Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Приче из Великог рата: Копаонички мученици  (Pročitano 1443 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Познато вешање групе Копаоничана јула 1916. у касарни „Цар Лазар“ у Крушевцу, пратио је и песник Војислав Илић млађи, који се тада налазио у Крушевцу. Приказавши поворку осуђеника, везаних руку, пратњи окупаторских жандарма, описује детаљни и извршење казне.

Десет тек подигнутих вешала речито су говорила о начину њихова погубљења.

„Не вешање свих одједном, већ редом, једног за другим“ – тако је гласила пресуда аустромађарског преког суда. Част да први буде обешен припала је „коловођи завере“, Војиславу Браловићу.

Млад, стасит, поносно уздигнуте главе, не клесајући ногом, и не тражећи милост варвара, несрећник се по спремљеним лествицама попе на вешала.

Кад је био горе, баци поглед наоколо… Неколико стотина очију, пуних суза и саучешћа биле су упрте у њега.

„Браћо!“ – узвикну он снажним гласом. – „Ја умирем невин, али доћи ће страшни суд и нашим џелатима!“

Да би спречио даљи говор, џелат, брзином страха, потрча уз лествице да што пре оконча језовиту и ужасну процедуру.

„Живела Србија!“

„Вешај!“ – одјекну груба маџарска команда.

Конопац се намиче на врат, лествице се нагло измичу, и невина жртва остаје, али само за секунду, лебдећи у ваздуху…

У истом магновењу ока, сви, и публика и присутни Маџари са џелатом потрчаше ка вешалима…

Као да је неумитна правда желела кориговати варварску пресуду, конопац се прекинуо и „мртвац“ још жив и здрав, дочекао се на ноге, па у недоумици, ено, гледа зачуђено око себе, не разумевајући да ли је то изненадна милост или случајна игра Провиђења.

И ту, где би сваки други, па чак и људождер, застао ганут и рекао: „Овај човек је праведник, јер га ни смрт, ето, неће“ Поклањам му живот!“ – сурово маџарско срце остаје зверски хладно…

„Други конопац!“ – раздра се опет избезумљени Маџар. И, већ после пола минута, лепи, добри и вазда весели Браловић њигао се у ваздуху као ружна и помодрела лешина.

Затим су, један за другим, обешени и остали. Сибин Јеличић, трећи по реду, узвикнуо је са вешала: „Збогом народе! Сећај ме се!“ што су жене пропратиле јецајем, а мушкарци шкргутом зуба.

Последњи који је имао испити чашу смрти, био је познати Копаоничанин, сељак од тридесетак година. Иако је видео мученичку смрт деветорице својих другова, овај се човек, са невероватном хладнокрвношћу својственој само нашој раси, попео на своју Голготу.

Зауставио је поглед на гомилици маџарских официра испод вешала…

Немогуће је никад заборавити тај поглед пун бескрајног презрења…

Пре него што ће му бити навучена замка на врат, мученик је учинио нешто неочекивано, нешто узвишено: пљунуо је доле на маџарске официре па затим умро…

С његовим вешањем свршен је цео овај крвави посао…

(Војислав Илић млађи, „Наше свете жртве“, Уједињено Српство, 09.06.1991.)
Извор: Приче из Великог рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete