Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Hajduci, Uskoci i njihove družine  (Pročitano 12930 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Hajduci, Uskoci i njihove družine
« poslato: 22.02.2013. 00:02 »
Hajduk je turska reč i znači „odmetnik“, „otpadnik“, „razbojnik“. Hajdučki pokret se naziva hajdučijom ili hajdukovanjem.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Hajdučka zaseda

Po turskom osvajanju Smedereva 1459. Srbija je nestala sa istorijske pozornice kao država i nije postojala gotovo pet vekova. Srpski narod je ostao da živi u nekoliko različitih država tog doba. U vekovima robovanja pod Turcima, bez svoje države i vladara, narod je izložen na milost i nemilost osvajača. Kao jedini vid otpora javljaju se grupe „odmetnika“ koje krstare po gorama i gustim šumama srpskih zemalja. U doline i na puteve silaze leti – da bi opljačkali bogate trgovce, uglavnom Turke, i zimi – da bi se sklonili i prezimili kod svojih kuća ili kod ljudi koji su ih skrivali i pomagali im (jataci). Praznik Đurđevdan, u proleće, bio je „hajdučki sastanak“, a Mitrovdan, na jesen, „hajdučki rastanak“, kada su se hajduci povlačili iz šuma zbog zime.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Srbi su se odmetali u hajduke iz različitih razloga. Kad bi neko bio optužen za nešto i pri tom bio pozvan na sud, ako ne bi smio da se pojavi na sudu pri tom se odmetnuvši u šume, često se pridruživao hajdučkim družinama. Neki su bili uzeti na zub od Turaka pa su se od straha odmetali da ih ne bi ubili, a neki su se pohajdučili čisto da bi nosili oružje i lijepu odjeću, jer su Turci Srbima zabranjivali i jedno i drugo.

Neki hajduci poput Baje Pivljanina i Limuna su postali od prvih plemića nakon što su Turci potpuno zavladali Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, naročito u XVI i XVII vijeku, pa su čuvali mletačko primorje od Turaka. Oni su imali i po preko sto drugova, sa kojima su ljeti četovali po Bosni i Hercegovini, a zimovali po gradovima u jadranskom primorju. Najpoznatiji takvi su bili Janković Stojan, Senjanin Ivo, Smiljanić Ilija, Ivo Golotrb, Komnen Barjaktar idr. čija se imena spominju i u srpskim narodnim pjesmama.

Hajduci su bili organizovani u hajdučke družine, na čijem se čelu nalazio harambaša (arambaša), koji je nosio skupocenije odelo, a najčešće je biran zbog svoje starosti ili sposobnosti. Hajdučke čete je uglavnom sačinjavalo od deset do dvadeset ljudi, mada je bilo i slučajeva da se oko nekog harambaše okupi i šezdesetak, pa čak i nekoliko stotina „razbojnika“. Karavani turskih trgovaca su na put kroz Srbiju kretali uz poseban oprez i sa velikim obezbeđenjem upravo zbog hajduka. Iako se neretko dešavalo da i Srbi trpe štetu, pa i da postradaju od hajduka, oni su ipak doživljavani ako ne uvek kao zaštitnici, često upravo kao junaci i branioci narodne časti. Spevane su im mnogobrojne pesme, koje su se tajno pevale po selima uz gusle (jer je to bilo zabranjeno). Kazne i za hajduke i za jatake bile su veoma surove. Uhvaćeni hajduci i jataci bi bili mučeni, živi nabijani na kolac. Ipak, hajdukovanje nije prestajalo tokom cele turske vladavine.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Hajduk Veljko

I među Srbima u Austrougarskoj carevini, kao i u Mletačkoj republici, bila je raširena hajdučija, ali u nešto drugačijem vidu – kao „uskakanje“ na tursku teritoriju.

Prema narodnom predanju, praznik Đurđevdan, u proljeće, bio je „hajdučki sastanak“, a Mitrovdan, na jesen, „hajdučki rastanak“, kada su se hajduci povlačili iz šuma zbog zime i ostajali u kućama svojih povjerljivih ljudi, jataka, uglavnom prerušeni u sluge. Jataci su živeli u selima i varošima i nabavljali hranu za hajduke i čuvali ih u svojim kućama u slučajevima velikih neprilika. Hajduci su zauzvrat njima pomagali i donosili im deo otetih dobara. Kad bi neki jatak izdao hajduka, sledila je teška osveta koja se obično završavala smrću.

Kodeks hajduka je bio takav da je bilo strogo zabranjeno i smatralo se nečasno napasti i opljačkati siromašnog čovjeka, osim ako je u pitanju dobro oružje. Nasuprot tome, uobičajena radnja je bila opljačkati bogatog čovjeka, osobito trgovce na putu. Takođe „pravi hajduk“ nikad neće ubiti čoveka da bi učinio zlo, nego obično iz osvete. U starijim vremenima su hajduci napadali i carska kola kad prevoze novac i zlato, ali su kasnije prestali jer je obično raja plaćala te dugove i zbog toga stradala. Ako bi napali bogatog čovjeka i ne bi našli novca, znali su otimati brata ili ženu dotične osobe pa ih držati dok ne plate ucjenu.

Hajdučke družine imale su udjela i u ustancima protiv Turaka 1804-1815. godine. Mnoge ustaničke vojvode bili su ranije hajduci ili harambaše.

„Mađarski“ Hajduci

Hajduci (mađ. Hajdúk) − su etnička grupa ,,Mađara,, koji žive Hajdu-Bihar (mađ:Hajdú-Bihar) okrugu u Mađarskoj sa Debrecinom (mađ. Debrecen) kao glavnim gradom.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Spomenik Hajducima u tim krajevima

Hajduci su svoja prava slobodnih građana (viteza) i privilegije dobili 12. decembra 1605. godine u Korponi (mađ. Korponán) za vreme vladavine Bočkai Ištvana (mađ. Bocskai István) tadašnjom Erdeljskom kneževinom, za zasluge u tadašnjoj petnaestogodišnjoj oslobodilačkoj borbi (1591.-1606.) i uspeli su da je zadrže tokom narednih vekova i imali su svoju samoupravu sve do 1867. godine kada se deo starog Bihar okruga spojio sa Hajdu okrugom i oformio novi sa Debrecenom kao glavnim gradom.

Ima više teorija o imenu Hajdu i poreklu ove etničke grupe, ali najverovatnija je da su Hajduci poreklom Srbi koji su za vreme vladavine kralja Žigmonda (mađ:Zsigmond király) prešli iz Srbije u Mađarsku dobili zemlju i za uzvrat služili plemićima i kralju u ratovima za odbranu Mađarske od Turaka. Vremenom su se utopili u okolno stanovništvo i postali etnička grupa Mađara sa posebnom istorijom. Ovoj tezi ide u prilog istorijska činjenica da je dosta Srba, da bi izbegli od najezde Turaka, prelazilo u Mađarsku i naseljavalo se na levoj obali Tise. A u 16. veku je Besermenj (mađ:Böszörmény) u zvaničnim dokumentima stalno bio nazivan Rac−Besermenj (mađ:Rác-Böszörmény). U to vreme Mađari su Srbe zvali Raci. Srbi su u to vreme u Mađarskoj bili veoma cenjeni ratnici, a i od samog kralja su dobili povlastice koje su imali samo odabrani vitezovi u Erdelju, Sekelji i Sasi, koji su takođe delili sudbinu Hajduka, branili Mađarsku od Turaka i tako ostvarivali svoje privilegije.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Starina Novak

U narodnim pesmama ostala su sačuvana imena hajduka: Starine Novaka sa Romanije, njegovog sina Grujice, istoriji nepoznatog Starca Vujadina i Malog Radojice. Bajo Pivljanin je poznati hajduk i uskok iz XVII veka, dok su iz vremena Prvo ustanka poznati Veljko Petrović (Hajduk Veljko), Stanoje Glavaš i ostali. Mnoge narodne pesme pevaju o podvizima i junaštvu uskoka Iva Senkovića, Stojana Jankovića, Vuka Mandušića, kao i mnogih drugih.

Poznati hajduci

Hajduk Veljko, Stanoje Glavaš, Jovo Stanisavljević Čaruga, Pera Tunguz, Karađorđe Petrović, Zeka Buljubaša, Janković Stojan, Senjanin Ivo, Smiljanić Ilija, Ivo Golotrb, Komnen Barjaktar…

Evo ima četr’est godina,
Romaniju goru obiknuo,
bolje, brate, nego moje dvore;
jer ja čuvam druma kroz planinu,
dočekujem Sarajlije mlade,
te otimam i srebro i zlato
i lijepu čohu i kadifu,
odijevam i sebe i društvo;
a kadar sam stići i uteći
i na strašnu mjestu postajati -
ne bojim se nikoga do Boga!

Iz srpske narodne epske pesme Starina Novak i knez Bogosav

Uskoci

Srbi izbegli iz turskih oblasti živeli su u pograničnim krajevima Austrijske carevine i Mletačke Republike. Ime uskok poneli su oni koji su posle pada Klisa 1537. prešli u Sinj. Kao i u matici, hajdučija je i u ovim krajevima uzela maha. Kao izbeglice u graničnim oblastima, odmetnici su izmicali kontroli carskih vlasti. Mogli su da „uskaču“ iz jedne države u drugu i bave se krijumčarenjem i pljačkom – otuda i naziv uskoci, koji im je dat u nekim oblastima. Uskocima se nazivaju i Srbi koji su zvanično bili u službi Mletačke Republike i Austrije u borbi protiv Turaka. Prvi uskoci se javljaju nešto posle hajduka, u XVI veku, a najčešće su to i bivši hajduci u Turskoj carevini. Uskočke akcije se zasnivaju na „uskakanju“ na turske teritorije, to su brze akcije zadavanja udarca neprijatelju i hitrog povlačenja u regularna utvrđenja u Austriji, odnosno Mletačkoj. Ovakav način ratovanja posebno je bio raširen duž celog Jadranskog primorja i u primorskom zaleđu. Poznata uskočka utvrđenja bila su najpre Sinj, Klis i Omiš, a tokom ratova u XVII veku uskočko četovanje se raširilo ka jugu – u krajevima oko Zadra i Šibenika, u Makarskom zaleđu (današnja Hrvatska), kao i u Hercegovini i Boki Kotorskoj.

Poznati Uskoci: Senjanin Ivo, Senjanin Juriša, Senjanin Tadija, Bajo Pivljanin..
« Poslednja izmena: 21.05.2013. 00:11 Aleksandar »