Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Приче из Великог рата: Убијте ме браћо, убијте!  (Pročitano 1578 puta)

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 711
  • Ugled: +81/-0
У ишчекивању смрти дочекали смо и подне. Храну нам нико није могао дотурити. А ко још мисли и на јело, када нам смрт свакога часа лебди над главом.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Сунце је превалило зенит, те се наши топови, посматрани из равнице, сигурно цакле на сунцу. А она хаубица не престаје да бије.

– Послуга четвртог топа, брже овамо! – зачу се глас неког послужиоца са трећег топа.

Потрчасмо један за другим кроз саобраћајницу… Код трећег топа не нађосмо никога. Угледасмо само како се са места где је други топ диже густи дим. Појурисмо… У саобраћајници затекосмо нишанџију другога тпа где стоји избезумљен и блед, одело му све крваво, а на рамену му залепљена нека маса, сива и крвава као мозак…

– Јеси ли рањен?

Гледао нас је тупо, не говорећи ништа, а вилице су му се тресле. Један остаде да га опипа, а ми на ивици заклона устукнусмо пред мучним и страшним призором.

Кроз дим и прашину видео се нечији леш без главе, са раширеним рукама… Уза зид земље седео је наслоњен темпирач, мртвачког лица, очи му ужасно разрогачене, уста отворена, као да вапије, али шишти, и грчевито савијеним рукама придржава своја рођена црева. Из другога угла дописао је нечији пиштећи глас:

– Браћо, не дајте!…

То вапије за помоћ нишанџија Ђорђе, чија цела рука виси на једном парчету коже, док му из рамена шикља млаз крви. Засипа крв војнике, који журно цепају кошуље да би му запушили рану.

– Сеци руку! – виче неко.

– А-а-а-!… А-а! – допире умирући глас темпирача чији се очни капци лагано склапају, а руке све више опуштају.

– Оставите га, оставите! – вели потпоручник Александар.

– Склоните Дамњана!

Двојица дохватише леш без главе и таман га подигоше, кад се у близини проломи експлозија и комади земље полетеше изнад глава.

– Убијте ме, браћо, убијте! – јечи Ђорђе око чијег трупа све више нараста гужва од завоја и кошуља, да би му се зауставила крв. Неко му је одсекао руку и бацио на ивицу рова, те сад виси само жуљевита згрчена шака, као да некоме прети.

Стигао је командир са осматрачнице. Он одмах нареди да се људи разиђу, сем оних најпотребнијих, да не би овако у гомили настрадали. Александар га извештава да је разорно хаубичко зрно ударило посред заклона. Једино је случајно остао неповређен нишанџија. Двојицу су већ однели код првог топа. Једноме је разнесен це лист на нози, а другоме је преломљена рука.

Темпирач је издахнуо. Командир скиде капу, а и ми остали.

– Јесте ли известили дивизион да је батерија нађена? – запита Александар.

– Јесам… али ситуација је код пешака и зато први топ нека увек пали по два метка… да се не би приметио овај губитак. Мртве оставите где су, рањенике склоните, а остали на своја места.

– Господине капетане! – прошапута Ђорђе, коме се глава једва видела од завоја.

Командир застаде, онда му приђе, савлађујући своје узбуђење, и помилова га по образу…

– Господине… капетане… опростите ми… што одлазим! – и Ђорђу се скотрљаше две крупне сузе из очију.

Командир се загрцну, обухвати његову главу и пољуби.

– Ти си се одужио отаџбини… Хвала ти… – хтеде још нешто рећи, али му заигра доња усна, он трепну неколико пута и брзо проговори:

– Срећан ти пут! – журно се окрете и оде на осматрачницу.

Враћали смо се један за другим, обузети мучним осећањем. Пред очима ми је стално лебдела слика оног мученика, који рукама држи своја црева, а у ушима ми одјекују речи: отаџбина… отаџбина…

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Делта прес, Београд, 1988.)
Извор: Приче из Великог рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete