Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Заборављени јунаци Великог рата: Холанђанин који је волео Србе  (Pročitano 1212 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Иако је доктор Арчибалд Рајс остао записан у историји као пријатељ нашег народа, знатно пре њега и пре Анрија Барбиса то је исказао доктор Аријус ван Тинховен

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Поворке људи које су покушавале да нађу место у последњем возу за Одесу загушиле су, 29. јула 1914. године, железничку станицу у Варшави. На перону је стајао и млади холандски лекар који је одмах по објави Првог светског рата одлучио да се упути ка Балкану како би помогао пријатељима у Србији. У нашој земљи већ је боравио током Балканских ратова, у два наврата, као шеф холандске амбуланте коју је основао у Београду, у којој је током 1912. и 1913. године добровољно радило укупно десет Холанђана. После завршетка рата од српског краља добио је два ордена: Орден Светог Саве четвртог реда и орден Црвеног крста Србије, а постао је и почасни грађанин Ваљева.

У Варшави му се придружила и медицинска сестра, његова пријатељица која је такође боравила у Србији током Другог балканског рата, али су сада заједно били заглављени у гужви без наде да се отисну према Србији. Карата за воз више није било. Ариус ван Тинховен, како је било име младог лекара, ипак није желео да се преда тако лако. Упутио се у туристичку агенцију како би покушао да се по било коју цену домогне два места у последњем возу ка југу. Вести су биле разочаравајуће: све карте одавно су биле продате и Тинховен није успео да постигне никакав договор са службеником. Није помогло ни то што је показивао своју легитимацију радника Црвеног крста.

Ипак, у агенцији се затекао и један руски генерал који је имао место у последњем возу ка домовини. Он се сажалио на младе медицинаре и једном полицајцу наредио да рашчисти два места у првом разреду како би лекар и његова помоћница могли да се запуте ка ратом захваћеном подручју. Тако је почело његово путовање током којег ће учинити многа добра дела за наш народ, о којима се до данас готово ништа не зна, што никако не умањује њихову важност.

Страхоте

У Одеси су схватили да им је читав пртљаг – у којем су се осим одеће налазили и медицински инструменти – изгубљен. Одлучили су да причекају неколико дана не би ли опрема била пронађена, али су схватили да је неко вероватно искористио прилику и украо инструменте који су на самом почетку рата постали веома тражена роба. Преко Букурешта наставили су ка Софији и ту чули (непроверене) вести о паду Београда. Одмах су похитали ка Нишу, где су их дочекали стари пријатељи из претходних ратова и ставили им на располагање опрему коју је Тинховен пре повратка у Холандију поклонио Србији. Сазнали су да су вести о паду Београда лажне, и да Аустријанци покушавају да заузму Србију нападом преко Босне. У Ваљеву се налазио највећи сабирни центар за рањенике, те се Тинховен одмах упутио ка граду у којем је већ учинио толико добрих дела да је проглашен и почасним грађанином.

Кад је аустроугарска војска извршила напад преко Дрине, 16. августа 1914. године, рањеници су почели да стижу у Ваљевску болницу. Тинховен је у то време био једини страни лекар у Србији, а уједно и најбоље опремљен, те је њему поверен посао разврставања рањеника и оболелих. Тешке случајеве за операцију слао је на своје одељење, где су му помагали његова холандска пријатељица сестра Де Хроте, три Српкиње, један студент медицине и један студент права. Обављао је осам до десет великих операција дневно, понекад и по целу ноћ, без тренутка сна. Пошто је 21. августа аустроугарска војска, после битке на Церу, била принуђена да се повуче, њене трупе – углавном састављене од Хрвата, Мађара, Чеха и Пољака – вршиле су стравичне злочине убијајући по српским селима жене и децу.

Успостављена је комисија са задатком да истражи ове злочине, и у њеном раду учествовао је и Тинховен. Фотографије које је снимио, назвавши их „призорима кукавички убијених стараца и раскомаданих жена и девојака” и касније објавио у књизи „Страхоте рата у Србији” заједно с описима жртава, сведоче о језивој природи ових злочина. Швајцарски инжењер Жил Смит, такође учесник у раду комисије, имао је трајне душевне последице због призора којима је присуствовао, а сам Тинховен је писао да му у сан често долазе унакажена тела жртава која је тада видео. Труд чланова комисије ипак није остао без одјека: покренута је међународна истрага, а аустроугарска команда – ужаснута оним што јој је предочено – одлучује да казни одговорне за те језиве масакре.

Дум-дум меци

Осамнаестог септембра 1914. године Тинховен се срео с Арчибалдом Рајсом, професором криминалистике и вештаком судске медицине из Лозане, који је дошао у Србију да истражи налазе комисије. Рајс је у свом извештају написао да је током повлачења аустроугарска војска побила око 4.000 цивила, те да су жртве биле животне доби од 2 месеца до 92 године. Све налазе објавио је у књизи под насловом „Како је Аустроугарска ратовала у Србији”. Током боравка на фронту Рајс је, уз Тинховенову помоћ, успео да сакупи и доказе о употреби недозвољене распрскавајуће муниције, такозваних дум-дум метака.

Тинховен у почетку није веровао да аустроугарска војска користи распрскавајуће метке. Разлог је био то што су војници погођени дум-дум метком обично умирали на лицу места због обилног крварења, и не би ни стигли до његове амбуланте. Ипак, у својој књизи каже да су његове сумње касније распршене, те да се уверио да су аустроугарске јединице користиле то нехумано бојно средство:

„Типична рана проузрокована таквим метком јесте мала улазна рана у месу. Међутим, испод ње метак експлодира, распрши се и направи огромну излазну рану.”

    Ариус у Београду

    У Београду од 2006. године ради удружење пријатељства Србије, Холандије и Белгије „Ариус – Центар за научну и културну сарадњу Србије и земаља низоземског говорног подручја”. Назив дугује великом пријатељу српског народа доктору Ариусу ван Тинховену. Окупља студенте и завршене недерландисте с Универзитета у Београду, многе Холанђане и Фламанcе који живе и раде у Београду, као и све оне који воле „ниске земље” и имају везе с њима.

    Чланови удружења баве се превођењем и издавањем литературе с холандског говорног подручја, организаcијом скупова и семинара на којима учествују недерландисти из читаве Европе, као и организовањем културних, књижевних и песничких вечери на којима се представља култура Холандије и Фландрије. Осим тога удружење нуди и курсеве холандског језика за све оне који су заинтересовани да га науче из личних или пословних разлога.


Успео је да са собом у Холандију понесе неколико метака на испитивање и убрзо је један цењени холандски балистички стручњак потврдио да је у питању муниција забрањена Женевском конвенцијом: „То је најстрашније средство за убијање које може да се замисли. Кад сам после пажљивог отварања једног метка видео садржај и када је истина полако допрла до мене, једино ми је остало гађење због недостојних ратних злоупотреба једног моћног царства против једног храброг, родољубивог и крајње симпатичног малог народа од неколико милиона душа.”
Вештачење је употпунио детаљним цртежом уздужног пресека дум-дум метка, описом његове механике, као и фотографијама рана на које је наилазио на бојишту. Холандска јавност била је згрожена.

Сусрет с краљем

Крајем августа почео је нов напад Аустроугарске, те су гомиле рањеника поново почеле да стижу у Ваљевску болницу. Било их је толико много да је Тинховен искрено очајавао што је успевао да оперише само десетак пацијената дневно и што су просторије за пријем рањеника биле препуне несрећника, остављених да се без медицинске неге боре за живот. Током српске противофанзиве престолонаследник Александар стигао је у посету Ваљеву и упознао се са Тинховеном. О том сусрету холандски лекар је записао:

