Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

За млетачке и латинске путнике границу Албаније и Србије
у XVI и XVII веку чине “Бели и Црни Дрим” односно “Дрим”

Такав Дрим je, за њега, граница Албаније и Србије: он “раздваја северни део Албаније од Србије” [divide verso la parte settentrionale l’ Albania dalla Servia]. Први већи град на свом даљем путу по Србији он види у Призрену, са 8600 кућа, од чега само око 30 латинских [са једном црквом]; у граду je “много шизматика”, који својом већином надмашају Латине, а имају две цркве – од 80, колико су раније имали. Важно je што Бици примећује да сe у овим крајевима Србије говори српски језик [„in questi paesi della Servia si parla la lingua Dalmata“], за разлику од албанских провинција, које имају посебан језик [„il suo idioma partiсolare“]. Око Јањева су плодна поља са много шизматичких села, као и Косово поље, које je добро обрађено и такође пуно шизматичких села. У самом Јањеву он налази 120 домова латинских, 200 “шизматичких”и 180 домова “Турака”, из чега сe мора закључити да је почетком XVII века водећи елеменат у Јањеву још увек српски православни народ – како сe то види и из других извора кроз цео XVI век. Ново Брдо има 40 латинских, 60 православних и 100 јеврејских и турских кућа; овде je једна дивна црква, задужбина српских деспота, претворена у џамију. Трепча има 500 огњишта, од чега има око 40 латинских домова и преко 200 православних, који имају, вели, чак и свог епископа са резиденцијом ван града у једном манастиру.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ново Брдо

У својству папског визитатора [тек после – призренског бискупа и одмах потом барског надбискупа и примаса Србије], Албанац Петар Масарек обилази латинске општине по балканским земљама 1623. и 1624. године. Из његовог извештаја, поднетог 1624, произлази да Албанци католици живе измешано са православним Србима у Зети и северној Албанији: Косово je, пак, пуно “шизматичких” [православних] села. У Призрену и околини живе католици српске и албанске народности; у Призренском пољу има Албанаца, али их je ипак највише западно од Дрима, који и по њему дели Албанију од Србије. Нешто касније, 1628, бискуп Љеша и Скадра обилазећи северну Албанију даје важне податке о Пилоту, старој српској средњовековној области око Дрима; он ову област назива Спанијом, по некадашњим господарима тога краја, Спанима. Урсини још вели да су православни у Пилоту прешли на католицизам, а калуђери да су сe разбежали.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Призрен

Наследник Петра Масарека на надбискупској катедри у Бару, Ђорђе Бианки, обишао je 1637/38. године Србију. По њему Призрен je у Доњој Србији [Servia inferiore], као “најлепше место у целој Србији”, која, подељена на Горњу и Доњу, обухвата читаву територију данашњег Косова, Топлицу и северну Македонију. У Горњој Србији су Прокупље, Ново Брдо, Трепча, Pustino [можда – Приштина?], Јањево, Скопска Црна гора, Скопље и Кратово; свега – 2505 католика [не кућа већ душа!]. За све католике у Горњој Србији он вели да говоре српски. У доњој Србији je Призрен, Гури и Шегец [?], као и Ђаковица – свега [са католицима у Сувој Реци] 1655 католика. У обе Србије, дакле, на прегледаној територији, има свега 4160 католика. Према извештају мисионара и потпрефекта Конгрегације, фра Керубина, из 1638, који je проповедао у Ђаковици, у околини тога града су искључиво Срби, који имају “прелепи манастир са прелепом црквом” [un bellissimo monasterio сon сhiesa bellissima], где сe чувају мошти светога Краља – очигледно манастир Дечани. Занимљиво je да je међу дечанским монасима Керубин нашао једнога који je говорио албански.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Надбискуп барски Вићентије-Вицко Змајевић [1670-1745], именован 1701. године за надбискупа барског, примаса Србије и апостолског визитатора за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, нарочито je у том погледу важан извор; чак и после премештања на задарску надбискупију он задржава функцију визитатора за турски Балкан [1713]. У извештају од 1707. године он Србијом назива земљу у којој су следећи градови: Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, односно тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар. И за Змајевића, као и за Биција, стотину година пре тога, граница између Србије и Албаније иде реком Дримом, тако да на албанској територији остају дијецезе Драча, Љеша и Сапе. Ситуација косовско-метохијског подручја, по Змајевићу, одражава у извесној мери почетни талас албанске колонизације и исламизације. Ђаковица je већ угледни муслимански центар, у коме je и даље католичка мисија, али са мало верника – свега 446. Овај град je био веома поштован код Турака, јер je увек давао знатне људе за управу отоманских провинција, каже Змајевић. Околина Ђаковице je сада албанска [1638 – искључиво Срби; 1683 – „дивљи“ Албанци], јер су овде Турци населили брђане Албанце, да не би имали прилику за пљачку и да населе земљу “која je била разорена у рату”. При томе су многи досељени Албанци овде примили ислам. Није боље ни у читавом Хасу, испод Паштрика, где je 411 католика, док je у Призрену и околним селима само 262 католика. У Пећи и околини има већ албанских колонија, али сe број католика брзо смањује: у самој Пећи има само 11 католичких кућа са 33 душе [значи, са мањим просеком становника по дому!]. Околна села, међутим, чувају и у извештају Вицка Змајевића своју словенску номенклатуру. Змајевић опширно говори и о насилној колонизацији Пештера, 1702, где су Турци населили већи број Климената из Малесије односно из Пилота; Клименти сe и сами опиру овој колонизацији.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Јањево

Једну другу грану Климената, избеглих у Срем 1737. године у броју од преко 200 домова [никако не више од 1000 душа], прати потоњи скопски надбискуп, Албанац, Матија Масарек [1758-1807]. Албански емигранти настоје да сe врате, али сe њихов повратак у крајеве под турском влашћу завршавао трагично: Масарек их je виђао у Приштини набијене на колац. Он евидентира албанско насељавање око Јањева 1768: недавно сe ту населило 100 албанских породица, каже он, “поносних, крволочних и разбојничких више него друге, а тврдих у вери”. О сталној колонизацији Албанаца по Србији Масарек говори и у извештајима 1760, 1764, 1772, 1800. године. Пошто je Србија врло плодна земља, покушава да објасни ову појаву надбискуп Масарек, стално je насељавају многе католичке албанске породице из планинских крајева. Потурчене, оне постају највећи непријатељи хришћанског становништва, па и својих сународника: управо католички Албанци највише од њих страдају, тако да je то један од разлога што je број католика у Србији тако нагло опао. Крај свега тога, католички Албанци су остали још увек значајан фактор у северној Албанији и у околини Пећи, Ђаковице и Призрена, тако да je мисионар у Пећи, Скадранин дон Јован Логореци, био секретар пећког паше за преписку с католичким Албанцима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Терзијски мост код Ђаковице

Приликом своје канонске визитације 1764. Матија Масарек у околини Ђаковице види свеже колоније Албанаца католика, који су због глади напустили своје врлети и населили сe у питомој Метохији. Године 1767. [годину дана после укидања пећке патријаршије, исте године када je укинута охридска архиепископија] Масарек примећује да сe “за последњих двадесет година Србија потпуно изменила”. Раније je у свим србијанским варошима било мало Турака, који су били питомији, а у селима били су православни и католици. Сада, пак, вароши су препуне, по речима Масарека, Македонаца или мухамеданских Арбанаса, а у селима сe ретко виде православни и католици, јер су сe разбежали по Немачкој, Софији, Влашкој и другде. Данас, наставља надбискуп 1767, сваки je закутак препун “проклетих потурчених Арбанаса, разбојника и убица, који сe међу собом крваве и католицима чине насиља”; он страхује да ће сe и оно мало преосталих католика растурити на све стране. Није давно, каже, како су Арбанаси ради пљачке побили више од 30 католика. “Чак и Турци прибојавају их сe, јер они никога не штеде, тражећи крв за крв”. Пет година касније, 1772, Масарек ипак констатује да без обзира на то што и православни страдају, и што их je много истребљено, “још их je увек врло много”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Уосталом, и сам je имао прилику да упозна разбојнике на делу: из Скопске Црне горе није смео да настави пут у правцу Кратова, јер су шуме пуне разбојника. Зато je сачекао јесен, па je онда с јаком пратњом и једним наоружаним јаничарем кренуо на тај пут, али их нападне 15 албанских “кесеџија” [друмских разбојника]. Само захваљујући сељацима из околних села, који су прискочили у помоћ, одбранили су сe без губитака. Са визитације 1764. године Масарек носи још мрачније утиске. Албански дошљаци у Србији, каже он, не слушају наредбе Христовог јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни и стрпљиви, они, увређени, одмах као из ината примају ислам, те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања. Католици у Србији [Албанци] још више би страдали од ових потурчених Албанаца да их не бране и не штите њихови братственици мухамеданске вере. Надбискуп je несрећан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему сe срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, “јер су Турци [тј. муслимани – Д. Б] и могу да чине свако зло које им сe свиди”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Занимљиво je да потпуно исти суд као Масарек има и патријарх пећки Василије Бркић у мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771, где вели да сe од муслиманских Албанаца прибојавају чак и сами Турци, јер je “албанскаја порода жестока, досадителна, грабителна, неспокојна, крвопроливателна и високоумна”. У призренској области je, по Василију, за време аустријско-турских ратова, хришћана скоро нестало, “а потом су сe населили Албанци и постали Турци и напунили места и села, посели земљу и много сe обогатили”.

