Zanimljivosti > Pogled na istoriju Srbije

Приче из Великог рата

(1/4) > >>

Max:
Храбри поручник Станојло

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 

У пуку „Хајдук Вељко“ на Солунском фронту командовао је једном јединицом поручник Станојло, сељак из села Смедовца код Неготина, предратни шверцер преко Тимока. Као народски човек није се одвајао од својих војника, увек им причајући о којечему, корисном и забавном. Храброг, отвореног и присног Станојла волели су сви официри и шалили се на његов рачун.

Изузетно храбар и довитљив, најчешће је са својима ишао у непријатељски ров „по језик“ и увек с успехом доводио по неколико бугарских војника. Шалили су се неки да су то били његови предратни сарадници на шверцу из Бугарске. Једног дана, у току борби на Чукама, донели су рањеног Станојла у превијалиште. Био је озбиљно погођен у врат и метак се задржао, али Станојло томе није придавао важност.

Док су се инструменти кували, замолио сам га да исприча како му се то десило. И Станојло поче да прича, нако живописно, гарнирано оригиналним псовкама на рачун непријатеља. У том на превијалиште дотрчи његов посилни Милисав па викну:

– Господин поручнику, узеше нам Бугари два митраљеза од нашу чету!…

Кад ти Станојло скочи па рикну:

– Зар од нашу чету митраљези? Чекај, Милисаве!… Докторе, везуј овај стари завој… Везуј! Морам да трчим да вратим ти митраљези…

Узалуд смо га опомињали, молили, плашили да ће му се рана сигурно инфицирати, наговарали да причека само мало док не извадимо шрапнелску кошуљицу, ништа није помогло. Чак је и интервенција доктора Косте била узалудна. Станојло ни да чује, само праште псовке и претње, па навуче чизме и рече:

– Ете ги, сад на нас пуцају с наши митраљези!…

С натученим шлемом и у пратњи Милисава, Станојло потрча уз брдо, упућујући псовке, час својој чети, час Бугарима и вичући:

– Чек’, чек’, сад ћу ви свима покажем!

Тако зађе иза првих високих стена, а ми остадосмо запањени на превијалишту пред црквом у Скочивиру.

После петнаестак минута чусмо брзу паљбу митраљеза, брђана, рововаца.

– То сад Станојло узима меру Бугарима! – каже Баћа суфлер, па се смеје док му сви одобравају.

После те ларме и рике свих могућих оруђа, што је потрајало око пола часа, наступи тишина. Чекајући шта ће бити, разговарамо о Станојлу, док одједном зачусмо његов глас с брега:

– Бре, доктори, повратимо ми наши митраљези и узе’мо од Бугари још два њина! – па нам приђерадостан, знојав, каљав, хукну и седе на столицу па викну:

– Деде, докторе, сад вади кошуљицу! И кажи једну добру кафу за Станојла!…

Били смо раздрагани и дрхтали од радости и узбуђења. Извадили смо кошуљицу, ставили завој и дали му серум против тетануса. Анестезију је одбио и гласа није пустио док смо га оперисали. Једва сам га наговорио да остане у амбуланти два дана. Пристао је, али је већ сутра отишао у чету завијена врата, не давши ни да му поменем о неком болничком лечењу…

(др Милутин Велимировић, „Голгота и Васкрс Србије 1916-1918“, БИГЗ, Београд, 1971.)
Извор: Приче из Великог рата

Max:
Чича Мијина смрт

Бежећи из Колубарске битке, једна јединица 15. аустроугарског корпуса стигла је у село Причиновић. Од јединог становника у селу, старца Мије, траже податке о броју српских трупа у том крају, особито на путу према Сави. У дужем разговору старац успева да их убеди да крену правцем где је било највише српских војника, истичући да их на другим путевима чека сигурна смрт од четника.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


На питање да ли им он није пријатељ, чича их назива бандитима и лошим људима. Непријатељска јединица прихвата правац који је предложио чича Мија, под условом да он иде напред.

– Кренућемо одмах за тобом, али те упозоравамо да ћеш, и на најмањи знак издаје, бити обешен.

Стари се наклања.

– Шта ти мислиш, господине генерале. Ја, да издам…

И док генерал верује да сељак мисли на свог „новог господара“, цара Фрању Јосифа, чича Мија додаје:

– Ја сам спреман да умрем за мог краља. Буди сигуран да га никад нећу издати!

(…)

Аустријски пук већ пола сата пролази долину Мачве. Пред првим редовима чича Мија корача и осматра околину. Ево их на ивици једне шуме. Изненада, као грмљавина, једна салва пушчаних метака се сручује на непријатеља.

Аустријски одред, изненађен, оклева, зауставља се. Салве тутње једна за другом.

– Издаја!… Срби!… вриште преплашени војници.

Неколицина одговара на ватру у смеру густе шуме, али већина окреће леђа и бежи.

– Zurück!… Vorwärtz!… командују узалуд официри. (…)

Чича Мија, ослоњен на пањ једног дрвета, зрачи од среће.

„Благо мени!“… шапћу старчеве усне.

Један официр примећује старца:

– Издајицо! – урла он и једним револверским метком разбија му лобању у часу кад се из шуме развија гласни поклич:

– Напред!… Ура!

И као вртлог, Срби са бајонетима на пушкама наваљују на аустријски одред који се, кукавички бежећи, распршује.

Једва стотинак непријатељских војника је успело да побегне. Њих око пет стотина, међу њима и пет официра, било је заробљено. Други су остали да леже на црвеној земљи.

Тако је чича Мија умро за свога краља.

(Анри Барби, „Са Српском војском“, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.)
Извор: Приче из Великог рата

Max:
Отац ми је давао задушнице

Мој отац ратовао је седам година, а ја четири. Мобилисан сам, као последња одбрана регрута 1915. године. Шеснаесте отац ми давао задушнице: мислио да сам умро у Албанији – тако му рекли. А ја сам за то сазнао у Солуну у једној француској болници, где сам носио млеко и лекове: нису мене тако младог хтели одмах да пусте на фронт. Ту сретнем неке моје сељаке из Печенога и кажу ми да ми је отац пустио браду и да ми је давао све редом за душу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Отац ми је био још пре рата у 11. пуку, па сам мислио да је још тамо. Пишем му једном, други пут, трећи пут – одговора нема. Ја, још са једним кренем у допунску команду. Трупни наредник пита:

„Јесте ли ви били војници до сада?“

Кажемо да нисмо. Пита опет. Ми потврдимо да нисмо.

Каже: „Да ви идете у болничаре или телефонисте, млади сте ви за положаје“.

Али ја нећу. Хоћу к оцу, хоћу да се борим. Цео дан путујем, пењем се уз неко брдо. На једном месту видим човека у мантилу, избушио неку канту, запалио угаљ и греје се – не сме дим да се види. Приђемо.

„Ко сте ви?“ – пита. Кажемо. Одведе нас код командира. Он – капетан прве класе. Гледа ме. Каже:

„Одакле си?“

„Ја сам из села Печенога, срез гружански“.

„Познајеш ли ти мене?“

„Не могу да се сетим.“

„Па ја сам био твој учитељ у Витковцу!“

Препознам га. После ме одведу код неког наредника из Баточине. Ту ровови у честару, никад секира ушла није. Копај по једну букву, копај, копај – месец дана тако. Једном ја копам под једном буквом, а Бугари бију. Ја – дечко, не знам одакле бију. Кад удари бомба у моју букву, баци ме, земља преко мене. Наредник закука:

„Овај дечко ту тек месец дана а погибе!“

Али – ја нисам. Само крв лије низ уво. Дођоше болничари, однеше ме у Вертекоп, у 37. енглеску болницу. Ту будем два и по месеца због ува. Све очистише и уредише, али слуха нема. Једна мајорица, лекар, каже да нисам за фронт, него да идем у Париз или Енглеску. Ја не хтедох. Опет одох на положај.

Једног дана зове ме један војник. Каже:

„Сеничић, поднаредник, да се јави командиру!“

Мени не би згодно, иако знам да сам исправан. Одем у његов ров. Погледам: мој отац! Брада до појаса. Бела. Гледа ме и плаче. Реч не проговара. А мој командир ће оцу:

„Чедо, то је твој син, што плачеш?“

Тек отац проговори:

„Јој синко, ти си… А мени казао Велислав Николић да си умро у Албанији и ја сам ти редовно давао за душу.“

Донео ми пакло цигара, а и ја примао на положају а како никад нисам пушио, дадох њему. Два дана смо седели код командира, а онда се поздрависмо. Више се нисмо видели док није прошао рат.

А овако је то било у Албанији. У Косовској Митровици официри нас скупили и кажу:

„Ко може да издржи – нека иде даље, ко не може – нека се врати.“

Снег велики, пешке идемо, голи, боси, нападају Арнаути. Неки су се и вратили, али ја идем даље: и отац ми ратује. Призрен. Пођемо ка Битољу. Бугари нам пресекли одступницу ка Грчкој, иако смо имали још само 16-17 километара. Назад, око Охридског језера, па кроз Албанију. Око два месеца смо били у Албанији. Све бедно, голо, нигде хлеба, нигде ништа. Ноћас идемо једним правцем, кад се сване, погледамо: погрешили смо. ‘Ајде опет! Све крш. А Арнаути све крили од нас. Знају да тражимо хлеба, па разнелил по шумама. Само вичу „Ска бук.“ За пушку или цокуле добије се хлеб, ко је имао да да. Ја нисам имао ништа. Али Арнаути су и завели неке: узме пушку, да му нешто, а чим се измакне – он убије. После више нисмо смели ни да тражимо хлеб. Дођемо до Валоне. Ту, по шаторима, пола полипсало. Један мој брат појео слану конзерву, напио се воде и умро. А ту била нека велика река. Ујутру Французи дођу са моторним шлеповима. Покупе нас у шлепове, па низ реку. Дали нам по мало чаја и једну кифлу. Возимо се. Одједном, видимо: вода не отиче даље. Не знамо шта је то. Ту један мањи брод све нас покупи. Ишли смо до пола ноћи, а онда видимо светли велики крст. Ми мислимо варош, а то био велики брод. Извуку нас лифтовима на спратове. Унутра бело, чисто. Прихвате неас часне сестре, Францускиње. Ко не може да скине прње, маказама секу. Носе нас сестре ко малу децу, а ми и немамо више од тридесет кила. Лепо су нас окупале, обукле, ставиле на кревете, дале по чашицу – ко напрстак коњака и по једну кифлу. Кревети на спрат. Мењају ‘аљине. Ако горњи добије дизентерију, оног здравијег горе, а овог доле. Боља створења нисам срео од тих сестара.

Три дана смо ишли до Туниса. Ту смо били мало више од три месеца на опоравку. Одатле кренемо преко неког песка, па на морску обалу, у Бизерту. Ту смо били два месеца на обуци. После одемо на фронт.

На фронту смо били близу ми и Бугари. Често магла. Једном, наш кувар носи кафу, није видео од магле, и однео Бугарима уместо нама. А они изнели ракију, па се смеју:

„Ајде, братко, ‘ајде на кафу!“

Почнемо да се састајемо. Бугарин је српски издајица, ал’ не важи то за сваког, има и међу њима… Што да се мрзимо, нисмо ми криви за рат… То сазнао наш пуковник, из 11. пука, Војислав Томић. И наредио да се мора донети од Бугарина било рука, нога, глава, било шта. Шта ћемо, пуковник строг. Морали смо. Папрат два-три метра висока. Не видимо ко иде, само знамо да су Бугари. Убијемо тројицу. Бугари засуше митраљезима, али доцкан, ми одосмо. Престадосмо да се састајемо.

Долазили су добровољци из Америке, Русије… Причају: „Мој деда је био Србин, отишао у Америку…“ Цео свет се чудио и дивио како шака Срба да победи и Турску и Аустрију.

А ни Французи нам нису баш веровали. Питали нашу владу колико нас има, можемо ли да одржимо фронт. А ми поносни, хоћемо сами да ослободимо земљу, па требујемо на сваког војника по две пушке да помисле да нас више има. Али држали смо цео бугарски фронт. Мој 11. пук био је од Кајмакчалана до Ветерника.

Кад би пробој, видимо, из авиона се вије бело барјаче. Дотле ниси смео да изађеш из рова. Онда дођемо до Демир Капије, па у Куманово. Ту нас дочека енглеска добровољка, капетан српске војске, витез Карађорђеве звезде са мачевима, Флора Сандес. Дала нам санитетског материјала и чаја. Била је и нека сестра Меланша.

Наставили смо у брзом маршу за Митровицу, Краљево (ту обиђем своје), Пријепоље, Милешево, Босну. После сам био у краљевој гарди. Шест месеци смо учили регруте. Могло је да се остане на дуги рок, али ја сам желео што пре кући.

(Група аутора, „Бранили су заставу отаџбине“, Краљево, 1982.)
*** Причу послао Никола Сеничић ***
Извор:  Приче из Великог рата

Max:
Жалосна берба

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Пролазећи поред једног села код Прокупља, српски војници су добијали грожђе од постаријег сељака из старог винограда. Поред њега је био и млад виноград, тек стигао за прву бербу. Сељак чека сина Јована, артиљерца, да он започне бербу. Кад је, после пешадије, почела да пролази артиљерија, стари је запитао за свога сина Јову.

– Кога Јову? – запита војник.

Али се у том тренутку трже, скиде шајкачу и збуњено се прекрсти. Сети се: то је Јованов отац.

– Бог да му душу прости!

Војници се ускомешаше а глас оде кроз батерију. И док су стари изнемогло и пригушено зајецали, већ је цела батерија, гологлава, застала пред Јовановим виноградом.

Стари се први прибра и запита:

– А где је погинуо мој Јован?

– Код Велеса…

Стари зајаука и посрћући пође кроз дугу стазу винограда, ка белој кући, наричући тужно:

– Мој Јоване, моје радовање, зашто тако ожалости мајку?

Стари отвори широм вратнице, подиже шубару с главе старом жуљавом руком и рече:

– Господине капетане, пусти војнике нека оберу први род Јованова винограда… Кад Бог није хтео да он бере, нека беру његови другови… За покој његове душе.

За тренутак војници напустише топове, а послуга и водиоци коње, и за часак виноград беше пун чудних берача.

Жалосна берба!

(Милутин Велимировић и други, Голгота и Васкрс Србије 1916-1918, БИГЗ, Београд, 1971.)
Извор: Приче из Великог рата

Max:
Дадох му свој хлеб, немадох ништа друго да му дам

После очајничке битке Срба и Бугара, преносили су рањенике брдским стазама на магарцима, тако што су привезали две корпе са стране и по једног војника стављали у корпе. На једном магарцу су се нашли српски и бугарски рањеник. Француски официри су запрепашћено гледали сцену, а нарочито кад су чули да се Србин обратио Бугарину са „братко“.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


– Како може да ти буде братко, кад сте се до малопре клали зубима? – упита француски официр.

– Може, господине мајоре, – узврати српски рањеник. – Може кад је овако рањен, као и ја, кад је у муци и невољи. Дадох му и свој војнички хлеб… а како да му не дам кад рече да три дана није ништа окусио.

– Па причаш ли штогод с њим? – упита официр, не могавши да се начуди толикој племенитости.

– Понешто, господине – одговори рањеник. – Ето, кад су га свег избоденог убацили у ову корпу, приметих везене чарапе, из наше, сељачке куће, па га приупитах да можда није прошао кроз моје село… Шта ћете, рат је велико зло. А могао је везене чарапе опљачкати и у мојој кући. Но ја му дадох свој хлеб. Немадох ништа друго да му дам.

(Адам Стошић, „Велики дани Србије 1914-1918“, Крушевачки гласник и Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918, Крушевац-Београд, 1994.)
Извор: Приче из Великог рата

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju