Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Како је обавештајац почетник дошао до планова преласка аустроугарске војске  (Pročitano 1185 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Како је обавештајац - почетник дошао до планова преласка аустроугарске војске преко Дунава

Почетком двадесетог века имућније српске породице свој подмладак слале су на студије у иностранство. Једна од тих породица били су и Банковићи. Отац породице Танасије Таса Банковић послао је сина Михаила на студије права у Монпеље. Када је наследник доказао да му школа иде од руке, поносни отац то је морао и да награди.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Пао је предлог да се тек свршеном студенту друге године права омогући пловидба Дунавом до Црног мора. На путу би се одморио од школе, и упознао ток Дунава од Београда до утоке. А кад је већ на Црном мору, посетиће и Одесу, где имају кумове. Таква путовања тада су била прилично скуп хоби, а и није свако могао да добије карту за прву класу пароброда. Као оснивачу и потпредседнику Српског бродарског друштва, гос’н Таси то није био никакав проблем. И тако, лета 1909. године, млађи Банковић се у Београду укрцава на пароброд Дунавског паробродског друштва.

Гледање и сликање

Како је крочио у кабину, затекао је непознатог цимера који је на доњем кревету хркао да се брод љуљао. Када се осврнуо и мало погледао около, схватио је да је уснули аустроугарски капетан. На чивилуку је уредно висила комплетна униформа, са све шапком и сабљом. На то није обраћао превише пажње, мало је прошетао по броду и легао да се одмори.

Ујутру је Банковића, знатно раније него што је планирао, пробудила бука. Капетан се облачио, а цео брод одзвањао је од тутњаве чизама, као да се цела касарна узбунила. Једино што није било ни трубног знака, ни касарне. За капетаном је изашао на горњу палубу и доживео немало изненађење.
Палуба је буквално била поседнута гомилом аустроугарских генералштабних официра. Целом том групом командовала су тројица постаријих пуковника. У ствари, нису им баш командовали, више је личило на предавање него на трупну вежбу. Једини проблем био је што се то предавање односило на српску обалу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Захваљујући подухвату Михаила Банковића српски војници спремно су дочекали аустроугарске трупе на Дунаву

Сваки од 53 официра, а толико их је Михаило избројао, у рукама је држао доглед и помно, према објашњењима претпостављених, правио забелешке на карти. Пуковник потпуковнику, овај мајору, мајор капетану, баба за деду, деда за репу, сви нешто пажљиво уцртавају и пишу. Чинило се да и сама лађа плови ближе обали, при томе јако споро, а неки од официра стално су фотографисали посебним апаратима. Као фотограф аматер, Банковић се заинтересовао за ту технику. Пришао је официрима с молбом да погледа. Ови су врло љубазно изашли у сусрет младићу који воли најновија техничка достигнућа, а док је петљао са апаратима, стигао је да баци поглед на папире. Иако није био војник, није му требало много да препозна војне топографске карте и секције. Стекао је утисак да малтене не постоји жбун, спруд или брдашце на нашој обали коју ови нису унели у карте.

Све те податке повезао је са чињеницом да је Аустроугарска 1908. године анектирала Босну и Херцеговину, избила је и још увек трајала „Анексиона криза”, звецкало се оружјем на велико.

Упад у кабину

Од тог тренутка Михаило се понашао као да је у грозници. По сваку цену је желео да прокљуви шта они то раде и, ако је могуће, да се домогне неког документа. После ће да смисли шта ће са тим документом да ради. Као за инат, на броду не да није било неког Србина који би му помогао, него је он у првој класи био једини путник, цивил.

Једино чега се досетио а да је било иоле изводљиво, био је тајни претрес цимеровог пртљага. Чак и тада се излагао озбиљној опасности да капетан бане у кабину и разбије му главу оном сабљом, али о томе није баш размишљао. Приметио је да су браве на капетановом коферу веома сличне онима на његовом. Пробао је један кључ и ништа. С другим је већ био боље среће, успео је да откључа једну браву. Поклопац кофера могао је да се дигне толико да се убаци рука. Унутра није било ничега осим прљавог веша, али је претпостављао да ће капетан хартије да одложи после ручка, а пре него што брод пристане у Оршаву, тада последњу аустријску луку.

У салону је присуствовао свечаном ручку за официре, током кога је један од пуковника одржао здравицу. При том је поменуо да су урадили велики посао, да ће ти прикупљени подаци бити врло важни у блиској будућности. После ручка Михаило је пратио капетана. Када је овај напустио кабину, све се одиграло јако брзо. Упад, откључавање кофера, рука унутра, грабеж папира који су сада били послагани на врху. Гурнуо их је под прслук, а онда схватио да не зна шта ће с њима док негде не пристану. Сакрио их је испод седишта у салону и брже-боље утекао на палубу. Тек онда је схватио да до Оршаве има још два-три сата пловидбе, и да је довољно да капетану затребају гаће или четкица за зубе, па да открије похару.

На палуби је стао у сам ћошак, уз ограду. Одмеравао је даљину до српске обале јер, ако неко почне да му се приближава, или да га јури, нема му друге него у Дунав, па ако успе да доплива, успео је. Чинило му се да брод плови никад спорије, да буквално мили по води. На срећу, стигли су у Оршаву, официри су се искрцали, и нико ништа није приметио.

На столу ђенерала

Кад су коначно испловили, схватио је да врло лако може да се деси да га већ на следећем пристаништу чека полиција, са депешом о његовом делу и потерницом. Решио је да се искрца у првој српској станици, Радујевцу. Одатле се бродом „Цар Никола” вратио у Београд.

Родитељи, који су очекивали да се јави да је срећно стигао у Одесу, немало су се изненадили када се унезверен појавио на вратима. Оца је упутио у цео подухват, а овај га је послао код породичног пријатеља ђенерала Боже Јанковића, председника „Народне одбране”. Јанковић је погледао папире и одмах телефонирао начелнику Генералштаба, ђенералу Радомиру Путнику. Овај га је одмах примио. Дуго је разгледао папире. Врло пажљиво.

Тражио је да му се потанко објасне све околности, како је Михаило дошао до њих. На крају му се захвалио. На столу начелника ђенералштаба српске војске стајао је цео операциони план преласка аустроугарске војске преко Дунава! Пет година касније ово су били врло корисни и употребљиви подаци, па се обистинила здравица оног аустроугарског пуковника. Додуше, не онако како је он замишљао.

То је био почетак, сасвим ненадан, обавештајног рада Михаила Банковића. После дипломирања читав живот провео је у полицији. У Првом светском рату био је у обавештајној служби српске војске на Солунском фронту. После рата завршио је као деценијски делегат Министарства унутрашњих дела на страни, углавном у Бечу. Али, ногу је повукао догађај на броду.

Аутор: Немања Баћковић
Извор: Политикин забавник
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete