Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Za Beograd ― napad i odbrana, poslednji čin  (Pročitano 1799 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Za Beograd ― napad i odbrana, poslednji čin
« poslato: 29.05.2014. 17:53 »
Ojačane snage Centralnih sila krajem septembra 1915. godine završile su višemesečno grupisanje za opšti napad preko Save i Dunava. Bez obećane podrške saveznika, branioci su bili prepušteni sebi, uzdajući se u hrabrost i dovitljivost.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Srpska vojska na položajima na Adi Ciganliji 1915. godine.

Austrougarska Balkanska vojska tokom 1914. godine izgubila je više od polovine boraca, dok je ostalo ljudstvo bilo nesposobno za bilo kakve ozbiljne zadatke. Iako je veliki ljudski potencijal Monarhije omogućio da se ova trupa relativno brzo dovede do formacijskog stanja, novi komandant nadvojvoda Eugen bio je, za razliku od Potjoreka, realniji i oprezniji. Beč je već od januara 1915. zahtevao da se otpočne s novim napadom na Srbiju, no, Eugen je to odbio pravdajući se da mu jedinice nisu spremne. Naruku mu je išao i početak bitke na Karpatima, gde su upućeni Kombinovani korpus i polovina 5. armije. Na proleće, u rat je na strani saveznika ušla i Italija, pa je Austrougarska bila prinuđena da prema novom protivniku pošalje i 6. armiju.

Tako je dalja sudbina Srbije zavisila od prilika na ostalim frontovima, ali i od strateških interesa Antante i Centralnih sila.

Jedan od glavnih ciljeva Nemačke bio je uspostavljanje veze s Turskom, kojoj je bila potrebna pomoć u ratnom materijalu, a jedini put za dotur vodio je preko Srbije i Bugarske. Sa Sofijom je sve bilo lako, iako neutralna, naginjala je po običaju Centralnim silama.

Tako je u leto 1915. godine obrazovana Grupa armija feldmaršala Augusta fon Makenzena, koju su činile 11. nemačka armija Maksa Galvica fon Drajlinga, 3. austrougarska armija Keveša fon Kevešhaze i 1. bugarska armija Klimenta Bojadžijeva.

Zahvaljujući obaveštajnim podacima, srpska Vrhovna komanda zaključila je da je pitanje vremena kada će započeti austro-nemački napad, podržan novim protivnikom ― Bugarskom. Svesna da je duži otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju teško ostvariv, Vlada je zatražila od saveznika da pošalju pomoć od 150.000 vojnika. Umesto podrške, saveznici su navaljivali da Srbija „ne provocira” Sofiju. Tako je propuštena prilika da se bugarskoj vojsci zada udarac u osetljivom trenutku kad je vršena mobilizacija i grupisanje, a Srbiji je upućena samo simbolična pomoć.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Feldmaršal August fon Makenzen i general Mihailo Živković, komandant Odbrane Beograda

Noćni lov reflektora

Francuzi su još 3. marta 1915. u Srbiju poslali vazduhoplovnu eskadrilu MF S99 s kapetanom Rožeom Vitroom na čelu. U Beograd, na aerodrom na Banjici, 18. aprila sletelo je šest aviona MF 11. Osim toga, Pariz je za neposrednu odbranu grada odvojio tri obalska topa 138 mm M1893. Britanci su u Beograd poslali detašman pod komandom admirala Ernesta Trubridža. U sklopu britanskih snaga nalazile su se četiri baterije kraljevskog marinskog korpusa sa osam topova 120 mm Mark III, te sekcija za podvodno miniranje majora Eliota. Osim toga, s Malte je do Soluna doplovila parna torpedna barkasa pod komandom poručnika Kera. Torpedni čamac prebačen je železnicom do Beograda i porinut u Dunav. Britanska baterija br. 1 smeštena je na Velikom Vračaru a dva topa baterije br. 4 tek 7. oktobra prebačena su iz Grocke na Banovo brdo. Konačno, Rusija je poslala dva stara mornarička topa 152 mm/45 M1877, te odred od 106 pomorskih inženjeraca kapetana Jurija Volkovickog, odred od 24 marinca poručnika Vasilija Grigorenka, kao i pukovnika Petra Dobrova sa 71 vojnikom.

Iako su svi obaveštajni podaci ukazivali na to da će glavni Makenzenov udar biti usmeren preko Save i Dunava, prvenstveno u sektoru Beograda i Smedereva, srpska komanda je, zbog opasnosti koja je pretila s bugarske granice, za odbranu prestonice ostavila samo Trupe odbrane Beograda generala Mihajla Živkovića: Kombinovani odred, odnosno 7. kadrovski i 10. puk II poziva, 7, 11. i 15. puk III poziva, te Sremski i odred beogradskih žandarma sa ograničenim artiljerijskim parkom. Praktično, Beograd je branilo samo dvadeset bataljona ― oko 16.000 ljudi i 77 topova.

Beogradski odsek bio je podeljen na Topčiderski pododsek, koji je pokrivao Adu Ciganliju i obalu Save do železničkog mosta, te Gradski pododsek ― od savskog železničkog mosta, preko ušća, duž Dunavskog keja, do Ade Huje. Savsku obalu i Adu Ciganliju posela su dva i po bataljona 7. pešadijskog puka II poziva, dok su Gradski pododsek branila dva bataljona 10. pešadijskog puka II poziva, beogradski žandarmerijski odred i Sremski dobrovoljački odred.

Ruski i britanski marinci blokirali su tokove Save i Dunava s dvadeset podvodnih mina sistema Naletova, šest lansirnih cevi za torpeda „vajthed M1912” i tri pregradne rešetke, a na svim važnim mestima postavljeni su reflektori „šukert”, koji su noću „lovili” austrijske monitore i položaje na neprijateljskoj obali. Istovremeno, od britanskog torpednog čamca poručnika Kera, oklopljenog patrolnog broda „Timok”, motornih čamaca „Jadar”, „Pobeda” i „Sveti Đorđe”, te ribarskih čamaca, dereglija i šlepova, improvizovana je i srpska rečna „flotila”.

Zaprečene reke, obalne baterije, reflektori, francuski avioni i flotila, bili su mora za protivničku Dunavsku flotu i predstojeći desant. Da bi zavaralo srpsku „flotilu” i artiljeriju, austrijsko Ministarstvo vojno naložilo je brodogradilištu Dunavskog parobrodskog društva u Budimpešti izgradnju takozvanog „Q” broda ― drvene makete nalik na monitor „Maroš”. Maketa je dovršena 7. aprila a šest dana kasnije ukotvljena je u Zemunu. U noći 22/23. aprila, torpedni čamac poručnika Kera pogrešno je prepoznao drvenu maketu kao monitor „Kereš” i ispalio na njega dva torpeda. Kako je drvena konstrukcija imala daleko manji gaz od normalnih monitora, oba torpeda prošla su ispod makete ― jedan je eksplodirao na obali dok se drugi zaglavio u mulju. Straža na pravom „Kerešu” primetila je torpedni čamac i na njega otvorila vatru iz „Škodinog” topa 66 mm/L26, no, granata je eksplodirala u cevi, raznevši oruđe. Britanci, zavarani dvema eksplozijama, u 2.20 časa vratili su se u luku, uvereni da su pogodili austrijski monitor. Nakon ove akcije, maketa je ležala u Zemunu sve do početka ofanzive.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Nemački car Vilhelm II (u crvenom krugu) na beogradskoj tvrđavi

U najstrožoj tajnosti

Neprijatelj je novu ofanzivu pripremao znatno temeljitije nego 1914. godine. Načelno je utvrđeno da 3. austrougarska i 11. nemačka armija operacije započnu 6. oktobra a 1. bugarska armija ― 11. oktobra. Nemački generalštabni oficiri još su u proleće 1915. godine detaljno odredili sva mesta predviđena za prelaz reka. Na osnovu njihovih izveštaja napravljen je detaljan plan rasporeda trupa, položaja artiljerijskih baterija i mesta za postavljanje mostova. Na predviđena mesta dovučena su materijalno-tehnička sredstva i rezerve municije i hrane. Blagovremena priprema omogućila je kontraobaveštajnoj službi da znatno pre početka dejstava obezbedi najstrožu tajnost pokreta trupa. Od 2. do 30. septembra uveden je strog nadzor poštanskih i telefonskih veza a Telegrafska komisija zadržala je u ovom razdoblju čak 1300 telegrama.

Neprijateljske snage završile su krajem septembra grupisanje u oblastima napada. Austrougarska 3. armija, ojačana 22. nemačkim rezervnim korpusom generala Eriha fon Falkenhajna, imala je zadatak da zauzme Beograd i preduzme pomoćne napade preko Save, kod Progara i Jarka. Nemačka 11. armija planirala je glavni prelaz preko Dunava kod Rama, pomoćni kod Smedereva a demonstrativni kod Oršave.

U visini Beograda, na sremsku obalu Save privučeni su 8. austrougarski korpus Viktora fon Šeuhenstula, 22. nemački rezervni korpus i mađarska landšturmska brigada Hajnriha Hauštajna, dok je banatsku obalu Dunava posela mađarska landšturmska brigada Augusta Mrazeka fon Vahta.

Konačnim planom predviđeno je da 57. divizija generala Hajnriha Gojgingera i 59. divizija Luke Šnjarića iz sastava 8. austrougarskog korpusa, forsiraju Dunav od Zemuna ka Kalemegdanu i Dunavskom keju. Istovremeno, 85. i 86. brigada 43. rezervne divizije generala Hermana fon Runkela, te 87. i 88. brigada 44. rezervne divizije generala Eugena fon Dorera iz sastava 22. nemačkog korpusa, trebalo je da pređu Savu kod Ade Ciganlije i Makiša, u pravcu Banovog brda. Za prvi dan operacija (5. oktobar) predviđeno je bombardovanje grada kako bi se onesposobila srpska artiljerija, uništili pešadijski položaji i reflektori. Drugog dana planirano je osmatranje učinka dejstva artiljerije. U noći između drugog i trećeg dana trebalo je očistiti prelaze od podvodnih mina i poljskim topovima, uz sadejstvo monitora, podržavati desant. Artiljerijska vatra trebalo je da dostigne vrhunac trećeg dana u 2.30, a prvi ešelon bi se na srpsku obalu iskrcao u 3.00 časa.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Srpska artiljerija u odbrani Beograda

Bura oko Ratnog ostrva

Do tada neviđeno grupisanje artiljerije bilo je glavno obeležje poduhvata. Samo za napad na Beograd izdvojeno je oko 400 oruđa raznih kalibara, pa i onih najtežih ― „Škodinih merzera” M1911 od 305 mm i „Krupovih debelih Berti” M1914, kalibra 420 milimetara. Samo u oblasti dejstava 8. korpusa postavljeno je 70 teških i 90 lakih topova, računajući i pet baterija „merzera” od 305 milimetara!

Radi omogućavanja prelaska reka i bombardovanja grada, iz sastava Dunavske flotile dovedeni su monitori „In”, „Sava”, „Kereš”, „Lejta”, „Maroš”, „Bosna” („Temeš 2”), „Bodrog” i „Ens”, patrolni brod „f” („Šter 1”), te pomoćni brodovi „Almoš” Mađarskog kraljevskog društva za pomorsku i rečnu plovidbu i „Samson” Dunavskog parobrodskog društva.

Rečni park za prevoz 8. korpusa tajno je pristao 5. oktobra uz levu obalu Dunava kod Starih i Novih Banovaca. U noći između 5. i 6. oktobra ribarski čamci ― „šiklje” ― i pontoni za šest mostova prevučeni su u visinu Zemuna, iza Čapljinog ostrva. Plovila su obojena u sivo i, zajedno s ranije dovučenim delovima četiri pontonska mosta, maskirana granjem u ševarima prema Uj (Novoj) Borči. Tokom 4. oktobra kod Novih Banovaca ukrcana je i prebačena pešadija a za traženje rečnih mina, otkrivanje srpskih položaja i zaslepljivanje srpskih reflektora, korpusu je dodeljeno pet reflektora.

Neprijateljska artiljerija počela je, tačno prema planu, 5. oktobra 1915. da dejstvuje po srpskim položajima. Do ponoći, uništena je polovina topova i haubica i gotovo svi srpski reflektori tako da je prestonica utonula u mrak. Austrijanci su 6. oktobra u 2.00 časa, između Velikog ratnog i Čapljinog ostrva, postavili lažni drveni monitor koji je trebalo da zavara preostale srpske baterije i privuče vatru na sebe. Polurazoreni grad svitanje je dočekao obavijen maglom koja je privremeno onemogućila dejstvo neprijateljskih topova. No, oko 14.00 časova, kad se magla razišla, nastao je pravi pakao. Preko 400 oruđa, računajući i ona na monitorima, ponovo je otpočelo paljbu. Uragan čelika spustio se na prestonicu. Za samo nekoliko časova ruska obalska baterija na Kalemegdanu i srpska baterija na Velikom Vračaru bukvalno su zbrisane. Vatra je posle 24 časa dostigla najveću žestinu na mestima namenjenim za prelaz, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih položaja. Tokom ovog vremena, na grad je palo oko 48.000 granata!

Srpske trupe nalazile su se u rovovima na Adi Ciganliji i duž železničkog nasipa ispod Kalemegdana i na Dunavskom keju, do klanice. No, posebna linija plitkih rovova bila je iskopana i neposredno uz dunavsku obalu, praktično u vodi. Ovo lukavstvo omogućilo je pešadiji da preživi uragansku vatru. Neprijateljske baterije su, naime, teren tukle nekoliko desetina metara od obala i dalje, prema gradu. Tokom kanonade vojnici su se iz zaklona na nasipu sklanjali u rovove na obali i tako izbegli sigurnu smrt.

Uporedo s pripremama za prelaz 57. i 58. austrougarske divizije, 22. nemački rezervni korpus pokrenut je 6. oktobra u 18.00 časova iz Jakova prema savskoj obali. Kako su Srbi s Banovog brda imali odličan pregled, a leva obala reke je bila muljevita, nemački pukovi, mahom iz Braunšvajga, kretali su se teškom mukom, brzinom od samo 1,5 km na sat. Od većih gubitaka spasavala ih je samo jaka kiša, koja je maskirala guste streljačke kolone. Nakon sedam sati usiljenog marša, 7. oktobra oko 2.00 časa, pešadija je najzad stigla na mesta predviđena za ukrcavanje.

U noći 6/7. oktobra, kod rampe „Radecki” u Zemunu počelo je i ukrcavanje prvog austrijskog talasa iz sastava 9. brdske brigade 59. divizije. Na pontone i na 30 „šiklji” ukrcan je 3. bataljon 74. puka „Frajher fon Šenajh” pod komandom kapetana Keniga, 4. bataljon 84. pešadijskog puka „Frajher fon Bolfas” s kapetanom Hauzerom na čelu, te dve pionirske i jedna saperska četa. Tačno u 2.10 plovila su se otisnula od zemunske obale, grupa kapetana Keniga kretala se severnim rukavcem oko Ratnog ostrva u pravcu kule Nebojše, dok je Hauzerova grupa veslala duž južne obale ostrva u pravcu Jalije (danas naselje kod bazena „Milan Gale Muškatirović”, dojučerašnji „25. maj”). U 2.45, s jugoistočne obale Čapljinog ostrva ka srpskoj strani zaplovilo je još četiri pontona i deset skela s tri pionirske čete i 4. bataljonom 87. puka „Frajher fon Sukovati” pod komandom kapetana Petera. No, austrijska komanda pogrešno je proračunala vreme potrebno za savladavanje rečnog toka ― pioniri su morali da preveslaju put dugačak gotovo četiri kilometra, tako da su trupe, umesto u planiranih 2.50, na srpsku obalu počele da se iskrcavaju tek oko 4.00 časa. Prema već razrađenom planu, u 2.30 časova napadačka artiljerija dostigla je vrhunac dejstava po srpskim položajima na obali, da bi u 2.40 vatru prenela u dubinu. To je, praktično, značilo da su austrijske čete na pontonima i „šikljama” ostale bez artiljerijske podrške više od jednog sata. Osim toga, visoki vodostaj nije dozvolio pristajanje pontona uz samu obalu pa je pešadija, iskačući iz njih, do grla propadala u blato i vodu. Iskrcani Austrijanci ostavljeni su na milost i nemilost uraganskoj srpskoj pešadijskoj vatri i ručnim bombama jer su se plovila vratila ka ostrvu Kožara da prihvate drugi talas koji je činio 3. bataljon 49. puka „Frajher fon Hes”.

Sa cvećem u juriš

Na Dunavskom keju, sve do strugare Prometne banke (u blizini današnje Knežopoljske ulice), otpor su pružili 1. i 2. bataljon majora Dragutina Gavrilovića iz sastava 10. puka, dok su prostor duž nasipa, od kafane „Šaran” (ulica Cara Uroša br. 59) do Knez-Mihailovog venca (Pariska i ulica Tadeuša Košćuška), držali delovi 7. puka II poziva, Sremskog odreda, te Žandarmerijskog odreda. Iako su do 6.00 časova izgubili dve trećine pontona i pretrpeli velike ljudske žrtve, Austrijanci su uporno napadali kako bi proširili mostobran. Do 5.00 časova uspeli su da zauzmu železnički nasip i prugu, dospevši, preko Dunavske, do Banatske ulice (danas ― Mike Alasa). Dvadesetak minuta kasnije, Kirhnerovi dobrovoljci i žandarmi uspeli su da povrate položaje na nasipu u visini kafane „Šaran”, odbacivši neprijatelja ponovo na obalu. No, dereglije su u međuvremenu od zgrade finansijske straže kod Nove Borče na srpsku obalu prebacile mađarski lovački bataljon br. 15 i 2. bataljon 60. puka „Riter fon Cigler” iz sastava 18. brdske brigade 59. divizije. Zahvaljujući pojačanju, neprijatelj je ponovo dospeo do linije kafana „Jasenica” ― Robijaška bašta (prostor na kome je danas škola „Petar Drapšin”). U 14.00 časova žandarmi pod komandom poručnika Đorđa Roša ponovili su juriš u pravcu Jalije, pokušavajući da potisnu protivnika. No, u ovom očajničkom, bezuspešnom pokušaju bukvalno su desetkovani. Jedino rešenje bilo je da sve raspoložive jedinice na ovom sektoru izvrše opšti protivnapad.

Oko 14.30 major Gavrilović je kod kafane „Jasenica” prikupio tri voda 2. i dva voda 3. bataljona 10. puka, Sremski odred i ostatke Žandarmerijskog odreda i u 15.00 časova poveo borce, okićene cvećem iz jedne dorćolske cvećare, u juriš. Uprkos herojskom napadu, neprijatelj je zadržao osvojene položaje.

Svesna težine okolnosti, Vrhovna komanda je trupama Odbrane Beograda iz Sopota uputila Timočku diviziju II poziva. Dva bataljona 14. puka stigla su preko Banjice na Dorćol sat vremena nakon juriša Gavrilovićeve grupe, ali ove snage samo su sprečile dalje napredovanje četrnaest austrijskih četa, koliko ih je tog dana iskrcano na srpsku obalu.

Istovremeno, u noći između 6. i 7. oktobra, na Adi Ciganliji je 1. bataljon 7. puka II poziva napeto očekivao pojavu Nemaca. Na tom mestu Sava je bila široka trista i duboka do deset metara, a brzina matice iznosila je oko tri metra u sekundi, što je bila znatna prepreka za neprijatelja. U ševarima uz austrijsku obalu (od današnjih novobeogradskih blokova 45 do 18), pioniri su sklopili po deset–petnaest pontona za svaki puk. Ukrcavanje pešadije počelo je 7. oktobra nešto iza 2.00 časa. Već nakon petnaest do dvadeset minuta, prvi ešelon, sastavljen od sto pedeset dobrovoljaca, iskrcao se na Adu Ciganliju i svetlećim raketama dao znak svojoj artiljeriji gde se nalazi. Druga grupa iz sastava 44. rezervne divizije iskrcala se kod karaule Jarac na Makišu. Kako je prelaz prvog talasa obavljen po mraku, gubici nisu bili veliki. No, kad se oko 6.00 razdanilo, Srbi su nemačke jedinice zasuli uraganskom vatrom. Nemački 22. korpus do 8.00 časova izgubio je dve trećine pontona pa je dalji prelaz obustavljen. Bataljon 208. rezervnog pešadijskog puka 88. brigade 44. divizije, koji se iskrcao na ostrvo, proveo je ceo 7. oktobar u krvavim borbama sa Srbima.

Braniocima je s Banjice u pomoć upućen po jedan bataljon 7. i 10. puka II poziva, što je još više otežalo položaj Nemaca, udaljenih svega 50–60 metara od srpskih rovova. Uskoro im je ponestala i municija pa je jedan oficir bio prinuđen da prepliva Savu i zatraži hitnu pomoć. No, Nemci su prelaz nastavili tek oko 19.00 časova, kad se smrklo. Do ponoći 7. oktobra, uz znatne gubitke, na Adu se prebacio ceo 208. puk i jedna lovačka četa.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Parni mlin u Dušanovoj ulici, poslednje austrougarsko bombardovanje u Beogradu 1915. godine.

Krvave ulične borbe

U zoru 8. oktobra dovršen je prelaz nemačkih trupa, a u 5.00 časova 208. rezervni puk na desnom krilu savladao je prve srpske linije. Oko 10.00, jedan bataljon se probio u pozadinu branilaca Ade Ciganlije. Kako bi izbegli opkoljavanje, borci 7. i 10. pešadijskog puka bili su primorani na brzo povlačenje. Mineri su popalili mine postavljene na stubove improvizovanog mosta, ali do eksplozije nije došlo. Nažalost, više nije bilo vremena da se bilo šta preduzme pa je 207. nemački rezervni pešadijski puk most između Ade i srpske obale zauzeo neoštećen. Ovo je neprijatelju omogućilo da bez zastoja masovno prelazi preko rukavca u pravcu Makiša. Ubrzo je 208. nemački puk zauzeo Čukaricu i Topčidersko brdo a Srbi su se povukli na Banovo brdo.

Trupe na Dunavskom keju i Kalemegdanu trpele su tokom 8. oktobra strahovitu artiljerijsku vatru s monitora koji su nastavljali dejstva. Krajem dana, neprijatelj se probio do Dušanove ulice gde se zabarikadirao. Nastale su teške ulične borbe koje su se produžile i tokom noći. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlošću kuća koje su gorele, eksplozija granata i raketa, te mlazevima snažnih reflektora. Otpor je pružan iza svakog ugla, ručne bombe bacane su s krovova polurazrušenih kuća. No, pod pritiskom nadmoćnijeg protivnika, dalji otpor bio je uzaludan pa je neposredno nakon ponoći komandant Odbrane Beograda naredio povlačenje na liniju Veliki Vračar (iznad Novog groblja) ― Dedinje ― Petlovo brdo ― Železnik ― Ostružnica.

Savezničke vojne misije napustile su Beograd 9. oktobra. Istog dana 57. austrougarska divizija zauzela je Karaburmu i Veliki Vračar. Srpske trupe pomerile su liniju odbrane na liniju Žarkovo ― Banovo brdo ― Topčidersko brdo ― Vojna bolnica ― Hipodrom (današnji prostor tehničkih fakulteta u Bulevaru kralja Aleksandra) ― Novo groblje ― Klanica (na Dorćolu). Ali, 59. divizija prodrla je u centar grada, a u susret joj je dolazilo čelo 43. nemačke rezerve divizije. Istovremeno, 44. divizija nezadrživo je nadirala preko Banovog brda i u pravcu Topčidera i Dedinja, pa je odbrana nastavila povlačenje preko Banjice ka Torlaku. Nad zgradom Novog dvora u Ulici kralja Milana već se lepršala neprijateljska zastava. Posle više neuspelih protivnapada, srpskoj Vrhovnoj komandi 11. oktobra bilo je jasno da je bitka za prestonicu izgubljena. Trupe Odbrane Beograda povukle su se u noći 13/14. oktobra na liniju Avale ali sledeće noći neprijatelj je poseo i ove položaje. Tako je srpska prestonica i zvanično pala. Istog dana, bez objave rata, u Srbiju su provalile 1. i 2. bugarska armija.

Pad Beograda označio je početak jednog od najtragičnijih razdoblja u modernoj srpskoj istoriji. Pod stalnim udarima daleko nadmoćnijeg neprijatelja, srpska vojska i narod povlačili su se u pravcu željno očekivanih saveznika. Državni vrh je smatrao da bi kapitulacija bila najgore rešenje, te da postavljeni ratni ciljevi mogu da se ostvare samo ako se borba produži. Veliko grupisanje raznih jedinica srpske vojske na Kosovu nije smelo dugo da se održava. Na sastanku Vrhovne komande, 25. novembra, konačno je odlučeno da se vojska povuče do Jadranskog mora. Tako je počela albanska golgota koja je završena na Krfu i Vidu.

Nemačka počast Srbima

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Spomenik palim srpskim junacima u Košutnjaku

Istog dana kad su se prvi iznureni srpski vojnici iskrcavali na Krf, 19. januara 1916, nemački car Vilhelm II Fridrih Viktor Albert od Prusije posetio je osvojeni Beograd, a dan ranije u Nišu se sastao s bugarskim carem Ferdinandom I Maksimilijanom Karlom Leopoldom Saks-Koburggotskim. Na povratku, nije propustio priliku da „kao drugi nemački car, a prvi posle Fridriha Barbarose (koji je, navodno, tokom krstaških pohoda, i to baš 28. juna 1189, boravio u Beogradu!!!)” obiđe jedan od osvojenih bisera ― srpsku prestonicu. Car je razgledao Adu Ciganliju, dvor i Kalemegdan, gradilište železničkog mosta na Savi koji su Nemci sklapali od delova dobijenih iz Rešica, a obišao je i tada „mađarski” Zemun. Nije zaboravio da, kao i njegov proslavljeni vojskovođa Makenzen, oda počast izginulim srpskim vojnicima. U Košutnjaku je podignut skroman kameni spomenik na kome je, na nemačkom i srpskom jeziku, urezano: „Ovde počivaju srpski junaci.” Istovremeno, na vrhu Avale sahranjen je mladi, nepoznati srpski vojnik, koji još nije uspeo da dobije ni identifikacionu značku, u džepu je imao samo municiju i tri srebrne kovanice od dva dinara. Nemci su mu na uzglavlje poboli drveni krst na kome je bilo napisano: „Nepoznati srpski vojnik.” Znatno kasnije, 12. novembra 1936., na ovom mestu osvećen je Meštrovićev spomenik Neznanom junaku.

Branko Bogdanović ,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete