Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Drznici iz susedstva  (Pročitano 1086 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Drznici iz susedstva
« poslato: 29.05.2014. 16:05 »
Beleške s puta važnog Vizantinca

Sebe su nazivali Romejima (Rimljanima), s nadmenim potcenjivanjem gledali su na druge narode i smatrali ih varvarima. Prema rečima učene princeze Ane Komnine, kćerke cara Aleksija Komnina, Vizantija je po svojoj prirodi gospodarica naroda, te otuda ne treba da čudi da „robovi” mrze svoju majku gospodaricu. Za Vizantince varvari su bili i Franci, i Arabljani, i Nemci, i kao takvi manje vredni i dostojni prezira, a u jednom putopisu nismo bolje prošli ni mi ni Bugari.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ilustrovao Dragan Maksimović

Vizantinci su sa oholom razmetljivošću gledali na svoje južnoslovenske susede na Balkanskom poluostrvu ― Bugare i Srbe. Stolećima su se preplitale njihove istorije i stolećima su Vizantinci imali nipodaštavajući stav prema komšijama.

Zanimljiv je zato način na koji je na Srbe i Bugare gledao jedan ugledni Vizantinac na samom kraju 13. veka. Reč je o Teodoru Metohitu i čuvenim vizantijsko-srpskim pregovorima iz 1299. godine koji su doveli do sklapanja braka srpskog kralja Milutina i vizantijske princeze Simonide Paleologine. Kao uzorak biće uzeta u obzir dvojica predstavnika južnoslovenskih naroda ― jedan srpski i jedan bugarski poslanik.

Graja u selu

Do nas je došao tekst takozvanog „Poslaničkog slova”, poverljivog izveštaja koji je Teodor Metohit uputio u Carigrad s poslednjeg od svojih pet putovanja u Srbiju. Osnovano se pretpostavlja da je nastao u prvoj polovini aprila 1299. godine kad su okončani dugi i teški pregovori vizantijskog cara Andronika II Paleologa (1282. ― 1328.) i srpskog kralja Milutina (1282. ― 1321.). Neophodno je naglasiti da se radi o jedinstvenom izvoru, tekstu koji je verovatno bio upućen Nićiforu Humnu, tadašnjem mesazonu, „prvom ministru” Vizantijskog carstva.

Vizantijska delegacija koju je predvodio Teodor Metohit krenula je iz Carigrada put Srbije, po svoj prilici, u drugoj polovini januara 1299. godine. S Metohitom je putovao i jedan srpski izaslanik ― nažalost, njegovo ime nije sačuvano, odnosno vizantijski velikodostojnik ga ne navodi. On odmah naglašava da rečeni Srbin nije bio neki od njihovih prvaka. Već negde na samom početku puta, tek malo od Carigrada, srpski poslanik je upitao vođu vizantijske delegacije kako će sebi da nabavlja hranu i sve što je potrebno na putu dok budu prolazili kroz vizantijske oblasti i da li će potrepštine dobijati od žitelja. Takav običaj, naime, postojao je u srednjovekovnoj Srbiji. Reč je o takozvanom „obroku”, to jest obavezi davanja hrane vladaru, njegovoj pratnji, njegovim službenicima.

Međutim, Teodor Metohit predočio je srpskom emisaru da u Vizantiji ne postoji takav običaj i da će za putne troškove imati s dve strane: od cara i od njega. Ispisujući ove redove, Teodor Metohit kao da ispoljava blagu nervozu zbog Srbinovog pomalo sitničavog istupa.

Kao da je predosetio predstojeće nevolje, predvodnik vizantijske delegacije odmah je upozorio srpskog poslanika da ne bi bilo umesno da sam pokušava nešto što ne bi bilo u skladu s običajima zemlje kroz koju su prolazili. Međutim, Metohitu je bilo jasno da u to nije uspeo da ga ubedi, što se ubrzo i pokazalo, pa je svoju slutnju propratio zajedljivom poslovicom „Glupan se opameti tek pošto nadrlja”, koja kao da je nagoveštavala buduće uzbudljive i nimalo prijatne događaje.

Uskoro su stigli do mesta gde je trebalo da konače. Teodor Metohit je otišao u manastir, a srpskom izaslaniku je odredio seosku kuću bolju od drugih. Pri tom se postarao da sve bude u najboljem redu, pa je domaćinu zapovedio da gostu bude na usluzi. U nastojanju da izbegne bilo kakav nepredviđen događaj sa srpskim izaslanikom, poslao je i dvojicu slugu s naređenjem da se pobrinu o svim pojedinostima. Tako su i učinili i uskoro se vratili u manastir, pa se verovalo da će noć proći mirno. Nije bilo tako.

Tek što je vizantijski uglednik ušao u manastir, iz sela je doprla čudna buka. Iako je bilo neizvesno o čemu se radi, galama nije slutila na dobro. Tada su iz sela počeli da „pristižu ljudi i nekakve rasplakane žene”, što je nagoveštavalo da se dogodilo nešto strašno. Pošto se raspitao o čemu se radi, Metohit je shvatio da se desilo ono čega se i pribojavao. Srpski poslanik je, sjahavši s konja, ušao u kuću gde je trebalo da prenoći i odmah pokušao da se prema domaćinima ponaša drugačije od onoga što mu je Metohit savetovao. Naime, počeo je da zahteva i zanoveta, da traži ono čega niti beše niti je bilo nužno, pa čak, što bi se reklo, i ptičje mleko. Ako je verovati Teodoru Metohitu, srpski poslanik poneo se veoma osorno prema domaćinima koji su ga primili u kuću da prenoći. Svoja traženja ― nabusita i nepotrebno prekomerna ― nije izneo učtivo i odmereno. Naprotiv, propratio ih je pretnjama koje je trebalo da poseju strah kod iznenađenih i zatečenih domaćina.

S obe strane su usledile drske reči. Razljućeni srpski poslanik u jednom trenutku izgubio je prisebnost i počeo da nasrće na sve koji su ga okruživali. Izgubivši osećanje samosavlađivanja, obema rukama za glavu je čvrsto hvatao okupljene seljane. Međutim, ni oni mu nisu ostajali dužni već su ga odgurivali od sebe. Potom je srpski poslanik u nastupu besa počeo da drmusa prisutne, ali je i sam bivao povlačen. Gušanje se uskoro pretvorilo u pravo pesničenje, pa je unezvereni Srbin zadavao udarce u glavu i istovremeno ih primao. Trojica vizantijskih slugu koji su pratili srpskog emisara nisu se usudili da se umešaju u sukob nego su ga mirno posmatrali sa strane. Opreznost im je nalagala činjenica da je broj pridošlih seljaka bivao sve veći a njihova spremnost da brane svoje rođake potpuna. Da bi scena poprimila gotovo groteskne razmere, pobrinule su se prisutne žene koje su „jaukale, te se podigla silna graja”.

Teodor Metohit, kome je veče bilo pokvareno, poslao je nekolicinu svojih ljudi da nekako izglade neprijatni ispad, da seljacima upute prekor a srpskog poslanika primire i pouče da ubuduće ne postupa na ovakav način. Da bi bio siguran da će sve biti valjano obavljeno, zajedno sa svojim pratiocima poslao je i grupu monaha. Naposletku se tako i desilo, pa Metohit, ne bez olakšanja, beleži da je spor bio izglađen. Tribal se odobrovoljio pošto su mu monasi predusretljivo podmirili sve potrebe. U nastavku pripovesti učeni Vizantinac ne propušta da doda kako se srpski poslanik potom sasvim opametio i kako je kasnije, tokom čitavog putovanja, bio učtiv i pitom. Uzbudljiva noćna epizoda pružila je Metohitu mogućnost da se podsmehne Srbinu, što on i čini rečima da je ovaj sukob otkrio miša umesto lava. Ipak, u vizantijskoj delegaciji i dalje je postojala bojazan „da ovaj čovečuljak svoju drskost ne ponovi i kasnije”. Navedeni deminutiv, kao i neki drugi, kod Metohita ima pogrdno značenje. Ipak, pokazalo se da je pribojavanje Vizantinaca bilo neosnovano.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Teodor Metohit na vizantijskom prikazu iz 15. veka

Boli glava

Srpski poslanik bio je toliko uplašen da se ponašao razumno i na dugom putu, koji je potrajao mnogo dana, nije više učinio ništa slično. Naprotiv, kao čovek s lošim iskustvom, kad bi ulazio u neku kuću, najpre bi ukućane učtivo pozdravljao i u svakoj prilici ponašao se vrlo ljubazno. Sasvim je odustao od ranijih preteranih želja koje je ispoljavao gotovo zapovedno. Naprotiv, nastupao je krajnje skromno i pristojno: „nigde ništa drugo za sebe ne bi tražio osim ležaja i stolice da sedne i odmori se i malo vatre da mu se uz ukućane pruži; a od drugih potreba da štogod ispeče i potrebnu hranu skuva i, naročito, da se zagreje, što je neophodno svima koji se toliko zamaraju dugim putem po zimi”.

Valja naglasiti da je zima 1298./1299. godine bila jedna od najžešćih u vizantijskoj istoriji. Teodor Metohit pominje ledene tračke vetrove, ogromne nanose snega, nepodnošljivu hladnoću, konje koji posrću na ledu. Bilo je dana kad ekspedicija nije ni putovala nego su članovi poslanstva zajedno sa mesnim stanovništvom, okupljeni oko vatre, boravili u nekakvim podrumima. Gotovo istovetne vesti o zimi 1298./1299. godine donosi i drugi savremenik Georgije Pahimer koji kaže da je tada „došla zima, najveća od zima, pa i od onih izuzetnih, kakvu ni starci još nikada nisu videli da je nastala”. Zemlja se danima nije videla, nanosi snega potpuno su zatrpali kuće i uopšte se nije moglo jahati.

Upravo za veliku hladnoću vezana je još jedna zanimljiva epizoda o srpskom izaslaniku. Teodor Metohit opisuje kako se delegacija kretala beskrajnim ravnicama, izložena vetrovima i snežnim olujama. U njegovom uzbudljivom izveštaju ne nedostaju ni opisi zavejanih sela, vatri oko kojih su se svi zimogrožljivo okupljali, uplakana nejač i stanovništvo koje se zlopati zbog nevremena. Prema sopstvenom priznanju, Metohit je obukao sve što je imao od odeće, a glavu je dobro umotao da bi se nekako zaštitio. Uprkos preduzetim merama, jedva se držao jer su vetrovi i mraz sve probijali.

Međutim, nastavlja Metohit ― ne bez divljenja prema srpskom izaslaniku ― Tribal je bio sasvim ravnodušan prema strašnom nevremenu. Prema njegovim rečima, izgleda da se Srbin „pouzdavao u nekakvu naviku i u vlastitu telesnu snagu, postojanu, nepokolebljivu i neokrnjenu pred bilo kakvom teškoćom i nevoljom i suprotstavljao se nevremenu a da uopšte nije brinuo o sebi i o svome telu”. Štaviše, srpski izaslanik nije se brinuo ni o vlastitoj glavi. Na njoj je imao jedino malu kapu za koju bi se moglo reći da svojom površinom ničemu nije služila. Ona je zapravo samo malim delom pokrivala i štitila lobanju dok je otpozadi glava bila potpuno otkrivena. Reklo bi se „u boj je ulazio gologlav”.

U nastavku Metohit veli da je srpski poslanik „svoj vrat isturao što je više mogao nasrtljivoj obesti vremena i vetrova”. I pomenutu malu kapu nosio je samo dok je jahao, kako je, izgleda, kod Srba bio običaj. Čim bi sjahao, odmah je kapu nemarno bacao gde god bi stigao. Potom je uobičajavao da poput nekakvog kipa dugo stoji na otvorenom iako je bio slabo odeven i gologlav. Činilo se da Tribal uopšte nije mario za sneg i vetar koji su ostalima donosili tolike nevolje. Kao da je donekle umekšao svoj nadmeni stav, Metohit ipak priznaje da je, s jedne strane, bio zadivljen posmatranjem ovog srpskog izaslanika. S druge, pak, strane, vizantijski velikodostojnik srdio se na Srbina koji je njega, vođu vizantijske delegacije, javno prezirao i junačio se.

Međutim, usledio je preokret o kome Teodor Metohit piše s priličnom zluradošću. Tog dana putnici su se zatekli u zaseoku Tarhanion, malo ispred grada Kipsele. Ovaj grad nalazi se na znamenitom putu Via Egnatia (Drač ― Solun ― Carigrad), i smešten je na istočnoj obali reke Marice. Prethodno su imali naporan dan i bili iscrpljeni jakom zimom, a ujutru je valjalo dalje. Teodor Metohit naglašava da je Srbin obično bio hitar i da je ujutru bio prvi kad je trebalo nastaviti put. Štaviše, bivao je toliko bodar da se čak nije libio da izaziva ljude iz Metohitove pratnje. Ovoga puta, međutim, revnosni ranoranilac kasnio je a da se za to nije znao razlog. Onda je stigla njegova molba da se toga dana ne kreće dalje jer je proveo veoma rđavu noć i još je bio malaksao. Jednom rečju, Tribal nije bio u stanju da nastavi put. Uz to, srpski poslanik malodušno je dodao da možda ni kasnije neće moći da nastavi put budući da se boji da će umreti jer mu je jako loše. Teodor Metohit je, naravno, obustavio putovanje za taj dan. Tribala je veoma „zabolela glava koja je bila toliko izložena i izudarana vetrovima, zahvatila ga je reuma i sipnja a nepce i dušnik mu behu tako naduveni i otekli da nije mogao da uzima ni hranu ni piće”.

Očigledno nenaviknut na slično iskustvo, srpski izaslanik bio je preplašen. Jer, nema sumnje, odista mu je bilo teško. Da bi njegova malodušnost u novonastalim okolnostima bila potpuna, i Metohit je počeo da ga grdi i prekoreva kako ne poznaje dobro vizantijsku zemlju i podneblje i da je stoga trebalo da sluša savete. Ovako, prenebregavajući uputstva i junačeći se, zapao je u velike nevolje. U svakom slučaju, jasno mu je poručio da se ubuduće, kad nevolja prođe ― a proći će ― pridržava saveta kako kasnije ne bi prekorevao ni sebe ni druge. Uprkos svemu, potišteni bolesnik obradovao se ovim rečima. Drugog izbora nije ni imao, pogotovo kad bi se prisetio svog prkošenja i hvalisanja. Usledilo je i dobrodušno priznanje da se ovako nečemu nije nadao i ne bi u to poverovao čak i da mu je neko prorekao.

Ponašanje u zimsko doba

Ipak, Tribal nije mogao a da Metohitu ne ukaže kako je i ranije navodno toliko vremena provodio na isti način, ne samo među svojima i u otadžbini, nego je često u prošlosti putovao u inostranstvo, nailazio na ovako teško vreme i kod drugih. Pobrojao je Peonce, Mize i Skite, a iza ovih arhaičnih etničkih naziva krili su se zapravo Ugari, Bugari i Tatari. Ipak, Metohit pronicljivo primećuje da neumereno ponašanje u zimsko doba nije moguće ili lakše ni tamo ni drugde. Osim toga, Tribal se ovim pravio mnogo važan i dičio se svojim putovanjima. Teodor Metohit, kome se činilo kao da je Tribal iz tamošnje studeni crpao ove ledene reči, dodaje da mu je srpski izaslanik povodom svoje bolesti ispričao mnogo nesuvislosti. Pominjao je da je preduzimao duga putovanja, te da je često bio zahvaćen velikim mrazom i običavao da ostane go, neobučen, a, sve u svemu, ništa ne trpeći. Na neki način izgledalo je da se opet junači i da nastoji da Metohita uveri kako je imao i gora iskustva od tračke zime kojoj je nenadano podlegao.

Međutim, bilo je očigledno da izgovorene reči nisu ostavile snažniji utisak na vizantijskog uglednika. On istrajava na jednostavnoj činjenici da srpski izaslanik u Trakiji nije ovako legao od umornih nogu već od glave. Uz to je i iscrpljen, ima zapaljenje ne u žilama kolena ili nogu nego u nepcu i u grlu. Metohit u nastavku beleži da je bolesnik bio u tako lošem stanju da je pobuđivao smeh, ne samo zbog onoga od čega je trpeo nego, naročito, zbog onoga što je govorio. Kao da je visoka temperatura pojačala njegovu blagoglagoljivost.

Kako bilo, tog dana poslanstvo nije moglo da nastavi put. Štaviše, nije se krenulo ni sutradan već tek trećeg dana, što je svakako značilo da je Tribal bio dobrano bolestan. Zbog toga su srpskog izaslanika, koji je posle gorkog iskustva bio voljan da sluša, brižljivo opremili za nastavak putovanja. Metohit naglašava da su ga prethodno ututkali svim odelima koja je imao i ogrnuli mu i uvili čitavo telo od glave do pete. Jednom rečju, na njega su stavili svu odeću koju je imao. Odatle su posle nekoliko dana stigli u Solun. Ovim se i završava opis dogodovština sa Tribalom nepoznatog imena koji se više ne pominje u „Poslaničkom slovu”.

Svodeći ocenu o tome kako je Teodor Metohit opisao srpskog izaslanika, možemo da naglasimo da je vizantijski pregovarač dao veoma upečatljiv i živopisan lik. On ga je prikazao s vrlinama, istina retkim, i manama, čini se posebno istrajavajući na ovim drugim. Taj opis, naravno, nije lišen zajedljivosti svojstvene vizantijskim piscima, ali se ponegde može videti i izvesna simpatija koju čovek pokazuje prema nestašnom i neposlušnom detetu.

Muke po Metohitu

Budući da su pregovori o kojima je reč vođeni između Vizantinaca i Srba, razumljivo je da je više pažnje posvećeno pojedinim od srpskih pregovarača. Pomen bugarskog izaslanika znatno je kraći, te je i njegov portret manje slikovit. Za bolje razumevanje ondašnjih prilika neophodno je naglasiti da Bugarskoj nije išlo u prilog da dođe do sporazuma između Vizantije i Srbije. Zbog toga su oni na različite načine pokušavali da osujete mirovni sporazum cara Andronika II Paleologa i kralja Milutina. Među bugarskim izaslanicima, koji su nastojali da podriju vizantijsko-srpske pregovore, bio je jedan ― nažalost, njegovo ime takođe nije sačuvano u raspoloživim izvorima ― prema kome je Metohit bio posebno neraspoložen. Prema njegovim navodima, reč je o najvažnijem bugarskom emisaru koji se od dolaska vizantijskog velikodostojnika nalazio na Milutinovom dvoru tako da su se stalno sretali. Drznik iz susedstva u svemu je postavljao protivpredloge i ono što bi Metohit iznosio pobijao je svakojakim neznanjem, zlobnošću i brbljanjem.

Bujica pogrdnih reči ustremila se na bugarskog izaslanika za koga Teodor Metohit saopštava da je ništavni, ostareli i osedeli čovečuljak, poprilično glup i nesposoban da štogod zbilja uradi. Učeni Vizantinac ponovo je upotrebio deminutiv čovečuljak u pogrdnom značenju, kao i u slučaju srpskog izaslanika. Potom prilično razočarano nastavlja kako s njim često mora da se susreće i da bude zajedno kod srpskog kralja, kao i da obeduje prilikom gozbi ili nekih drugih sličnih okupljanja. Ipak, Metohit podvlači činjenicu da on i bugarski izaslanik nisu bili primljeni na isti način. Razumljivo je da je u ovim pregovorima, toliko važnim za kralja Milutina i Srbiju, poslanik vizantijskog cara imao bolje uslove nego bugarski emisar. U trenutku iskrenosti, Metohit iznosi opasku da ne bi izdržao da je bilo drugačije.

Ipak, na lukavo kraljevo zahtevanje katkad se događalo da Milutin pozove bugarskog poslanika da neposredno prisustvuje vizantijsko ― srpskim pregovorima. Sve su to bila nadmudrivanja u dugom i teškom diplomatskom rvanju romejskog vasilevsa i srpskog vladara. Milutinova namera bila je da bugarski izaslanik sasluša predloge vizantijske strane kako bi onda pokušavao da odgovori srpskog kralja od nauma. Jer, bugarsko poslanstvo nastojalo je da ubedi srpske pregovarače da su svi vizantijski predlozi zapravo lažni. To je, otprilike, sve što Teodor Metohit saopštava o bugarskom izaslaniku nepoznatog imena s kojim se obreo na srpskom dvoru u prvim mesecima 1299. godine. Njegov opis manje je podroban i manje živopisan nego opis srpskog izaslanika koga je prikazao sa svim ljudskim vrlinama i manama, kao da je sišao sa stranica nekog romana. Kao i u slučaju srpskog emisara, opis bugarskog prožet je prezirom i kipti netrpeljivošću, pa i svojevrsnom mržnjom. Utisak je da je to više ishod bojazni da bugarski izaslanik Teodoru Metohitu ne pokvari veliki državnički poduhvat, za koji se vizantijski intelektualac zdušno založio i koji je priveo skoro do kraja, a da je manje obojena etničkom mržnjom.

Viševekovni nipodaštavajući stav Vizantinaca prema njihovim južnoslovenskim susedima Bugarima i Srbima, počeo je da se menja tek posle bitke na Marici, 1371. godine. U to vreme pojedini među Romejima ― razočarani latinofil Dimitrije Kidon pre svega ― počeli su da uviđaju da im njihovi pravoslavni susedi možda mogu biti od koristi pred nastupajućim Turcima.

Radivoj Radić,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete