićem Đurađom Brankovićem i vojvodom Sandaljem spremi se za rat. Mlečani se uplašiše proverene koalicije i sklopiše mir avgusta 1423. godine. Skadar pripade Republici, a despotu ostaše gradovi Drivast, Bar i Budva. Za ostale gradove na Zetskom primorju su plaćali Stefanu po hiljadu dukata godišnje. Tri godine kasnije mirovni ugovor je dopunjen, jer su Paštrovići i župa Grbalj priznali vlast Mletačke Republike.

Saznavši da se kralj Žigmund i despot Stefan potajno dogovaraju, sultan Murat oktobra 1425. godine provali u Srbiju i opljačka oblast oko Kruševca. Ubrzo napušta despotovinu plašeći se sukoba sa Stefanom Lazarevićem. Koristeći turski upad, bosanski kralj Tvrtko Drugi ugrabi Srebrenicu. Srpska vojska pređe Drinu i protera kralja, koji se skloni u grad Bobovac. Mir je sklopljen, ali se ne zna pod kojim uslovima.

Stefan Lazarević nije imao poroda, pa je za naslednika odabrao sestrića Đurađa Brankovića. Sabor u Srebrenici je potvrdio despotov izbor. Na sastanku u Tati, maja 1426. godine, ugarski kralj Žigmund je prihvatio izbor Đurađa Brankovića za naslednika srpskog prestola s tim da mu se posle ustoličenja, vrate Beograd, Mačva i Golubac.

U LETO 1427. godine, 19. jula, u lovu na Glavici kod Kragujevca upokojio se u Hristu despot Stefan Lazarević. Na grobnom kamenu koji se čuva kod crkve u Stojniku uklesane su reči: "Blagočestivi gospodin despot Stefan, dobri gospodin, predobri, i mili, i slatki gospodin despot! O, tuga onome ko ga vide na ovome mestu mrtva!"

Despotovu smrt oplakivala je cela Srbija, svetogorski kaluđeri i "svaki grad i kraj u veseljeni". Prema Konstantinu Filozofu, Stefan Lazarević je sahranjen u Manasiji. To su potvrdili 1597. godine kaluđeri Damjan i Pavle. Despotov kult je bio poznat narodu još u XVI veku, ali sama kanonizacija Stefana Visokog obnarodovana je odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC u 20. veku. Patrijarh srpski Dimitrije je predložio Svetom arhijerejskom saboru da se kanonizuje despot Stefan Lazarević. Formirana je komisija koja je trebalo da prouči patrijarhov predlog. Tako je ovaj srpski patrijarh 1927. godine, na petstotu godišnjicu upokojenja Stefana Lazarevića, kanonizovao ga i od tada se slavi kao svetac.

Njegov kult se širio među ostalim pravoslavnim narodima i državama. Još u XV veku Žitije Visokog Stefana srećemo u ruskim bogoslužnim knjigama.

Despot je bio neumorni graditelj manastira. Pored Manasije, ktitor je Koporina, Veluća, Radenice, Tresija i tri beogradske crkve.

Freske sa likom Stefana Lazarevića nalaze se u Kaleniću, Ljubostinji, Rudenici, Koporinu, Dobrunu i Orahovici.

Srpska crkva ga proslavlja 19. jula po crkvenom, odnosno 1. avgusta po državnom kalendaru.



GRAČANICA

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.

Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srca predaka, Gračanice,
da bar Svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same,
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.

Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka divnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.

Desanka Maksimović


VIDOVDANSKA MISAO

Izgubljina otadžbina još je uvek otadžbina, pregaženo carstvo još je uvek carstvo. Iako je otadžbina izgubljena, ona još uvek živi u deci njezinoj; i ako je carstvo pregaženo, ono još uvek živi u duši narodnoj. I dokle god u srcu gori vera u sebe, vera u obnovu snage, u potonje ustajanje, sve dotle otadžbina postoji, sve dotle carstvo nije poginulo. I dokle god narod radi da ga ponovo podigne, dokle god se ne odriče, ono neće propasti.

I jednoga dana pehar bola će se preliti; bolovi će iz zemlje provreti; na nebu će se različne prilike videti; i zaigraće tisuće bojnih kopalja, i uzdahnuće u slatkom zagrljaju, tisuće vernih ljuba; i ustrgnute biće tisuće zelenih jabuka, i probesediće tijo tisuće opustelih krioca. Svanuće dan opšteg pokajanja. Ali, naći će se jače vojske i jači alaji. I probuđena pesmom pobedničke dece, propojaće tuga Kosovskog suvog bora.

Miloš Đurić, najveći srpski helenista



BOGATAŠ POD KNEŽEVOM KLETVOM

PREMA predanju, izvesni bogataš Velimir iz Mionice, u okolini Valjeva, nije hteo da čuje kneza Lazara, pa ga je zato sustigla kneževa kletva.

Jedan sin Velimirov se udavio u reci.

Drugi sin je pao s konja i na mestu poginuo.

Trećeg sina je Velimir zatvorio u kulu, samo da bi mu ostao u životu. Ovaj sin je samo po jelu mogao znati koje je doba godine. Tako mu u jesen donesu grozd da bi poznao koje je doba. Iz grozda je izmilela guja, ujela ga i on je umro.

Tako se kneževo prokletstvo nije moglo izbeći.
Naslov: Odg: KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Poruka od: Max 01.09.2013. 23:17
Pet princeza na četiri strane

Vuk Lazarević rodio se najverovatnije 1379. godine, kao drugi sin kneza Lazara i kneginje Milice. Desetak godina kasnije sa majkom i bratom Stefanom preživljava sudbinu postkosovske krvave Srbije. Oženio se kćerkom Nikole Zoića, gospodara Ostrovice, protivnika porodice Lazarević. Pratio je brata Stefana u bici kod Angore 1402. godine, protiv nepobedivog tatarskog kana Tamerlana. Posle bitke sa Brankovićima, kod Gračanice novembra 1402. godine, napušta Srbiju. Prekoren od brata Stefana zbog neaktivnosti u boju, odlazi na poklonjenje sultanu Sulejmanu. Uz sultanovu podršku napada Srbiju 1409. godine. Braća se zatim mire i despot Stefan poklanja Vuku polovinu države.

Sledeće godine Vuk se umešao u borbe oko turskog prestola. Na Vidovdan 1410. godine pripomaže pobedu sultana Sulejmana nad bratom Musom. Jula 1410. godine, kod Filipolja, Musa je zarobio Vuka i potom ga pogubio.

Dobrivoje Lazarević je treći sin kneza Lazara i kneginje Milice. Rodio se najverovatnije 1381. godine. Upokojio se ubrzo po rođenju, ne doživevši tragične događaje.

Princeza Mara je prvorođena kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Udala se za velmožu Vuka Brankovića, sina carskog sevastokratora Branka Mladenovića. Sa gospodarom Kosova Vukom Brankovićem izrodila je tri sina Đurađa, Grgura i Lazara. Marinom udajom orođene su nemanjićke i lazarevićke svetorodne loze sa plemićkom porodicom Brankovića, koja je time stekla pravo na srpski presto. Vuk Branković se upokojio početkom oktobra 1389. godine, po svoj prilici u Svetoj gori. Njegova udovica je izgubila veći deo prostrane teritorije Kosova. Zadržala je samo severni deo, od Trepče i Mitrovice do Vučitrna.

Princeza Dragana je druga kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Između 1386-1388. godine udala se za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana. U julu 1393. godine Turci su osvojili Trnovo. Srušeno je južno bugarsko carstvo. Princeza Dragana je sa ostalom carskom porodicom pala u ropstvo. Uz posredovanje sestre Olivere, turski sultan Bajazit ih oslobađa i poklanja im oblast oko Crnog mora. Posle angorske bitke novi vladar Sulejman je Jovanu Aleksandru i princezi Dragani poklonio na upravu Smirnu i preveo ih u islamsku veru.

Princeza Teodora je treća kći kneza Lazara i kneginje Milice. Vladarski dvor u Kruševcu napustila je između 1386-1388. godine udajom za mačvanskog bana i ugarskog palatina Nikolu Gorjanskog Mlađeg. Živela je bez poroda, kratko i nesrećno.

Princeza Jelena je četvrta kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Oko 1386. godine udala se za zetskog i primorskog gospodara Đurađa Stracimirovića Balšića. Posle smrti muža, aprila 1403, zajedno sa sinom Balšom III upravlja državom. Gospođa Lena kako su je zvali, posedovala je izuzetnu duhovnu obdarenost i političku čvrstinu. Po mnogo čemu bila je slična svome bratu despotu Stefanu. Sinu Balši je učvrstila misao da je Zeta neraskidivi deo srpskog carstva, da se može osloniti jedino na ujaka Stefana Lazarevića. Decembra 1411, udala se za Sandalja Hranića, gospodara Bosne. Posle njegovog upokojenja 1435. godine vraća se u Zetu i obnavlja crkve koje su stradale u oružanim sukobima.

Na ostrvcetu Gorici, na Skadarskom jezeru, uzdiže zapuštenu crkvu svetog Đorđa. Pored nje gradi 1440. godine crkvu svete Bogorodice. Nikanor jerusalimski, duhovnik Jelene Balšić sastavlja čuveni “Gorički zbornik”, u koji unosi Jelenina pisma i “Povest o jerusalimskim crkvama”. Pred kraj života posvećuje se duhovnom životu, po ugledu na mati Jefimiju. Upokojila se krajem 1144. ili početkom 1443. godine.

Princeza Olivera je najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice. U leto 1390. godine srpska vladarka kneginja Milica ušla je silom istorijskih prilika, u vazalni odnos prema Turskoj. Radi opstanka crkve i naroda predala je Oliveru Bajazitu u harem. Po završetku Angorske bitke, sin moćnog tatarskog kana opljačkao je turski prestoni grad Brus i zarobio Oliveru. Velikom mudrošću, Stefan Lazarević oslobodio je svoju sestru i vratio je u Srbiju.

Gospođa - Despina, kako su zvali Oliveru, odlazi zatim u Zetu 1423. godine, a možda i ranije, kod svoje sestre Jelene Balšić. Posećuje Dubrovnik i gradove u Zeti, utvrđujući pravoslavnu veru.
Draginja ili Dragana, starija sestra kneza Lazara udala se za čelnika Musu, koji je gospodario Gornjim Ibrom i Zvečanom. Rodila je dva sina, znamenitu braću Musiće, služitelje i podvižnike velikog kneza Lazara. Posle smrti svoga muža priklonila se monaškom životu i manastirskom tihovanju. Primila je monaško ime Teodosija.

Mlađa Lazareva sestra bila je udata za vojvodu hvostanskog Altomana. Rodila je sina Ivaniša. On je u epskim narodnim pesmama opevan kao Kosančić Ivan, pobratim kosovskog junaka Miloša Obilića. Ivaniš je posle upokojenja sahranjen u manastiru Visoki Dečani.