Исламизација Албанаца није почела са њиховим насељавањем српских земаља. Прва етапа потурчивања пада још у последње деценије XV века, нарочито после ликвидације Скендербегове Албаније. Један део Албанаца побегао je у јужну Италију, али je остатак почео да прима ислам, добијајући са исламизацијом не само гарантију даљег опстанка него и могућност за напредовање. Исламизација je захватила прво феудалце, па градско и, најзад, сеоско становништво. Турска власт сe нарочито старала да убрза тај процес, дајући посебне, нарочито финансијске олакшице, тако да je цела средња Албанија била примила ислам углавном већ у XVI веку. Исламизирано становништво je мењало свој социјални статус и економски положај, ослобађало сe разних дажбина и терета, од потлачене раје постајало у сваком погледу повлашћени слој, коме су сe отварали сви путеви ка власти у систему турске феудалне управе. С друге стране, постизала сe пуна заштита и, колико je то било могућно у Турској, сигурност лична и колективна. При томе никако не треба заборавити на општу верску мотивацију исламизације: свака толеранција у исламу je условног и у крајњој линији привременог карактера. Функција исламске државе, према томе и Отоманског царства, састојала сe у распростирању и победи “праве вере”, са циљем да сав свет, а поготову сви поданици овакве државе, приме ислам. Најзад, муслимански елеменат je у начелу за исламску државу поузданији елеменат. У раздобљима веће спољне опасности и унутрашњег превирања било je, дакле, довољно разлога чак и за милитантну исламизацију, каква je спровођена према балканским хришћанима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Исламизирани Албанци постали су најснажније и најсуровије оруђе за исламизацију и покоравање хришћанске раје. Није ствар само народног предања, већ сe утврђује и многобројним историјским сведочанствима да сe над српским народом, као и над другим хришћанским народима Балкана, столећима покушавало и спроводило насилно потурчивање, са различитим дејством: са стварним исламизирањем појединих делова народа, група или појединаца, или без успеха, али по цену великих жртава у људским животима, имовини или земљи. Да би се избегло насилно потурчивање, хришћанско становништво je често морало да напушта своју земљу, свој крај, да сe отискује у ближу или даљу сеобу. При томе je, опет, поред свега осталог играо важну улогу и верски моменат, па и национална свест.

Установљено je да je, ако сe изузме специфична исламизација босанског становништва, као и занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које je подлегло исламизацији потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. “Арнауташи”, чији je број врло велики. Пошто су преко Албанаца, и због њих, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. Стога je “тај проценат наше крви потпуно изгубљен за нашу народну целину”, закључује с правом Јован Хаџи-Васиљевић, који je овом питању посветио 1925. године посебну расправу, богату поузданом грађом. Он je посебно изучавао појас насеља од Охридског језера до иза Призрена, који, по његовом мишљењу, има свој велики значај “за истраживање општих и главних узрока потурчивања овога дела нашега народа”. По његовим прорачунима, од око 100.000 Арнауташа у целој “Јужној Србији” [тј. Македонији и деловима Старе Србије] у овом појасу их je било око 35.000, док Јастребов и Тодор Станковић тврде чак и то да велики проценат косовско-метохијских Албанаца “чине потурчењаци и поарнаућени Срби”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Постојање извесне масе муслиманских Албанаца српског порекла на Косову и у Македонији не може сe аргументовано оспорити. Разуме сe, било би претеривање тврдити да су сви косовски Албанци “Арнауташи”, тј. поарбанашени Срби, јер то заиста не одговара стварности. Међутим, исто тако je неосновано априорно оспоравање ове несумњиве антропогеографске и етнолошке чињенице, јер нису у питању “ретки” примери “етничке симбиозе у оба правца”, него једна вишевековна трагедија српског народа, који je и на тај начин губио свој идентитет.
На питање о времену исламизације и албанизације косовских Срба и Македонаца у западној Македонији не може сe одговорити јединствено. Пошто je и ширење Албанаца, како ће сe видети у следећем поглављу ове књиге, текло у етапама, па сe доста јасно могу ограничити и етапне зоне њихове колонизације, то сe и време исламизације Срба разликује од једне етапне зоне до друге. У начелу, прве су групе Срба исламизиране и албанизоване у првој, западној или пограничној етапној зони, а последње – у крајњој зони на истоку.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Зајас

Узроци исламизације могу бити различити, али углавном готово сви потичу од “јаког”додира с Албанцима. Најчешће сe наводи да сe у ислам прелазило пошто су им сe у село доселили Арбанаси. Ту сe свакако подлегло наговарањима и привољавању, па у појединим случајевима и угледању на саме Арбанасе, али je, без сумње, било прелаза у ислам да би сe тако, ступањем на исту ногу са појединим арбанашким суседима, спасли њиховог насртања или бар успешније бранили од њега. У та насртања спада и директно присиљавање на прелажење у ислам, као што то отворено кажу Албанци у Ники на Косову пољу, да су њихови преци, како наводи А. Урошевић, присилили на “турчење” претке садашњег рода Потура у њиховом селу. До истог закључка сe дошло и у проучавању других крајева Косова и Метохије: главни je мотив исламизације – “заштита против арбанашких бесомучника и отимача”, а исламизација жена сe вршила да би сe спречило отимање девојака и жена – мада, признаје сe, има и добровољног одбегавања жена за муслимане.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Арнаути из Дренице

Последица исламизације, по правилу, на целом овом подручју албанске експанзије у XVII и XVIII веку, а поготову касније у XIX веку, јесте албанизација српског становништва. Примањем ислама улазило сe у заједницу фиса, примао албански језик и обичај, губила своја народност. Штавише, као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности.

Извор/Аутор: Књига о Косову, 1985. Димитрије Богдановић, српски историчар, историчар књижевности и богослов