Major venčan Srbijom i smrću. Špijun i zaverenik major Vojislav Tankosić je živeo burno i kratko. Revolucionar i četnički vojvoda, žestok momak i heroj.
Živeo je svega 35 godina. Neke vladare je ubijao, druge svrgavao, treće dovodio na vlast. Političare je često tukao i pretio im. Skoro čitav život je bio špijun i član tajnih i zavereničkih organizacija. Voleo je ratove, a neke je i sam otpočinjao. Živeo je kratko, ali burno: „Bljesnuo je i ugasio se kao kometa“. Ko je zapravo bio ovaj tajanstveni major sa zašiljenim mustašima?
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujeteMajor i vojvoda Vojislav Tankosić (1880. —1915.)
Tankosići iz RukladeVojislav Tankosić se rodio u selu Ruklada, nedaleko od Uba, kraj reke Tamnave u Valjevskom srezu. Neki autori navode da njegovi preci vode poreklo iz Bosne ili Krajine. Kao datumi njegovog rođenja navode se 11. i 29. septembar i 16. oktobar 1881 ili 1880. godine. Milju, Vojislavljevu svojeglavu i buntovnu majku, protiv njene volje roditelji su obećali 30 godina starijem kazandžiji Pavlu Jovanoviću. Kako bi se obećanje održalo, Pavle je Milju oteo sa seoskog slavlja 1880. godine. Zvanično venčanje, zahvaljujući Miljinoj prgavoj naravi, održano je tek posle više od godinu dana. Priče kažu da je Milja Pavlu izrodila čak trinaestoro dece, ali da je usled raznih, tada smrtonosnih bolesti i nesreća, zrelost doživelo samo četvoro.
Porodica Tankosić se preselila u Beograd između 1888. i 1892. godine. Nastanili su se u kući u ulici Kralja Milutina br. 19, a Vojin otac Pavle otvorio je i s uspehom vodio kazandžijsku radnju negde u okolini Pozorišnog trga (današnjeg Trga Republike). Tek posle dolaska u Beograd, porodica je promenila prezime u Tankosić. Pričalo se da je to bilo iz straha od osvete ili u čast neke travarke Tankosave koja je Jovanoviće negovala i lečila za vreme jedne epidemije. Međutim, najverovatnije su to učinili u čast Vojine babe Tankosave, žene veoma cenjene i poštovane u zavičaju Jovanovića.
Nemirni duhVoja je u Beogradu upisao II beogradsku gimnaziju. Iz školskih izveštaja vidi se da su mu daleko bolje „išli“ društveni nego prirodni predmeti. Nestašluke iz rodnog sela nastavio je i u prestonici, pa je zato iz vladanja imao četvorku. Šilja, kako su ga zbog sitne građe drugovi zvali, više je voleo da luta Beogradom nego da pohađa školu. Interesantno je da mu je školski drug bio Nikodije Lunjevica, mlađi brat tadašnje ljubavnice Kralja Aleksandra Obrenovića. Jedne noći, nekoliko godina kasnije, njih dvojicu će sudbina na čudan način spojiti i potom zauvek razdvojiti.
Voja je važio za prgavog momka koji lako plane, što su i njegovi roditelji ubrzo uvideli. Jednom prilikom posle očevih batina roditeljima je saopštio: „Odlučio sam da od danas ničije batine više ne trpim i da svakoga ko na mene ruku digne kaznim, a ako je od mene jači, onda da ga ubijem!“ Kada je, nedugo zatim, Pavle ispod Vojinog kreveta našao kratku pušku „Gluvaru“, bio je zaprepašćen: „Crna Miljo, ta nisi valjda rodila ubicu!“ Milja se i sama pravila začuđenom, ali joj je pomalo i godilo što je njen sin izrastao u hrabrog mladića koji se ne plaši ničega pod kapom nebeskom.
Na očevo zadovoljstvo, brzo je upijao tajne kazandžijskog zanata, ali je obojici bilo jasno da Voja neće biti kazandžija. Od detinjstva je bio zadojen naconalnom epikom, i netremice slušao očeve gusle kraj ognjišta u Rukladama. U Beogradu je bio zadivljen izgledom srpskih oficira. Odrastao je u vreme kada se probuđena nacionalna svest Srba sve više uobličavala preko raznih nacionalnih organizacija i kada je svima bilo jasno da se približava vreme početka ratova za oslobođenje i ujedinjenje vaskolikog srpstva. Zato Vojin izbor oficirskog poziva ni malo nije začudio one koji su ga poznavali. Čak je njegov otac Pavle bio zadovoljan ovim izborom — mislio je da će Vojna akademija konačno „dovesti u red“ i disciplinovati njegovog sina.
Na AkademijiNižu školu Vojne akademije u Beogradu Vojislav Tankosić je upisao 1899., kao pitomac 32. klase, u kojoj je bio i Dragutin Gavrilović. Vredno je učio i diplomirao 1901. godine kao peti u rangu, od 186 pitomaca.
Mladi potporučnik Vojislav Tankosić raspoređen je u 6. pešadijski puk „Kralj Karol“ u Beogradu, i tu je na službi ostao sve do 1905. godine. Svoj osećaj za pravdu, ali i plahovitu narav Tankosić je nastavio da pokazuje i kao mlad oficir. Već u jesen 1901. on je iz jedne beogradske kafane izbacio neke srpske trgovce iz Austrougarske koji su pogrdno govorili o sopstvenom narodu i njegovoj slobodi. Neće proći dugo, a čaršija će opet brujati o incidentu u koji je umešan Tankosić.
Šamari za ČerčilaOnovremena beogradska štampa redovno je donosila izveštaje iz Burskog rata koji se vodio Južnoj Africi (1899. — 1902.). Štampa, ali i celokupna srpska javnost, pamteći turski zulum, gajila je simpatije prema Burima i oštro kritikovala britansku imperijalističku politiku. Vinston Čerčil, britanski dopisnik iz Burskog rata, saznao je za reakcije u Srbiji i napisao članak u kome je s puno prezira govorio o Srbima. Prema ovoj legendi prevod tog teksta je, sav srdit, naglas u kafani čitao mladi potporučnik Vojislav Tankosić, i tom prilikom se pred prisutnima zakleo da će se, ako mu se za to pruži prilika, osvetiti dotičnom novinaru: „Stoka jedna! Ako se tog Vinstona ikada dočepam, sve ću klevete da mu naplatim!“
Godinu dana kasnije, po svršetku rata, Vinston Čerčil se Orjent ekspresom, od Carigrada preko Beograda, vraćao u Englesku. Voz je u beogradskoj železničkoj stanici boravio nekoliko sati, pa je Čerčil odlučio da se prošeta gradom i malo osveži. Neki poručnik uspeo je da pronađe Voju u kafani „Zeleni venac“ i da mu javi za gosta u Knez Mihailovoj ulici: „Vojo, onaj tvoj Englez, što nas ocrni, eno pije kod Grčke Kraljice!“ Vojislav Tankosić se stuštio uzbrdo i pronašao Vinstona Čerčila u pomenutoj kafani. Priča kazuje da ga je psovao i šamarao i da mu je zapretio da se ne šali glavom da ikada više tako zbori o srpskom narodu. Prestravljeni Čerčil je uz zvanično izvinjenje i policijsku zaštitu potom ispraćen do železničke stanice.
O tome nije ostao nikakav pisani trag, samo šuškanja po čaršiji. Međutim, ova legenda je kasnije, dobila šire razmere, naravno na nivou teorije zavere. Čerčil je, navodo, upravo zbog ovog događaja mrzeo Srbe, naročito Ravnogorce, naslednike četnika kojima je i Voja Tankosić pripadao, pa je zato podržao Tita i partizane u toku II svetskog rata.
U zaveriJoš od vremena kada je bio pitomac Vojne akademije Voja nije imao pozitivno mišljenje o kralju Aleksandru Obrenoviću. Nije se slagao sa njegovom unutrašnjom i spoljnom politikom, a posebno ga je bolela činjenica da je Aleksandar dodelio Orden Belog orla austrijskom guverneru okupirane Bosne i Hercegovine, Benjaminu Kalaju, najvećem progonitelju srpstva u BiH i tvorcu „Bošnjačke ideje“.
Ženidba sa Dragom Mašin još više je pogoršala mišljenje vojske o Kralju i njegovoj supruzi. Voja je već javno govorio da je „Kralj neodgovoran a Kraljica profuknjača“. Vrlo brzo on se priključio krugu zaverinika koji su nameravali da svrgnu kraljevski par. Svoju odlučnost i privrženost zaveri Vojislav Tankosić pokazao je u toku velikih demonstracija u Beogradu 23. marta 1903.
Heroj ulicePribližavanje Srbije pragu ulaska u otvorenu diktaturu i Kraljev, zapravo Kraljičin, lični režim, izazvalo je velike martovske demonstracije 1903. godine. Neposredni povod za izbijanje demonstracija bile su administrativne mere Vlade usmerene na štetu trgovačkih pomoćnika i šegrta. Trgovačkim pomoćnicima i šegrtima su se na demonstracijama prodružili socijalisti, studenti, srednjoškolska omladina i brojni slobodoumni Beograđani, pa je broj demonstaranata dostigao i 50.000, što je bila polovina tadašnje beogradske populacije. Na Kraljevu naredbu policija i žandarmerija su surovo razbijali demonstracije koristeći i vatreno oružje: „Ili razjurite ovu gomilu, ili neka pliva u rođenoj krvi“. Na barikadama je bilo dosta povređenih i ranjenih, a u blizini Dvora i Kalemegdana bilo je i mrtvih. Vojska, koja je poslepodne poslata da pomogne posustalim žandarmima, stavila se zapravo u zaštitu naroda i na njegovu stranu, ali ne odviše eksplicitno, naravno, sve u interesu očuvanja tajnosti oficirske zavere. Jednim od vodova izvedenim na ulice Beograda tog dana komandovao je i potporučnik Tankosić. Pod njegovom komandom vojnici su zapravo samo fingirali protivdemonstrantske aktivnosti, polako su se kretali kroz masu, štitili demonstrante od žandarmerije, sakrivali ih po obližnjim dvorištima i žandarmima davali pogrešne informacije o kretanjima demonstranata. Vojislav Tankosić je pred nosom žandarma sakrio veliku grupu studenata u pećine u Gornjem gradu na Kalemegdanu. Pričalo se i da je u toku noći 23. na 24. marta obezbedio vođama demonstracija da se čamcima prevezu preko Save na teritoriju Austrougarske i tako izbegnu hapšenje. Te večeri potporučnik Vojislav Tanskosić se, na zaprepašćenje svoje majke i ukućana, kući vratio na neobičan način. Demostranti su ga na rukama uneli u dvorište, uz klicanje svojim anđelima — zaštitnicima, vojsci i oficirima.
U noći prevrataTankosićev zadatak u Majskom prevratu bio je da negde oko 2 časa, pošto zaverenici zauzmu Dvor, uhapsi braću Kraljice Drage, Nikodija i Nikolu i da ih likvidira. Oni su dovedeni u kasarnu Dunavske divizije i tu ih je streljao vod pod komandom potporučnika Tankosića. Dvojica Lunjevica su, pogotovo stariji Nikola, zbog svoje arogancije i bahatog ponašanja, bili veoma omraženi među kolegama oficirima. Prema kazivanjima očevidaca zaverenici su im se, u toku hapšenja, podrugljivo obraćali sa „Vaša Visočanstva“.
Nemilosrdni egzekutorSusret dvojice bivših školskih drugova Vojislava i Nikodija pred streljačkim strojem bio je dirljiv. Lunjevice su bili preplašeni, ali izgleda svesni šta ih čeka. Prema jednoj verziji Tankosić im je rekao: „Izljubite se jer ćete sada umreti“, a koji tren potom je naredio paljbu. Prema drugoj verziji Vojislav ih je prvo ponudio cigaretama. Pošto su povukli nekoliko dugih dimova, braća su se zagrlila i izljubila, a potom je Nikola, uz reči „Praštam ti, oprosti i ti meni“ Vojislavu u ruku stavio nekoliko srebrnjaka. Tankosić je potom trgao ruku i, dok su novčići još uvek zvečali po kaldrmi kasarskog dvorišta, odjeknula je paljba.
Plamen četništvaGerilska borba srpskog naroda koji je još uvek robovao pod Turcima u Staroj i Južnoj Srbiji (današnjem Kosovu, Metohiji i Makedoniji) odvijala se spontano još od druge polovine 19. veka. U Beogradu 1902. počinju aktivnosti na institucionalizaciji srpske akcije u južnim krajevima. Već naredne 1903. godine u Beogradu je osnovan Glavni odbor Četničke akcije, nazivan još i Srpskim komitetom, pa otuda, prema nekim autorima, i potiče drugo ime za četnike — komite. Neće proći dugo, a Tankosić će postati jedan od najistaknutijih članova Akcije i jedan od njenih najznačajnijih ljudi na terenu.
Među orlovimaVoja Tankosić je već u jesen 1903. godine otišao na svoju prvu tajnu misiju na teritoriji Makedonije. Od tada pa sve do izbijanja I balkanskog rata, on je više puta, tajno, različitim povodima boravio na teritoriji Južne i Stare Srbije. Obavljao je različite obaveštajne zadatke, prikupljao podatke uspostavljao kontakte i obaveštajnu mrežu. Podaci su bili namenjeni Glavnom odboru Četničke akcije, ali ih je kasnije koristila i Obaveštajna služba Srpske vojske, naročito od kada su počele pripreme za Balkanske ratove i od kada je Dragutin Dimitrijević Apis postao načelnik te službe.
Stanislav Krakov, jedan od hroničara istorije četništva, u svojevrsnoj spomenici Četničke akcije pod naslovom Plamen četništva, ovako je opisao Voju Tankosića iz vremena njegove prve misije: „Mali, neugledan, velike grgurave kose, u kratkom tesnom kaputu sa pasošem i izgledom trgovačkog pomoćnika koji je došao da sazna cene žita, Tankosić nije mogao da sakrije čelični bljesak iz nemirnih očiju. Negdašnji seoski dečak iz Ruklada u Tamnavi, najogorčeniji zaverenik, preki sudija braće Lunjevica, poverenik đenerala Atanackovića i doktora Gođevca, potporučnik Tankosić je u svome malome stasu nosio džinovsku snagu rušenja i stvaranja. Neobuzdan, nezadržan, smeo, nepoznavajući strah i prepreke, Tankosić je širio oko sebe plamen četništva.“
Vatreno krštenjeSvoje vatreno krštenje kao četnik Voja Tankosić je imao u bici na Čelopeku, blizu Kumanova, protiv Turaka i Arnauta, između 16. i 19. aprila 1905. godine. Nedugo zatim Vojislav je, već kao vojvoda, komandovao svojom četom u bici kod Velike Hoče, protiv Arnauta. Ko zna koliko je neprijatelja poslao na onaj svet vojvoda Tankosić, što kuršumima iz Martinki i brzometki kojima se cev često umela u borbi pregrejati, što bombama, koje su u ovim krajevima zvali „jablake za Turcite“. Bio je izvrstan strelac. Jurišao je bez trunke straha. Svoje četnike nije štedeo u borbi i na drugim zadacima, ali je prema njima bio sažaljiv u svim drugim situacijama. Često im je i sam previjao rane. Voleo je da osveti svakog poginulog. Prema izdajnicima je bio krajnje surov. Takav je bio i prema zarobljenicima. Turci, Arnauti i Bugari nisu imali milosti za zarobljene četnike, pa nije ni Voja za njih. Bio je smrtonosno prek, ali nikada mučitelj.
Te iste 1905. godine i Vojislavljeva sestra Mileva (Mica, Maka) neko vreme je provela na službi u Skoplju, kao učiteljica, obavljajući usput i obaveštajne zadatke za svoga brata i Četničku akciju. Odlazila je i na dvor i prenosila poruke bratovljeve poruke kralju Petru i prestolonasledniku Aleksandru.
Kuća kao vojni logorPripreme za četovanje na Jugu odvijale su se u Tankosićevom logoru za obuku četnika u Ćupriji. Tamo su se četnici uvežbavali u pucanju, bacanju bombi, miniranju i drugim neophodnim veštinama, ali su pod budnim okom vojvode Tankosića sticali kondiciju i čeličili se za surovi život po šumama i planinama. Pohodi su često otpočinjali okupljanjem u kući Tankosića u ul. Kralja Milutina. Tu je dvorište nekada bilo prepuno ulogorenih četnika. Na kazanima se krčkao čuveni majka Miljin pasulj, koji pamte mnogi koji su kod Tankosća gostovali, i za koji se pričalo da je preteča onoga što je kasnije nazvano „srpskim vojničkim pasuljem“.
Često su pred polazak organizovane i terevenke, za mnoge od četnika i poslednja veselja u životu. Voja nije bio tvrdi moralista. I sam je umeo da uživa u životu punim plućima. Voleo je kafanu, vino i žene, a i drugima nije zamerao sklonost ka piću, suknjama i kocki, sve dok su svoje dužnosti obavljali besprekorno. Smatrao je da se onima koji „od svojih kuća kreću mrtvi, da bi se u borbi rodili“, ne može mnogo toga zameriti. Borci su ga obožavali. Jedan od njih ostavio je sledeći zapis o svome vojvodi: „Prosto, moraš da ga voliš i poštuješ zbog bistrine shvatanja stvari, volje, odlučnosti i hrabrosti. Poštovan je među komitama kao niko. Nije bilo nijednog njegovog četnika koji ne bi položio život za njega. Bio je strateg i organizator Garibaldijevog kalibra“.
Vojislav Tankosić je zapravo postao popularan među svim patriotama u Srbiji. Svi oni koji su očekivali skoro oslobođenje i ujedinjenje srpstva sa ushićenjem i strahopoštovanjem izgovarali su njegovo ime.
Narodna odbranaI pored velikih uspeha četnika u Južnoj i Staroj Srbiji, njihova delatnost je jedno vreme zamrla, što zbog pregovora i sporazuma sa Bugarima 1905., što zbog međusobnih političkih svađa i razmirica samih vojvoda. Zabeleženo je da je poslednju veliku akciju na teritoriji Makedonije izveo upravo Voja Tankosić sa svojim „Zaporošcima“, kako su zvali njegove četnike. Bilo je to u proleće 1908., kada su četnici prodrli sve do Strumice i Maleša. Tada su se Tankosićevi četnici tako žestoko sukobljavali sa bugarskim komitama da to zamalo nije izazvalo rat sa Bugarskom.
Posle aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1908., u Beogradu je osnovana organizacija Narodna odbrana. Njen zvanični cilj bio je „da radi na jačanju viteškog duha i fizičke regeneracije srpskog naroda, osnivanjem i pomaganjem streljačkih družina i gimnastičkih organizacija“. Nezvanično, njen rad je bio usmeren na obaveštajnu delatnost na teritoriji BiH i pripremanje gerilske borbe, koja bi trebala da prethodi konačnom oslobođenju ovih prostora. Tankosić je od osnivanja bio uključen u rad Narodne odbrane i bio jedan od njenih ključnih članova. Odmah je otpočeo sa vrbovanjem dobrovoljaca za četničke jedinice. Ubrzo je širom Srbije osnovano preko 200 odbora Narodne odbrane i upisano preko 5.000 dobrovoljaca.
U senci Crne rukeTri godine kasnije deo Majskih zaverenika, nezadovoljan zvaničnom državnom nacionalnom politikom osnovao je tajnu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt!“, koju su protivnici ubrzo krstili u „Crna ruka“. Među 11 osnivača našao se i Vojislav Tankosić. Engleski istoričar Dr Siton Votson, smatrao je Tankosića „čovekom sirove duše, spremnim na svako zlo, pa time i zgodnim sredstvom u Apisovim rukama“. Naravno da Tankosić nije bio puki izvršitelj Apisovih ili bilo čijih zamisli. Često je radio bez ičijeg znanja i na svoju ruku, ali je zbog svojih osobina zaista bio najbolji Apisov prijatelj i saradnik. U svim njihovim zajedničkim akcijama Vojislav Tankosić je uvek imao izvesnu inicijativu dajući pojedinim poduhvatima svoj lični pečat. Zabeleženo je da je pukovnik Apis, kada je uhapšen u Solunu 1917. godine, rekao: „E, da je meni živ moj Voja, ne bi ja dopao mardelja“.