„Изгледа крајње скромно. Веома мршав, сувоњав, са напаћеним лицем, носи лорњон. На њему је теренска униформа пуковника без украса, не виде се чак ни сјајна дугмад скривена под ревером његовог капута. Ништа осим златне ивице око шапке. Веома ми се допада. Говори течно француски. Рањеницима је делио новац, а следећег дана послао је и цигарете.”
Кад је аустроугарска војска успела да пробије фронт, особљу ваљевске болнице наређено је да се повуче. Тинховен је сматрао да је једино место на којем је користан управо у Ваљеву, у које су непрекидно стизали рањеници, те да му је дужност да помаже и њима и огромном броју избеглица. Због тога је испрва одбио да послуша наредбу и повуче своју амбуланту на сигурно, између осталог сматрајући да као држављанин неутралне земље сигурно неће бити заробљен или убијен. Пре него што је 1. новембра и сам напустио Ваљево, шеф санитетске службе успео је да га убеди да повуче своју амбуланту рекавши му да га сматра превише драгоценим да би га препустио непријатељу.

Пегави тифус

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Холандско болничко особље испрва је прешло у Чачак, затим у Ниш, да би на крају завршило у Зајечару. После Колубарске битке, којом је српска војска успела да заустави напредовање непријатеља, Тинховен и његово особље кренули су натраг за Ваљево. Чекао их је велики посао, али су уз помоћ неколицине ратних заробљеника коначно довели болнице у ред и дезинфиковали цео град, упоредо збрињавајући и оперишући рањенике.

Знајући да је то од пресудног значаја за рањенике и оболеле, Тинховен је толико добро бринуо о дезинфекцији и хигијени да током епидемије тифуса која је букнула у Ваљеву ниједан рањеник у његовој амбуланти није умро од ове опаке заразе. Пегави тифус најпре је почео да се шири међу неухрањеним избеглицама, промрзлим и исцрпљеним дуготрајним потуцањем, а потом је захватио и ратне заробљенике, такође  изнемогле и изгладнеле.

Ускоро су почели да умиру и лекари и медицинско особље, међу њима и многи добровољци из иностранства. Убрзо је у целом Ваљеву остало још само петоро здравих лекара. Од Холанђана најпре се разболео болничар Дас, а убрзо за њим и сам Тинховен. Захваљујући изузетној нези и бризи медицинске сестре Де Хроте, као и верног Тинховеновог посилног Миливоја, обојица су преживела. Кад су постали довољно снажни за пут, у фебруару 1915. године вратили су се у Холандију да се опораве. Њихов колега, болничар А. Ф. Хенкен, подлегао је зарази неколико дана по доласку кући. Ариус Ван Тинховен провео је пролеће 1915. године у Хагу, опорављајући се од последица пегавог тифуса. Почетком августа објавио је књигу у којој је описао све страхоте које је доживео током боравка у Србији.

Током боравка у Ваљеву Тинховен је слао извештаје холандским дневним новинама „Ниуве Ротердамсе Курант” и „Алхемејн Дахблад”. Због холандске неутралности ти извештаји нису смели да садрже никакве политичке коментаре, већ су били искључиво стручне природе. Међутим, већ 1915. године у Холандији је објављено Тинховеново сведочење под насловом „Ужаси рата у Србији”, у којем осуђује Аустроугарску и стаје на страну Србије:

„Сад када ова сећања више нису намењена неутралним новинама, у више тачака сам оштро иступио против окрутности које су починиле аустроугарске трупе. Нису у питању појединци већ влада, која је своје војнике опремила најокрутнијим распрскавајућим мецима. Осим тога, надам се да ће ова књига допринети да се баци лепше светло на српски народ. Није то народ дивљака и злочинаца, каквим је аустроугарска штампа увек покушавала да га прикаже, већ народ једноставних земљорадника којима је највећа жеља да буду остављени на миру.”

Магистар Дејан Ристић у свом раду који се односи на везе Србије и Холандије написао је: „Хуманост и помоћ у једном од најтежих периода нововековне српске историје сврстала га је међу личности које су оставиле неизбрисив траг у историји и свести овдашњег становништва. Лекар и хуманиста, др Ван Тинховен био је један од најплеменитијих пријатеља Срба и истрајан бранитељ исправности њиховог отпора и борбе за очување независности своје државе у периоду балканских и Првог светског рата.”

Фотографије: Народни музеј Ваљево
Аутор: Срђан Николић
Извор: Политикин забавник
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete