Наполеон је једном приликом рекао да војници добијају битке, а генерали признања за то. Српска војска је, током Првог светског рата, али и српско-турских и балканских ратова, показала изузетну храброст, издржљивост и дисциплину. Водили су је способни генерали и војводе, који су управљали са оно мало средстава и људства које им је било омогућено. Показавши надљудске напоре на најтежим бојиштима, српска војска је извојевала победу над непријатељем у Првом светском рату, али та иста војска је имала спретне вође, одличне стратеге и команданте, који су знали да је усмере и користе њене потенцијале.

Вукоман Арачић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је у селу Ланиште (Јагодински округ), 10. маја 1850. Школовао се у Крагујевцу и Београду, где је Војну академију завршио 1874. године. Као државни питомац, боравио је две године у Бечу у инжињерским трупама. Учествовао је у српско-турским ратовима, као и Српско-бугарском рату. Био је одликован са 7 домаћих ордена, Сребрном медаљом за храброст, Медаљом за војничке врлине, Сребрном медаљом за ревносну службу, споменицом ратова 1876−1878, и орденима од стране Русије, Црне Горе и Француске. Умро је 12. фебруара 1915. у Ужицу.

У Првом светском рату нашао се на положају команданта Тимочке дивизије 2. позива После тродневног боја његова дивизија је 10. августа преотела Шабац. У септембру исте године постављен је за комнаданта Ужичке војске. На њеном челу је у октобру и новембру водио борбе на Сенковићу, Паклинику, Точионику, Бабјаку и Семећу. После пада Чачка 12. новембра је био принуђен да се повуче из Ужица. У наступајућој офанзиви ка Сувобору и Руднику, његова јединица налазила се на левом крилу 1. армије. Гонећи непријатеља, Арачићеве трупе успеле су да 29. новембра уђу у Ужице. Ту је оболео од тифуса и убрзо умро.

Петар Бојовић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 4. јула 1858, године у Мишевићу (Нова Варош). Основну школу завршио је у Ивањици, гимназију је учио у Ужицу и Београду. У Артиљеријску школу је завршио са ратним прекидом 1881, као први у класи. Школовао се и у Француској, ради упознавања коњичког рода војске и учења језика. Освојио је бројна одликовања: 15. ордена, Златну медаљу за храброст, Медаљу краља Петра, Споменице (1876−1878, српско-бугарски рат 1885−1886, 1912−1913, Албанска споменица, Споменица гарде), као и многа одликовања од стране Француске, Енглеске, Русије, Грчке, Бугарске, Данске, Италије и Аустроугарске. Био је један од најзначајних твораца српских победа на Куманову и Брегалници у балканским ратовима, као и изврстан саветник и дипломата.  Умро је 19. јануара 1945. године у Београду.

Непосредна ратна опасност 1914. га је довела на командно место 1. армије. У првим операцијама по избијању рата ангажован је у борбама на западној граници Србије. Учествовао је у завршним операцијам Церске битке, а по ослобођењу Шапца, са овом јединицом је почетком септембра продро у Срем. Међутим, због ситуације на осталим деловима фронта морао је наредити повлачење у Србију, приликом чега је тешко рањен у леви глежањ. У другој половини септембра са својим јединицама је учествовао у борбама на Мачковом камену, а у наредних месец дана, у мањим борбама локалног карактера, одолевао је непријатељу. Приликом повлачења српских трупа са Дрине на Колубару, озледио је раније добијену рану, што га је уклонило са командовања првом линијом фронта. Тада га је, по одлуци регента Александра, 16. новембра заменио генерал Живојин Мишић. Напад и напредовање бугарске војске ка Скопљу у октобру 1915, створили су опасност од опкољавања српске војске, те је искусни Бојовић морао и успео да организује противофанзиву и спречи продор Бугара на Косово. Тиме је омогућено повлачење преко Црне Горе и Албаније ка Солуну. Од краја новембра до краја 1915. Бојовић је командовао повлачењем својих трупа правцем Сува Река – Призрен − Ђаковица и прелази у Албанију. После извесних несугласица у погледу даљих дејстава, у новембру 1915, превагнули су неки од ставова на којима је инсистирао и Бојовић. Донета је одлука о повлачењу кроз Албанију, а избор за начелника Штаба Врховне команде пао је на Бојовића. Ову дужност вршио је од 29. децембра 1915. до фебруара 1916, планирајући све, од контакта са савезницима, преко транспорта њиховим бродовима, до избора локција на Крфу и бригу о рањенима. Крајем маја 1916. одлази у Солун, где се водило питање око врховне команде војних снага фронта. Српски официри на челу са Бојовићем били су за то да врховно командништво треба да преузму Срби, јер имају и најбројније снаге, са регентом Александром на врху. Овај став је коначно прихваћен у августу 1916. као споразумно руковођење. У операцијама на Кајмакчалану, у јесен исте године, Бојовић је руководио офанзивом српске војске, која је уз савезничку помоћ разбила Бугаре код Горничева и заузела Кајмакчалан (30. 9.) и Битољ (16. 11.). На месту начелника Штаба Врховне команде Бојовић је остао до 19. јуна 1918. када је поднео оставку због неслагања са генералом Гијомом, главнокомандујућим савезничке војске, око питања да ли да се Србима прошири фронт. Вратио се на место команданта 1. армије, а место начелника је преузео Мишић. Командантски таленат Бојовић је најбоље показао у октобру 1918. приликом пробоја Солунског фронта. По његовом наређењу, 1. армија је пробила је фронт гонећи бугарску војску ка Вардару и Велесу, одвојивши је тако од немачке и аустроугарске војске. Потом је 1. армија нанела Бугарима још један пораз код Куманова, након чега је уследила и формална капитулација Бугарске. Напредујући долином Јужне Мораве, ова војска је ослободила Врање, Лесковац, а код Ниша је разбила главнину Немачке 11. армије. У даљем надирању ослобођена је готово цела Србија са Београдом (1. 11. 1918.). Српске трупе су, по заузимању престонице, заузеле Банат, Срем, Бачку, Славонију и знатан део Хрватске. За заслуге у рату његове 1. армије, 13. 10. 1918. био је унапређен у чин војводе.

Илија Гојковић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 12. јула 1854. у Дреновцу (Ћуприја). Школу је учио у Сикирици и Крушевцу. Био је један од ретких српских генерала без војне школе. Због својих војних заслуга брзо је напредовао у српској војсци, а учествовао је у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913. Носио је бројна одликовања (9. ордена, Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Споменице ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, Споменице краља Петра и ордена Св. Станислава 3. реда). Погинуо је 3. фебруара 1917.

На почетку Првог светског рата командовао је Моравском дивизијом 1. позива, на чијем челу је успешно, али у саставу 2. армије, командовао у Церској бици. Команду над Моравском дивизијом је предао у фебруару 1915, када је постављен за команданта Ужичке оперативне војске. Са њом је учествовао у борбама против Бугара у Качаничкој клисури, спречавајући њихов продор на Косово у јесен 1915. Тиме је српској војсци омогућио и повлачење кроз Албанију и Црну Гору до Крфа. По доласку на Крф, због болести, послат је на лечење у Француску. Када се из Француске враћао на Крф, лађа у којој се налазио је торпедована. Налазио се у чамцу за спасавање када је одбио захтев команданта подморнице да се предају и пуцао на њега из револвера. Као одговор на то, митраљеска ватра са подморнице га је усмртила. Био је једини српски генерал који је погинуо на бојном пољу.

Божидар Јанковић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 7. децембра 1849. у Београду, где је и завршио школовање 1874. године, када је произведен за инжињерског потпоручника. Био је један од најспособнијих официра српске војске, који може стати уз бок војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Петру Бојовићу. Имао је велике улоге у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913 и носилац је бројних одликовања, што домаћих (12 ордена, Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Сребрна медаља за ревносну службу, Споменица гарде, Споменица ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Споменица краља Петра, Албанска споменица), што страних одликовања (од Француске, Аустрије, Бугарске и Црне Горе). Умро је 7. јула 1920. у Новом (Далмација).

По почетку Великог рата, послат је у Црну Гору на место начелника Штаба црногорске војске и ту је остао до евакуације 1915. Са доласком на Крф, бива постављен за председника Војнодисциплинског суда.

Љубомир Милијић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 31. јануара 1861. у Горњем Милановцу. Школовао се у Београду, а Војну академију је завршио, са прекидима због рата, 1887. Годину дана је провео у руским трупама као државни питомац. Године 1906. је пензионисан, па реактивиран 1912. Носилац је 4. домаћа ордена, Златне медаље за храброст, Медаље за војничке врлине и Споменице рата  1885−1886. Његовом смрћу 22. јуна 1949. године нестао је и последњи генерал некадашње српске војске.

У Великом рату је прво био командант Моравске дивизије 2. позива, на чијем челу, у оквиру 3. армије, учествује у бици на Церу. Током рата командовао је и Тимочком дивизијом 1. и 2. позива, са којом је у новембру 1915, зауставио продор делова бугарске 1. армије. Потом је прешао у противнапад одбацивши непријатеља према Лесковцу (Лесковачки маневар), чиме је ослободио угрожене правце за одступање главнине српске војске преко Лебана и Куршумлије за Приштину. Због овог успеха је убрзо унапређен у чин генерала. По коначном повлачењу српске војске и доласка на Крф, 1917, постављен је на положај инспектора пешадије. На тој дужности остаје и након рата до маја 1919. када је разрешен.

Живојин Мишић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 7. јула 1855. у Струганику код Ваљева. Школовао се у Рибничкој општини, Крагујевцу и Београду. Артиљеријску шлоу завршио је, са прекидима због рата, 1880. У периоду од 1886 до 1888 похађао је прво курс Еквитационе (јахачке) школе, потом Официрску стрељачку школу у Бруку (Аустрија). Учествовао је у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, а нарочито се истакао у бици на Сливници у Српско-бугарском рату. Његово дело Стратегија донела му је велику славу. Поред десетина одликовања што домаћих што страних, био је и почасни грађанин Горњег Милановца, Ваљева и Земуна, такође је имао и почасни докторат Филозофског факултета. Био је врстан предавач, стратег и војсковођа. Умро је у Београду 20. јануара 1921. године.

По Сарајевском атентату бива постављен за помоћника начелника Врховне команде, а у одсуству војводе Путника, који је био на лечењу у Аустрији, до 30. јула и заступник начелника Врховне команде. Због рањавања и болести генерала Петра Бојовића, 2. новембра 1914. примио је од њега дужност команданта 1. армије. На њеном челу, 20. новембра, започиње офанзиву којом је задобијена Колубарска битка. На челу ове армије остао је до краја 1915. када је због болести разрешен дужности и послат на лечење у Француску. На место команданта 1. армије се враћа 1916. и на њеном челу поново односи победу одбивши бугарски напад код Горничева. Припремљеним нападом и спроведеном офанзивом заузео је Битољ. Почетком августа 1918, замењује Петра Бојовића на месту начелника Штаба Врховне команде. На овој дужности је остао до марта 1920.

Михаило Рашић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 16. јуна 1858. у Алексинцу, где је започео школовање које је завршио у Београду 1880, испред будућих војвода Степе Степановића и Живојина Мишића. Вршио је дужност личног ађутанта краља Милана Обреновића и принца Александра, маршала краљевог двора, управитеља Војне академије и председника Војнодисциплинског суда. Носилац је многих домаћих и страних одликовања (14. домаћих ордена, Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Споменица гарде, Споменица ратова 1877−1878, 1885, 1912−1913, 1914−1918, Споменица краља Петра, Албанска споменица, одликовања од Француске, русије, Аустрије, Турске, Црне Горе, Бугарске, Италије, Грчке, Персије). Умро је 17. фебруара 1932. у Београду.

По објављивању рата Аустроугарске Србији, постављен је за команданта Комбиноване дивизије 1. позива. Том дивизијом командовао је до доласка српске војске на Крф, јануара 1916. да би, потом, био одређен за команданта Тимочке војске. За делегата Врховне команде српске војске при Врховној команди француске војске одређен је 27. фебруара 1916. У јуну 1917, због организационих промена у француској војсци, постављен је на дужност шефа Српске војне мисије у Француској. У тој функцији је био и представник српске војске код осталих савезника. У другој половини 1917, као члан државне мисије, отишао је у САД, са задатком да агитује и прикупља добровољце. На тој дужности остаје до фебруара 1918, када постаје шеф Војне мисије у Француској.

Степа Степановић

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Рођен је 28. фебруара 1856. у Кумодражу, где је и ѕавршио основну школу. Гимназију и Артиљеријску школу је учио у Београду. Са ратним прекидима Артиљеријску школу је завршио 1880. Одиграо је значајне улоге у српско-турским ратовима 1876−1878 и балканским ратовима. Више пута је био војни министар. Био је одличан педагог и професор. Одликован је са 14. домаћих ордена, орденима од стране Русије, Црне Горе, Француске, Енглеске, Италије и Грчке, споменицама за ратове 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Споменицом краља Петра, Албанском споменицом, Златном и Сребрном медаљом за храброст и Медаљом за војничке вештине. Умро је 27. априла 1929. у Чачку.

Објава рата Аустроугарске Србији га је затекла на дужности заступника начелника Штаба Врховне команде, где је мењао одсутног војводу Путника. Примивши руководство Врховном командом, извршио је мобилизацију и концентрацију српске војске, а потом је ратним распоредом постављен за команданта 2. армије. Руководећи овом јединицом, успешно је извојевао победу у Церској бици, извевши тзв. марш-маневар, тако задавши одлучујући ударац надирућој аустроугарској војсци. За ову победу је награђен чином војводе. После поновног прелаза Поћорекових снага преко Дрине, почетком септембра 1914, 2. армија са Степом Степановићем организовала је одбрану и отпор. У двомесечним борбама (средина септембра−средина новембра), у бици на Дрини, 2. армија је бранила Мачву, све док Врховна команда није наредила повлачење на положаје иза Колубаре због неповољног развоја на свим секторима. У Колубарској бици, 2. армија је имала улогу стожера, и у овој зимској контраофанзиви је, после тешких борби ослободила Београд. У септембру 1915. године се 2. армија упутила нс приротско бојиште, ради одбране Поморављаод Бугара. После изненадног напада Бугара на српски фрон, 14. октобра 1915, те страшних борби на граничном фронту, били су приморани на повлачење преко Лесковца ка Приштини. Потом су се повукли преко Албаније на Крф, где је 2. армија под вођством Степе Степановића репрганизована и послата на  Солунски фронт у јулу 1916. Скоро две године након тога су ратовали на положајима око Кожуха, Зборске косе, Ветерника, Доброг поља и Сокола, јер су, по мишљењу Врховне команде, то били добри положаји за пробој фронта. Почетком 1917. Врховна команда је наредила војводи да проучи прилике за извршење пробоја фронта на лијније Добро Поље − Ветерник. С озиром на то да је 2. армија имала деликатну улогу у пробоју и од чијег је почетног успеха зависио успех офанзиве у целини, војвода је са својим командантима до детаља разрадио све појединости напада. Када је 1. септембра 1918. издато наређење за пробој, јединица је спремно поступила. После шест дана огорчених борби, избили су на Вардар, на простор између Црне реке и реке Велице, чиме је извршен потпуни пробој Солунског фронта и задобијена победа. Потом је 2. армија у садејству са Коњичком дивизијом  упућена преко Штипа на Софију, где их је, при брзом пробоју на српско-бугарску границу, стигло примирје с Бугарском (17. 9. 1918.). По излажењу Бугарске из рата, 2. армија је упућена ка Црној Гори и Босни, преко Косова. У Скадар су ушли 30. октобра, а средином новембра и у Цетиње, Сарајево, Котор и Дубровник. У Србију се Степа Степановић вратио у децембру 1918. да би убрзо био постављен за команданта новообразоване 2. армијске области у Сарајеву.