Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Приче из Великог рата: Сапатници  (Pročitano 1321 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


И следеће ноћи је чета заноћила у шуми. Ниско небо је обећавало снег. У том се из мрака појави мршава сенка неког аустријског заробљеника, који се ћутећи приближи ватри пружајући према пламену своје измршавеле руке. Људи се ћутећи загледаше.

– Одакле си побратиме? – упита га један војник.

– Ја… Горња Аустрија…

– А где му то дође? Много далеко ваљда?

Заробљеник се маши руком у недра и извуче отуда фотографију:

– Ово ја, ово моја жена, ово моја деца…

Један војник привати фотографију:

– Богами, никад те не бих познао. Много си пропао. Него нек’ су жива и здрава деца, а наше – било па прошло!

Овај војник је дуго мешао свој качамак па га истресе на једну даску, затим узе конопац и поче да га сече унакрст. Кад је с тим био готов, узе једну кришку и пружи је заробљенику.

– Дане, данке! – прошапта овај примајући понуђени му комад али као да се двоуми да ли да га поједе.

– Једи, једи, друже! Таман је то за твоју душу.

Заробљенику се глава једва приметно тресла. Он покуша да загризе понуђену му комад, али га пружи војнику до себе.

– Немој, друже, немој! – трже се овај. – Јео сам ја доста. Сит сам, славе ми! Дела, помучи се мало. Поједи то баш и ако ти се не једе!

Кад заробљеник остаде упоран, он прими понуђени комад па га зачас поједе. Заробљеник онда леже крај ватре.

Кад сам се ујутру извукао из шатора, поздравио ме једноставан снежни покривач. Одмакнут мало у страну да не би сметао, лежао је снегом засут леш аустријског заробљеника.

– Умро, а? – упитао сам.

– Море, није умро, него се курталисао! Све бриге пребринуо.

– Завршио рат и закључио мир!

– Баш вала!…

(„Кроз Албанију 1915-1916“, Просвета, Београд, 1968.)
Казивање Александра Ђурића
Извор: Приче из Великог рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete