Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: ДРЕВНА СВЕДОЧАНСТВА  (Pročitano 1803 puta)

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
ДРЕВНА СВЕДОЧАНСТВА
« poslato: 04.06.2015. 23:04 »
Има ли каквих античких документа о старости српског писма?

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ову плочу са слике је пронашао 1900 г. археолог Артхур Еванс и чува се Археолошком музеју у Атени, а представља Пелазгијско писмо. Позната је под именом Лемнос стела.

Пребацимо се стога за око две хиљаде година унатраг! Између осталих, ево једне интересантне личности из тога времена - Диодора са Сицилије.35 Сигурно је, да су га латинисти и хеленисти по ко зна колико пута читали, анализирали, проучавали, не проучивши га никада до краја и не придавши апсолутно никакав значај неким његовим сведочанствима. Тај Диодор Сицилијски тврдио је у својим списима, да су најстарије митолошке приче, које се односе на Амазонке, Атланте, Аргонауте, итд., преузете од српских песника, Хомерових савременика, који су ПИСАЛИ СВОЈЕ ПЕСМЕ НА ПЕЛАЗГИЈСКОМ ЈЕЗИКУ И УЗ ПОМОЋ СТАРОГ ПИСМА36. Као првог песника, који је писао ПЕЛАЗГИЈСКИМ ЈЕЗИКОМ И СТАРИМ ПИСМОМ, Диодор је навео Орфеја.37 По њему, Орфеј је, дакле, претходио Хомеру и - као и Хомер - једно време је провео у Египту. Но Емил Бирнуф је мишљења, да је Орфеј живео више векова пре Хомера и да је писао на једном језику, по коме се не би дало закључити, да се служио и певао језиком Грка, нити да је припадао грчким прецима. Ево тачно навода Емила Бирнуфа, чији текст је резултат озбиљног, дугог, преданог и зналачког рада тог опште признатог француског санскритолога:

"La haute antiquite de la periode des hymnes orphiques nous
permet de croire qu'a cette epoque si reculee, la langue grecque
n'existait pas sous une forme voisines de la langue classique, et
qu'ainsi Orphee a peut-etre compose sos chants dans la langue
primitive elle' même. En ce cas les traditions helleniques, relatives
a une periode antique remplie par des hymnes, ne prouveraient pas
que ces hymnes aient appartenu en propre a des ancetres grecs.. .38

Ево проницљивих примедби Емила Бирнуфа, о којима се - по свему судећи - није водило рачуна:

"Велика старост периода орфичких химни, дозвољава нам, да верујемо,
да у то тако давно доба, ГРЧКИ ЈЕЗИК НИЈЕ ПОСТОЈАО У ОБЛИКУ
БЛИСКОМ КЛАСИЧНОМ ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ, ТЕ ДА ЈЕ ОРФЕЈ - МОЖДА - КОМПОНОВАО (ПИСАО) СВОЈЕ ПЕСМЕ НА САМОМ ПРВОБИТНОМ
(тј. ВЕДСКОМ) ЈЕЗИКУ. У ТОМ СЛУЧАЈУ, ГРЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ КОЈЕ СЕ
ОДНОСЕ НА ЈЕДНО ДАВНО ВРЕМЕ ИСПУЊЕНО ХИМНАМА НЕ БИ
ДОКАЗИВАЛЕ ДА СУ ХИМНЕ СПАДАЛЕ У ВЛАСНИШТВО ГРЧКИХ
ПРЕДАКА "

35. Диодор Сицилијски је грчки историчар, који је живео око Христова рођења. Био је писац "Историјске Библиотеке", једне врсте опште историје, у којој има података и о српским земљама
античког доба.
36. Диодор Сицилијски, књ.III, гл.67.
37. Понајпре, име Орфеј је грчка изобличена форма. Грубишић у свом напред споменутом делу пише:

"Solebant enim graeci veteres et Aegyptit
barbarica nomina in propriam linguam convertere."
To ће рећи:
"Стари Грци и Египћани су уобичавали да изврћу
варварска имена према њиховом сопстрвеном језику."
(О.ц.,стр.57.)

Тако Емил Бирнуф у своме изванредном "Есеју о Ведама", (Emile Burnouff, Essai sur le Veda), тврди, стр. 174-175, да је име Рибу, које се у Ведама односи на припаднике једне породице, која је извршила реформу ведске жртве:

"...lettre pour lettre identique a celui d'Orphee,''
"...слово по слово једнако имену Орфеј..."

Но полазећи са становишта српског језика, ми се не бисмо потпуно сложили с Бирнуфом. Познато је, да је српско "Б" у грчком замењено консонантом "Ф", као, нпр., грчко "феро", према српском "берем", или грчко "офр-ис", према српском "обр-ва", далеко, са истим значењем. Према овоме је јасно, с чим се слаже и Бирнуф, "Орф-" из имена Орфеј, дало би "Орб-"...
Међутим, с обзиром на грчку непрецизност при писању "варварских" имена, сасвим је вероватно, да је дошло до метатезе и да је уместо "Офр-" на грчком написано "Орф-"; уколико би се ово доказало једном продубљеном анализом, Орфејево право, негрчко име било би присно чак и данашњем српском језику, који поседује и особна имена, и заједничке именице, глаголе, итд., који почињу слогом "обр-". Но то је посебна тема. На овом месту - међутим - да се вратимо још на нека обавештења о трачком краљу, песнику, певачу и мудрацу Орфеју, сачувана у списима Дионисија Сицилијског, по коме никако не бисмо могли да закључимо, да би Орфеј био само митско, измишљено лице. Јер, у својој књизи IV, гл. 25. Дионисије са Сицилије пише: Орфеј је био Трачанин (дакле, не Грк - наша примедба). Он је својим познавањем певања и поезије надилазио све људе, о којима је сачувано сећање. Састављао је славне песме и особито дивне по складности стихова. У том је погледу он достигао такав ступањ савршенства, да му је приписивана моћ, да је лепотом својих песама деловао на животиње, па чак и на дрвеће. (Зар у наше доба не постоје студије о деловању музике на биље?) Пошто је посветио много времена учењу, одликовавши се особито познавањем теологије, Орфеј је отпутовао у Египат, где је стекао још велики број нових знања. Захваљујући свему томе, он је постао најславнији човек свога времена, како својом теологијом, тако и својим доктринама о мистеријама, а уједно је био и највећи песник и музичар доба, у коме је живео."
38. E.Burnouff, "L'essai sur le Veda", p.99.

Није могуће изразити своју мисао јасније, па ипак, Орфеја као и Александра Великог мање-више сви убрајају у Грке! Да ли ће се икада искоренити застрањивање, проузроковано уништавањима сведочанстава, која су била изван грчких хоризоната! Отуда оне празнине и прекид континуитета ведских традиција код "Индо - Европљана!" На страни 32. свога "Есеја о Ведама" Емил Бирнуф каже да су Орфејеве химне изгубљене; међутим оне, које су писали александријски имитатори, служећи се вероватно аутентичним остацима Орфејеве поезије, констатује Бирнуф, биле су повезане, с једне стране - с Ведама, а с друге стране - с најстаријим балканским традицијама, које:

".. .portent la marque evidenta d'une influence vedique...»
тј.
"...носе очит печат ведског утицаја..."
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: ДРЕВНА СВЕДОЧАНСТВА
« Odgovor #1 poslato: 04.06.2015. 23:05 »
А оно што су износиле Орфејеве химне, разлаже Бирнуф на страни 159. свога "Есеја о Ведама", било је толико старо, да је неодређено дуго времена претходило првим "хомерским" певачима. Јер, наставља даље Бирнуф, грчко - азијска предања представљају нам чињенице, које се односе на Орфеја и на друге свештенике - певаче, као нешто, што се одвијало дуго времена пре Тројанског рата...
Да се сада вратимо Диодору са Сицилије, који је, пошто је најпре устврдио, да се ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ СЛУЖИО ОРФЕЈ, додао дословно, да је ПЕЛАЗГИЈСКИМ СЛОВИМА ПИСАО И ЛИН39 Орфејев учитељ. Лин је, по Диодору, на том ПЕЛАЗГИЈСКОМ ПИСМУ оставио причу о "првом Дионису", али сачувавши од заборава и друге приче. Навешћемо тај Диодоров текст у грчком оригиналу, због његове велике важности за оно, што желимо овим поглављем да прикажемо - не само као претпоставку у односу на постојање једног древног СРПСКОГ ПИСМА, већ као НЕОПОРЕЦИВУ ИСТИНУ О ПРАВИМ КОРЕНИМА, КАКО ГРЧКЕ, ТАКО И КАСНИЈЕ РИМСКЕ, ПА ЕВРОПСКЕ ПИСМЕНОСТИ. Најпре, дакле, да видимо Диодоров оригинални текст:

"Τον δ 'ουν Λινον φασι τοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι συν—
ταξαμενον ταζ του πρωτον Διονυσου πραξειζ και ταζ αλλαζ
μυθολογιαζ απολιπειν εν τοιζ υπομνημασιν. 'Ομοιωζ δε
τουτοιζ χρησασθαιτοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι τον 'Ορφεα και
προωαπιδην τον 'Ομηρου διδασκαον.., "

Преведемо ли реч по реч, ево, шта ћемо наћи у овом готово заветном аманету Диодора са Сицилије:

"По предању, Лин је, пишући пелазгијским словима, оставио причу о
делима првог Диониса, као и друге приче. Такође се служио тим пелазгијским
словима Орфеј и Пронапид Хомеров учитељ. "

39. Лин је био славни трачки музичар и песник. Његови ученици су били Орфеј и Тамир. Традиција каже, да изум ритма и мелодије припада његовом стваралачком дару. Линова смрт је била прослављана од најдавнијих времена жалобним песмама, које су носиле његово име. Тамир је такође Трачанин и песник...

Несхватљиво је, да толики изванредни хеленисти и људи жедни знања у Европи, никада нису узели у разматрање ово Диодорово обавештење, већ су прихватили, причу о феничанском пореклу грчке азбуке. Исто, ако је невероватно, да велики професори грчке лингвистике и литературе чак и на париској Сорбони - никада нису могли да се макну, што се овог проблема тиче, даље "од погубних знакова", који се спомињу у "Илијади", изражавајући редовно сумњу, да се ту ради о писму, јер у то доба - по њима - писмо уопште није могло да постоји.
Међутим, сасвим трезвено написане речи Диодора са Сицилије о постојању ПЕЛАЗГИЈСКОГ ПИСМА, не носе печат никакве замагљене тајне. Чињеница, да он уз Орфеја и Лина ставља и Хомеровог учитеља - бар је она могла да пробуди пажњу истраживача! На жалост, остало се на мртвој тачки!
Истраживала се свака ситница у вези с Грцима, анализирала се свака реч њихових писаца, али - извесне истине никада нису пробиле зид ћутања.
Но није Диодор са Сицилије једини са својим сведочанством о постојању једне писмености, која није била грчка, али која је претходила Грчкој. Уз то, премда Диодор за писмо каже да је ПЕЛАЗГИЈСКО, он га спомиње у вези с ТРАЧКИМ песницима, што значи, да су се ТРАЧАНИ њим служили. Исто то тврди други један грчки великан, писац трагедија, Еурипид. А ако су се Трачани служили ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ, ЗАР ТО НИЈЕ СИГУРАН ДОКАЗ, ДА СУ ОНИ ИМАЛИ ИСТИ ЈЕЗИК КАО И ПЕЛАЗГИ, ТЕ ДА ЈЕ ТО ПИСМО ОДГОВАРАЛО ГЛАСОВИМА И ГОВОРУ И ЈЕДНИХ И ДРУГИХ?! Ево, дакле, још једног сведочанства, у коме се сасвим сигурно поново мисли на исто ПЕЛАЗГИЈСКО ПИСМО, будући, да се у њему поново спомиње Орфеј. Рекосмо, да то сведочанство наводи Еурипид и то у својој трагедији "Алкестида", од стиха 966-969. Ради се о стиховима, кроз које умује хор, јер је у трагедијама хор увек носилац мудрости, савета, познавања тајни и прошлих ствари, о којима грчки јунаци или имају оскудно, или пак никакво знање. У ствари, хор је по - свој прилици - персонификација духовних достигнућа древних Пелазга, од којих су, по тврђењу Херодотовом, Грци највећим делом и постали, о чему опширније говоримо у одељку о Платону и Данковском. Уосталом, не смемо да мимоиђемо на овом месту изванредног Емила Бирнуфа, који је паралелно са Ведама - обрађивао и грчко - римске, одн. грчко - латинске проблеме. Ми ћемо овде, пре него што се вратимо на Еурипида, да цитирамо три значајна и кратка одломка из дела "Есеј о Ведама" споменутог Емила Бирнуфа, и то најпре одломак са стране 21., па са стране 77. и најзад 57.:

a)"...Et nous sommes forces d' admettre que la migration
pelasgique fut commune a la Grece et a l'Italie, qu' elle n' a
pas precede de beaucoup les temps heroiques, et qu' ainsi la
separation des deux langues n' a pas demande beaucoup de
temps pour s' accomplir."

b) "Or l' histoire des symboles greco-latins est souvent difficile
a suivre; leurs origines sont obscures; leur signification primitive
n'etant constatee, on en est souvent reduit a des conjectures et a
des interpretations hasardees. Il en est autrement du Veda...''

c) "En effet ... on vit ... que le grec et le latin, a peu pres
contemporains l' un de l' autre, derivent egalement du pelasge...''
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: ДРЕВНА СВЕДОЧАНСТВА
« Odgovor #2 poslato: 04.06.2015. 23:06 »
Наведени одломци нас воде веома далеко; међутим, истина која из њих избија - веома нам је блиска и чврсто скопчана с нашим настојањима - као да је изречена јуче, данас, овога тренутка, док нижемо ред за редом о њој! Ево, шта закључује санскритолог Бирнуф, који је истовремено био и изванредан познавалац грчког и латинског, скупа са свим оним, што су оставили, или боље рећи, што је остало од грчко - римских писаца. Његови су погледи - према томе - били много шири од професора грчког и латинског и његове могућности упоређења далеко веће; укратко: хоризонти Емила Бирнуфа су - у неку руку - планетарних размера. На основу овога што је урадио, ми му дугујемо много. Ево, дакле његових закључака:

а) "...И ми смо присиљени да прихватимо, да је сеоба Пелазга била заједничка Грчкој и Италији, да се она није догодила много пре херојске епохе, те тако раздвајање ова два језика није изискивало много времена."

б) "Дакле, историја грчко - латинских симбола често може тешко да се прати; њихово порекло је нејасно; њихово првобитно значење, будући необјашњено, често присиљава на прављење претпоставки и на сумњиве закључке. Сасвим је, што се тога тиче, другојачије с Ведама..."

в) "Уистину...видело се... да грчки и латински, отприлике истовремени један с другим, произлазе из пелазгијског језика..."

У поглављу о Платоновом дијалогу "Кратил" и о Данковском види се, да је "пелазгијски" језик, из ког се развио језик Грка - језик античких Срба, а овде ћемо на најкраћи начин да прикажемо, што о латинском и српском мисли Апендини, у његовом предговору Стулићевом речнику. Но пре него што прикажемо сасвим кратко његове закључке у том смислу, морамо и овом приликом да подвучемо, да је Апендини био Талијан, рођен у Торину; он је студирао у Риму; у Дубровник је дошао у својој двадесет четвртој години, по завршеним студијама, па је вероватно тек тада отпочео да учи српски језик. Како се Апендини сматра - не само добрим педагогом и професором, већ и научником, заинтересованим за археологију, историју и паралелно за латинску и талијанску литературу, његове коментаре можемо да сматрамо као веома озбиљне и засноване на дубоком познавању српског, латинског, талијанског и грчког. Ево, дакле, шта он пише, почев од стране XI стубац 2.

"Међу свим језицима ни један други се не приближава толико српском језику,
што се тиче порекла речи и синтактичке сродности, колико латински..."
Да изоставимо овде аналогију израза... у томе има толико примера; заједнички
су им и падежи и деклинације, а ни један ни други немају члана, што је несумњиво знак старине. Наиме, новији језици сви скупа немају промене именица, јер им као основа за деклинације служи члан. Међу старим језицима хебрејски има члан и не мења такође
именице, док грчки мења именице и има члан. Српски је заиста у овоме једноставнији.
Стога Прокопије с правом "варварски" језик, који је за њега "словенски", зове ατεχνην
тј. једноставним, природним, без вештачких додатака, који се налазе у другим језицима.
Осим тога, и латински и српски поседују дуал, који је све више запостављен, док ни
једни ни други не подносе временске аугментативе. Упадљиво је, да у другом падежу
женског рода и српски и латински имају наставак -Е (у латинском дифтон -АЕ, а у српском једноставно -Е). Придеви код оба језика имају три рода, који се разликују по наставцима: ЧАРАН, ЧАРНА, ЧАРНО, према: НИГЕР, НИГРА, НИГРУМ. Компаратив придева се
прави додавањем "И" као: ЧАРНИЈИ, ЧАРНИЈА, ЧАРНИЈЕ, према: НИГРИОР, НИГРИУС.
У прављењу придевних суперлатива такође може да се изведе компарација, а што се тиче заменица, сличност је очита:

СУУС, СУА, СУУМ = СВОЈ, СВОЈА, СВОЈЕ
МЕУС, МЕА, МЕУМ = МОЈ, МОЈА, МОЈЕ
QUI, QUAE, QUOD = КОЈИ, КОЈА, KOJE
ТУУС, ТУА, ТУУМ = ТВОЈ, ТВОЈА, ТВОЈЕ, итд, итд
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: ДРЕВНА СВЕДОЧАНСТВА
« Odgovor #3 poslato: 04.06.2015. 23:07 »
Што се глагола тиче, до данас се у неким српским глаголима задржао наставак -У
за прво лице једнине, као нпр. МОГУ, према латинском ПОССУМ, ХОЋУ... У северном српском језику, по сведочанству Френцелијевом (In Origin. Ling. Sorabicae - O пореклу СОРАБСКОГ ЈЕЗИКА, тј. језика. Лужичких Срба), скоро сви глаголи до данас завршавају
се на -У, као: БЕРУ, ДОБИДУ, ВИДУ, што је у балканском српском ВИДИМ, у латинском ВИДЕО... Фреквентативни (учестали) глаголи добијају се и у српском и у латинском
додавањем једног слога, као нпр. : ЖИВЕТИ, ЖИВУЦКАТИ, према: ВИВЕРЕ, ВИКТИТАРЕ.
У српском језику се пасивни облик глагола прави од глагола БИТИ = ESSE и од партиципа пасивног активног глагола" као: ЈА САМ ЉУБЉЕН, у латинском ЕГО АМОР,
и српска и латинска форма се мењају као придеви. Прављење безличних глаголских облика такође може да се упореди. СНЕЖИ, NINGIT... Партицип презента, као нпр.: УЧЕЋИ,
према латинском docens одликује се тиме, што може да се мења попут придева, управо
као и одговарајући латински облик..."

Ако бисмо се пак прихватили идентичности ведских, српских и латинских корена, као ВИД, ВИДЕТИ према ВИДЕРЕ, ВРТ, ВРТЕТИ, према латинском ВЕРТЕРЕ, УМ, УМАН према ХУМАНУС, итд., итд., то би се пружило у бескрајност. Али - једном тај посао мора да се обави, јер само кроз једну такву анализу моћи ће се јасно, недвосмислено и једном заувек показати, шта је тај маглом обавијени "пелазгијски језик", из ког су се - не само по француском научнику Емилу Бирнуфу - развили и грчки, и латински. Што се грчког и српског језика тиче и неопходности њиховог компаративног проучавања, о томе ћемо писати у тому II.
Ако се опет вратимо Апендинијевој анализи, овога пута на стр. ХII, стубац 1-2., наићи ћемо на једну констатацију - овог Талијана по рођењу талијанског ђака и врсног познаваоца, не само свог савременог талијанског, већ и старог латинског и грчког језика; над том његовом констатацијом европски научници сигурно се никада нису зауставили; она се односи на ЕЛЕГАНЦИЈУ српског језика, која - увек по Апендинију - у том смислу, захваљујући граматичким финесама, надилази друге европске језике. Тако он каже, да онај, ко је упознао граматику српског језика (gramaticae peritus), наћи ће, да су извесне ствари у српском говору веома елегантне и да уздижу српски језик изнад грчког и латинског

''.. .quaeque... dictionem re ipsa elegaiitissimam demonstrant
et supra Graecam, Latinamque lingus extollunt..."

Ha стр. ХIII, стубац 2., Апендини упућује на једну ствар преко које не сме да се пређе, а то значи, да и та напомена треба да служи као база за једну нову студију. На споменутом месту нас тај Талијан, који је - изгледа према српском језику, гајио дивљење истинског познаваоца - упућује на Томазинијев Глосар, који - с обзиром на српски - особито води рачуна о "извесним траговима светог језика:

"aliqua linguae sacrae vestigia reperiantur, ut
Thomasinus in Glossario satis, superque ostendit.").

И најзад, на истој тој страни и у истом ступцу, Апендини изводи jacaн и недвосмислен закључак:

"THRACIA LINGUA ANTIQUISSIMA,
PRIMIGENIA ЕТ MATRIX CENSEBITUR".
тј.
"ТРАЧКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАСТАРИЈИ,
ПРВОНАСТАЛИ И МАЈКА - сматра се",

јер је, како каже Апендини, то доказао Себастијан - Сладе Долчи - не само историјским фактима, већ и језичким, а и захваљујући извесним споменицима. Уосталом, наставља он, по Плинијевом тврђењу (књ. IV, гл. 11.), као и по сведочанству, које је оставио Мела (II, гл. 2.), на целом простору, у тзв. правој Тракији, која се простирала између Црног и Јадранског мора, па између Дунава и Егејског мора, говорило се истим језиком, што доказују сачуване трачке речи, које потпуно одговарају данашњим српским...
Овде подсећамо читаоце, да претходно тврђење дословно одговара ономе, што је писао Француз Пејсонел и његов земљак Миле, чије речи имају да звуче готово пословично:

"И то је нешто - од Црног до Јадранског мора
пожелеће вам "добар дан" на српском језику!"

У овој књизи смо на одговарајућим местима писали више о оба ова француска истраживаоца.
Тако, дакле, Талијан Апендини свом жестином, као да се ради о његовом материнском језику, доказује, да је језик "Трачана"- у ствари - језик античких Срба и да је то исти онај "илирски" језик, одн. српски, који је он научио у Дубровнику.
Да се сада вратимо унатраг, до "ПЕЛАЗГИЈСКИХ СЛОВА", којима су се служили ОРФЕЈ И ЛИН, чиме се ПЕЛАЗГИ - преко ПИСМА - ИДЕНТИФИКУЈУ С ТРАЧАНИМА. Уосталом, по свим вестима из старине, велика маса Пелазга, која није отишла за Италију, проширила се преко целог Балкана, на читавом простору јужно од Дунава, убрајајући ту и саму Грчку с Пелопонезом. Значи - касније су Грци и Римљани били само придошлице и неупоредиво малобројнији од Пелазга - већ староседеоца, па је стога веома лако схватљиво, како је Емил Бирнуф дошао до тако сигурног закључка, да су се грчки и латински развили из пелазгијског језика... А тим истим језиком и пелазгијским писмом, биле су исписане "ТРАЧКЕ ТАБЛИЦЕ", с урезаним Орфејевим речима, или тачније његовим саветима за лечење духа и тела. Те таблице спомиње трагичар Еурипид у својој "Алкестиди", у стиховима 966-969. Нама овде није задатак да анализирамо Еурипидове стихове, већ да подвучемо постојање једног писма на Балканском полуострву, пре него што је формирано грчко. Ево, дакле, Еурипидовог сведочанства:
"...ουδέ τι φαρμακον
Θρησσαιζ εν σανισιν, ταζ
'Ορφεια κατεγραψεν
γηρυζ... "

Горњи стихови део су размишљања хора, који говори, да се од судбине не може побећи, као ни да од ње нема лека. Дакле, од ње, тј. од судбине, или неминовности:

"...нема лека ни у ТРАЧКИМ ТАБЛИЦАМА
на којима је исписана Орфејева реч..."

Коментатор ове Еурипидове трагедије у белешци, испод текста, даје следеће примедбе:

"Традиција је приписивала Орфеју целу једну збирку филозофских и
мистичких списа. У тим оквирима налазили су се и прописи за лечење
душевних и телесних болести. По физичару Хераклиту таблете овакве врсте
чувале су се у Дионисовом светилишту, у Тракији, на планини Хемусу
(данашњи Балкан)."
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: ДРЕВНА СВЕДОЧАНСТВА
« Odgovor #4 poslato: 04.06.2015. 23:07 »
Ни ово сведочанство ни у ком случају не може да се одбаци као нешто што би припадало подручју митологије. Наиме, наука је - на неки чудан начин заведена - веома склона, да све што је у вези с Орфејем, одбаци као "obscure" - мрачно и - у неку руку - фантастично. У до сада наведеним сведочанствима о пелазгијском писму, којим су се у време, кад Грци још нису имали писмености, служили ТРАЧАНИ, одн. антички Срби - нема ничег што би личило на плод маште. Напротив, свака вест, или порука из давних дана подсећа нас на део задатка доброг ученика, који се трудио, да се изрази с потпуном прецизношћу.
Вратимо ли се на обавештења Диодора са Сицилије, у истој књ. III, гл. 67., наћи ћемо још једну вест, која је по реалистичком начину излагања права историјска забелешка. Уосталом, његово дело се и називало "Историјском библиотеком", а обухватало је четрдесет књига, које су садржавале општу историју, од почетка света до 180. Олимпијаде, тј. до 60. г. пре Христа. Првих пет књига су се односиле на Египат, Асирију и на најстарије доба Грчке и српских земаља Балканског полуострва. Према томе, његове извештаје можемо да узмемо као потпуно трезвено написане и сасвим реалне. У запису, о коме овде говоримо, Диодор каже, да је Тимотије, син Тимотијев, а унук Лаомедонов, који је живео у Орфејево време, направио велико путовање прешавши велики број места земаљске површине, као нпр., западне крајеве Либије, све до океана. Тако је стигао до града Никеје на обали океана, од чијих становника је чуо целу причу о Баху, која је излагала "све прилике његовог живота". На основу онога што је чуо, каже даље Диодор Сицилијски, Тимотије је написао спев "Фригија" и то на древни начин - како по језику, тако исто и по писму, тј. ПЕЛАЗГИЈСКИМ ЈЕЗИКОМ И ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ. Ево тог навода:

"... ιδια δε των Πελαογων πρωτων χρησαμενων τοιζ χαρ—
ακτηρσι — Πελασγικα προσαγορευθηναι..." (III, 67.)
А то значи:
"Служећи се "ЗНАЦИМА" првих ПЕЛАЗГА и
(служећи се) ПЕЛАЗГИЈСКИМ говором."

Привлачимо у претходном наводу особиту пажњу на грчки израз χαρ - ,ακτηρ, -ηροζ, који између осталога - значи и уцртан, урезан знак!
А има и још једно сведочанство о писму, које је постојало дуго времена, пре него што су се Грци описменили. Насупрот ономе што је оставио Диодор са Сицилије, а што је углавном чак и тзв. хеленистима - изгледа - непознато, овај други документ је одвећ познат, а о њему се и много писало, па ипак - без икаквих одређених закључака. Будући, да се - по некаквом чудно установљеном закону - сматрало, да пре Грка као да није било света, преко тог сведочанства професори прелазе сумњичаво, несигурно, готово са страхом и да замисле, да би се оно могло односити на писмо и на слова. То сведочанство је славно, јер је славан и спев у коме се налази. Оно је записано у VI певању "Илијаде", стих 168. и 169.
Антија, Претова жена у Ефири, у Арголиди, желела је, да је обљуби Белерофонт:

"Којем су лепоту дали и милу срчаност бози. "

Но храбри и часни Белерофонт се није дао завести, те Антија у жељи за осветом обрати се своме мужу једном лажју:

"Умри, краљу о Прете, ил' убиј Белерофонта,
Који је мене хтео обљубит', ал' нисам се дала!"

На то је Прета обузео бес, али - премда пун гнева, није се усудио - "бојећи се у души", да дигне руку и Белерофонта убије:

"Већ га у Ликију пошље и жалосне даде му знаке,
којих је погубних много на сложеној напис' о дасци."

Да прикажемо сада ова два стиха на грчком:

"Πεμπε δε μιν Λυκινω δε, πορεν δ ' ο γε σηματα λυγρα,
Γραφαζ εν πινακι πτυκτψ θυμοφθορα πολλα..,"
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: ДРЕВНА СВЕДОЧАНСТВА
« Odgovor #5 poslato: 04.06.2015. 23:09 »
Упозоравамо на две речи: γραφαζ, од глагола γραφω и σηματα; прва реч, одн. наведени глагол значи "писати", "урезивати", а друга, именица, множина је од σημα, што значи знамен, знак. Особито подвлачимо следеће: велики француски професор грчке лингвистике, европски ауторитет, Pierre Chantraine, није могао да објасни етимолошки са становишта грчког језика ни једну, ни другу реч. У своме, како се сматра најбољем грчком речнику (последње издање, 26. по реду, од 1963. године!), које је он, тврди се у предговору, обогатио, код "графо", он са звездицом, тј. хипотетично (као претпоставку) ставља замишљени облик "гербх", а свему томе додаје знак питања и скраћену примедбу "техн.", тј. технички израз за "inciser" = "засећи". Када се подсетимо на оно, што је речено у почетку о Орфејевом имену, у коме је српско "б" у грчком претворено у "ф" - учинимо ли, дакле, исто то у случају глагола "графо", добићемо "грабо" и узмемо ли још у обзир грчку непрецизност, биће нам јасно да "а" може да представља и неки други вокал, те ћемо тако с највећом лакоћом доћи до српског глагола "ГРЕБАТИ", како се вероватно у почетку и "писало", "гребући" неким предметом по воску, или по смеси, на којој су лако остајали трагови.
Друга пак реч "сема", изван сваке сумње је српски "знамен", с тим, што је Грцима и њиховом начину изговора више одговарало мукло "с" од звучног "з" и што им је сметао скуп "зн", који су поједноставили, избацивањем ликвиде "н", будући, да су ликвиде у сваком језику непостојане. Код ове друге речи, Шантреново објашњење гласи тачно овако: "skr. dhiama ?", тј. санскритско "дхиама", уз знак питања, што значи: "претпостављам". Додамо ли к томе, да он одмах испред тога цитира дорски облик "сама", а не "сема", онда се српски "знамен" сасвим једноставно може узети као објашњење грчког израза истог значења.
Шта значе ове претходне примедбе у вези с глаголом негрчког порекла "графо" и именице "сема", одн. "сама"? Значе сасвим сигурно, да је "Илијада" била писана језиком, који још није био грчки, те да су многи њени изрази прецизирани у школама, у којима се она проучавала и објашњавала! А то значи, да све док њена певања нису била касно (за време Пизистрата 560-528.г.) преуређена - и језички, а и што се тиче песничке форме (нпр. подела на 24. певања, итд.), Грци тај спев, по коме су се прославили, нису разумевали. О "Илијади" је написано на хиљаде књига. Ми овде не можемо да улазимо у тај проблем; то је посебна студија! Али морамо да нагласимо оно, што је прилично познато одувек. ЦЕЛА МИТОЛОГИЈА У ИЛИЈАДИ ТРАЧКОГ ЈЕ ПОРЕКЛА! Има само један народ који може тако да пева и тај народ још увек пева на исти начин; то су Срби! Не долазе узалуд научници из целога света да слушају српске гусларе, како би објаснили извесне "хомерске проблеме". Но и то је посебна студија!
Па ипак, поновимо овде оно, што је написао познати професор латинског језика на београдском универзитету, Милан Будимир у својој студији "De Olympi Homerici imagine contraria" (Контрадикторне слике хомерског Олимпа), представљеној на скупу VII Одељења литературе и језика, одржаном 14. септембра 1958. г.40.

"Хомерски језик је вештачка творевина..."

40. Глас српске Академије Наука (САН), Одељење литературе и језика, бр. 4., 1959.г.

Будимир даље објашњава да су певања "Илијаде" била донета на острво Дел, на чије светковине су долазили:

"... и представници "Хиперборејаца"

са далеког севера, а и трговци са осталих страна света. То би значило, да је дијалекатска мешавина у "хомерском језику" релативно позна појава... На острву Делу сусретала су се не само, грчка племена, већ и многи странци са обала медитеранског базена и из њихових залеђа..." Осим тога, увек по Милану Будимиру и на истом месту, y Илијади постоји и:

"Дијалекатска мешавина, коју у хексаметру прати и мешавина
фундаментално различитих метричких система..."

Према томе, после свих студија "о Хомеру", требало би написати једну, која није још никада написана и која би ту дивну поезију вратила у крило народа, коме је она припадала и од кога је потекла! Зар би сви најузвишенији морални квалитети били на страни Тројанаца, а сви пороци на страни Грка да су сами Грци творци "Илијаде"? Уз то, "Илијада" је дала теме првобитним писцима" "грчких трагедија", а да културни свет данас уопште више и не мисли на то да ни реч "трагедија" није грчка! И да је њено објашњење са становишта грчког језика смешно до неозбиљности, јер трагедија се сигурно није развила из "јарчје песме"... То је још једна студија! Она мора да се уради, да би се стало на крај извесним заблудама
Па да се после ових неколико неопходних дигресија вратимо сведочанству "Илијаде" о "погубним знацима", написаним на "сложеној дасци".
Разни професори и коментатори мисле, да се ту уопште не ради о писму, већ о "нечему, што би било налик на хијероглифе" старих Мисираца (Египћана), нека врста сликовитог писма. Међутим, нико и нигде не каже, на основу чега то тврди. Можда по истој логици, по којој је покопан и "најмногобројнији Херодотов народ после Хиндуса - Трачани", по којој би "Албанци били потомци древних Илира", итд., итд.
Нека нам буде допуштено, да - на основу свега до сада изнетог, закључимо и - у неку руку - затворимо још један веома непотпун круг наших разматрања.
При закључивању, узећемо у обзир једно сведочанство, о ком вероватно никада ни један хелениста није говорио ни на једној универзитетској катедри и то - у дубоком уверењу, да је Белерофонт однео на дасци, која је била из два дела и склопљена као књига - поруку, написану, или угребену знацима, који су - а зашто не? - представљали слова. Историчар Диодор са Сицилије говорио је о ПЕЛАЗГИЈСКИМ СЛОВИМА на један врло реалан начин. Своју тезу о постојању писма код античких Срба образложио је на свој начин Сипријан Робер. А Талијан Апендини је показао, какав значај имају претхришћански називи тих слова, која су употребљавали древни Трачани. Да су ти знаци претхришћански, доказ је име једног паганског бога, бога Вида. А назив "ВИД" био је и остао до данас РЕЧ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, КОЈА ЈЕ ДО ДАНАШЊЕГ ДАНА ОСТАЛА НЕИЗМЕЊЕНА. Такође знамо, да је ВИД део и ведског језичког блага, што намеће закључак о идентичности овога ведско - српског израза, но не само његове спољне језичке форме, већ и унутрашње, или метафизичког значења. Како је опште познато, да су најстарије Веде биле у Индију донете, ми сматрамо - полазећи од континуитета ведског језика и ведских традиција тако очитог у српском језику и у српским традицијама - да између древних Срба и најстаријих Веда постоји једна чврста, вишеструка веза, коју - између свега осталога - сачињава и писмо.
Тиме почиње једно ново поглавље и један нови велики посао. Наиме, по својој прилици, су - или стара српска глагољица, или ћирилица или обе српске азбуке, приближне оном Пелазгијском писму или само оно писмо, о коме су говорили Диодор Сицилијски и трагичар Еурипид, и о коме је сигурно реч у стиховима Илијаде о Белерофонту. Осим тога, водећи рачуна о свему, што су о глагољици писали Сипријан Робер и Талијан Францискус - Мариа Апендини, скупа са сведочанством монаха Храбра о словенским "чертами и резами", изводимо закључак, да српско писмо није постало од грчког. Истина мора да буде управо супротна. Апендини је наглашавао исти редослед српских и грчких слова и њихову исту бројну вредност. Како би се уклониле заблуде, Апендини каже, да називи слова свих других азбука, осим српских - не значе ништа. Међутим, српска имена гласова, не само да имају значење - свако за себе - већ она сва скупа представљају повезане и логичне мисли о вери, о речи, или о духовним људским вредностима, о земљи, мајци хранитељки. У неку руку, српска азбука је животни правилник античких Срба, који није био нарушаван све дотле, док нису почели да насрћу на аутохтоно древно становништво у Европи други, који нису поштовали исте вредности. За њих земља није била мајка - хранитељка у истом смислу. Марљиве руке, којима је управљала мирољубива мисао, требало је - или да се претворе у ропске руке, или да нестану са лица земље. Уништавано је све што је потицало од њих, сваки плод и свако дело њихових руку. Све што се на њих односило, или је насилно уклањано, или изопачено, и само је каквом чудном околношћу сачуван тек по који наговештај истине о њима.

Др Олга Луковић Пјановић
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete