Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Приче из Великог рата: Напад немачке подморнице  (Pročitano 1292 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Из Скопља је кренуло 950 питомаца подофицирске школе, сви млађи од 18 година. Борбе, повлачења, Валона…

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


После три дана и три ноћи пловидбе, брод је пристао у француску луку у Бизерти. У први мах нисмо могли да схватимо шта се догађа у пристаништу. Чули су се гласови људи, свирала је музика. Убрзо нам је било јасно да је све то приређено у част нашег доласка. Ту је била француска војска на челу са адмиралом Гепратом. Интониране су српска и француска химна. Изнурени, поцепани, гладни и вашљиви, прошли смо парадним кораком поред одреда француске војске, поздрављајући француску заставу…

У мају 1917. године, после опоравка и вежбања, сви су добили чин поднаредника и наставили са војним вежбама. Припремали су се за коначан обрачун са непријатељем. И 28. јула 1918. године укрцали су се на француски брод „Полинезија“, кренули ка Солуну, али су доживели напад немачке подморнице.

…Наједном, брод се затресао уз заглушујућу експлозију и ми смо попадали… Сирена је злослутно завијала, брод се искривио, настала је паника… Трчали смо од прамца према крми, падали једни преко других… Настало је отимање о појасеве за спасавање, јер неки нису озбиљно схватили упозорење и нису их били везали… Брод се све више нагињао на леви бок… Трчимо према делу брода који не тоне и хитно спуштамо чамац и сплавове у воду. Командант транспорта, потпоручник Синиша Р. Тајсић, даје упутства за спасавање. Прибран је, настоји да спречи панику…

…Мој класни друг Сава Живковић и ја ускочимо у један чамац. Француски морнари нам помажу да се укрцамо, дају нам упутства како да весламо. У страху бацамо одећу са себе, цокуле, причвршћујемо појасеве, јер многи од нас не знају да пливају… Неки већ скачу у воду, ваљда нису успели да уђу у неки чамац, држе се за даске, зову у помоћ… Боже, како је све то страшно!… Моји другови тону у море, нестају…

Убрзо потом, дошле су са Малте мале енглеске лађе и покупиле нас… Драма је трајала 45 минута. Кад су катарке „Полинезије“ нестале у води, ми преживели питомци подофицирске школе, заједно са француским морнарима – у ставу мирно, одали смо последњу пошту броду и својим друговима…

У дубинама Средоземног мора заувек су остали многи наши другови…

(Казивање Душана Станковића – Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 2008.)
Извор: Приче из Великог рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete