Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: ГЛАГОЉИЦА  (Pročitano 1275 puta)

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 676
  • Ugled: +81/-0
ГЛАГОЉИЦА
« poslato: 04.06.2015. 23:12 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Глагољица је српско писмо, које за научнике још увек представља један необјашњен проблем. Чини нам се, да је то зато, што се и при њеном објашњењу пошло од истог погрешног закључка, као и када се ради о српској историји, или о српском језику. Пошло се од касне појаве Срба и Словена уопште у Европи. Том уверењу подлегао је и познати лингвистички ауторитет, Александар Белић, који ипак - при третирању озбиљних научних питања не може да се мимоиђе.

Белић мисли нешто слично ономе, што смо ми овде претходно изложили, изводећи назив Глагољице од "ГЛАГОЛАТИ", тј. говорити. Међутим, он кроз то своје тврђење полази од релативно касног периода, од времена увођења хришћанског богослужења на словенском језику, што се нама не чини вероватним.

По Александру Белићу и по његовој краткој студији објављеној о ГЛАГОЉИЦИ у Станојевићевој Енциклопедији, то писмо се употребљавало у најстаријим и - по чистоћи језика - најлепшим старословенским споменицима. Ту дознајемо, да се ГЛАГОЉИЦА употребљавала у Моравској и у Чешкој (Кијевски Листићи, Прашки Одломци), па онда у Далмацији, као и да је допрла и до Русије, где се сачувала у натписима саборне цркве у Новгороду, па у руском запису попа Упира. Међутим, наставља Белић да излаже иначе уобичајено мишљење, вероватно још од Х века Ћирилица је отпочела да потискује Глагољицу, која се употребљавала још неко време паралелно с Ћирилицом - тако, да је од краја XI века она наставила своје постојање само код покатоличених Примораца у северној Далмацији, на Кварнерском острвљу и у Истри, где се сачувала и до четрдесетих година XIX века, од почетка до краја у немилости код римске курије.

По своме изгледу глагољско писмо је имало два облика: старији - обли и млађи - угласти. Својим облицима она је сложенија од Ћирилице, за коју Белић мисли, како је то као по неком договору прихваћено, да је настала од грчког писма. Међутим, наставља да излаже своје закључке Александар Белић, сличности између глагољског и ћирилског начина писања налазе се особито тамо, ГДЕ СРБИМА ГРЧКА АЗБУКА НИЈЕ БИЛА НИ ОД КАКВЕ КОРИСТИ, што значи: у односу на ГЛАСОВЕ, КОЈЕ ГРЦИ НЕМАЈУ.

Даље нам Белић каже, да је готово два века било спорно питање, која је азбука постала пре, односно која је старија? Најзад је тај проблем решен дефинитивно тиме, што је установљено, да су глагољицом писани најстарији споменици, тј. они, који садрже најстарији језик, као што је "Зографско Јеванђеље", а нарочито они "одлични" старословенски споменици, свакако из Х века, настали у Чешкој и Моравској. Чињеница, да глагољица има примитивнији и сложенији изглед, такође иде у прилог њене старости. Осим тога, наставља даље Белић, сва најстарија обавештења, нпр. Црнорисца Храбра,23 могу се тумачити много згодније, ако се претпостави, да је Ћирило саставио глагољицу, а не ћирилицу...

23. Црноризац Храбар, бугарски калуђер IХ или Х века. Његов спис "О Писмених" врло је вешта и
ватрена одбрана словенске књиге од грчких напада.

Мишљење, да је глагољицу створио свети Јероним, одбачено је.

Па ипак, уз проблеме који се сматрају решеним, остао је као нерешен главни проблем - порекло глагољице. Тим питањем се бавио Исак Тејлор (Isaac Taylor), истраживалац порекла азбука уопште и 1880. г. је изнео мишљење, да је глагољица створена према грчком брзопису IХ века. Тејлор је сматрао, да су се Словени већ пре Ћирила и Методија служили грчким писмом, комбинујући два и три грчка слова, кад је требало представити неки глас, који Грцима недостаје. Тако је Тејлор створио комбинације о постанку глагољских слова од по неколико грчких слова, што је Јагић касније допунио. Те комбинације су биле тачне, мисли Белић, за велики број слова...

Међутим, признаје Белић, известан број слова глагољице је на тај начин могао да буде објашњен, али - код неких су постојала велика натезања. Тако се најзад дошло до закључка, наиме - пошто све није могло да се објасни полазећи од грчког непотпуног писма - да је Ћирило можда узео нека слова из неке источњачке азбуке, с обзиром, да је он добро познавао различите источне језике. Тако су поникле теорије о позајмици извесних слова из Авесте (Вс. Милера), из јерменског и грузијског језика (М. Гастера, Абихта), из јеврејског и самаританског (Шафарика, Вондрака), из коптског (Фортунатов, Ламански). Неки су мислили, као Фортунатов, да се Ћирило угледао у самом стилизовању глагољице на источњачке азбуке, нпр. на коптску, која је и сама представљала стилизовану грчку азбуку. Али, ипак је и даље остао велики број оних (Лескин, Дилман, Тејлор, Амфилозије, Фр. Милер, Јагић, Бељајев), који су сматрали, да се само из грчке азбуке могу извести (или из простих шара, или из комбинација већег броја шара) сва слова глагољице.
Мишљења смо да се претходно тврђење не може сматрати строго научним. Као да су слова вез, који се изводи комбиновањем шара! То чак не изгледа ни озбиљно! Зашто мора да се узме као основа било глагољице, било ћирилице - грчка азбука уз толика натезања? Ми сматрамо, да је ту по среди други један, проблем, на који се нико није усудио да мисли. А како би се неко и усудио при упорном понављању:

"Срби су дошли на Балкан у VII веку по Христу,
а северно од Грчке су били само некакви "варвари",
чије име је - по Плинију - било срамно и одвратно за изговор."

Па да се управо у овом тренутку вратимо Белићу, који примећује, да је Глагољица по својим палеографским особинама старословенска, одн. црквено - српска, или ОБЛА и УГЛАСТА, употребљавана у Далмацији, у њеним манастирима. Белић даље тврди, да је обла Глагољица старија и да се угласта развила из ње, као и да се ова друга, тј. угласта, разликује од старословенске управо тако, као и српска ћирилица од старословенске ћирилице - тиме, што ни једна ни друга нису садржавале она слова, која у српском језику не постоје. То је врло значајна чињеница, која заслужује веома велику пажњу! Истраживања у том смислу, колико нам је познато, још нико није вршио. А то што овде дознајемо о глагољици, на неки начин нас наводи на помисао о Вуку, и на његово главно правило: "Пиши као што говориш!" Није нам знано, да је овај феномен објашњен. Исто тако овде морамо да подвучемо и поновимо један одломак из Станојевићеве Енциклопедије под насловом "глагољско богослужење":

"Првобитно су све литургијске словенске књиге написане у глагољском
писму..., а касније, када је, после смрти Св. Апостола, тј. Ћирила и Методија,
сложено ново писмо, много лакше и читкије (од Св. Клемента Величкога?),
књиге источнога обреда почели су писати овим новим, "ћирилским" писмом,
па је за мало времена ћирилица потиснула код свих источних Словена старо
глагољско писмо, те му после ХII века у источној цркви и нема ни трага."

У наведеном тексту се скрива мноштво необјашњених ствари, којима се српска наука још није свестрано позабавила!... Нама особито изгледа вредна пажње споменута чињеница, да најстарији облици глагољице и ћирилице не садрже - ни један ни други - она слова, којих у српском језику нема... Што не може да значи ништа друго, до да су обе те азбуке биле састављене од оних, чији језик је био српски, те да су - према томе - та два писма израсла на коренима српског језика. На жалост - чини нам се - српска наука се односила према споменутим појавама као према нечему, што се ње не тиче.

Др Олга Луковић Пјановић
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete