Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Натписи на камену из Розете  (Pročitano 1378 puta)

Van mreže Miloš21

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 940
  • Ugled: +70/-0
Натписи на камену из Розете
« poslato: 08.02.2015. 23:38 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Почетком 19. века у Мисиру (данашњем Египту) је пронађен велики црни камен, са три натписа на њему. Енглези су му дали име Розета, и однели га у Бритиш Музеум, где се и сада налази.

 На камену су уклесана три натписа на три језика, 196. године с.е. у Александрији.

Први натпис су мисирске хиероглифе и мисирски језик.

Други натпис који је најопширнији  је на такозваном демотском писму или, како су неки рекли, на арамејском језику.

Трећи натпис је на старогрчком језику.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Западни научници су прво прочитали грчки натпис и према њему је Шамполион дешифровао хиероглифе. Средњи натпис нису хтели да читају. То је тако било све до пар година уназад, када су два Македонца нашла кључ како се читају та такозвана “демотска слова” и почели да читају средњи текст. Изненађење јавности је било огромно. Македонци су закључили да је то натпис на македонском језику, али македонски језик постоји тек од 1946. године…

Средњи натпис је на србском језику. Постоји докази да је србица (слова Винчанског писма) употребљавана у Мисиру (Египту) још од Прве  династије.

Приказ рада Бошевски – Тентов

Укратко, хиероглифи су употребљавани само као украсно писмо на споменицима, гробовима, и храмовима. Од хиероглифа је направљено простије писмо које западњаци називају хиератик, па онда једно још простије, које називају демотик. Оба назива су из грчког језика, то нису мисирски називи.

И од србице је направљено посебно писмо које западњаци називају такође хиератик и не разликују га од оног другог хиератика, иако је потпуно различито. Па је потом и од овог србичког хиератика направљено једно специјално писмо које западњаци називају демотик, и мешају са оним другим демотиком.

Натпис на Розети је на овом србичком демотику, да га тако привремено назовемо.

Овај натпис нам даје одговор на два врло важна питања, и уједно покреће једно ново, велико, питање. Првенствено нам даје доказ да је србски језик био употребљаван у Александрији, а ставља га на другу позицију, иза мисирског, док грчки иде на трећу позицију.

Рад ова два Македонца покреће  велико питање – одакле потиче ово такозвано демотско писмо? Јер, они тврде да су нашли слова тог писма на вазама из Винче. Ако се утврди да је то истинито, а има изгледа, онда је то писмо србица број два. Истраживања су у току.

Ми вам дајемо овде приказ њихових радова, онако како су то они лично представили на Првом Петроградском конгресу.

Van mreže Miloš21

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 940
  • Ugled: +70/-0
Odg: Натписи на камену из Розете
« Odgovor #1 poslato: 08.02.2015. 23:44 »
Камен из Розете, светски познат као кључ откривања значења египатских хијероглифа, био је у центру пажње свих светских научника, историчара, египтолога итд.

Камен је откривен у августу 1799. године. Открио га је мали француски експедициони одред, под командом генерала Бушара, који је утврђивао свој положај у тврђави Рашид, близу арапског места Розета на обали Нила. Један војник копајући ров наишао је на велики комад базалита, касније је утврђено да је гранит у питању, који је садржао на себи три текста, један на хијероглифима, један на демотском пиму и један на грчком. Одмах га је предао предпостављенима, и један од генерала по струци хелениста одмах је превео трећи тј. старогрчки текст. Из тог првог превода са старогрчког се види да је у питању посланица свештеника упућена Птоломеју V Епифану, приликом његовог крунисања 196 године п.н.е.

Камен је од самог наласка изазавао светску пажњу што је изазвало поготово по Европи ширење разних цртежа, литографских нацрта и гипсаних копија камена.

Међутим Енглези односе победу над Французима 1801. године у Египту, и све артефакте и научне списе взане за Египат, укључујући и камен из Розете, узимају и односе у Лондон. Енглески научници су камен проучавали годину дана пре него што су га јавно изложили 1802. године у Бритиш Мјузеум.

Ту су унутрашњу страну текста обојили у бело ради лакшег читања, а камен обложили заштитним слојем воска који је садржао олово од којег је камен потамнео и одатле потиче заблуда да је у питању базалит.

Званични превод са старогрчког је објављен 1803. године, а Жан-Франсоа Шамполион 1822. године у Паризу објављује потпун превод хијероглифа. Од самог наласка 1799. године предпостаљало се да је на камену уклесан исти текст на три различита језика. Одатле и потиче идеја Шамполиона да уз помоћ старогрчког преведе хијроглифе.

Камен је од гранита који, предпоствља се, потиче са западне обале Нила, западно од Елефантине из области Асуан.
Он је у највишој тачки висок 114,4 центиметара, широк 72,3 центиметара, дубок 19,7 центиметара и тежак око 760 килограма.

Предпоставља се да је камен фрагмент једне веће стеле и да је био постављен у храму у Мемфису, а да је захваљујући Теодосијевим едиктом из 391. г.п.н.е. , који забрањује паганско веровање и храмове, премештен близу местa Розете, и да је коришћен као грађевински материјал за грађење тврђаве Рашид.

На слици – Део писма на старогрчком језику.Старогрчки је очуван у 54 реда од којих су потпуно очувани 27 редова, а остали су оштећени углавном са десне стране.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


На камену су сачувани хијероглифи у 14 редова и сви редови су оштећени са десне стране, а 12 је оштећено са леве стране.

Најбоље очувано је средње демотско писмо које је очувано у 32 реда од којих су 14 редова оштећени са десне стране.

Камен из Розете

До данас су нађени још неки слични споменици који такође садрже демотско писмо. То су у главном птоломејски записи, запис из Канопуса 238. г.п.н.е. , који садржи 36 редова хијероглифа, 73 редова демотског писма и 74 реда старогрчког, и мемфијски запис Птоломеја IV из 218. г.п.н.е..

Шамполион је схватио да египатско писмо тј. хијероглифе чине и пиктографски и фонетски симболи, и тако је на крају открио тајну хијероглифа, не ослањајући се на античке писце попут Херодота, Диодора и Хораполона који су тврдили да су хијроглифи искључиво пиктографски знаци.

Од самог открића камена, па све до XX века била је заступљена идеја да се на камену налазе три језика на три различита писма. Међутим у XX веку због комплексности дешифровања средњег, демотског писма и због политичке ситуације, тј. јачања Немачке као државе и самим тим јачања берлинско-ватиканске школе, у центар научне пажње долази теза да је то двојезични текст написан на три писма тј. египатски написан на хијероглифима и демотском писму и старогрчки написан грчким алфабетом.

Међутим два научника, македонског порекла, Бошевски и Тентов разним истраживањима су доказали да су уствари у питању три језика на три различита писма, тј. хијероглифи-страроегипатски, демотско писмо-старомакедонски и алфабет-старогрчки.

Ова теорија је вероватно најближа историјској истини, међутим опште је познато да нације као Црногорац, Македонац и Бошњак постоје тек од доласка комуниста на власт 1945. године, а македонски језик од 1948. године.

Кренимо од самог имена писма које није на египатском, већ на грчком језику, демотско писмо, у основи је грчка реч δῆμος (демос) што значи народ. Тако се може закључити да је уствари у питању народно писмо, и народни језик. Веома је интересантна чињеница коју су изнели др Јован И. Деретић и г. Антић у књизи   «Историја Срба и Руса, I том“, где кажу да је становништво Мисира тј. Египта било сачињено од хамитског етноса (хибридног предетноса прастановништва Северне Африке, неандерталоида и новоформираног кромањонског становништва), а да су ту етничку смешу учврстили Сербо-Раси који су дошли са Блиског Истока негде у периоду од IV до III миленијума пре нове ере.

Сахара се претворила у пустињу средином II миленијума п.н.е. и аутохтоно становништво, међу које спадају и Копти, насељавају просторе око Нила, док дошљаци формирају цивилизацију близу пустињских оаза.

Тако настаје мисирска тј. египатска цивилизација.

У току мисирске цивилизације, приликом њеног развијања, развијало се и писмо. Тако се и мисирско писмо развијало под утицајем снжне цивилизације Сербо-Раса. Један од доказа је и тај да у коптском језику постоје ћирилична слова Ђ, Ж, Ч и Ш.

Као што је већ споменуто демотско писмо је уствари народно писмо којим је обичан народ писао, док су се хијероглифи користили као украсно писмо на храмовима, гробницама итд.

Због лакоће писања демотским писмом, многи државни документи су писани њиме.

То да је оно друго на камену, тј. одмах испод хијероглифа, може значити две ствари.

Да је Сербо-Рашко становништво било већинско становништво у Мисиру, или да је српски био дипломатски језик старог света.

Демотско писмо је коришћено од давнина, и постоје две врсте демотског писма: Персијско, тј. оно које је стигло из Персије и оно није српско, нити се српски језик могао писати уз помоћ њега, и Српско „демотско“ писмо, које је од давнина коришћно у Египту (Мисиру), и које „званични научници“ још нису дешифровали (камен из Розете), а највећу експанзију доживљава за време династије Птоломејевића, од 320. г.п.н.е.-30. г.п.н.е, чији је последњи фараон била чувена Клеопатра.

Берлинско-ватиканска школа непрекидно је хтела да смањи важност српског демотског писма, мешајући га са персијским, и сводивши га на период употребе од неких 1000 година. По њиховом мишљењу демотско писмо је прошло кроз три развоја: рано названо саиско и персијско које је било у употреби од 650.-400. г.п.н.е., поготово за време фараона Амасиса. Средње такозвано птоломејско 400.-30. г.п.н.е.. И касно или римско од 30 г.п.н.е.-452 г.н.е, када излази из употребе.

Познато је да су српским демотским писмом писали образовани људи, и да је коришћно у Мисиру(Египту) за писање државних докумената и докумената о својини, научних текстова, правних докумената, поезије и прозе.

Писмо је силабичко тј. сваки симбол је састављен од самогласника и сугласника. Што је научно признато, али код „званичних научника“ постоји проблем читања српског демотског писма, поготово из птоломејског периода, зато што га не читају као српски језик.

Превођењем симбола, Тентов и Бошевски, нашли  су велику сличност са данашњим такозваним македонским језиком, који невероватно личи на cрпски. Доказали су да се текст чита са десна на лево, да се именице женског рода граде исто као и у српском, сличне деминутиве, пасивне облике глагола и грађење множине именица које је исто као и у српском. Међутим они нису желели да потпуно преведу прва 22 реда, већ су превели само последих 11. У тих једанаест редова они (свештеници који су уклесали текст у плочу) народ Македоније(српски народ) називају Данајцима, тј. синовима велике богиње мајке Дане, а као што је познато из дугогодишњег рада др Деретића, Дана је српска богиња земље( која је везана за светлост, тј. за дан, одакле и потиче њено име). Тако да је несумњиво да се рaди о Србима и њиховом веровању.Није сличајно да је Дана такође и наславнија Богиња код древних Келта…

Што се тиче даљег истраживања, оно ће бити настављено, али за сада је привремено обустављено због техничких немогућности виђења прецизне слике средњег, тј. демотског текста.

( Никола Шљивић)