Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: I na jačeg od sebe  (Pročitano 996 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
I na jačeg od sebe
« poslato: 03.07.2014. 12:01 »
Kakav je bio Gavrilo pre nego što je postao Princip?

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gavrilo Princip jedan je od ljudi koji su promenili istoriju. U Sarajevu, 28. juna 1914. godine, pucao je na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda, i posle toga počeo je Prvi svetski rat. To svi znamo, učili smo u školi.

Kakav li je bio Gavrilo dok nije postao Gavrilo Princip? Kakav je bio kad je bio mali? Gde je odrastao, kakvi su mu bili roditelji, šta je voleo, kako je izgledao?

Principi su iz Grahova polja. To je dolina ispod Dinare, planine koja deli Bosnu od Dalmacije i Jadranskog mora, a kroz koju protiče rečica Korana. U severnom delu Grahova polja, samo nekoliko kilometara od tromeđe Osmanskog carstva, Habzburške monarhije i Mletačke republike, nalazi se zaselak Gornji Obljaj. Tu su iz Crne Gore došli Principi početkom 18. veka.

Porodično ime — Čeka

Gornji Obljaj bilo je pretežno katoličko selo. U njemu je bilo desetak kamenih kuća s visokim crnim drvenim krovovima, a seljani su bili kmetovi bega Sijerčića. Oblast Grahova bila je neka vrsta vojne granice, i neki članovi porodice Princip bili su pogranični stražari. Branili su se od napada sa austrijske i mletačke teritorije, ali i od upada razbojnika i krijumčara. Postavljali su zasedu i, čekali. Zato su ih ljudi prozvali — Čeka, a oni su, vremenom, taj nadimak prihvatili kao porodično prezime.

Hroničar porodice Princip, Božidar Tomić, Gavrilov školski drug, zabeležio je da su se oni sve do početka 19. veka prezivali Čeka, i da su i prezime Princip dobili po nadimku. Naime, Todora, jednog od starešina porodice, Italijani su zvali Il prinčipe zato što je bio izuzetno lep i poseban čovek. Zapamćeno je da je Todor bio visok, snažan, da je bio odeven u raskošnu nošnju svog kraja, da je uvek jahao na belom konju, da je bio odličan stražar na granici, ali i naprasit i uvek naoružan. Jednom je na svojoj slavi, Svetom Jovanu, pijan projahao na belom konju pored kuća u kojima su živeli katolici, ugrabio najlepšu devojku i držao je neko vreme u svojoj kući. Po njegovom nadimku su se i ostali iz porodice nazvali Princip.

U doba turske vladavine porodična zadruga Principa bila je velika. Bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom, i od toga mogli i da žive i da begu plaćaju dažbine. Međutim, krajem 18. veka nameti su postali toliko veliki, morali su da plaćaju i državi i zemljoposedniku, da je život kmetova postao izuzetno težak. I oni su se pobunili. Kad je 1875. godine izbila buna u Hercegovini, Grahovo polje našlo se usred ustaničkog područja a glavni ustanički logor, Crni Potoci, nalazio se baš iznad kuće Principovih. Ustanici su spalili stari dom Principa u Obljaju, ne zna se zašto. Možda da zaplaše Principe, a možda je kuća stradala u borbi ustanika sa turskim vojnim jedinicama koje su se nalazile u obližnjem Grahovu. Po nekim izvorima, među ustanicima su bili svi muški članovi porodice Princip: deda Jovo i njegov brat Todo bili su u glavnom štabu ustanika u Crnim Potocima, a Gavrilov stric Ilija učestvovao je u nekoliko bitaka i dobio je medalju za hrabrost od kralja Petra. Kad je ustanak ugušen, Gavrilov deda Jovo i stric Ilija prebegli su sa ustanicima na austrijsku stranu gde su već bile njihove porodice.

Nakon Berlinskog kongresa hiljade hrišćanskih izbeglica vratile su se sa austrougarske strane u svoja sela, pa i porodica Princip. Počeli su ponovo da grade kuću u Gornjem Obljaju. Oni Principi koji su tokom turske vlasti bili stražari na granici nastavili su da služe i u austrougarskoj državi. Zna se da je Todo bio stražar do kraja života, da je Ilija, Gavrilov stric, jedno vreme bio žandarm, i da je po običaju jedan član porodice uvek bio u žandarmima. Prema Božidaru Tomiću, ovaj običaj je prekinut 28. juna 1914. godine, kad je oko deset uveče Gavrilove roditelje probudio jedan rođak žandarm i naredio im da se smesta jave ispostavi u Grahovu, jer je, rekao im je, „Gavrilo ubio Ferdinanda”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Rođenje na goloj zemlji

Jednog nedeljnog popodneva u zimu 1881. godine ubijen je Jovo Princip dok je u močvarama blizu kuće lovio divlje guske i patke. Porodica je bila ubeđena da je deda Jovo ubijen namerno, i da ga je ubio austrijski predstojnik, šef mesne uprave.

Jova je na čelu zadruge Principovih nasledio Petar, Gavrilov otac. Tada mu je bilo 30 godina. Bio je malena rasta, koščat, preplanula lica, dobrodušan i blag čovek. Umnogome se razlikovao od ostalih seljaka: nije pio, nije psovao, sadio je drveće duž puta između Obljaja i Grahova. Bio je poštar, veoma savestan. Zimi je nosio poštu na leđima kako bi sačuvao kola, a jednom, kad su mu se konji koji su vukli poštanska kola uplašili na nekoj planinskoj okuci, skočio je iz njih da zaustavi konje i slomio nogu. Ipak, ljudi ga nisu mnogo cenili.

Oženio se kasno, tek godinu dana nakon očeve smrti. U mladosti je bio zaljubljen je jednu devojku katoličke vere, ali njegov otac to nije odobrio što je značilo kraj te ljubavi. Oženio se Marijom, četrnaest godina mlađom devojkom. Bila je iz obližnjeg sela Mali Obljaj, iz bogate porodice Mičić. Svi su je znali po nadimku — Nana. Božidar Tomić zabeležio je da se Nana nije slagala s maćehom, te da je zato htela što pre da se uda i ode iz kuće. Opisuje je kao energičnu devojku, snažnu, muške građe i kaže da je pevala kao slavuj. Petar i Nana imali su devetoro dece, ali samo troje im je preživelo.

Gavrilo se rodio 13. jula 1894. godine. Bio je neobično vreo dan. Nana je prvo radila u polju, plastila seno i prenosila ga na ratarskim vilama, a zatim je u kući oprala rublje i otišla da pomuze kravu. Tu su počeli prvi porođajni bolovi, i ona je požurila unutra. Čim je ušla u kuću, u tom trenutku je na golu zemlju palo dete i vrisnulo. Otac ga je video tek kad se kasno vratio kući. Novorođenče je bilo slabo, pa su roditelji od prote Ilije Bilbije odmah zatražili znamenje koje će ga zaštiti od bolesti. Nana je htela da joj se sin zove Špiro po njenom umrlom bratu, ali je prota zahtevao da detetovo ime bude Gavrilo zato što se rodilo na dan svetog Gavrila. Tako je i bilo, desetak dana kasnije, na krštenju. Tom prilikom desilo se još nešto što mu je odlučilo sudbinu.

Naime, pop Miloš, koji je menjao protu Iliju, greškom je upisao dva različita datuma Gavrilovog rođenja: u knjigu državljana napisao je 13. jun, a u knjigu rođenih – 13. jul. Međutim, upravo ta greška ga je 1914. godine spasla smrtne kazne. Da je Gavrilo Princip na dan atentata prestolonaslednika imao više od 20 godina, bio bi osuđen na smrt.

Prek dečak

Po Božidaru Tomiću, a njegovi zapisi jedni su od malobrojnih dokumenata o njegovom detinjstvu, Gavrilo je još u „ranom detinjstvu pokazivao osobite znake razvoja. Prohodao je vrlo rano, još u devetom mesecu, i još vrlo mali bio je živ i lak. Kao malo dete retko se igrao sa svojim drugovima parnjacima; više je voleo da čuva telad i da posmatra kako težaci u polju rade, kako kopaju, kose, žanju. I pre nego što će poći u osnovnu školu, pre svoje sedme godine, idući za stokom, zamišljao se kao đak, pa bi uzimao torbicu na leđa i nosio u njoj stare knjige i pisma. U igri s decom bivao je vrlo prek, pa bi udario i jačeg od sebe, a naročito ako je video da mu se čini krivo ili da ga snažniji potcenjuje”.

Međutim, Gavrilo je pošao u osnovnu školu tek u devetoj godini zato što je njegov otac smatrao da će biti korisniji kao čobanin. Da njegova majka nije navaljivala, možda ne bi uopšte ni pošao u školu. Škola je bila blizu sela, udaljena svega dva kilometra. U razredu je bilo 54 đaka. Na kraju prve godine Gavrilo je imao odličan uspeh, sledeće je bio dobar, a u trećem razredu se razboleo, neredovno je pohađao školu, pa je ponavljao. Naredne godine položio je treći razred s odličnim uspehom, pa zatim i četvrti. Božidar Tomić tvrdi da je četvrti razred pohađao dva puta, zato što je voleo školu, i da je oba puta bio odličan. Kao nagradu učitelj mu je dao zbirku narodnih junačkih pesama, i Gavrilo se nije odvajao od nje. Svi su ga znali kao mirnog i tihog dečaka koji mnogo voli da čita.

Gavrilo je imao dva brata, sedam godina starijeg Jovu i dve godine mlađeg Nikolu. Njihovi roditelji jedva su ih prehranjivali, pa je Jovo otišao da traži posao. Prvo se zaposlio kao pisar, pa kao kočijaš, zatim je u Haxićima kod Sarajeva bio kelner, pa onda pomoćnik kod nekog preduzimača. Uskoro je zakupio malu pilanu i počeo samostalni posao. Porodici je sve vreme pomagao i brinuo o dva mlađa brata. Gavrila je pozvao k sebi u Haxiće, kako bi nastavio školovanje.

Gavrilu je tada bilo trinaest godina. I više nije bio mali. Počeo je njegov put ka Sarajevu i istoriji.

Autor:  Sonja Ćirić
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

broj: 3255,  27. 06. 2014.